Jump to content
  1. Млађони

    Млађони

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У недјељу 25. по Педесетници, 8. (25) децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у храму светих преподобномученика медљанских Серафима, Авакума и Мардарија у манастиру Медна.    Звучни запис беседе     Епископу су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), Василије (Рожић), јеромонах Јеротеј (Влајковић), протопрезвитер Бошко Рољић, протопрезвитер Веселин (Епархија сремска) и ђакон Дејан Грчић.    На малом Входу Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије, а по одобрењу Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, одликовао је чином протопрезвитера-ставрофора пензионисаног свештеника Бошка Рољића, а јеромонаха Јеротеја (Влајковића) чином игумана.     Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од александар живаљев,
      Схиархимандрит Илија (Ноздрин), духовник братства Оптине пустиње, посетио је Псковску митрополију и учествовао у литургији 26. новембра у катедралном храму Свете Тројице града Псков.
      У поучном слову бројним свештенослужитељима и народу Божијем, познати духовник је нагласио да само молитва православних хришћана одржава сав свет: "Ми се заједно молимо и та молитва спасава овај свет. Молимо се - и Господ ће помиловати нашу отаџбину и читаву планету."
      У току посете епархији схиархимандрит Илија обишао је Свето_Успењски Псковско-Печорски манастир и друге светиње псковске земље, преноси портал православие.ру.



      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Схиархимандрит Илија (Ноздрин), духовник братства Оптине пустиње, посетио је Псковску митрополију и учествовао у литургији 26. новембра у катедралном храму Свете Тројице града Псков.
      У поучном слову бројним свештенослужитељима и народу Божијем, познати духовник је нагласио да само молитва православних хришћана одржава сав свет: "Ми се заједно молимо и та молитва спасава овај свет. Молимо се - и Господ ће помиловати нашу отаџбину и читаву планету."
      У току посете епархији схиархимандрит Илија обишао је Свето_Успењски Псковско-Печорски манастир и друге светиње псковске земље, преноси портал православие.ру.


    • Од Логос,
      Док буде човека биће и уметности - разговор са Владимиром Коларићем. Разговор водила Јелена Марковић.      Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе у преводилац. Дипломирао је драматургију и докторирао теорију драмских уметности, медија и културе на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду, са тезом „Филм и књижевност: Трансформација књижевног текста Ф. М. Достојевског у филмовима Живојина Павловића“. Аутор је збирки приповедака „Луталице“ (2006) и „Рат љубави и друге приче“ (2007) и теоријских књига „Хришћанство и филм“ и „Cultural Policy of Yugoslav Self-Management“. Запослен је као организатор истраживања у Заводу за проучавање културног развитка и предаје на Високој школи за комуникације у Београду. Редовни је сарадник Драмског програма Радио Београда. Члан је Српског књижевног друштва и Удружења драмских уметника Србије. Са Владимиром Коларићем је разговарала филмска редитељка Јелена Марковић.   Владо, већ првим текстом у овом броју „Нашег трага“ („Уметност и очи вере“) отвараш питање човекове слободне воље из перспективе православља и дајеш посебно место уметности као сведочанству о снази те воље. Зар те две ствари заједно не представљају терен који би данас скоро свако најрадије заобишао? Откуда ово твоје специфично интересовање?   То интересовање и није тако специфично. Повратак религиозности као глобални тренд, са посебним облицима у пост-комунистичким земљама, природно је поставио питање социјализације и културације религије, односно њене улоге и деловања у култури и друштву. Верујући човек живи у друштву као и свако други, служи се и изражава важећим културним формама и језицима, а његова религиозност је важан сегмент његовог живота, заправо одређујући, јер се тиче основних питања смисла. А и уметност би требало да се тиче неког смисла. Хришћанство при томе има снажан нагласак на личности и личној слободи, која потиче из благодати а не из закона, и природно је да се уметник ту препознаје, јер уметност је пре свега лично стваралаштво, које донекле потврђује и уцеловљује личност ствараоца. Бог нас није створио по налогу и на основу или према пропозицијама неког закона, него као акт личне слободе и љубави, и тиме трајно обележио наше биће. Закон нам само помаже да се понегде оријентишемо, али оно како смо, због чега и за шта смо створени, то је слобода. Све ово је снажно посведочено и врло темељно и суптилно формулисано у православној теологији и предању.   Да ли би данас у Србији било могуће да дође до проминентног јавног дијалога око питања слободне воље? Ако да, како би то изгледало, а ако не, онда из којих разлога?   Јавни дијалог о слободи воље? Слобода воље је философско и религијско питање, и пре свега нешто до чега човек долази кроз лично искуство. Када се говори о јавном, дакле друштвеном дијалогу, обично се говори о питањима попут грађанских или медијских слобода, слободе говора и деловања. То су важна питања и она имају извор у онтологији и антропологији, односно одговору на питање шта је за нас човек, а шта друштво. Закон треба да штити слободу појединца, а људи би требало да буду смелији да јавно сведоче своја уверења и да им јавни дијалог не буде стран. Код нас је то повезано са механизмима контроле које људе чврсто, због елементарне егзистенцијалне сигурности, везују за државу или одређене транс-државне центре моћи. Ту се питање слободне воље, као личног избора и чина, радикализује, јер је често доведено у везу са могућношћу елементарне егзистенцијалне угрожености. Али питање слободе воље је увек радикално питање, само је негде, на пример у потрошачком друштву, то мање очигледно, у чему и јесте његова највећа опасност.   Када пишеш да репресивни системи сматрају за опасну ону уметност која изражава да свет није само материјалистичка фаталност и да као људи имамо слободу да макар по нешто бирамо, може се разумети да имаш веома широк поглед на ту „опасну“ уметност. Да ли ти неко замера због тога што тај твој поглед не поставља ни тематске ни идеолошке границе?   Код нас, како си већ напоменула, не постоји отворен и озбиљан дијалог о важним питањима, па је тешко очекивати озбиљне реакције на ваше ставове, који нису ни таблоидни нити су идеолошке пароле. Пре ће вас игнорисати и налазити разне успутне или формалне аргументе којима би покушали да вас „сузе“, ако сте, како си рекла, „прешироки“. Али ја не могу да се одрекнем љубави и интересовања за богатство људског стваралаштва и могућности.   Да не буде забуне, шта би то били репресивни „овосветски“ системи, односно да ли се ови садашњи разликују од оних из прошлости и по чему? Да ли се унутар тих система мења позиција уметности, нарочито оне „опасне“?   „Овај свет“ су речи које oписују онтолошку стварност палог света, која превазилази ову или ону идеологију или репресивни систем. Али сваки репресивни систем почива на логици „света овога“ и то се не мења. У нашем историјском и цивилизацијском циклусу „овај свет“ се испољава кроз првенство материјалног и материјалних вредности у свим видовима, у које спадају и идолотрија нације, расе, класе или родних одређења, на пример. Посебна околност је моћ технологије да утиче на свет, нашу перцепцију света па и на сам антрополошки идентитет људског бића. Уметност се мора ухватити у коштац са свим тим, по могућности не у служби механизама насиља и контроле, како год их именовали.   Била сам сведок да је твоја књига „Хришћанство и филм“ изазвала велико интересовање претежно међу теолозима. Ти си теоретичар филма, али си и сам уметник. Постоји ли шире интересовање за ову твоју књигу међу филмским теоретичарима, публицистима и уметницима? Како то објашњаваш?   Од многих теолога сам добио похвале, што ме радује. Нисам имао теолошке претензије, јер нисам теолог, али сам се трудио да све што пишем буде теолошки засновано. С тим што за сваког верујућег и нема разлике између теологије и живота; она је рефлектовање живота у вери, али и само искуство тог живота. Нарочито су добро реаговали млађи људи, чак средњошколци, који би волели да се мало другачије приступа питањима односа вере и културе, од оних нажалост уобичајених. А то вероватно имa везе и са тим да би волели да се другачије приступа питањима њихове личне слободе. А код нас је теорија филма у слабом стању, и ту генерално нема много заинтересованости за туђи рад, мада, ако ћемо право, и нема много особа који би могли да се сматрају теoретичарима филма, када узмемо у обзир образовање, научни ниво, континуитет и домете у раду. Али задовољан сам укупним пријемом моје књиге, који је знатно бољи од очекиваног.   Чула сам и прочитала више пута да осредњост и баналност које одликују највећи део уметничке и културне продукције данас, односно кризу уметности, објашњаваш као последицу кризе стварности. Мада другачијим речима, кризу стварности смо и овде додирнули. Шта мислиш, да ли ће безначајна уметност нашег времена оставити дубље последице на будуће генерације него што ће дубок бити траг ретких релевантних дела? Или, може ли релевантна уметност данашњице померити нешто у перспективи стварности?   Оставиће последице свакако, јер лоша уметност искривљује и мути нашу перцепцију стварности и себе самих. Не треба потценити моћ уметности у том смислу, па ни у временима кад се уметности по правилу не придаје велика моћ. Ипак, док буде човека биће и уметности, па и оне уметности потребне човеку, која прочишћава погледе. А човека ће свакако бити.     * Интервју је објављен као сегмент темата посвећенпг Владимиру Коларићу у књижевном часопису „Наш траг“ (1–4/2019). Поред овог разговора, темат се састоји од три Коларићева текста раније објављена на сајту Теологија.нет и приказа књиге „Хришћанство и филм“, које су написали Милош Милојевић и Светозар Поштић.     Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Да ли концепт уређивачке политике нешто значи, или се он користи само као еуфемизам за интересе крупног капитала, трговину утицајем и формирањем јавног мњења?     Ових дана, као и годинама уназад, сведоци смо да се у домаћем јавном дискурсу све више говори о проблему слободе медијa. Новинари и уредници разних штампаних и електронских медија све чешће се појављују у неким од „слободних“ и „независних“ новина и телевизија с темом дефицита медијске слободе у Србији. Нисам стручњак за медије нити социолошке феномене и не знам узроке наведеног дефицита, али сам уверен да у нашој земљи, каква год она била, не постоји човек који ће негирати било чије право на слободу, а поготову право на слободу штампе и медијa уопште или слободу мишљења и говора. Или, ако такав човек можда постоји, онда је тешко замислити да би своје ставове изнео јавно, без страха да ће од стране целокупне јавности бити одбачен на маргину друштва. С друге стране, не знам ни колико je процената наших обичних грађана способно да из свог угла, односно с позиције свакодневног корисника медијa, препозна разне аспекте проблема медијских слобода или поштовања људских права уопште, макар када је реч о земљи у којој живимо.   СВИ СУ ИСТИ Ако су за слободу медијa или њено ускраћивање по правилу најодговорнији они који су на власти – „режим“ или „позиција“, како је коме драго – за очекивање је да опозиција, када дође на власт и постане позиција, подари највеће медијске слободе и широм отвори врата слободном мишљењу и говору. У нашем искуству је ситуација потпуно другачија. За све пропусте и (не)дела за која критикује режим, по освајању власти, опозиција и сама бива критикована. Дакле, овако посматрана ситуација јасно показује да решење проблема медијских слобода није искључиво у промени власти јер, рекли бисмо, сви су они исти.   Мене више занима улога самих медија у креирању медијског простора и ослобађању истог од контаминираних идеја које се противе основама демократског друштва, као, например, да је слобода човека ограничена слободом другога човека. Ако овај аксиом применимо на медије и појединца, долазимо до мноштва питања на која би медијски посленици и власници медијa требало да дају одговор.   Пођимо редом! Да ли се у ограничење медијских слобода убраја и чињеница да уредници неретко мењају садржаје текстова новинарa и прилагођавају их тренутној уређивачкој политици? И ко уопште креира ту уређивачку политику? Да ли се за све пита уредник, чија креативност и ауторитет, искуство и поштење, треба да буду неупитни, или коначну реч о уређивачкој политици доноси капитал? Да ли концепт уређивачке политике нешто значи, или се он користи само као еуфемизам за интересе крупног капитала, трговину утицајем и формирањем јавног мњења?   ЈАВНИ ЛИНЧ Поред ове јасно видљиве провалије између медијa и истине, појављује се још једна, много већа, која би се могла описати термином одобреног или пожељног насиља – јавног линча. О чему је реч? Ако верујемо да је слобода човека ограничена слободом другога човека и да би то требало да буде полазна тачка сваког активизма, онда је необјашњива чињеница да се врло лако допушта или, боље рећи, одобрава својеврсни јавни линч појединаца или група, па чак и великог дела друштва у којем живимо, без икаквих последица по починиоце. Ако је свако невин док се на суду не докаже супротно, ко даје право медијима да унапред оптужују и пресуђују, а када се покаже да истина није на њиховој страни, да наставе свој линч као да је судска пресуда у складу с њиховим раније донетим судом? Где је ту истина и где је објективност? Како је могуће да медији у име својих права на слободу изражавања и мишљења могу несметано да својим неистинитим информисањем или манипулисањем полуистинитим информацијама (спиновањем) унапред оклеветају људе и унапред их прогласе кривим, а да за то не поседују никакве озбиљне аргументе или материјалне доказе? Зар и њихова слобода није ограничена слободом другога човека? Ко је дозволио да се у име слободе говора угрожава туђе право на слободу и одбрану свог достојанства? Није ли такво поступање медијa заправо укидање слободе појединца, па и читавог друштва? Зар се тиме не наноси штета свима – и онима о којима се пише и онима који такве текстове читају? Да ли медијске слободе припадају само медијима или се оне тичу читавог друштва и сваког појединца као корисника медијских услуга? Простије речено: да ли они медији којима истина није на врху пера имају одговорност и према својим читаоцима и гледаоцима којима на тај начин манипулишу?   ПРЕСУДА „БЛИЦУ“ Један од добрих примера за постављена питања јесте недавни епилог судског процеса који је Епископ бачки г. Иринеј водио против дневних новина Блиц за неистине објављене уочи почетка Светог Архијерејског Сабора прошле године. Пресудом Вишег суда у Београду потврђени су сви наводи из тужбе епископа Иринеја, а Блицу је наложено да објави текст пресуде. Уреднику Блица и аутору неистинa није пало на памет да упуте јавно извињење за своја писанија и тиме покажу макар минимум људскости, достојанства, поштовања цивилизацијских норми и новинарске етике. Изгледа да им то није део уређивачке политике. Уместо да, у складу са судском пресудом, одговор eпископа Иринеја објаве на истој страни и у истом формату као и свој неистинити текст, објавили су непотпуни текст пресуде суда, и то на дну 18. стране, у рубрици Хроника (црна), испод текста с великим насловом језивог садржаја који се односио на убиство старице из Земуна.   Али оно што је најгоре у свему и због чега наводим овај пример јесте чињеница да се Блиц није извинио ни својим читаоцима које је изманипулисао, слагао и довео у заблуду. И ту, нажалост, није крај. Наставак кампање против Српске Православне Цркве и њеног Патријарха, Светог Синода и портпарола траје без престанка и верујем да ће оваквих пресуда бити још више. Верујем и да све те тужбе и пресуде неће зауставити и променити систем који нам је наметнут од стране медијa. Када затреба, неко ће своје писаније започети истим „аргументима“ које је суд већ показао као неистине и клевете, али то неће бити важно, јер пропагандна машина мора да иде даље ка своме циљу. По правилу, свако се позива на писање неког пре њега и тако се редом синхронизују хорско лагање и клеветање. Исто је и у другим случајевима разних појединаца који по потреби уређивачке политике заврше на насловним странама и у ударним телевизијским терминима. Блиц и њему слични не трагају за истином него за сензационализмом, а за себе тврде да су дневне новине! У самом старту је суштинска неистина. Нису ту да би нас истинито информисали него да би нас дезинформисали, а ко ће бити мета њихове обраде одлучиће такозвана уређивачка политика у складу с интересима и геополитичким циљевима власникa крупног капитала. Зато су такви медији неопходни у процесу разбијања друштва, његовом раслојавању и атомизирању, и, на крају, међусобном супротстављању његових чинилаца. Зато, за успех тог деструктивног процеса, и када не постоји реалан проблем, нешто се мора измислити јер се од нечега мора почети.   Овим не желим да аболирам од одговорности све друге субјекте у овој ствари, поготову не власт, без обзира на то ко је у питању, јер су на данашњој политичкој сцени мање-више сви они који су макар једном у некој инстанци били на власти. Али да су медијски посленици остали на висини своје професије и задатка, да су одбили да пузе зарад личне користи и да су се држали истине, Истина би нас ослободила и не бисмо живели у медијском мраку на који се тако гласно жале. Разумем да у посртању свих слојева нашег друштва ни медији нису могли остати усправни, али барем нису морали и не морају да буду део машинерије која нас гура све дубље у пропаст. Није кључно питање да ли постоји медијски мрак у Србији, јер свако по свом осећању и мишљењу може да закључи да ли живи у мраку или не. Треба питати: ко је угасио светло и одбија да га упали јер му је лакше да ради у тами? Ако најодговорнији медијски посленици (част ретким изузецима) не знају, онда нека одговор потраже у огледалу.   Протојереј Владан Симић (текст објављен у листу Печат, 8. новембра 2019. године)     Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...