Jump to content
  1. Благовесник

    Благовесник

  2. "Tamo daleko"

    "Tamo daleko"

  3. ana čarnojević

    ana čarnojević

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Guest
      Од Guest,
      Свети Јован, Претеча Спаситеља нашег Господа Христа, требало је да смрћу својом претходи добровољној смрти Спаситеља нашег, као што је претходио Његовом рођењу, да би, као што је на земљи проповедао долазак Спасов говорећи: "Иде за мном јачи од мене" (Мк. 1, 7), тако и у аду налазећим се душама еветих праотаца проповедао долазак Господа и објавио да се већ јавио очекивани у свету Месија. И као што Господ Христос имађаше пострадати за грехе људске, тако и Претеча Његов пре Њега прими страдалничку смрт безакоња Иродова ради. А догоди се то овако:
       
       
      Ирод, звани Антипа, син старога Ирода, убице деце Витлејемске, зли изданак злог корена, четверовласник у Галилеји, ожени се најпре ћерком арабског цара Арете, и поживе с њом не мало времена. Али потом, очаран лепотом Иродијаде, жене Филипа брата свога, зближи се с њом, јер она пристаде на погану похоту његову; и по жељи ове прељубочинице, он отера своју закониту жену и незаконито узе себи ту жену брата свога; јер и да је умро брат његов, он је не би могао узети за жену, пошто би остала међу живима кћер братовља, рођена од ње; а закон је наређивао да брат само онда узме братовљу жену удовицу, ако умрли брат не би оставио за собом порода. Међутим, тачно се зна да је Ирод отео жену своме живоме брату Филипу, и на тај начин учинио велико безакоње као отмичар, прељубочинац и крвосмешник.
      Када Ирод учини такво безакоње, свети Јован Крститељ, ревнитељ закона Божија, изобличитељ грехова људских и проповедник покајања, не отрпе него пред лицем свих изобличаваше Ирода као прељубочинца и отмичара, који је отео жену брату своме, и говораше му: Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога. - А Ирод, не трпећи изобличавање, нареди те Јована бацише у тамницу и оковаше. Иродијада пак нарочито се срђаше на светитеља, и шћаше да га одмах убије, али не могаше, јер јој сам Ирод брањаше, и чуваше сужња од жене која је дисала убиством. Ирод знађаше Јована да је човек праведан и свет; и раније га радо слушаше, и по његовим речима чињаше много добра; зато се и бојаше да га преда на смрт. Но бојаше се Ирод не толико Бога колико људи, као што евангелист Матеј каже: И шћаше да га убије, али се побоја народа, јер га држаху за пророка (Мт. 14, 5). Бојао се Ирод да народ не устане против њега и дигне буну, зато се не усуђиваше да јавно преда на смрт пророка и крститеља, вољеног и поштованог од свију, већ га само мучаше тамницом, желећи затворити неућутна уста свога изобличитеља.
      Свети Јован би у тамници дуго време; његови ученици сабираху се к њему, и он их често поучаваше врлинском животу по закону Божију, и тврђаше им да је Месија већ дошао у свет; он их и слаше к Њему, као што се каже у Еванђељу: А Јован чувши у тамници дела Христова посла двојицу ученика својих да га упитају: јеси ли ти онај што ће доћи, или другога да чекамо? (Мт. 11, 2-3). Он слаше да питају не зато што сам није знао; јер како је могао не знати Онога кога је сам крстио, и на кога је видео да је Дух Свети сишао, и о коме је чуо глас Оца који је сведочио, и на кога је сам указао прстом говорећи: Гле, јагње Божје! (Јн. 1, 36); него он слаше ученике своје ка Господу Христу, да би они својим очима видели славна чудеса која Он чињаше, те да се коначно увере да је Он тај који је дошао да спасе род људски.
      Након неког времена настаде дан Иродова рођења, када он по обичају приређиваше славље. Сабравши све своје кнезове, војводе, и старешине - тетрархе Галилеје, Ирод приреди велику гозбу. У време те гозбе кћи Иродијадина, игравши и угодивши Ироду и гостима његовим, заиска од Ирода, по наговору своје свирепе мајке, главу светог Јована Крститеља, и доби је: јер се Ирод закле дати јој што год заиште, макар то било и до по царства његова. И он бедник, не хотећи прекршити заклетву своју и ожалостити играчицу и њену гадну мајку, одбаци од себе онај страх који га задржаваше да убије Јована, заборави на Јованову светост, и као пијан распали се намером да пролије крв невину. И одмах посла џелата у тамницу, заповедивши му да Јовану одсече главу и да је донесе на тањиру.
      И тако Претеча Христов, због изобличавања Иродова саживљења са Иродијадом, би посечен у тамници, и то у касну ноћ: јер ту одвратну гозбу свети еванђелист Марко назива вечером (Мк. 6, 21); та се вечера протегла до иза поноћи, и када се већ сви беху опили и довољно науживали игре бестидне девојке, тада би извршено ово неправедно убиство. И донесена би глава светог Јована на тањиру усред те гозбе, док је крв још капала и, као што неки саопштавају, глава је и после посечења изговарала оне укорне речи, рекавши Ироду: "Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога".
      О, како велики страх обузе све на тој вечери, када угледаше човечију главу, ношену на тањиру као јело, из које течаше крв, и која притом покреташе уста и изговараше речи, и коју играчица узе својим дрским рукама и однесе матери својој. А Иродијада, узевши је, избоде јој иглом језик, који је изобличавао безакоње њихово; и пошто јој се довољно наруга, она је не даде да се сахрани заједно са телом, јер се бојала да Јован не васкрсне, ако глава буде придружена телу, па би онда понова почео изобличавати Ирода и њу. Тело светога Претече ученици његови узеше те исте ноћи и сахранише у Севастији; а главу Иродијада закопа у дворцу свом дубоко у земљи, на неком нечистом и сакривеном месту. Шта је даље било са главом Јовановом може се читати под двадесет четвртим фебруаром, када се празнује обретење те чесне главе.
      После убиства светога Претече, несрећни Ирод изврши и други, не мањи злочин: наруга се Господу нашем Исусу Христу за време добровољног страдања Његовог нас ради, као што о томе говори еванђелист Лука: Ирод осрамотивши Исуса са својим војницима, и наругавши му се, обуче му белу хаљину, и посла га натраг Пилату (Лк. 23, 11).
      Али казна Божија убрзо постиже пророкоубицу и Христоругатеља: јер, с једне стране, крв Јованова вапијаше на Ирода к Богу, као некада крв Авељева на Кајина (1 Мојс. 4, 1-16); с друге пак стране, друга безакоња Иродова, нарочито његово исмевање Господа Христа, навлачаху на њега праведну казну Божију; и стварно, након не много времена Ирод би лишен царства и живота са Иродијадом и играчицом. Јер цар арабски Арета, светећи се за срамоту и бешчешће, нанесене од Ирода његовој кћери, скупи војску и крену на Ирода; такође и Ирод, скупивши своју војску, изиђе против Арете. Настаде силна битка; и војска Аретина победи Иродову; Ирод претрпе страховит пораз, сва војска његова изгибе, а он се сам једва спасе. После тога Ирод би лишен своје власти и свих својих богатстава, и са прељубочиницом и њеном ћерком би послан од кесара римског Калигуле у прогонство, најпре у Галију у град Лион; а потом би преведен у Шпанију у град Илерду, где у беди и понижењу скончаше Ирод и Иродијада, али претходно видеше смрт своје кћери играчице, која погибе на следећи начин:
      Једном зими она шћаше због неког посла да пређе преко залеђене реке Сикориса; и кад иђаше по леду, лед се провали под њом, и она паде у воду до грла. По правосуђу Божјем санте леда стегоше је око грла чврсто, те висијаше телом у води а глава јој беше над ледом; и као што некада играше ногама по земљи, тако се и сада копрцаше, играјући ногама по води да би додирнула дно; при томе јој нико не могаше помоћи; и она тако висијаше у води све дотле, док јој оштар лед не одсече главу. Гадни труп њен, занесен водом испод леда, не би пронађен, а глава њена би однесена Ироду и Иродијади, као некада Претечина, само одсечена не мачем него ледом. Тако Божје правосуђе узврати играчици, виновници одсечења чесне главе светога Јована.
      После тога погибоше са хуком безакони убица Ирод и погана Иродијада: јер се казује за њих, да се земља отвори и прогута их живе.
      Свети пак Јован, како за живота на земљи, тако и по кончини својој би Претеча Господу Христу. Јер предухитривши силазак Спасов у ад, он благовести тамо бившима Бога који се јавио у телу, и обрадова свете праоце; са њима он би изведен отуда по разорењу ада у васкрсење Христово, и удостоји се многих венаца у Царству Небеском: као девственик, као пустиножитељ, као учитељ и проповедник покајања, као пророк, као Претеча и Крститељ, и као мученик. Његовим светим молитвама нека и нас упути на пут истинског покајања и удостоји Царства Небеског милосрдни Господ и Бог наш Христос, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек. Амин.
      Извор
      Тропар, глас 2.
      Успомена праведника слави се похвалама, а теби је, Претечо, довољно сведочанство Господње да си, се заиста показао часнији и од пророка, јер си се удостојио да у реци крстиш Онога кога си проповедао. Зато, пострадавши за истину, радујући се, објавио си радосну вест онима који су у Аду, о Богу који се јавио у телу и узео грех света и који нам дарује велику милост.
      Кондак, глас 5.
      Претечино славно усековање, је славно Божије старање о свету, да и онима који су у Аду проповедаш Христов долазак. Нека плаче Иродијада јер безаконо убиство поручи: Не заволе закон Божији, ни живот вечни, но варљиви привремени.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Будући да су се након изборног дана и синоћ многи грађани окупљали пред храмовима, обавеза нам је да још једном подсјетимо цјелокупну црногорску јавност да Црква не организује и не позива на ова окупљања нити на литије.   Звучни запис саопштења   Најновија масовна окупљања каква су била широм Црне Горе су, нажалост, произвела и неколико инцидената, да ли због провокација оних који су изгубили власт или не, свеједно је, они су потпуно непотребни и штетни за све нас. Овакве врсте окупљања носе потенцијал насиља својственог претходној власти, од кога народ који је побједио треба да буде исцијељен, при томе не смијемо да заборавимо ни ризик који и даље постоји од ширења новог коронавируса.   Сви људи су браћа и сестре, јер смо сви синови и кћери једнога Бога, Творца свих и свега. У таквој братској и сестринској љубави треба да проводимо и ове постизборне дане, као, уосталом и све дане свога живота. Надамо се да је тај дух братске слободе и поштовања оно што је побиједило и што побјеђује.   Немојмо да заборавимо да смо сви, без обзира на идеолошко-политичку, националну или вјерску припадност браћа и као такви грађани ове земље имамо права на своје разлике. Сада као никада морамо имати на уму ријечи Светог Петра II Ловћенског Тајновидца које је у ослобођеној Црној Гори поновио краљ и господар Никола: ”Брат је мио, ма које вјере био”. Немамо, међутим, ни као Хришћани, ни као цивилизовани људи, права да другог мрзимо због тога што има ставове другачије од наших. Напротив, апостол народа Павле вели: “Носите бремена један другог, и тако ћете испунити закон Христов.” (Гал. 6, 2)   Промјена која се у Црној Гори догодила не смије да буде повод за ширење било какве нетрпељивости. Мир и народна слога су најважнији да сада дође до мирног формирања истински демократске власти, први пут послије 75 година. Ниједан интерес, нечија радост или незадовољство изборним резултатом нису разлог да се грађани на било који начин сукобљавају. Зато сматрамо да је најбоље да предстојећи дани протекну без било каквих масовних окупљања, да би се показало да је дошло до истинских промјена у Црној Гори и да би се омогућило задуженим да изврше праве људске промјене, јер неће бити лако вратити народу оно што му је одузето, исцијелити друштво од опаке корупције и саможивости и градити будућност свих на богољубљу и братољубљу.   Митрополит црногорско-приморски Амфилохије   Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије   Епископ милешевски Атанасије   Епископ захумско-херцеговачки Димитрије     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Иван Ивковић,
      Недостатак радости није увек пројава гордости, незахвалности и мрачног карактера коме се често показујемо као неумитне судије, просипајући светоотачке изреке извучене из контекста. Некада је то просто последица измучености дугим периодима траума, несрећних околности, или је физиолошки условљено грађом.
      Нисмо створени по истом калупу и због тога не треба да судимо онима који су слабији од нас, нити себе да сврставамо у табор духовне елите само јер смо створени као јачи, напротив - онај ко се више труди и страда, макар носио мањи крст, примиће већу награду од оног ко с лакоћом подноси нешто што би другога сломило.
      Неко има више снаге, па може већи крст носити, док се други слама под тежином много мањег. То не значи да је размажен. То значи да је слаб. Мали брат Христов. Мали христос коме је потребан други Симон Киринејац да му помогне да понесе крст. Но то увек касно увидимо.
      Када смо заборавили да слабима не треба судити? ("Јер кад учинисте једном од ових малих - Мени учинисте") Кад смо то поверовали у безбожничке филозофије овога света да је човек апсолутни господар живота и смрти, и свега видљивог и невидљивог у своме животу?
      И зашто, зашто, зашто упорно заоборављамо да је некад нечија слабост заправо кушање нашег срца: шта ако нас Бог испитује - или боље речено - пружа нам прилику, да би видео хоћемо ли другоме пружити руку помоћи или ћемо га гурнути још дубље?
      Шта ако смо ми та Божја рука помоћи, која одбија послушност Глави и гура на дно другог уместо да га извлачи из воде? Речи "у тамници бејах и не посетисте Ме, гладан бејах и не нахранисте Ме" не морамо увек схватити буквално. Ако и не можемо неког посетити у тамници, ако данас нема логора - али увек ће бити тамница унутар душа људских, увек тамних собичака у које се плашљиво повучемо повређени од света; увек ће бити душа гладних утехе и речи Божије; увек ће непријатељ рода људског мраком обавијати хришћанске невесте заточене у земљаним сасудима.
      Када смо то изгубили милост, а када саосећајност из које се милост рађа?
      Где је то братољубље о коме слушамо проповеди?
      Зашто не спроводимо веру у дело и чинимо је мртвим словом на папиру?
      Брукамо Господа пред лицем незнабожаца!
      Пуна су нам уста речи о миру и љубави, али делатно мало разумевања показујемо у односима са ближњима, па сопственим поступцима чешће ширимо неверје него ли веру. Није ми намера икога да вређам и молим за опроштај свакоме коме ово смета. Жеља ми је само да свако од нас, ко се усуди да себе назове хришћанином, не допусти себи да разапне изнова Христа у себи и другоме.
      Христос васкрсе, радости моје!
      Старац Јефрем Аризонски
      Извор: Чудо
    • Од Pedja.jo,
      У малој недоумици сам, 

      Недавно сам био у  посети Кустурицином Дрвенграду на Мећавнику у склопу ког је и мала брвнара црквица Светог Саве. Елем, у тој црквици сам купио бројаницу која је заправо римокатоличка круница, дакле има крст на ком пише INRI изнад ког је једна перла дрвена затим размак па 3 перле па размак па једна перла па затим састав и у круг креће 10 перлица па размак па перла па размак па опет 10 дакле идентична оној која се користи у римокатоличким самостанима. Интересује ме да ли неко зна може ли се Круница продавати у православној цркви и може ли православац на њој молити Исусову Молитву? Мало сам у конфузији, да се разумемо немам ништа против Крунице али ми је нејасно откуд у православној цркви и да ли се може користити као правопславна бројаница? Слика бројанице је испод.

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Овог 2020. Лета доброте Господње, 18. августа, навршава се десет година од блаженог упокојења Његовог Високопреосвештенства Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (Ковачевића), првог српског митрополита рођеног у САД, непоколебљивог чувара православне вере и српског националног идентитета на тлу Америке, проповедника и преводиоца који је много учинио на пољу јединства наше цркве и њене администрације, развоја школства и укупног духовног живота бројне пастве током шездесетогодишњег пастирског рада. У част незаборавног Митрополита Христофора доносмо овај скромни прилог, као вид усрдног молитвеног сећања на овог знаменитог јерарха.    Повезан садржај:    У част знаменитог јерарха - Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (Ковачевића)   Изабране проповеди митрополита Христофора   Животопис Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (1928–2010)     Блаженопочивши Митрополит либертивилско-чикашки Христофор родио се у Галвестону, у Тексасу, као девето од дванаесторо деце у породици српских емиграната.    На крштењу добија име Велимир. После завршене средње школе, завршио je Српску Православну Богословију Светог Саве у Либеритвилу, у Илиноису, САД. После венчања рукоположен је за ђакона, а затим и за свештеника. Наставио је школовање и дипломирао на одсецима философије и историје Универзитета у Питсбургу. Магистрирао је богословље у Грчкој Правословној Богословији Часног Крста у Бруклину, Масачусетс, САД. Завршио докторске студије на Богословској семинарији у Чикагу.     Отац Велимир је био парох у Пенсилванији и у Чикагу. у свом пастирском раду истицао се жељом да уведе двојезично богослужење и да се у оквиру његових парохија установи ваљан образовни програм. У исто време је био активан у одбрани јединства и канонског поретка у Цркви током периода раскола. Био је духовни отац, саветник, омладински радник, управник, наставник, и, изнад свега, свештенослужитељ у Светом Олтару. Постао је удовац 1970. године. Отац је четворо деце, и деда деветоро унука.     За епископа је изабран 1978. године на заседању Светог Архијерејског Сабора у Београду. Добивши монашко име Христофор, он је постао први епископ рођен у Америци који служи у Епархији своје Цркве на овом континенту. Као Епископ Источне Америке и Канаде, он је брзо развио програм црквеног образовања широм Епархије. Учествовао је у раду заједничке комисије Православних  и Римокатоличких епископа, као и у Православно-лутеранском дијалогу, а такође је представљао Српску Цркву и у Светском Савету Цркава. За Митрополита је изабран 1991. године. Уснуо је у Господу у освит великог Христовог празника - Преображења Господњег, 2010. године.   Протођакон др Дамјан Божић: Митрополит Христофор је био човек Богочовека Христа!     У емисији "Реч пастира" на таласима Радија "Слово љубве", Архиепископије београдско-карловачке, о лику и делу Митрополита Христофора говорио је протођакон др Дамјан С. Божић, дугогодишњи  сарадник овог незаборавног архијереја који је обележио дугу епоху развоја мисије Српске Цркве на тлу Амрике.    Као сарадник архијереја који је обележио дугу епоху развоја мисије Српске Цркве на тлу Амрике, о. Дамјан је годинама вредно сакупљао и систематизовао надахнуте беседе Митрополита Христофора, сабравши их под наслов књиге „Митрополит Христофор – Изабране проповеди – Неизмењена српска душа“.    Звучни запис емисије     Протођакон др Сава Милин: Митрополит Христофор - верни наследник српског златоуста!     По благослову Његове Светости Патријарха српског Иринеја, а уз помоћ Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Републике Србије, Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке понудила је јавности прави духовни бисер.   Године су биле потребне како би христоносно проповедништво митрополита Христофора задобило материјално рухо. Али дочекали смо једно грандиозно дело, које има вишеструку вредност. С једне стране, имајући у виду биографију митрополита Христофора и живописне пригодне проповеди, књига има историографске вредности, будући да се прати развој духовности Срба на северноамеричком континенту. А опет, књига има још већи омилитички значај, пошто садржи различите облике проповеди.   Како Патријарх српски Иринеј у предговору наглашава – проповеди на недељна јеванђелска зачала обилују библијско-егзегетским промишљањем, док су пригодне проповеди произнете са много пастирске љубави и бриге да се очува српски идентитет и у том мултинационалном и мултирелигијском друштву. Проповедништво митрополита Христофора описује и протојереј-ставрофор др Милош Весин префињеним, поетским стилом, који у поговору похваљује не само ораторски дар, ревност да се беседнички талант умножи, већ снагу вере као и духовну проницљивост да се у тешким временима одржи Христов крсно-васкрсни пут.     Наравно, највеће заслуге за то што је књига „Изабране проповеди“ митрополита Христофора (Ковачевића) обрадовала наша срца има протођакон др Дамјан Божић, који је ревношћу пчелице, педантношћу историчара, а све стилом потврђеног научног радника, не само сабрао проповеди, већ је приложио обимну биографију обогаћену фотографијама које још боље дочаравају личност и дело блаженопочившег митрополита Христофора.   Књига „Изабране проповеди“, поред биографије на првих 30 страна, садржи три целине. Први део обухвата омилије на јеванђеља која се читају недељом и ово је најобимнији део. Затим следе проповеди произнете приликом великих празника Цркве, а у трећем поглављу сабране су пригодне проповеди произнете у различитим приликама. Управо оваква подела истакла је разноврсност проповедништва блаженопоч. митрополита Христофора (Ковачевића), будући да имамо и омилије, затим хеортолошки надахнуте проповеди, да би се на крају истакла пастирска брига у пригодним проповедима произнетим у разним приликама.    Стилски посматрано, омилије умногоме подсећају на проповеди Светог Николаја Жичког. Та утемељеност на Светоме Писму исијава из сваке омилије. Уживљавање у сваки догађај, исцељење, пластично приказивање околности, све то сведочи да је митрополит Христофор био под јаким утиском владике Николаја. Ово не чуди, будући да је Митрополит био не само ученик (Владика Николај је предавао Нови Завет и Омилитику), него и лични возач, лектор и коректор Светог Николаја Жичког. Несумњиво је да су богата ерудиција, лепршавост стила, научна доследност, као и свети, страдалнички живот владике Николаја умногоме утицали на личност тадашњег младог студента Велимира Ковачевића.   У другоме делу такође увиђамо познавање основних омилитичких принципа. Иако постоји искушење да проповедници на хеортолошке теме пажњу усмере само на историјске чињенице и подсећање шта се на тај празник догодило или препричају житије светитеља, митрополит Христофор надилази ову праксу и не пропушта прилику да укаже на светле примере којим су светитељи ишли, те да их покаже као узоре којима треба стремити.   Пригодне проповеди пуне су брижне топлине и искрености. Када је тужан повод у питању (имајући у виду поруку на Видовдан у којој се обједињују прошла и савремена страдања Срба), непоколебљива вера снажи аудиторијум. Када су друге свечаности у питању, узвишен и достојанствен стил радује присутне.   Да би се најбоље дочарао дух и стил проповедништва митрополита Христофора (Ковачевића), навешћемо само одељак посвећен Светоме Сави, који је заправо писан у стилу Светог Владике Николаја:   „Светитељу, оче Саво, моли Бога за нас! Сада, сада више него икад, ходатај за свој страдални народ, и помоли се Свевишњем Господу: Да нас Господ по милости својој прости, помилује и спасе; да сав твој народ обожи, сложи и умножи!“   Имајући све ово у виду, још једном изражавамо велику захвалност протођакону др Дамјану Божићу на уложеном труду. Наша Црква вечито оскудева збиркама проповеди које би обогатиле Омилитику. Зато су „Изабране проповеди“ блаженопочившег митрополита Христофора (Ковачевића) не само узвишено духовно штиво, већ и значајан допринос Омилитици као науци.     Подсећање: Представљање збирке проповеди митрополита Христофора у крипти спомен храма Светог Саве на Врачару, (19. фебруара 2017. године)       У препуној крипти храма Светог Саве на Врачару у недељу, 19. фебруара 2017. године, свечано је представљена збирка изабраних недељних и празничних проповеди блаженопочившег Митрополита чикашко-либертивилског Христофора под називом „Неизмењена српска душа“, аутора протођакона др Дамјана Божића.   Ово дело објавила је Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке. Сабрање у величанственој крипти Светосавског храма отпочело је молитвом - поменом којим је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење, молитвено учешће и појање Преосвећеног Епископа топличког г. Арсенија, бројних свештеника и ђакона и Камерног мешовитог хора „Свети Василије Острошки“ под управом Катарине Божић.   Кроз филигранско ткање живота блаженопочившег митрополита Христофора, осветљавано речима истакнутих личности српске науке и теологије, присутне је водила драмска уметница Биљана Ђуровић, која је и сама учествовала у конципирању ове вечери. Са пуно љубави и поштовања, позивала је еминентне говорнике да са свима поделе своја сећања, утиске, сазнања и погледе на живот и рад првог српског Епископа рођеног на америчком тлу. Колико је митрополит Христофор био храбар и одлучан, сведочио је уважени академик проф. др Димитрије Стефановић.   Осврт на проповеди митрополита Христофора сачинио је један од предавача на Катедри за омилитику и методику наставе Православног богословског факултета Универзитета у Београду, протођакон др Сава Милин. Протођакон др Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве, покушао је да сагледа библијско-егзегетску поруку проповедника, блаженопочившег митрополита Христофора. Протојереју-ставрофору др Милошу Весину, пароху јужночикашком и ленсиншком и професору Православног богословског факултета СПЦ у Либертивилу, припала је завршна реч у књизи „Неизмењена српска душа“. Уважени прота др Весин, духовно чедо блаженопочившег Митрополита, теолог, психолог, реторичар, професор црквеног појања и диригент, произнео је као и увек надахнуту и упечатљиву, беседу под називом „Реч издалека, а тако близу“, упознавши сабране и на три животне беседе које се не налазе у овом зборнику. Прота Весин је такође прочитао дивно и потресно писмо захвалности митрополитове породице и потомака.   Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, главни и одговорни уредник Издавачке фондације Археипископије београдско-карловачке и професор на Катедри за Литургику на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, истакао је избор неких од најбитнијих тема и најважнијих теолошких, пастирских и духовних карактеристика проповедништва митрополита Христофора. Прота др Вукашиновић представио је сабранима три битне одлике Митрополитове беседничке речи: аутентичну црквеност, дубоку укорењеност у богословљу Цркве и личну доживљеност. Аутор и приређивач књиге „Неизмењена српска душа“, протођакон др Дамјан Божић из Саборне цркве у Београду, брижљиво чува и негује успомену на свога духовнога оца, под чијим је будним оком стасавао и духовно и интелектуално. Заблагодаривши Свјатјејшем Патријарху српском г. Иринеју, свим дотадашњим беседницама, али и др Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Министарству правде Владе Републике Србије, протођакон др Божић је из угла једног од најближих сарадника Митрополитових подцртао љубав, несебично даривану свима у Митрополитовом окружењу и дао потресно сведоћење.   Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, „први међу једнакима чија реч увек остаје за крај“, дао је уводну реч овој књизи изабраних проповеди митрополита Христофора. Дајући завршну реч вечери у крипти Спомен-храма Светог Саве на Врачару, Свјатјејши Патријарх г. Иринеј произнео је надахнуто слово о митрополиту Христофору, великом архијереју наше помесне Цркве. „Свој живот је почео у Цркви и свој живот је и завршио у Цркви знајући ко је и шта је, што је и потврдио тиме што је неговао и никада није заборавио свој матерњи језик“ истакао је Свјатјејши. „Добро је што су ове беседе, веома лепе, садржајне и корисне издате, јер ће оне по свом садржају користити не само свештеницима наше Цркве у Америци него и нама овде“, рекао је између осталог Првојерејарх Српске Православне Цркве у обраћању на крају ове вечери.    Посебно треба издвојити и уметнике који су употпунили ово изузетно вече речју, музиком и песмом. Миленко Павлов, првак Народног позоришта у Београду, интерпретирао је најпре Митрополитову проповед под називом „Пред причешћем“ из 2003. године, а затим и одломке из проповеди „Неизмењена српска душа“ изговорене у Филаделфији поводом 600-годишњице Косовске битке.   Првак Опере Народног позоришта у Београду, тенор Дејан Максимовић, уз клавирску сарадњу Невене Живковић, извео је прво чувену композицију Франца Шуберта „Аве Марија“, а после ње и једну од најпознатијих оперских тенорских арија у чијим финим нијансама је својевремено уживао и митрополит Христофор - арију Ленског из опере „Евгеније Оњегин“ Петра Иљича Чајковског.   Камерни мешовити хор „Свети Василије Острошки“ из храма на Бежанијској Коси посвећеног овом Божјем угоднику, где је управо последњу овоземаљску Литургију служио митрополит Христофор, на најузвишенији начин је дао завршну уметничку ноту овој вечери. Под управом диригенткиње Катарине Божић, предани појци су најпре, уз сарадњу проте др Милоша Весина, извели композицију „Господи спаси благочестивија“ Миодрага Говедарице, а потом и један од бисера руске духовне литературе - ефектни „Буди Имја Господње“ Дмитрија  Бортњанског.   Посебна захвалност упућена је Управи храма Светог Саве на Врачару на челу са Његовим Преосвештенством Епископом топличким г. Арсенијем, Радију „Слово љубве“ и Телевизији „Храм“, поштованој породици уваженог митрополита Христофора и свима који су, не штедећи средства и ресурсе, помогли да се ова изузетна књига објави и буде на спасење како нашем народу, тако и свима другима.   Вечан ти спомен, достојан блаженства и вечног спомена незаборавни служитељу Божји Митрополите и оче наш Христофоре!     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...