Jump to content

Препоручена порука

Српски књижевник, публициста, режисер, колумниста, Драгослав Бокан за ПАТРИОТ говори о Српској Православној Цркви и Православљу уопште, о Православљу на интернету, хејтерима, расколницима, противницима цркве и Православљу у ХХI веку.

  • Активни сте на друштвеним мрежама где претежно пишете о верским темама, а ваши статуси и коментари, поред тога што се масовно ”шерују”, често заврше на електронским медијима, а у последње време, примећујемо их и на службеном сајту СПЦ…

– Преношење оваквих текстова (не само мог) на службене сајтове Српске Православне Цркве је позитивни показатељ јачања црквеног живота у Србији, па је и реч ”верног народа”, кроз људе који проповедају, правилно препозната од нашег свештенства.

Уклања се полако лажна конфронтација и смањује вештачки јаз између свештеника и верног народа, јер смо сви позвани на то ”да будемо царско свештенство”. Свако прилаже дарове, колико и како уме и може. То је принос Господу, и ако то Црква прихвата онда је то само знак да тај принос заиста служи свима, да се он не игнорише. Ту Црква прима, приноси и преноси оно што је њено, што јој припада (од свих и свега, за свакога и за све”)…

А овај знак тог снажења црквеног живота је позитивни симптом нове епохе, дубоко се надам. Најава новог цивилизацијског поретка – повратка ”духовне културе”, црквено пролеће коме се са чежњом надамо у нашем времену.

Нови планетарни поредак тражи и нови духовни поредак и нови цивилизацијски поредак.

А цео тај преокрет и обнова духовне културе имају тежиште у Источној Европи. Обрнуле су се улоге, па посустали Запад препушта вођство, иницијативу и одбрану вере – Истоку.

Међутим, то дешавање није још увек продрло у популарну културу (јер европски Исток није артикулисао своју ”меку моћ” кроз поп-културу, последњи бастион западне хегемоније), па зато све то није видљиво онима који на ствари гледају искључиво наочарима медијски разглашене популарне културе.

Ми, у ствари, живимо у пост-секуларном времену, што људи у Србији нису запазили, посебно овдашњи екс-југословенски интелектуалци. Наши атеисти су отужно анахрони и ни не примећују колико су заостали и замрзнути у својим заблудама, живећи и даље у давно прохујалим годинама свог ступања на јавну сцену титоистичке скаламерије, на штулама пропале и превазиђене идеологије. Они су непоправљиво провинцијално постављени, јер као далека провинција доскорашње европске хипер-секуларне културе још нису чули вест о пропасти њихове просветитељске империје. И зато, као папагаји, очајнички понављају аветињске стереотипе од којих су већ одустали и њихови учитељи и господари са Запада..

Биће секулариста и секуларизма и даље, наравно (као и подједнако мртвог марксизма и његових идолопоклоника), али је готово са секуларизмом као доминантним ”духом времена”. Мање-више свугде, сем у провинцијалним културама попут ове наше, антицрквене, аутистичне и ретроградне…

Тешко је заточницима Титове магије да изађу из свог идеолошког матрикса.

12243571_1085845614780774_7703800271317724620_n

Драгослав Бокан

  • Колико је реалан утицај друштвених мрежа на унутрашњу мисију Цркве у нашем народу и колико је уопште Црква по том питању активна?

– Утицај друштвених мрежа је несумњиво огроман, свуда, у свим сферама друштва, не само по црквеним питањима. Тога су данас свесни апсолутно сви и зато с правом обраћају потребну пажњу на овај медиј и ту и такву његову улогу. Као у време Гутенберга, када су и Црква и њени противници штампали књиге са својим (међусобно супротстављеним) ставовима, тако је и сада са електронским медијима као основним и најмоћнијим комуникацијским средством. Они могу послужити и за добро и за лоше, и за и против свих и свега. Сам медиј ”по себи” није ни за начелну осуду, ни за генералну похвалу, већ искључиво кроз начин на који се користи. Попут хируршког или разбојничког ножа, који се разликују ”само” по руци и духу којим је та рука вођена…

Такође, друштвене мреже имају потенцијал који је посебно важан баш за православну Цркву, јер је она била годинама и деценијама брутално маргинализована, па јој је више него добродошао овакав потицај и могућност ширења њене јеванђелске поруке.

LIKOVI MONAHA Budite svetlost svetu 271 (Sveta Gora - Karulja)

  • Стиче се утисак да на интернету већи утицај имају парацрквени и расколнички сајтови и групе на друштвеним мрежама, него официјелна СПЦ са својим сајтовима. Шта мислите да би било потребно урадити да се макар адекватно парира расколницима и пљувачима Цркве?

– У праву сте, то није добро, али је сасвим логично, и то из више разлога. Наиме, расколници имају само и једино овај спољашњи привид, они имају организацију и изванредну упорност. Зато што осећају да много заостају у односу на Цркву коју су напустили и коју гневно и осветнички нападају. Немају Благодат, немају институцију и устројство, нису у праву, под сумњом су, треба непрестано да се доказују (и то, најчешће, кроз оптуживање других), мањина су, а желе да изгледају као да могу да надвладају. Глуме да су јачи и бројнији него што јесу и због тога све улажу у спољну појаву, јер они, у ствари, и не постоје ван интернет Форума. Зато се толико труде да одрже овај јалови привид. Немају истинску суштину, нити смисао и виши разлог постојања. Постоје само виртуелно, баш као и у духовном свету. Без сталног рекламирања и запењеног брбљања били би брзо заборављени, пошто немају духовну тежину, немају Предање, нити шансу да дугорочно опстану. Зато заподевају кавгу и тако су агресивни, пошто немају мирну савест. И пред самима собом хоће да се оправдају и онда стално, даноноћно полемишу и свађају се. Немају мир, ни ма шта осим осветничког испољавања буке и беса.

А ваше питање је питање за све припаднике Цркве који имају ту врсту знања и треба да се под хитно организују и крену да одговарају и парирају расколницима. Неопходна је лаичка иницијатива свих нас у Цркви.

Па неће ваљда висока црквена хијерархија да се препуцава преко медија са својим и нашим отпадницима? То треба да раде лаици, то јест сви ми који смо такође прозвани и позвани да им први одговоримо онако како ваља и како доликује…

FOTO-MONAH

  • Како гледате на масовне хејтерске коментаре на електронским медијима када год се помене СПЦ и њено свештенство?

– Ти коментари више дрече и буче, па су због тога тако видљиви и ”чујни”. Више изгледа, него што их заиста има толико много. Па онда скрећу на себе пажњу својом поганошћу.

По правилу, сви фрустрирани људи који нешто страсно мрзе имају неукротиву опсесију да нападају оно што је најсветије, да би оваквим скрнављењем изазвали општу нелагодност и све нас успут повукли у своје блато и зјапећи бездан ка коме вртоглаво пропадају.

Свако ко осећа мржњу и фрустрираност – нападаће Цркву, јер је Бог љубав. Онај ко се, тако нападајући Цркву, определио ”за смрт” неконтролисано мрзи живот, попут демона који све вређају и непрестано бесне и, помрачени гордошћу, кидишу на Христа.

Човек масе” (о коме пише Ортега и Гасет) и ”побуњени човек” (о коме говори Албер Ками) биће увек, по дефиницији, против Божијег лика и свега божанског у нама. Таква модернистичка наказа не подноси ништа духовно и хоће да буде сам свој господар, често се преоблачећи у ”анђела светлости”.

Расколници су такође вукови маскирани у јагњећу кожу. Наравно, та расколничка, незајажљива жеља за истицањем, показује ”каиновски моменат” у њима, сведочећи о њиховом правом карактеру. Моралисти су, а сваки моралиста у себи увек носи мањак љубави (уз вишак нетрпељивости и мржње), као и егоистички осећај како је, наводно, бољи од других, следећи своје измишљене идеале и лажне законе – а не љубав. Ње код њих, таквих, никада нема, јер је се тврдоглаво одричу.

Додаћу да прозелитизам расколнике чини најсличнијим истим оним римокатолицима против којих су наводно (али само формално, на помпезним и запаљивим речима), та њихова агресивна тенденција несумњиво показује да они нису православни – не само по вери и духу, већ ни по најдубљим осећањима срца. Неконтролисано наметљиви, они не поштују слободу других и не умеју да ћуте. Себе сматрају ”тиховатељима” и ”ревнитељима”, а живот проводе у распомамљеном брбљању и празнословљу, уображавајући да су хероји и мученици.

  • Није ли интернет постао нешто попут римских арена, где није битно ко је ”у праву” а ко ”заиста кривац”, док год игре трају и публика има чиме да се занима?

– За неке је он постао такав, а за неке, опет, није. Све зависи од духа. Јер је интернет веома убедљив тест за ”разликовање духова”. Ту се јасно показује ”ко је од Бога”, а ”ко није”.

Свака обезбожена, моралистичка и егоистичка индивидуа има свој легион, а свака истинска, вером испуњена личност – има свој сабор. Сходно томе, ко интернет схвата као римски циркус има у себи ”дух легиона”, а ко га схвата као сабор – има ”дух личности”.

Апостол Павле је смирено проповедао на Ареопагу, није се хистерично свађао са паганским философима. Говорио је из педагошких и виших разлога њиховим језиком, смирено и стрпљиво – а не надмено (у ставу: ”Немате појма!”, ”Знате ли ви ко сам ја?!”… и томе слично). Није их одбијао и жигосао, већ их је привлачио и трудио се да аргументима истине (а не љутњом) освести и изведе њихове душе из трагичне заблуде.

Црква не жигоше расколнике, не извргава их руглу, па је тако у овдашњем случају упорно, мирно и братски позивала Марка Радосављевића (некадашњег епископа Артемија) на покајање, али без успеха. То није успело, иако су му се његова епископска браћа у Христу са поштовањем и надом обратила са понудом да се покаје и врати црквеном поретку – али је он одбио. А има слободу (као и сви) да одбије, баш као што и демони имају слободу да се противе Богу и Цркви, по цени која следи за такву одлуку.

11659450_10153399529964144_1709807780559285056_n

  • Какав је ваш став према екуменизму? Многи оптужују СПЦ да је ”издала веру православну”, а шта Ви мислите о томе?

– Постоје различити ”екуменизми” и не могу се вештачки и погрешно изједначавати.

Отпали од православља се увек могу покајати и то морамо имати на уму, ако смо заиста хришћани и истински верници. Бог жели да се сви спасу, дакле – да сви постану православни!

Тај и такав екуменизам има смисла, јер је Божија воља да се сви покају и преобразе. Православни екуменизам разговара без икаквог страха и одбојности са грешницима и блудним синовима, позивајући их да се ”врате Истини”. Дакле, не ми њима, већ – они нама.

Христос је, сетимо се, пољубио великог инквизитора, а није Њега љубио велики инквизитор. Не смемо посматрати само спољашњи привид ствари, већ и то у којем духу је нешто учињено.

Ми можемо да љубимо сваког болесника и грешника и папу и ма кога без разлике, али, наравно, не као да се клањамо идолу.

Ту је реч о ”тајни људског срца”, па ако се, по вама, срце види на фотографији и у њему је тама – онда је то заиста за осуду. Али се оно не види смртним погледом и само је Бог судија, а не ми.

Бог Свете Тројице је видилац срдаца, оног шта се заиста налази у њиховој дубини, па на основу тога и суди, за разлику од нас који можемо само да претпостављамо, па зато не можемо и не смемо да судимо.

Ја сам судија, а не ви!”, громовито одзвања васионом. Не заборавимо да ”икумена” (”екумена”) у ствари значи ”васељена”, васељенскост православља, представљајући тежњу православља да постане уистину васељенски прихваћено. То је испуњење оне Христове заповести коју је изрекао непосредно пре свог Вазнесења: ”Проповедајте СВОЈ ТВАРИ!”

Pravoslavlje-i-katolici

  • Како тумачите претензију интернет групе која је свом сајту дала назив: ”Истина је само једна – владика Артемије?”

– Оно чега ови несрећници нису свесни је да истина јесте само једна, али да то није владика Артемије, већ само Бог: Бог Љубав, Који је Пут, Истина и Живот. И то је зато катастрофална, јеретичка изјава – и хула.

Они тако сами признају да, у ствари, и нису хришћани, већ ”артемијевци” (артемити, марковци, или како год), идолопоклоници per excellence. Тиме показују да су лишени ума Христовог и дара расуђивања, тачније – одрекли су их се и одали прелести (којом се хвале и поносе). Показују недопустиву олакост у ”расуђивању” о најбитнијим стварима.

А без расуђивања нити се може разумети Свето Писмо, нити било која конкретна ситуација у животу. Постоји много привидно противречних исказа у Библији и ако бисмо буквално, по свом нахођењу, узимали као истинит само један од њих, залутали бисмо у кобно неразумевање целине Христове поруке. Рецимо, каже се: ”Одговори безумнику према безумљу његовом, да не мисли да је мудар”, али, истовремено, и: ”Не одговарај безумнику на безумље његово, да не будеш и ти као он”. Као што се Христос назива ”кнезом мира”, а, на другом месту, и ”љутим ратником”. Свети Григорије Палама нас поучава, а на ову тему: ”Утврђивати једном једну, други пут другу ствар, док су ОБЕ ИСТИНИТЕ, особина је сваког доброг теолога”.

Е, то ”артемити” (”марковци”, ”артемијанци…) не разумеју и самим тим – ништа не разумеју.

Они кроз шкргут зуба сумњиче архијереје наше Цркве ”за издају”, скоро искључиво на основу сопственог немања вере и свог злог срца. У питању је помрачење ума и типична прелест. Они се, не знајући, праве као да знају и онда унапред и безусловно – осуђују. Имају дух великог инквизитора и глуме ”верску полицију”, док тону у живо блато непојамне гордости.

Да, свуда постоје људи склони ”унијатству” и спремни да поклекну пред римокатолицизмом и његовим спољашњим привидом моћи, али далеко од тога да су сви (или већина) такви у Српској Православној Цркви и међу њеним архијерејима. Напротив!

Потребно је зато ”разликовати духове”, а то је велики дар. Међутим, такви опадачи и клеветници су сувише лењи и неспособни за то. А расуђивање и разликовање духова је, по учењу Светих Отаца, ”већи дар чак и од васкрсавања мртвих”. Толико је то тешко, а ове лажне свезналице се понашају као да је то њима и само њима доступно, као да одмах и непогрешиво ”знају све”. Па и то у каквом духу и каквим срцем неко нешто ради, изван њихове моралистичке секте.

Не умеју они да ћуте и моле се, да сачекају да ствари изађу на видело и све тајно се покаже јавно. Требало је да се понашају као Свети Максим Исповедник у његовим достојанственим и уистину хришћанским реакцијама на неправде које је смирено трпео.

Треба трпети и увек знати да је Црква много виша и дубља него што се то може видети на први поглед.

orthodox-pravoslavlje-46

  • Дакле, ви мислите да постоји екуменизам који није ”свејерес”?

– Постоји. Зато што се кроз појам екуменизма прелама разлика између два супротна и супротстављена појма: ”утопије” и ”есхатологије”.

Лажни екуменизам је утопијски, а онај истински и боготражитељски је увек – есхатолошки. И све зато морамо да поставимо у оквире овакве, суштинске разлике.

Утопија хоће решење свих проблема, па и спасење искључиво у границама историје и времена. За разлику од тога, есхатологија види решење људске драме (и спасење света) у вечности, на крају историје (у будућем веку, ”кад времена неће бити више”).

Зато прави екуменизам захтева разговор са свом твари, па наравно и са шизматицима, римокатолицима и протестантима. Зато што Бог хоће да се сви спасимо и није нам дао дозволу да од тога одустанемо, до краја времена. То не смемо никада да заборавимо. Разговара се са непокајанима да би се покајали, а не да се тражи покајање као некакав ”услов за разговор” (што безусловно захтевају ”марковци” и сви њима слични). Чему онда уопште разговор? Као када би лекар тражио да се болесник сместа удаљи од њега, сам се излечи и тек онда дође да би га он прегледао.

То је охоло и немилосрдно, бесловесно и моралистичко лудило и са хришћанством нема никаквих додирних тачака. Јер ови отпадници не гледају Цркву као ”заједницу грешника” (што она јесте), већ искључиво као заједницу наводно ”праведних” и ”преподобних”, док су сви остали унапред дисквалификовани и осуђени.

Подсетимо се опет и опет да ми нисмо позвани да будемо безгрешни, већ да се увек кајемо! Треба се заиста искрено, из дубине бића, кајати, а не умишљати да смо тобоже ”имуни на грех”, на дух гордости (а знамо да се и демони подвизавају, али су горди).

Покривајте грехове своје браће огртачем љубави”, кажу Свети Оци. И то је практично упутство православља.

Црква није судница, већ болница душа. А свештеник није судија, него лекар.

DSC_0074

  • Како у таквој једној бездушној арени промовисати традиционалне вредности: веру, патриотизам, светосавље?

– Са достојанством и мером, без панике, страха и хистерије. Као ученици Христови, који се нису пребројавали, светили, ни мрзели, већ проповедали и молили се Богу.

Савет да ”појачамо молитву” кад год нам је тешко или нас сколи неки наизглед велики проблем нисмо довољно искушали, ни проверили уживо, личним примером, ту неодољиву и непобедиву силу молитве.

Требамо да се уздамо у Божију помоћ кад год бранимо наше истинске, непролазне и духовно недељиве (хришћанске и отаџбинске) вредности.

trol

Коментари на електронским медијима на вести о цркви

  • Колико је заправо хејтовање Цркве последица полувековног комунистичког преваспитавања народа, а колико је то неки наш менталитет или можда нешто треће?

Та владавина комунизма је једна од најстрашнијих епизода богоборства у нашој историји. Ту  је додатно појачано гоњење Цркве из ранијих времена.

Ова лакоћа напада на Цркву је утицала на читаво наше друштво, унизило га и дало му лаку могућност да се одрекне (прво присилно, а онда и слободно) свега онога што нас је кроз векове држало уједињене и високо изнад мочварног тла наше историјске судбине. Тешко је сада се ослободити из овакве бесмислене и (дословно) бездушне позиције, када је у међувремену српски светосавски народ пристао да изда своје најсветије завете. Изгубљена је духовна култура, све се спљоштило, а вертикала је током комунистичке ере одбацивана увек и свугде, на сваком пољу. Јер напад на Цркву иде заједно са нападом на све духовне вредности.

И то није само наша специјалност, овај нихилизам који се претворио у општу ”кризу смисла” и завладао планетарно као духовна куга – негде као нацизам, негде као дивљи капитализам, а негде као комунизам (све су то различита лица истог Левијатана). Напади на Цркву постоје у сваком тоталитарном, према Богу и вери непријатељском систему вредности.

У нашем случају се то само још и додатно компликује, јер је читава ”српска идеја” утемељена на светосавском подвигу (православног окупљања народа око своје Цркве и државе), па је зато код нас напад на Цркву – и напад на све што представља наш укупни идентитет, све што нас уједињује и спаја, све што нас води кроз магле и буре историјских искушења и великих страдања. Па је онда овде сваки напад на Цркву и – бацање камена на све у шта су веровали и за шта су живели наши преци пуних осам векова.

Тужна епизода српске историје, која је и својеврстан лакмус-папир за то да ли ми уопште заслужујемо или не заслужујемо да опстанемо. Ако се вратимо себи и на наш, српски пут (оивичен светосавским и косовским заветом), онда ћемо претрајати, а ако то не будемо урадили, е онда нам више нема спаса.

Срећом, уз нас су и сви српски светитељи, представници ”Високе Србије”, па се надам да ће нам они, својим молитвама и нама невидљивим начинима деловања, помоћи да опстанемо у свом аутентичном виду и облику, као православни Срби и припадници светосавске Христове Цркве.

  • Да ли су данашњи хришћани, барем ови са друштвених мрежа, више хришћани или навијачи?

– Како ко. Свако је одговоран за сопствени подвиг и крст који носи. Не можемо да генерализујемо, јер би то било бежање од одговорности, а она се не може избећи. Свако је лично одговоран и ту нема колективне одговорности иза које би могли да се заклонимо и ”оправдамо”.

Није важан број, већ сој, квалитет а не квантитет.

Никада хришћани нису били већина, али су давали укус свему. Важно је да су прави, а не најбројнији; они су со која мора да постоји да се јело не би обљутавило…

svestenstvo2

  • Поред ових „критичара“ Цркве, а пре свега хејтера који обично пишу глупости не познајући ни структуру цркве ни историју, да ли је можда ипак потребна нека позитивна критика Цркве јер не можемо рећи да је у СПЦ све избалансирано и безгрешно? Много је догађаја и појава које су саблажњиве за вернике а ћутање и нереаговање је знак слабости, који пре свега саму Цркву може много да кошта, управо онако како се то десило са хришћанством на западу.

– Ово је посебно важно питање, кроз које се прелама суштинско и скоро па опште српско неразумевање смисла Цркве, њене улоге и онога што она заиста представља.

Треба зато подсетити да постоји света тајна исповести, којој сви подлежу. Свест о томе да свако може да погреши у Цркви постоји заједно са Црквом, али Црква грехове својих чланова не решава јавном критиком, ни медијски, већ кроз свету тајну исповести и покајања.

Не можемо да мислимо да се црквена хијерархија осећа безгрешно зато што се не исповеда у медијима. И не пише мемоаре где би износила своја сагрешења.

То се никада не ради тако, јер ни Црква ни православна вера нису устројени на секуларни и нама данас изгледа једино разумљив начин. И архијереји Цркве, као и сви ми, свесни су својих људских сагрешења, што најбоље знају њихови исповедници. Постоји ”тајна исповести”, па се грех исповеда Богу, а не таблоидима и медијској мрежи.

Бог опрашта, а не јавно мнење, које није позвано да суди и да се пред њим ма ко у Цркви оправдава. Није позвано за то, није му то дато, нема благодат, ни моћ за овако деликатну и живу ствар као што је борба са грехом. Није цео народ исповедник, па да онда свако мора да износи у медијима своје грехове (многи у народу су и неверујући), тако да је ”јавност” погрешна адреса за бављење личним греховима црквених великодостојника.

Не могу сагрешења свештенства да се смање и разреше медијским обзнањивањима, јер је то модел секуларне државе (за њене институције и функционере) који не одговара Цркви и хришћанском доживљају света. Ако постоји грех који је прекршај закона наше државе, онда Црква препушта држави нек она суди. Подељене су ингеренције и Црква неће да изиграва државу и преузима њену улогу. Она слуша исповести грешника, а ако је реч о криминалним делима, на држави је да суди и да се бави њима.

Ту је реч о два различита кода: један су закони државе, а други – сагрешења пред Богом. И то се не подудара увек, а различито је и онда када се подудара (пре свега зато што држава не прихвата и не може да прихвати важност покајања и преображене свести покајаног, док је то за Цркву најважније од свега: држава је нужно и ”правно”, законски окренута прошлости у којој је грех почињен, а Црква – садашњости и будућности онога што је из тог греха, кроз искрено и истинско покајање, произашло или не).

19225057_1379257572169171_8696669705487731743_n

  • Да ли је наша Црква оболела од етнофилетизма као што имамо прилику да чујемо од разних лево-либерално настројених коментатора?

– Многи исто тако сматрају да је оболела од недостатка националног и ”етнофилетизма”, па су припадници обе ове струје при Цркви у потпуној равнотежи. Космополитима и модернистима смета живо осећање Цркве за народ у коме живи и са којим се обраћа Богу, а шовинистима, опет, смета што Црква није у употребној функцији нације и национализма.

Нико од њих није задовољан, јер траже оно што Црква није и не може да буде (ако је заиста Црква).

Црква је, иначе, већ по дефиницији, родољубива, а фамозни ”етнофилетизам” је стари фанариотски термин који је, некада, служио као маљ против помесних Цркава и њихове аутокефалности. Свака аутокефалност се одмах проглашавала за етнофилетизам, па је то, временом, изродило искривљено тумачење и неприхватање духовне самосталности помесних Цркава. Такви избегавају оно ”С”у називу ”СПЦ”, јер не разумеју органску и мистичну везу народа и његове Цркве.

То је, у суштини, римокатолички модел, са некадашњом папском одредбом да служба Божија сме да буде само на латинском, а не на језику Словена и других народа, као и строгом забраном идеје националне, а истовремено васељенске и универзалне, свечовечанске и богочовечанске Цркве.

 

View full Странице

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

pravoslavlje-5

  • Кажу да Црква није модерна и да је потпуно бемислена њена функција у 21. веку, да ли је црква икада била модерна и шта би црква требало да уради да постане модерна? Какве су шансе Срба у 21. веку без СПЦ?

– Реч ”модерно” има више могућности тумачења њеног смисла, а у суштини је то начин (modus),императив савремености, бити ”у моду”, у тренду владајућег ”духа времена”.

Други смисао овог појма са више лица је – она сасвим конкретна ”модерна епоха”, која је у последња два века окарактерисана изразитом антицрквеношћу (”еманципацијом од Бога”), па би онда Црква морала да буде антицрквена да би била модерна, што је својеврстан нонсенс.

После Декарта, француских енциклопедиста и разноразних ”просветитеља”, антицрквеност је постала основни атрибут те модерности. Ипак, у протестантизму је дошло до парадоксалне и трагичне симбиозе Цркве и секуларне модерности, са разним духовним деформацијама које су из тога проистекле…

Међутим, данас се поставља једно веома важно и актуелно питање: ”Зашто уопште говорити о модерности у Цркви, када је све у свету у међувремену постало постмодерно?”

Хоркхајмер, Адорно, Дерида и Бодријар увели су на велика (философска) врата пост-модерни модел разумевања света. По њима је класичан модернистички рационализам смешан и наиван, наука за њих није светиња, а све је, како кажу, релативно. Видевши како је модерна наука постала нова црква, они су рекли: ”Нећемо то!”, не пристајући на велики канон модернистичке симплификације и секуларизације света.

Модерна” је постала догма, а најпознатији светски пост-модернисти су против сваке догме (па и оне антицрквене). Они узвикују: ”Хоћемо игру значења, игру смисла; нећемо ништа чврсто; ми смо постмодернисти”. И тако су срушили у прах и пепео саму идеју модерне и модернизма, са њеним гвозденим правилима, лукаво скривеним иза наводне ”отворености” и тобоже ”либералног приступа стварима”.

А Црква је, у ствари, надмодерна, јер припада свим временима (пошто припада вечности). Она је вечна и вечно актуелна. За њу је питање савремености смешно, јер она надилази време (у времену је, али и изван њега – пошто је есхатолошка).

Црква је највећа авангарда јер иде испред свих и свега. Долази из ”есхатона” и иде ка њему, као авангарда Будућег Века у овом веку…

Visoki_Decani_3

  • Како видите улогу СПЦ у данашњем српском друштву и уопште у региону?

– То је питање за све нас заједно. Питање наше судбине и наше слободе.

Од нас зависи улога Цркве, а не од неке фантомске ”Цркве” издвојене од нас. То је питање појединачно постављено за сваког од нас, за све оне који су у Цркви.

Од свих нас зависи њена улога, њена снага и утицај на друштво. Тако да нас то исто (о улози СПЦ у данашњем српском друштву) питају преци, а питаће нас и потомци. Полагаћемо на последњем суду одговор баш на то питање.

То каква је Црква у нашем времену је на нама, на нашој слободи и зависи искључиво од нашег подвига. То је као да питамо: ”Чему служи Грал?”, где свако од витезова лично даје одговор за себе и испред онога што је он конкретно учинио.

Дакле, улога Цркве ће бити онаква какви ми будемо били.

kosovo-manastir-1

  • Какве су шансе Православља у савременом свету?

– Шансе да цео свет буде спасен су увек отворене. Старац Силуан је рекао: ”Могуће је да одмах наступи рајско стање на земљи, ако сви поверују у Бога”. Шансе за тако нешто постоје, али да ли ћемо да их искористимо зависи од нас.

Постоји шанса и за најгоре и за најбоље, једино не постоји шанса да Црква нестане, јер је речено: ”Ни врата адска неће је надвладати”. Остаће ту, кроз нас и са нама, до Другог Христовог доласка.

Право питање гласи: ”Каква је шанса људи у нашем времену да се спасу ушавши у Цркву?”. Ми смо у питању и у опасности, не Црква Христова.

Црква даје шансу, не треба њој шанса. Она је као спасилачки брод који даје прилику утопљеницима да се спасу. И није она угрожена, већ ми.

Ми смо угрожени и стављени на велика искушења и тешке муке…

  • Шта је основна грешка у нашем разумевању Цркве?

– ”Оправдање Цркве” је оксиморон, јер не треба и не може она да се оправдава, већ ми у њој. Нисмо ми ти који треба да тобоже ”спасавамо Цркву” указујући на њене грешке, већ, насупрот: она треба нас да спасава, указујући на наше грешке.

Црква не треба да се оправда у свету, већ свет мора да се оправда кроз Цркву.

Ми треба да коначно једном схватимо оно што су наши преци савршено знали, а ми то негде успут заборавили: Црква је установа коју је установио Бог, а не ми људи.

Нисмо ми ”измислили” Цркву и она не може доћи у питање ни на који начин. Могу њени служитељи, али не и Црква.

Цркву чине Бог, небеске јерархије, сви хорови ангела, архангела, престола, серафима и херувима који припадају истој Цркви којој и ми. А људи и не схватају да је нас много мање него анђела и да су људи бројчана мањина у Цркви Христовој, тако да не може на основу те мањине да се гледа ”каква је Црква”.

Ако се огњени херувими и серафими моле у Цркви, то је исто наша Црква. Па када нападамо Цркву – и њих нападамо.

У суштини је то јеретички, аријански поглед на Цркву као да је ”само људи сачињавају”, као да је Црква световна организација, а није.

Непријатељи Цркве свих врста су формирали такву, сужену идеју њеног идентитета, смисла и начина постојања. На нама је да то разумемо и применимо у свој лични однос према Цркви и нама у њој.

01.png

http://patriot.rs/dragoslav-bokan-za-patriot-napadi-na-spc-su-ustvari-napadi-na-nas-identitet/

За ПАТРИОТ говорио Драгослав Бокан, разговор водио Жељко Ињац, уредник сајта Поуке.орг

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 26 минута, Поуке.орг инфо рече

А без расуђивања нити се може разумети Свето Писмо, нити било која конкретна ситуација у животу. Постоји много привидно противречних исказа у Библији и ако бисмо буквално, по свом нахођењу, узимали као истинит само један од њих, залутали бисмо у кобно неразумевање целине Христове поруке. Рецимо, каже се: ”Одговори безумнику према безумљу његовом, да не мисли да је мудар”, али, истовремено, и: ”Не одговарај безумнику на безумље његово, да не будеш и ти као он”. Као што се Христос назива ”кнезом мира”, а, на другом месту, и ”љутим ратником”. Свети Григорије Палама нас поучава, а на ову тему: ”Утврђивати једном једну, други пут другу ствар, док су ОБЕ ИСТИНИТЕ, особина је сваког доброг теолога”.

Bravo za ovaj intervju! Vrlo dobro, a nadasve iskreno covek govori o veoma osetljivim stvarima, koje su svima na korist. Odlicno je sto je ovakav jedan tekst/dijalog vodjen sa laikom a ne samo sa nekim od naseg klira.

пре 28 минута, Поуке.орг инфо рече

Дакле, ви мислите да постоји екуменизам који није ”свејерес”?

– Постоји. Зато што се кроз појам екуменизма прелама разлика између два супротна и супротстављена појма: ”утопије” и ”есхатологије”.

Лажни екуменизам је утопијски, а онај истински и боготражитељски је увек – есхатолошки. И све зато морамо да поставимо у оквире овакве, суштинске разлике.

Утопија хоће решење свих проблема, па и спасење искључиво у границама историје и времена. За разлику од тога, есхатологија види решење људске драме (и спасење света) у вечности, на крају историје (у будућем веку, ”кад времена неће бити више”).

Vrlo jasno, bez pretenzija!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 21 минута, Поуке.орг инфо рече
  • Како видите улогу СПЦ у данашњем српском друштву и уопште у региону?

– То је питање за све нас заједно. Питање наше судбине и наше слободе.

Од нас зависи улога Цркве, а не од неке фантомске ”Цркве” издвојене од нас. То је питање појединачно постављено за сваког од нас, за све оне који су у Цркви.

Од свих нас зависи њена улога, њена снага и утицај на друштво. Тако да нас то исто (о улози СПЦ у данашњем српском друштву) питају преци, а питаће нас и потомци. Полагаћемо на последњем суду одговор баш на то питање.

То каква је Црква у нашем времену је на нама, на нашој слободи и зависи искључиво од нашег подвига. То је као да питамо: ”Чему служи Грал?”, где свако од витезова лично даје одговор за себе и испред онога што је он конкретно учинио.

Дакле, улога Цркве ће бити онаква какви ми будемо били.

Bravo I opet bravo! Svaka mu cast!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Постоји, како ја видим, два проблема у дјеловању и организацији наше Помјесне цркве, на које ме асоцира овај интервју.

Први јесте улога лаика у мисији Цркве, социјалној, харитативној и, највише информативној. Подсјетио би да су и у Руској цркви (начелник Синодског одјељења за односе са друшвом и средствима масовног информисања, В. Лејгода) и у Римокатоличкој цркви, портпароли искусни цивили, медијски професионалци. Наравно ријеч архипастира мора да се чује у Цркви, али да би се она распрострла до ширих друштвених кругова неопходна је помоћ медијских професионалаца.

Други проблем, настао вјероватно због овог "пренебрегавања" лаика, је гомилање функција појединих владика и свештеника, који онда не могу ни једној у довољној мјери да се посвете. Била је добра пракса када епископи нијесу само били неки жири за оцјењивање рада Синода, да се подсјетимо само општецрквеног служења владике Николаја Православној хришћанској народној заједници (богомољцима) или у новије вријеме примјер +епископа Данила Крстића који је био конзистор црквене Академије за умјетност и конзервацију. Када би сваки епископ имао и неко општецрквено послушање, дакле ван своје епархије, блаже би "судио" својој брачи.

И на крају, недостатак општецрквене Катихетске службе, јесте за мене примјер највећег немара на Њиви Господњој.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Krasna slika, moravski kardinal i srpski patrijarh.

https://cs.wikipedia.org/wiki/Tomáš_Špidlík

Pravoslavlje-i-katolici.png

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Пратите Драгослава Бокана на ФБ-у - има занимљиве текстове.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Мене блокирао...Својевремено напао монаха немонаха Антонија јер је овај прозвао Младена Обрадовића из Образа као човека службе. Бокан га бранио неким трипом како ето тамо неки нападачи цркве који хуле на њу, на патријарха, литургију нападају његовог брата у Христу верног српској цркви и патријарху, ја му написао па зар није тај Младен Обрадовић прекидао литургије и претио људима унутар цркве и човек ме блокирао, јбг, мада истински пуно тога доброг сам читао код њега, иако га не идеализујем, просто знам неке друге ствари о њему, али да има доста добрих текстова има.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, МилошБГ рече

Бокан га бранио неким трипом како ето тамо неки нападачи цркве који хуле на њу, на патријарха, литургију нападају његовог брата у Христу верног српској цркви и патријарху

7896634Тешко нама - што написа @Iulianus - али са нама...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 26 минута, Џуманџи рече

7896634Тешко нама - што написа @Iulianus - али са нама...

Pa, jes` kuj će vam/nam moj drugi, bre, kad imamo nas! :smeh1:  (Znam ja nas, `e*o ti nas) Osim toga...

...bolje da ne znaš šta mislim o "intervjuentu", a pogotovo o ovome drugom pomenutom u postu koji si delimočno kvotala :ani_biggrin:

(Da se poslužim tvojom "formulom" -  #samokazem :D)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 минута, Iulianus рече

bolje da ne znaš šta mislim o "intervjuentu", a pogotovo o ovome drugom pomenutom u postu koji si delimočno kvotala :ani_biggrin:

Тачно је да је боље, али мсм да знам. :D #исто, брадр

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, ana čarnojević рече

ovde bila tema

inace, ako je stvarno branio Kroulija kako pise u prvom postu to je bas lose. ne znam sta da kazem.

mozda je bed sto je bas on prvi laik cije tekstove crkva objavljuje. ne znam.

 

On će da brani i samog šejtana, ak` mu paše, biliv mi (Ugao iz koga posmatraš dotičnog ne valja, "tup" je, i ne vidiš najbolje).

A crkva se baš "usrećila". `Bem ti šuntravca koji je izabrao njega za "prvog laika".

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 14 минута, ana čarnojević рече

 

u duhovne i eticke implikacije njegovog lika i dela ne ulazim, ne znam ga zaista.

 

Dobro je, i još je bolje to što ne ulaziš "u duhovne i eticke implikacije njegovog lika i dela", jer, biliv mi agen, eksplikacije istih su nemoguće za normalna čeljadeta. 

пре 14 минута, ana čarnojević рече

mogu samo da kazem da Obradovica redovno vidjam na liturgiji, deluje pristojno. valjda ima dil sa vlascu da ne dira Prajd.

 

 

Svo oni "deluju pristojno", dok deluju, kad ne deluju onda delAju nepristojno, tj. postaju ono što u stvari i jesu...

..a dil s vlašću ima i kad ne dira i kad dira Prajd. U ovo budi sasvim sigurna. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 минута, ana čarnojević рече

pa ima li dna?

Pa ima, ali smo ga mi odavno prešišali. Mi se sunovraćamo u ambis, a "dno" vidimo jedino ako podignemo glavu, zaprepastimo se, i kažemo: "kako smo to, dođavola, uspeli?" Al` eto, ako niko drugi nije to uspeo, mi jesmo. 

Možda ovo pomalo zagonetno zvuči ali ne mogu jasnije, i zbog tebe a i zbog sebe.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, ana čarnojević рече

imas informaciju iz neke druge dimenzije?

Da, iz jedanaeste dimenzije :))

пре 1 минут, ana čarnojević рече

daj sad si skeri...

 

I nemo` da budeš skeri, bre. Ništa strašno to nije. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом лажних вести о наводном упокојењу Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, обавештавамо јавност да је, према званичном извештају конзилијума лекара који се стара о здрављу Предстојатеља наше Цркве, његово стање неизмењено у односу на извештај који смо јутрос објавили. 

       
      Сматрамо крајње неодговорним и неморалним овакво лажно извештавање и свесно обмањивање и узнемиравање целокупне јавности, чак и од стране појединих црквених личности, као и неких медија којима се до сада могло колико-толико веровати. 
      Позивамо све да се помоле за здравље нашег Патријарха и да се о његовом здравственом стању информишу из званичних саопштења Конзилијума лекарâ и на званичној интернет-страници Информативне службе Српске Православне Црквe.    
       
      Информативна служба Српске Православне Цркве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Драги оци, браћо и сестре,
      Уочи спомена на упокојење Светог Петра Цетињскох и светог Петра Другог ловћенског тајновидца, јутрос у 8.22 часова, након примања Свете Тајне Причешћа у Клиничком центру Црне Горе мирно се упокојио у Господу наш Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх свештенога трона пећкога г. Амфилохије.

       
      Митрополит је у болницу примљен 6. октобра ове године због запаљења плућа узрокованог инфекцијом новог коронавируса. Упала плућа је залијечена, а вирусна инфекција престала што је потврдио и негативни тест а забиљежено и званичним љекарским налазом. Опоравак је текао у добром смјеру, али нешто спорије него иначе, што је карактеристично за старије пацијенте.
      Митрополитово здравствено стање се погоршало јуче, 29. октобра, када је приликом јутарњег контролног прегледа примијећено да митрополит отежано дише уз бол у грудном кошу. Одмах су урађене све анализе. Снимак је показао да је узрок отежаног дисања и бола појава ваздуха у средогруђу или пнеумомедиастинум, који се често јавља у ситуацијама у којима пацијент има осјетљива плућа због дужине трајања упалног процеса и који су на кисеоничкој терапији дужи период. Та компликација је, на крају и узроковала оваквим исходом.
      Рано јутрос га је у болници причестио подгорички парох протојереј Бранко Вујачић, а све вријеме његовог болничког лијечења је уз њега био његов келејник јеромонах Јустин Мреновић, сабрат Цетињског манастира.
      О његовом упокојењу је обавијештен Свети Архијерејски Синод СПЦ, који ће предузети даље кораке по питању чињенице да је наша епископија остала удова.
      У међувремену, уз благослов Епископског Савјета СПЦ у Црној Гори, ријешено је сљедеће:
      Данас, 30. октобра у подне треба звонити на парохијским и манастирским храмовима, као и након вечерње службе у храмовима гдје се она служи или у 16 часова гдје се вечерња служба не служи редовно. Након вечерњих служби треба одржати помен, а свештеници да се обрате пригодним бесједама.
      Блаженопочивши Митрополит ће данас у току дана бити пренијет на Цетиње и у Цетињском манастиру ће сутрадан, 31. октобра, на празник Светог Петра Цетињског у 9 часова бити служена Света Заупокојена Литургија. Истог дана у 13 часова биће свечани испраћај земних остатака Митрополита Амфилохија из Цетињског Манастира за Подгорицу гдје ће бити молитвено дочекане у 14 часова у Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици. У Храму ће бити све до недеље, 1. новембра, када ће се служити Света архијерејска заупокојена Литургија којом ће началствовати Његова Светост патријарх Иринеј са више архијереја наше и других помјесних Цркава. Након Литургије ће бити служено опијело и обављена сахрана. Блаженопочивши Митрополит Амфилохије, по својој сопственој жељи биће сахрањен у крипти Саборног храма у Подгорици у гробу који је припремљен за његовог живота.
      У суботу, на Лучиндан, 31. октобра, треба опет огласити звона са парохијских и манастирских храмова, и то: послије Литургије (гдје се она служи или у 10 часова, гдје се не служи), у подне и након вечерње службе (ако се не служи, онда у 16 часова). Након вечерњих служби опет треба одржати помен, а свештеници да се обрате пригодним бесједама.
      4. У недељу, 1. новембра у свим градовима и манастирима гдје је то могуће биће служена Света заупокојена Литургија са почетком у 9 часова, након које би био одржан                помен митрополиту, како би сви који су у немогућности да физички присуствују и на овај начин узели молитвеног учешћа у опијелу и сахрани митрополита Амфилохија.
      Обавјештавамо да ће све до сахране митрополита Амфилохија народ у молитвеном мимоходу моћи да се поклони митрополитовом одру, као и у данима након сахране свакодневно ће се служити Света Литургија и помени у Храмовима, а вјерни народ ће моћи у Крипти Саборног Храма Христовог Васкрсења да се поклони митрополитовом гробу.
      Од државних органа очекујемо допринос са своје стране како би се достојно испратио један од најугледнијих архијереја ове древне светосавске зетске и црногорске епископије, као и читавог хришћанског свијета. Свјесни цјелокупне здравствене ситуације, али и огромног поштовања које ужива митрополит Амфилохије, апелујемо на све учеснике митрополитовог испраћаја да се придржавају свих прописаних здравствених мјера, понашајући се по оној мудрости Марка Миљанова, јунаштвом бранећи себе од других, а чојством бранећи и чувајући друге од себе.
       
      Нека је вјечан спомен нашем владици и архипастиру!
       
      Епископски Савјет Српске Православне Цркве у Црној Гори
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Драгана Милошевић,
      Драги оци, браћо и сестре,
      Уочи спомена на упокојење Светог Петра Цетињског и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, јутрос у 8.22 часова, након примања Свете Тајне Причешћа у Клиничком центру Црне Горе мирно се упокојио у Господу наш Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх свештенога трона пећкога г. Амфилохије.
      Митрополит је у болницу примљен 6. октобра ове године због запаљења плућа узрокованог инфекцијом новог коронавируса. Упала плућа је залијечена, а вирусна инфекција престала што је потврдио и негативни тест, а забиљежено и званичним љекарским налазом. Опоравак је текао у добром смјеру, али нешто спорије него иначе, што је карактеристично за старије пацијенте.
      Митрополитово здравствено стање се погоршало јуче, 29. октобра, када је приликом јутарњег контролног прегледа примијећено да Митрополит отежано дише уз бол у грудном кошу. Одмах су урађене све анализе. Снимак је показао да је узрок отежаног дисања и бола појава ваздуха у средогруђу или пнеумомедиастинум, који се често јавља у ситуацијама у којима пацијент има осјетљива плућа због дужине трајања упалног процеса и који су на кисеоничкој терапији дужи период. Та компликација је, на крају и узроковала оваквим исходом.
      Рано јутрос га је у болници причестио подгорички парох протојереј Бранко Вујачић, а све вријеме његовог болничког лијечења је уз њега био његов келејник јеромонах Јустин Мреновић, сабрат Цетињског манастира.
      О његовом упокојењу је обавијештен Свети Архијерејски Синод СПЦ, који ће предузети даље кораке по питању чињенице да је наша епископија остала удова.
      У међувремену, уз благослов Епископског Савјета СПЦ у Црној Гори, ријешено је сљедеће:
      Данас, 30. октобра у подне треба звонити на парохијским и манастирским храмовима, као и након вечерње службе у храмовима гдје се она служи или у 16 часова гдје се вечерња служба не служи редовно. Након вечерњих служби треба одржати помен, а свештеници да се обрате пригодним бесједама. Блаженопочивши Митрополит ће данас у току дана бити пренијет на Цетиње и у Цетињском манастиру ће сутрадан, 31. октобра, на празник Светог Петра Цетињског у 9 часова бити служена Света Заупокојена Литургија. Истог дана у 13 часова биће свечани испраћај земних остатака Митрополита Амфилохија из Цетињског Манастира за Подгорицу гдје ће бити молитвено дочекане у 14 часова у Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици. У Храму ће бити све до недеље, 1. новембра, када ће се служити Света архијерејска заупокојена Литургија којом ће началствовати Његова Светост патријарх Иринеј са више архијереја наше и других помјесних Цркава. Након Литургије ће бити служено опијело и обављена сахрана. Блаженопочивши Митрополит Амфилохије, по својој сопственој жељи биће сахрањен у крипти Саборног храма у Подгорици у гробу који је припремљен за његовог живота. У суботу, на Лучиндан, 31. октобра, треба опет огласити звона са парохијских и манастирских храмова, и то: послије Литургије (гдје се она служи или у 10 часова, гдје се не служи), у подне и након вечерње службе (ако се не служи, онда у 16 часова). Након вечерњих служби опет треба одржати помен, а свештеници да се обрате пригодним бесједама. У недељу, 1. новембра у свим градовима и манастирима гдје је то могуће биће служена Света заупокојена Литургија са почетком у 9 часова, након које би био одржан помен митрополиту, како би сви који су у немогућности да физички присуствују и на овај начин узели молитвеног учешћа у опијелу и сахрани Митрополита Амфилохија. Обавјештавамо да ће све до сахране Митрополита Амфилохија народ у молитвеном мимоходу моћи да се поклони митрополитовом одру, као и у данима након сахране свакодневно ће се служити Света Литургија и помени у Храмовима, а вјерни народ ће моћи у Крипти Саборног Храма Христовог Васкрсења да се поклони митрополитовом гробу. Од државних органа очекујемо допринос са своје стране како би се достојно испратио један од најугледнијих архијереја ове древне светосавске зетске и црногорске епископије, као и читавог хришћанског свијета. Свјесни цјелокупне здравствене ситуације, али и огромног поштовања које ужива Митрополит Амфилохије, апелујемо на све учеснике митрополитовог испраћаја да се придржавају свих прописаних здравствених мјера, понашајући се по оној мудрости Марка Миљанова, јунаштвом бранећи себе од других, а чојством бранећи и чувајући друге од себе.  
      Нека је вјечан спомен нашем владици и архипастиру!
       
      Епископски Савјет Српске Православне Цркве у Црној Гори
      извор
       

      View full Странице
    • Од Драгана Милошевић,
      Драги оци, браћо и сестре,
      Уочи спомена на упокојење Светог Петра Цетињског и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, јутрос у 8.22 часова, након примања Свете Тајне Причешћа у Клиничком центру Црне Горе мирно се упокојио у Господу наш Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх свештенога трона пећкога г. Амфилохије.
      Митрополит је у болницу примљен 6. октобра ове године због запаљења плућа узрокованог инфекцијом новог коронавируса. Упала плућа је залијечена, а вирусна инфекција престала што је потврдио и негативни тест, а забиљежено и званичним љекарским налазом. Опоравак је текао у добром смјеру, али нешто спорије него иначе, што је карактеристично за старије пацијенте.
      Митрополитово здравствено стање се погоршало јуче, 29. октобра, када је приликом јутарњег контролног прегледа примијећено да Митрополит отежано дише уз бол у грудном кошу. Одмах су урађене све анализе. Снимак је показао да је узрок отежаног дисања и бола појава ваздуха у средогруђу или пнеумомедиастинум, који се често јавља у ситуацијама у којима пацијент има осјетљива плућа због дужине трајања упалног процеса и који су на кисеоничкој терапији дужи период. Та компликација је, на крају и узроковала оваквим исходом.
      Рано јутрос га је у болници причестио подгорички парох протојереј Бранко Вујачић, а све вријеме његовог болничког лијечења је уз њега био његов келејник јеромонах Јустин Мреновић, сабрат Цетињског манастира.
      О његовом упокојењу је обавијештен Свети Архијерејски Синод СПЦ, који ће предузети даље кораке по питању чињенице да је наша епископија остала удова.
      У међувремену, уз благослов Епископског Савјета СПЦ у Црној Гори, ријешено је сљедеће:
      Данас, 30. октобра у подне треба звонити на парохијским и манастирским храмовима, као и након вечерње службе у храмовима гдје се она служи или у 16 часова гдје се вечерња служба не служи редовно. Након вечерњих служби треба одржати помен, а свештеници да се обрате пригодним бесједама. Блаженопочивши Митрополит ће данас у току дана бити пренијет на Цетиње и у Цетињском манастиру ће сутрадан, 31. октобра, на празник Светог Петра Цетињског у 9 часова бити служена Света Заупокојена Литургија. Истог дана у 13 часова биће свечани испраћај земних остатака Митрополита Амфилохија из Цетињског Манастира за Подгорицу гдје ће бити молитвено дочекане у 14 часова у Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици. У Храму ће бити све до недеље, 1. новембра, када ће се служити Света архијерејска заупокојена Литургија којом ће началствовати Његова Светост патријарх Иринеј са више архијереја наше и других помјесних Цркава. Након Литургије ће бити служено опијело и обављена сахрана. Блаженопочивши Митрополит Амфилохије, по својој сопственој жељи биће сахрањен у крипти Саборног храма у Подгорици у гробу који је припремљен за његовог живота. У суботу, на Лучиндан, 31. октобра, треба опет огласити звона са парохијских и манастирских храмова, и то: послије Литургије (гдје се она служи или у 10 часова, гдје се не служи), у подне и након вечерње службе (ако се не служи, онда у 16 часова). Након вечерњих служби опет треба одржати помен, а свештеници да се обрате пригодним бесједама. У недељу, 1. новембра у свим градовима и манастирима гдје је то могуће биће служена Света заупокојена Литургија са почетком у 9 часова, након које би био одржан помен митрополиту, како би сви који су у немогућности да физички присуствују и на овај начин узели молитвеног учешћа у опијелу и сахрани Митрополита Амфилохија. Обавјештавамо да ће све до сахране Митрополита Амфилохија народ у молитвеном мимоходу моћи да се поклони митрополитовом одру, као и у данима након сахране свакодневно ће се служити Света Литургија и помени у Храмовима, а вјерни народ ће моћи у Крипти Саборног Храма Христовог Васкрсења да се поклони митрополитовом гробу. Од државних органа очекујемо допринос са своје стране како би се достојно испратио један од најугледнијих архијереја ове древне светосавске зетске и црногорске епископије, као и читавог хришћанског свијета. Свјесни цјелокупне здравствене ситуације, али и огромног поштовања које ужива Митрополит Амфилохије, апелујемо на све учеснике митрополитовог испраћаја да се придржавају свих прописаних здравствених мјера, понашајући се по оној мудрости Марка Миљанова, јунаштвом бранећи себе од других, а чојством бранећи и чувајући друге од себе.  
      Нека је вјечан спомен нашем владици и архипастиру!
       
      Епископски Савјет Српске Православне Цркве у Црној Гори
      извор
       
    • Од Драгана Милошевић,
      Српска православна црква не користи све могућности које јој закони Србије омогућавају, као што су рад на образовном и културном пољу. Српској цркви потребан је озбиљнији образовни систем као би могла да одговори на изазове савременог доба.
      Иако закони омогућавају Српској православној цркви да оснива образовне институције на свим нивоима, од предшколског до универзитетског, црква ово право недовољно практикује, рекао је професор Богословског факултета Богољуб Шијаковић на научном скупу „Српска православна црква данас“ у организацији Института за европске студије.
      Црква мора да развије низ институција
      „Ако изузмемо богословије као средње школе и два богословска факултета, у ширем смислу, наша црква није структурисала и произвела један озбиљнији образовни систем од обданишта до универзитета. Мислим да је испред нас велики посао да црква у будућности развије образовну делатност“, сматра Шијаковић.
      Он напомиње и потребу да црква развије низ институција, од телевизије са националном фреквенцијом до низа научних института.
      „Ми немамо, рецимо, Институт за хришћанску културу. Хвалимо се да припадамо тој култури, прославили смо 800 година аутокефалности СПЦ, али немамо Институт за хришћанску културу. Такође немамо Институт за историју СПЦ. Немамо сређен и уређен архив СПЦ. То су елементарне претпоставке да би се црквени живот и наше саморазумевање и самосвест на један нормалан начин могли развијати“, каже Шијаковић.
      Ослободити се наслеђа комунизма
      Наслеђе комунизма и распада Југославије, проблеми на Косову и Метохији и Црној Гори, као и вирус корона који ће оставити последице на социјално и друштвено стање нације само су неки од изазова са којима се данас суочава Српска православна црква, сматра он.
      Комунистичко наслеђе огледа се у ставу да црква не треба да се меша у политику и да не треба да учествује у јавном животу, те да је вера дубоко интимно стање душе, објашњава Шијаковић.
      При томе се они који заговарају овакав став позивају на наслеђе просветитељства, што, додаје он, не одговара чињеницама, јер просветитељство је било вишеслојно. Нама је представљен француски тип антицрквеног просветитељства, према којем припадамо секуларном друштву, у коме црква не би требало да има значајну улогу.
      Шијаковић разликује секуларну државу, која је дужна да јемчи верска права, од секуларизма као идеологије. Модерна држава не би требало да буде подложна ни једној идеологији, а то што је секуларна, значи да разликује свето и световно, где свето препушта цркви.
      „Хришћанска вера није неко приватно стање душе, већ је произвела читаву једну културу, могли бисмо рећи културу на којој почива традиционална Европа. Култура подразумева нормативност. Норме су нам замисливе тек на темељу одређених вредности, а вредности хришћани утемељују у простору трансценденције. У тим смислу можемо говорити о хришћанским коренима европске културе; можемо говорити о сакралним основама културе. То видимо када говоримо о Косову и Видовдану, видимо како су јаке сакралне основе наше културе“, каже Шијаковић.
      Велика и незамењива улога цркве у јавном животу је да буде коректив политичким, економским и свим другим структурама друштвеног живота јер црква са становишта моралних начела и норми коригује друштво.
      Црква која је у народу и са народом, има итекако значајну улогу у јавном животу, а то је случај у Црној Гори, наводи Шијаковић, за кога су литије, изазване усвајањем Закона о слободи вероисповести, пример како један изворно црквени догађај може да постане инструмент грађанског отпора, закључује Шијаковић.
      Зашто СПЦ не би у Србији имала своје школе, вртиће и институте
      RS.SPUTNIKNEWS.COM Српска православна црква не користи све могућности које јој закони Србије омогућавају, као што су рад на образовном и културном пољу. Српској цркви потребан је...  
×
×
  • Креирај ново...