Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. Iulianus

    Iulianus

  2. александар живаљев

    александар живаљев

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Одржана 22. Црквена скупштина српских православних епархија у САД од 13. до 14. јула 2019. године.
      Архијереји Српске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама сабрали су се у манастиру Покрова Пресвете Богородице - Новој Грачаници на Трећем језеру, у Илиноију. Претходно су одржана припремна заседања Епископског савета, Централног црквеног савета, Националних служби „Сталних одбора“ и Свештеничког братства. Скупштина је почела са радом 13. јула 2019. године свечаним чином призива Светога Духа који је служио председник Епископског савета Преосвећени Епископ новограчаничко-средњозападноамерички г. Лонгин у присуству Преосвећених архијереја западноамеричког г. Максима и источноамеричког г. Иринеја.
      Епископ Лонгин је најпре поздравио архијереје, свештенство, монаштво и делегате из трију српских православних епархија у Сједињеним Америчким Државама, и заблагодарио им на жртви које подносе у раду на добро своје свете Цркве. -Ова сабрања, истакао је Преосвећени, представљају и повод за радовање, али и служе као подсетник за одговорност свакога од нас за дело Цркве и свету веру коју смо наследили од наших светих отаца.
      -Ови догађаји и време чине да се радујемо у заједништву, али то је и време за размишљање. Сви смо позвани да испитамо себе, да се запитамо да ли живимо својом вером на исти начин као свети Немањићи и сви наши српски предшественици кроз векове, казао је епископ Лонгин.
      Епископ Лонгин је замолио епископа Иринеја да поздрави Скупштину и да она отпочне са радом. Преосвећени Иринеј је изложио дневни ред који су припремили Епископски савет и Централни црквени савет, који је једногласно прихваћен. У наставку је прозвао протојереја Николу Чека да укратко изложи најважније одлуке последње 21. Скупштине и одлуке Централног црквеног савета у времену од 2014. до 2019. године.
      Вечерњој служби се нашим српски јерарсима придружио Високопреосвећени Архиепископ г. Димитрије, недавно умировљени архијереј Грчке Православне Архиепископије у Америци, и Његово Високопреосвештенство Митрополит г. Калист, који је био главни говорник на свим скупштинским догађањима. После вечере, митрополит Калист је одржао своје главно предавање које су саслушали не само свештена лица и скупштински делегати него и велики број младих.
      Представници младих нараштаја почели су пристизати у суботу касно поподне ради учешћа у Омладинској конференцији одржаној то исто вече, кад је главно предавање одржао глумац и носилац награде ЕМИ, иначе привржени православни хришћанин, г. Џонатан Џексон. Он је говорио на тему „Православље је прави живот“.
      За време одржавања Омладинске конференције многи делегати су погледали филм у режији „Пријатеља Божјих“ -  „Живот Светог Мардарија“.
      Другог дана Црквене скупштине, на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, служена је торжествена архијерејска Литургија у славу тих светих, у славу Светог Мардарија Либертивилског и Свеамеричког, а у молитвени спомен на 800-годишњицу аутокефалности Српске Православне Цркве, а све на славу Тројичног Бога.
      Његово Преосвештенство Епископ западноамерички г. Максим началствовао је Литургијом уз саслужење Преосвећених архијереја новограчаничко-средњезападноамеричког г. Лонгина, кливлендског г. Петра (Руска Загранична Црква), источноамеричког г. Иринеја  и умировљеног славонског г. Саве, свештенства, монаштва и ђакона из епархија широм Сједињених Америчких Држава.
      Богослужењу су присуствовали Високопреосвећени Архиепископ г. Димитрије, умировљени архијереј Грчке Православне Архиепископије у Америци, и Високопреосвећени Митрополит г. Калист.
      После вечерње и вечере, испод великог шатора постављеног пред манастирском црквом Светог Саве у Либертивилу, свештенство и верни окупили су се у великом броју око моштију Светог Мардарија Либертивилског и Свеамеричког. Величанствен призор изазвао је одушевљење у срцима свих присутних, и они су сазерцавали не само о великом јубилеју Српске Цркве, него и о сопственој историји на америчком континенту, у присуству чесних моштију првог епископа и мисионара српског. Славски колач је освећен и преломљен у част Светог Мардарија.
      Стални одбор за богослужбено певање добио је благослов од архијереја да се стара о богослужбеном појању током одржавања Скупштине. Милан Дамњановић је дириговао великим хором који је божанствено одговарао на Литургији.
      Митрополит Калист (Оксфордски универзитет) одржао је надахнуто проповед на крају Литургије у којој је нагласио важност светог причешћа и истакао своју радост што присуствује Литургији, управо као што је ту радост имао на многим Литургијама на којима све више верника приступају светој чаши. На почетку своје проповеди он је навео да током свих ових година како је православан, све више и више сазнаје о Православљу. -Тако, за време ове своје посете српском народу и Српској Цркви у Америци сазнао сам о житију Светог Мардарија које ме је веома одушевило, па ћу по свом повратку у Велику Британију у својим молитвама клицати: Свети Мардарије, моли се Богу за нас!
      Уследио је свечани програм у манастирској порти, управо на оном месту на коме су се пре много деценија православни Срби окупљали с благословом Светог епископа Мардарија. Уз велику љубав и архипастирско старање Свети Мардарије је окупљао свој народ и позивао да изграде тај велики манастир на славу Божју и на ползу будућих нараштаја српског народа.
      Богат програм којим је прослављена 800-годишњица аутокефалности Српске Православне Цркве одржан је у павиљону, који су замислили Драган Арсић и Михаила Туба. Епископ Лонгин је отворио програм и, између осталог, рекао:
      -Данас у Америци Српска Православна Црква прославља радостан догађај – 800-годишњицу своје аутокефалности. Наш брат по крви и духу Свети Сава подарио је српском православном народу непроценљиви дар у право време када су наша Црква и земља сазрели за самоуправу. Аутокефалија представља потпуну самосталност једне помесне Цркве. У овој намери, а када је Црква била духовно зрела да оправда такав чин, Свети Сава је замолио цариградског патријарха за благослов да има аутокефалну Цркву за свој народ. Она нам је подарена 1219. године... Пре 50 година одржана је слична светковина поводом 750-годишњице аутокефалности у Саборној цркви Светог Саве у Милвокију. О овоме се може прочитати у споменици објављеној о том догађају. А и та прослава, макако била радосна, била је осенчена мањком јединства међу нама у то време на овом континенту. За време наше поделе, срца су нам била хладна по питању духовности и светости. Тада нам је била најважнија освета и судска победа. А сада, хвала Богу, нема више те туге од раније. Почев од те прославе, највеће остварење Српске Цркве је њено поновно јединство постигнуто пре 27 година када је наша Српска Црква у дијаспори присаједињена нашем великом оцу, данас блаженопочившем патријарху Павлу.
      Овим поновним сједињењем наша срца су ублажена и отворена су за милост Божју. Плодови светости су просијали. У стању смо да разоткријемо наше светитеље који су делали у овој земљи: Светог Николаја Велимировића, Светог Варнаву Настића, Светог Јована Максимовића, Светог Севастијана Дабовића и Светог Мардарија Ускоковића. Бог нам је заиста откривао чудо за чудом, плодове мира и заједништва. И док данас прослављамо аутокефалност, то не значи да смо изоловани од других Православних Цркава, него да је прослављамо заједно и у јединству као једна Света Православна Црква. Зато, радујмо се, драга браћо и сестре, јер су данас највећи плодови нашег јединства и наше аутокефалности пред нама пред целебним моштима светог Мардарија. Поклонимо се пред њим с благодарношћу за све оно што је ујчинио на овом континенту, пошто је он ишао стопама Светога Саве као равноапостол и наследник на његовом престолу. Прославимо свете на овом континенту који су се чврсто држали своје вере и сачували је за нас будући далеко од наше отаџбине, и смирено, покајнички и благодарно живимо свој живот припремајући се за вечни живот, који је био циљ свих ових великих људи и циљ је сваког хришћанина...
      Ваше Високопреосвештенство Митрополите г. Калисте, поздрављамо Вас и благодаримо на томе што сте с  нама за време ових свечаности. Ваш допринос православној вери током ових многих деценија инспиративан је за многе хришћани. Многи верници наших епархија постали су православни хришћани захваљујући Вашим списима и учењу. Захваљујемо што сте могли да нам се придружите и да нас благословите Вашим надахнутим речима.
      У свом предавању за време програма митрополит Калист је још једном говорио о важности свете Евхаристије као средишњег богослужења Православне Цркве.
      Уследио је програм уз појање српских народних и духовних песама у извођењу породице Радаковића. Протојереј ставрофор Војислав Билбија извео је неколико песама, као што су „Падајте браћо“ и „Ми чекамо Христа“, док је млада и талентована уметница Бојана Пековић на традиционалном српском инстументу гуслама отпевала „Смрт мајке Југовића“. Добитник ЕМИ награде глумац Џонатан Џексон извео је први пут песму коју је он написао и посветио Косову и Метохији и страдању српског народа. После тога је аматерска уметничка група „Око соколово“ из Чикага извела две сцене из Српске Рамонде, која је написана у спомен на страдање српског народа у Првом светском рату, на српско повлачење кроз Албанију, са освртом на српску Голготу и Плаву гробницу. На крају програма, глумица Катарина Радојевић је одрецитовала Молитву за спас српског народа од Светог владике Николаја.
      Верни народ је провео поподне у разговору пред одлазак у Саборну цркву Васкрсења Христовог  у Чикагу, где је митрополит Калист одржао вечерње предавање на тему „Умни смисао Божанске Литургије“.
       
      Извор: serborth.org
    • Од Логос,
      Када се горућа истина манифестује на јасан начин, тада јој нимало не може наудити ни најновија condition humaine. Док Призренски семинаристи певају химну, вртећи се око Нотрдама као око мајчине сукње, у потрази сам (à la recherche) за… оловком, како бих забележио свештени трептај тог тренутка. Химна „Богородице Дјево“, у било којој мелодији, тоналитету и скали, никада није монотона.
       
      Не заборављајући српске „идентитетске приче“ (или, пак, остављајући их за тренутак за собом као тешку тему), ови млади семинаристи из Метохије цртају свој будући карактер учећи и о француској традицији и култури. Тај курс им приређује најбољи могући водич, г. Љуба Михаиловић, чија је животна прича достојна романа, ако не и новог филма, у маниру његовог деде Светозара Боторића, првог филмског продуцента на Балкану. Љуба им препоручује црно-бели филм „Is Paris burning?” из 1963. године, један од најбољих ратних филмова који показује француски отпор немачким снагама, у коме се на крају Нотрдам и околина појављује у колору (завршетак који се и Тарковском свидео). Ни у једном се сазиву Владе Србије нису сетили да Љубу поставе за амбасадора у Француској, вероватно због тога што оне који врше тај избор он својим квалитетима, знањем и родољубљем превазилази и ставља у други план. Брзином светлости је сваки пут осетио шта Српском народу треба (за време рата у бившој Југославији, косовске драме, пожара у Хиландару…), те је писао француским званичницима и на елегантни француски преводио низ историјских, теолошких и других књижевних дела српских писаца. Призренским богословима показује оно најбоље (није Париз узор за све врлине, а у оку посматрача се не налази само лепота). А они срамежљиво постављају питања, без претеране љубопитљивости (curiosity killed the cat), добијајући духовите и проницљиве одговоре. О Љубомиру, доктору економских наука, том нашем незваничном дипломати–амбасадору и ходајућој енциклопедији српско-француских односа, много више него данас говориће се и писати једног дана. (А и ми ћемо се вратити теми дипломатије нешто ниже).
      Постоји нешто „стеретипно“ код великана људског духа. Ретко који је био популаран за живота. Велики Фотије Цариградски (820-893) је последње године живота провео у прогонству. Моцарта су тек после смрти прослављали. Ван Гог је само једно платно успео за живота да прода. Сви се сећамо Теслине судбине у Њујорку или Владике Николаја у Пенсилванији. Једна генерација не може пророка да прихвати лако, па ипак признање дође у виду утехе која капље свежином на уморно човечанство. „Бах је толико велики да је он готово изван човечанства, а при том доноси највећу утеху“, рекао је Бобен. Можда за све великане важе речи које је Бен Џонсон наменио Шекспиру: „Он није припадао једној генерацији, него свим временима“. Додуше, Шекспир (1564-1616) је био донекле и уважаван за живота, премда нема савременог физичког описа његове појаве, нити постоји податак да му је урађен портрет. Неки су га осуђивали да меша комично са трагичним. Критичари су тек у 18. веку почели да цене његов геније, док је модернистичка револуција у уметности током раног 20. века његово дело сврстала у авангарду. Нико није као он проширио драмски потенцијал карактера, радње, језика и жанра. Данашњи човек може разумети величину Шекспира ако га упоредимо са Мартиновом фантастичном књигом „Игра престола“. Глумица Наоми Вотс тврди да је Џорџ Мартин постигао успех сличан Шекспиру. Вилијамове представе, писане крајем 16. и почетком 17. века за мало реперторно позориште, сада се изводе по свој земаљској кугли. Шекспир своја блистава духовна прозрења није применио на езотеричне или удаљене предмете, него на људска бића и њихов најшири спектар емоција и конфликата. Зато је Жички светитељ Николај рекао: „Ja не познајем Шекспира. Чак и не могу да га познајем. Али он зна мене; он ме је описао, он је насликао све тајне моје душе на такав начин да читајући њега, налазим самога себе у њему“.
      Да ли нам наведени примери говоре о томе да Омега предодређује Алфу (па, тиме, и остала слова алфабета)? Како год да верујете на ту тему (стари сарајевски прота Војо би рекао: „Ја сам ти атеиста по том питању“), чињеница је да тек следећа генерација валоризује и потврђује истинитост нечега из претходне. Када су Јосифова браћа – која су га раније продала у ропство – почела да му се извињавају при сусрету у Египту, он их је поучио: не мислите да сте то ви учинили, него ме је сами Бог овде послао испред вас да вам преостане остатак на земљи (уп. Пост. 45,5). Једну неоспориву чињеницу из трагичне прошлости праведни Јосиф је представио у потпуно другом, позитивном светлу и тиме браћу ослободио неподносиве тегобе. Зато је радост одлика будућег века јер ће осмех олакшања избрисати сваку нелагоду и сузу покајања. Можда је зато у Нигерији, име за Бога – „Отац смеха“! У сваком случају, de consolatione theologiae (о утеси теологије, њеном смислу и улози), може се говорити онда када постоји и Омега, a не само Алфа.
      Љуба Михаиловић упозорава да ми Срби почињемо да личимо на модерне Французе. Наиме, новији уџбеници историје Француске описују њену историју кроз призму светске историје, тако да се данас не учи оно што је заиста француско. Верујући да је Француска мултикултурална, Макрон се осмелио да каже да француска култура не постоји; заборавио је овај владар шта милиони посетилаца долазе да виде у његовој земљи. Захваљујући лошој историји која се учи у француским школама, њихови политичари о Србији знају врло мало. Макрон је скептичан према новом проширењу Европске уније у ситуацији када 28 чланица не могу да се међусобно сложе. Да ли то значи да треба напустити наивна надања да ће Србима помоћи она крута апаратура који је управо сада подбацила у самој ЕУ? Она која, попут многих, не мари за глад на северу Косова лета Господњег 2019.
      У својој књизи, Нови путеви свиле, коју су неки описали као брилијантни водич за terra incognita, Петар Франкопан објашњава неке заокрете у светском центру теже. Подсећа нас све на значај Далеког и Блиског Истока за равнотежу светских односа и значај исте за будућност човечанства. Верујем да овакве књиге помажу да боље разумемо културу комплексности. Несумњиво, што је свет комплекснији то је мање схватљив од стране шире јавности. Примера ради, у доба Хладног рата, лични став и изналажење решења кретали су се унутар дилеме исток-запад. Та дилема спутава и данашњи српски дискурс: појединац се осећа несигурно јер не може да схвати шта се тачно дешава око њега, а ту му не помажу ни просвета, ни медији, ни духовне институције. Због тога код Срба цветају теорије завере.
      Шта је друштвено знање мање то је већа ауторитарност, а тиме и отуђеност власти. Јунска политичка збивања у Турској могу да буду опомена аутократама на Балкану, као и другде у свету. У тренутку када видимо како један владар полако губи политичку подршку, добро би било подсетити се не само тога шта значи неодговорна послушност маса (послушност без личне одговорности) него и тога како је један константинопољски патријарх својевремено подучавао једног владара. Негде око 865. године свети Фотије Велики је писао Писмо Борису-Михаилу, игемону Бугарске (спис је познат као „Хегемон“, Ὁ Ἡγεμών, Владар), дело које, између осталог, садржи моралне и државничке поуке од ширег значаја. Фотије није имао у виду неки прозаични циљ пошто је, као што ће се видети, сврха „владара“ или државника у нечем много трајнијем и дубљем. 
      Према светом Фотију, владар треба да буде изнад страначких антагонизама и да проблеме свих поданика сучељава са саосећањем и разумевањем. За владара који чини неправду нема оправдања, ни олакшавајућих околности (док сиромашан човек за своје неправедно поступање може да пронађе макар неки изговор због чињенице да је сиромашан). Владар који поступа супротно врлини греши троструко: себи шкоди, озлојеђује оне које то виде и хули на Бога који му је поверио власт. Владар може да буде судија другима уколико и сам савесно полаже рачун за своје поступке и настоји да исправи своје грешке. Биће достојан похвале уколико одлучно разобличава неправду, делајући врлином и правичношћу. Разуман владар треба да избегава претерана обећања и да не одступа од задатог (програма) јер ће заслужити осуду ако га не испуни. Постојан у својим ставовима, треба да бира речи и да влада својим језиком. За министре око себе треба да поставља људе богате врлинама, јер ће корумпирани политичари и на њега бацити сенку. Владар треба да пази да се традиције и обичаји његове отаџбине не укидају. Увођење новина на неумешан начин изазваће страх и пометњу и раздражиће народ.
      Тешко да оваква слика владара одговара иједном данашњем државнику. Прилично је идеалистичка, али то не значи да Фотијев владар не треба да буде пример и данашњег државника. Савети патријарха Фотија бугарском владару надахнути су јелинохришћанским духом и антиподи су за утилитаристичка и аморална схватања власти, каква су изражена у познатој књизи Никола Макијавелија „Владалац“ и примењена како на Западу, тако касније и на Истоку. Свакако, обрасци из прошлости нису једино мерило. „Таленат да се прати пут од јуче није довољан за побољшање света данас“, рекао је цар области у југоисточној Кини. Да ли овај текст Фотија Великог може да служи као граница која раздваја древно јелинско од данас доминантног схватања реалполитике? У сваком случају, он показује да се здрава политичка свест гради и другим, неполитичким моментима. Заснива се на начину на који се слободна личност (од детета до старца) васпитава и образује да би представљала део саборне личности. У том случају, грађанин са духовном слободом размишља стваралачки, а не одбрамбено. Он ће гласати о будућности имајући реалистичну слику комплексних нијанси садашњег света.
      Како год узели, Фотијев спис бугарском архонту Михаилу – као алтернативни против-предлог „Владаоцу“ Макијавелија – можда би могао да послужи (мање као приручник а више као упозорење) савременим црквеним поглаварима да схвате да је њихова улога и у томе да владаре подсећају на оно шта је њихов суштински посао. Данас, кад се увелико говори о односу државе и цркве, можда би добро било подсетити се начела „слободна црква у слободном друштву“ као мере међусобних односа. Томе треба додати и потребу профетског става према било којој власти, поготово данас када је систем српске државе Цркву чини небитном. Међутим, не постоји само у држави интерес да Црква буде маргинална и провинцијална; подједнако je присутан и код појединих црквених вођа. Цена коју ће епископ платити за смело подсећање државника на смисао власти не може да буде мала. Свети Фотије је успешно саветовао бугарског владара, али није имао среће са византијским царевима. Пошто се по смрти цара Василија зацарио његов син Лав, исти је 896. године осионо збацио Фотија са патријарашког престола. У пустом манастиру крај Цариграда он је провео последње године старачког живота. „Сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“ (2Тим.3,12). Црква, та икона Царства Божијег на земљи, у историји се често показује немоћном. Ипак, када је сабрана „у Духу у дан недељни“ (Откр.1,10), она види „ново небо и нову земљу“ (21,1). Како показује „Фотијев случај“, Црква није ту да би побољшала услове живота нудећи бољи економски или политички систем (или методе за психофизичко благостање). Уколико истински сведочи да је Христос победио смрт и донео Вечни живот тада може и укупном друштву да послужи као нада, јер је она другачији полис, „град који на гори стоји“ (Мт. 5,14).
      „Патрон свих рецензената“, како је светог Фотија назвао Х. Чедвик, отвара нам собе своје Библиотеке и подстиче да класичне (античке и хришћанске) писце помно читамо и од њих учимо. Истовремено, његов Владар може нашој дипломатији, државној и црквеној, да отвори и оне допунске очи (διπλό-μάτι) еда би пажљивије гледала како на истински духовни телос тако и на народни карактер (начертаније), с оне стране тренутних (гео)политичких интереса. Уистину, које је српско начертаније за 21. век? Можда ће нам га ускоро саставити неки призренски семинариста.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Црква Светих апостола Петра и Павла, у славонском селу Кућанци, код Доњег Михољца, родном мјесту патријарха Павла, подигнута је из темеља и биће освећена 16. новембра, а на родном имању патријарха биће обновљена кућа која ће бити претворена у музеј. На имању ће бити подигнута и задужбина, а читаво здање ће личити на мали Призрен, сазнају „Новости“.

      Како је за тај лист потврдио парох кућаначки, протојереј Драган Гаћеша, тада ће на великом народно-црквеном сабору бити обиљежено  800 година аутокефалности Српске православне цркве, а сабору би требало да присуствује и српски патријарх Иринеј са више архијереја, Срби из цијеле Хрватске, политичари и друге истакнуте личности.
      – Црква у којој је патријарх Павле крштен изграђена је 1928. године, али је пред поноћ, 20. децембра 1991. године, минирана и дигнута у ваздух – подсјећа парох и додаје да је остао само звоник, који су обновили и потом изградили нову цркву од темеља. Током љета, каже, требало би да буду завршени епископски трон од камена, горње мјесто, полијелеј (главни лустер у цркви) и још два лустера.
      Радове „потписује“ београдски академски вајар Митар Петковић, познат као идејни творац решења чувеног Ордена српске заставе, који су, између осталих, добили руски државници и дипломате Сергеј Шојгу, Сергеј Лавров, Александар Чепурини Виталиј Чуркин, као и француски писац и новинар Патрик Бесон.
      За освећење Цркве светих апостола у Кућанцима изабран је празник Ђурђиц, 16. новембра, дан након што се највољенији српски патријарх упокојио 2009. године. Церемонији освећења претходиће свечана академија, 15. новембра, у Слатини.
      Осим Цркве, обнавља се и парохијски дом, прекопута богомоље, а на родном имању некадашњег српског патријарха биће обновљена кућа и изграђена задужбина.
      – Уз благослов епископа пакрачко-славонског Јована, на родном имању патријарха Павла обновићемо постојећу кућу. То није његова родна кућа. Она је срушена и умјесто ње је подигнута ова, 1968. године. Кућа ће бити претворена у музеј посвећен патријарху Павлу, а поред ће бити кућица за дочекивање гостију. У дубини имања, у парку, с временом ће бити подигнута патријархова задужбина – црквица са конаком за пријем дјеце из цијелог свијета – каже кућаначки свештеник.
      Цијело здање личиће на мали Призрен, јер је патријарх Павле најдуже био у Призрену као епископ рашко-призренски, од 1957. до 1990. године, када постаје 44. српски патријарх.
      Кућанци су, у вријеме када је рођен као Гојко Стојчевић, 11. септембра 1914, припадали аутономном Краљевству Хрватске и Славоније у склопу Аустроугарске.
      Рођен је у земљорадничкој породици и рано је остао без родитеља. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Монашки живот почео је у Манастиру Свете Тројице у Овчару, када је, за вријеме Другог свјетског рата, радио и као вјероучитељ дјеце избјеглица у Бањи Ковиљачи. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946.
      Као епископ рашко-призренски, остао је упамћен по сведочењу у УН о проблемима Срба на Косову и Метохији. Током рата у БиХ говорио је да страдају и Срби, и Хрвати, и Муслимани, као и да је мир свима потребан, „јер смо сви ми дјеца Божија“, и да за хришћанина свако убиство човјека човјеком значи братоубиство.
      У вријеме које је провео на трону СПЦ, вјеронаука је, 2002. године, уведена у школе, а Богословски факултет враћен у оквире Београдског универзитета.
      Народ је волио патријарха Павла због његове једноставности и скромности. Често је Београдом ишао пјешице или се возио градским превозом. Умро је у 96. години и сахрањен је на црквеном гробљу у београдској Раковици.

      Извор: Новости
    • Од Логос,
      -ФОТОГАЛЕРИЈА-
       
      Уочи Видовдана, када црква Лазарица прославља свога ктитора и заштитника светог великомученика кнеза Лазара, служено је свечано бденије, након кога је пререзан славски колач поводом крсне славе хора св. кнеза Лазара. Бденију, које је служио Епископ крушевачки Господин Давид са свештенством Епархије крушевачке, присуствовало је мноштво верног народа и свештенства града Крушевца. После послужења испред храма одржан је концерт Војног оркестра и хора из Дома Војске из Београда. Прелепо вече окупило је велики број наших суграђана који су уживали у овој прекрасној музици. Славећи победу вечнога живота, и задобијање Царства Небескога, сабрало нас је све и ове године на небоземни сабор у славну Лазарицу да прославимо свете мученике косовске са светим и честитим  кнезом Лазаром на челу.
       
      На сâм дан празника Видовдана, свету Божанствену Литургију служио је Епископ крушевачки Господин Давид са свештенством из Епархије крушевачке. Светој Литургији присуствовали су нам драги гости из Црне Горе, а са острва Бешке, мати Фотина са сестрама, као и монахиње из манастира Ковиља код Ивањице, директор БИА господин Братислав Гашић, градоначелница града Крушевца госпођа Јасмина Палуровић  и заменица градоначелника Крушевца госпођа Весна Лазаревић.  На светој Литургији преосвећени Владика је поучио верни народ веома надахнутом беседом посвећеном светом Кнезу Лазару и његовој љубави према Богу и народу.
      Након свете службе, предвођени моштима светог кнеза Лазара, литијски смо кренули до централног градског трга – споменика Косовским јунацима, где је  служен помен овим светим мученицима. Након овог програма славље је настављено уз Трпезу љубави припремљену у цркви Лазарици, певајући песме светоме кнезу у част и радујући се сусрету једних са другима. Госте смо испратили са молитвеним жељама да долгоденствују на многаја љета, сећајући се речи које су и данас одјекивале Крушевцом да је земаљско за малена царство, а небеско увек и до века.
       
       
      Извор: Епархија крушевачка
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански Г. Стефан служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Св. Кнеза Лазара Српског у Земун пољу. Епископу Стефану су саслуживали протојереји– ставрофори Божо Бакајлић, архијерејски намесник земунско– новобеоградски и Небојша Тополић, старешина Богородичине цркве у Земуну, протонамесник Драшко Тепавац и јереји Лука Верић, Далибор Стојадиновић, Анђелко Дедер, Мирко Ранисављевић и Борис Савић, протођакони Стевица Рапајић и Младен Ковачевић и ђакон Велисав Миловановић.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

      Светој Архијерејској Литургији присуствовао је и протојереј - ставрофор Јован Кошевић и специјалан гост из Римокатоличке цркве Велечасни Јозо Дуспара, жупник и декан земунски, као и г. Марко Николић заменик Милете Радивојевића директора Владине Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама, заменик председника општине Земун г. Дамир Ковачевић са сарадницима. Традиционално Светој Литургији је присуствао и др Живота Јовановић испред Института за кукуруз ЗП који је и ктитор и добротвор овог светог храма, а који данас прославља своју Крсну славу. Такође, присутни су били и припадници Војске Србије и Специјалне антитерористичке јединице МУП-а Србије, као и многобројни верни народ.
      На крају Свете Архијерејске Литургије еп. Стефан је пререзао са свештенством и верним народом славски колач и потом је изговорио надахнуту беседу у којој је подсетио да је Видовдан дан када „треба да погледамо добро ко смо, где смо и где се налазимо“. Ми данас када погледамо, као народ имамо велике проблеме и у Хрватској и у Босни и у Црној Гори, Македонији, али имамо и овде код нас у Београду, у својој кући у својој породици. Имамо и велике проблеме у нашем срцу и души. Зато овај дан није „да говоримо о нашим страдањима, него да говоримо каква је могућност нас данас, верујућих људи, да побољшамо своју ситуацију, у свом срцу у својој кући, у свом граду, на свим територијма где Срби живе.“ Ми зато треба да се радујемо јер се данас име Божије призива у скоро сваком храму, скоро у свакој болници, скоро свакој касарни, у затворима, у школама. И ми треба да се трудимо да то радимо заиста искрено, отворено, просто.

      Извор: Радио Слово љубве
×
×
  • Create New...