Jump to content
  1. Danijela

    Danijela

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Често се каже како је некада боље да не упознамо људе чије дело или јавни лик или представу о њима ценимо. Изгледа као да се то пре односи на уметнике или мислиоце, него, на пример, на политичаре, о којима смо иначе изгубили сваку илузију. 

       
      Можда ћемо и даље гласати за њега када сазнамо да, рецимо, вара своју жену или да је приватно ситничава и завидљива личност, или нећемо, али његово „лик и дело“ нас очито додирује на другим нивоима него дело уметника. Или свештеника, на пример. Али код свештеника је већ друга ствар – њега пре ловимо у недоследностима, разлици између проповеданог и чињеног, речи и дела, нормативног и стварносног. Наслађујемо се кад откријемо његово лицемерје, можда већ зато што га погрешно гледамо као законодавца или идеолога; некада је грешка више до њега, понекад до нас.
      Уметника ипак посматрамо као неког ко нам је ближи, ко не поседује неку врсту социјалног ауторитета као ауторитета друштвене моћи, власти. Он је човек као и ми, али ипак у понечему различит. У чему је та разлика, питање је које мучи и самог уметника, који понекад одустаје од уметности тежећи ка стицању истинског друштвеног ауторитета као ауторитета моћи и власти, који му је, у шта више и не сумња, као уметнику недоступан. Бар пре веће зараде, стицања политичке моћи или делегирања од стране политичке моћи одређених идеолошких, мање или више пропагандних задатака.
      Али то као да је могуће тек напуштањем истинске уметничке делатности и уметничког постојања као таквог, где се та делатност и то постојање сада види тек као степеница ка нечем другом, што би требало да му пружи коначни легитимитет. А зар уметничко и естетско не би требало да буду безинтересни, дакле да не траже легитимитет под ове или оне инстанце моћи? То не значи живети од ваздуха или одрицати се сваког комерцијалног успеха или друштвеног признања, али уметничка делатност и постојање свакако не би требало да буду одређени тим успесима и признањима; унутрашње одређени, да тако кажемо.
      Ту долазимо до сталног питања о односу између личности уметника и његовог дела, где никада нећемо доћи до коначног одговора. Јасно је да уметник не мора да буде цвећка, извесна страственост и грешност не само да је неизбежна, јер и уметник је само човек, него чак може изгледати и пожељна, јер сведочи о животном искуству, унутрашњим борбама и раздорима – неузбуркано (мртво?) море увек је сумњиво код уметности и уметника, осим ако не даје знакове да испод мирне површине све ври од живота, са свим оним што живот подразумева, а што нису само лептирићи и цвеће. Укратко, од уметника често очекујемо оно на шта сами нисмо спремни.
      Уметнику зато најчешће замерамо нешто што се тиче, рецимо то тако, слабости воље, мањка енергије. Када видимо да је ситан, прорачунат човек, завидљив, обузет ситницама. Па чак и ако видимо да је склон преждеравању, да воли добро да поједе и одспава. Пробрано јело, мало ленствовања и развлачења по кревету, извесно каћиперство, то се прихвата, о пићу да не говоримо, или дрогама, до извесне границе. Можемо да поверујемо да је то знак побуне против друштвених окова или жеља за проширењем свести. Али тупост коју доноси преждеравање или претерани сан, то је већ нешто друго. Као и поменуто ситничарење, завидљивост, прорачунатост, дакле све оно што тумачимо као претерано првезивање за овај свет.
      Од уметника, дакле, као да тражимо неку врсту аскезе. Шта има да нам каже, шта има да значи у нашом животима, ако је сав у овом свету, у стицању, ждерању, малограђанској ситничавости? Ако је сав мекушан, отромбољен (душевно и духовно, наравно, телесно је било много нимало херкулски грађених уметника који су пламтели духом, мада то ником не би требало препоручивати, јер уметнички рад уме да буде прилично напоран, а ту је телесно здравље од користи), како може посредовати све оне енергије, сав тај огањ који од њега очекујемо? Слина не пламти, већ добро исушено дрво.
      Много, значи, тражимо од уметника, светлост и огањ, и често смо неправедни према њему као човеку, када у његовој појави не видимо и не осећамо ону светлост и огањ његовог дела, када не можемо да га замислимо као њиховог носиоца. Али, рекосмо, и уметник је само човек, па и за њега важи оно да не треба осуђивати, олако судити о некоме, јер шта заиста можемо знати о другоме.
      Можда је боље омиљеног уметника гледати само из даљине, или не гледати га другачије него кроз његова дела. Он ионако има довољно посла са својом породицом и пријатељима, колегама и комшијама, као и они са њим, да би му још требали разочарани читаоци. Он се излаже, а они, који се никада не излажу по правилу су најспремнији да процене и да осуде. Личност уметника је тајна колико је то и личност сваког човека.
      Уметник после смрти одлази, ко зна већ куда и где, а његово дело остаје са нама, у нама, међу нама, у овом свету. Каква је улога његовог стварања била на његовом загробном путу, ако такав уопште постоји, или колико читање, слушање, гледање његовог дела може на том путу да помогне нама осталима, то не можемо знати. Можда никад нећемо ни сазнати, јер ко зна да ли ће тамо, иза света и времена, уопште бити расправа о питањима уметничким и естетским, или је то резервисано само за ово наше, овде и сада, оно што сматрамо нашим светом.
      Помолимо се за уметника, рецимо амин, и опростимо немоћном брату своме. Ако је прави, он узима део нашег бремена на себе, па разумимо га макар.
       
      Владимир Коларић
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Капитално научно издање у част јубилеја осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219-2019)

       
      После двогодишње припреме, из штампе је изашао двотомни зборник саопштења са Међународног научног скупа „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219-2019): историјско, богословско и културно наслеђе“, који је од 10. до 14. децембра 2018. године одржан на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Више о садржини и структури овог капиталног издања, чији је издавач Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве и који са два тома од по приближно шест стотина страница обухвата осамдесет један научни рад, говоре одломци Предговора његових главних уредника – ванредних професора Православног богословског факултета Универзитета у Београду др Владислава Пузовића и др Владана Таталовића:
       
      Из Предговора зборнику радова Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве
       
      Пред читаоцима је зборник саопштења са Међународног научног скупа „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219-2019): историјско, богословско и културно наслеђе“, који је од 10. до 14. децембра 2018. године одржан на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. У овом јубиларном тренутку, који је научно обележен по благослову [блажене успомене] Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и под покровитељством Светог Архијерејског Синода, осветљени су, из различитих углова, догађај стицања аутокефалије Српске Православне Цркве с почетка 13. века, као и садржина његовог богатог наслеђа, која је током осам векова похрањивана у откривеним и неоткривеним ризницама српске историје, културе и богословља. Захваљујући великом одзиву истакнутих научних институција и осведочених радника у области друштвено-хуманистичких наука у земљи и у иностранству, овим истраживачким и издавачким подухватом на јединствен начин су ангажовани значајни интелектуални и духовни потенцијали савременог српског бића, и то према мери коју је собом поставила управо непобитна историјска чињеница, узета и за наслов овог двотомног издања – осам векова Српске Православне Цркве.
      Полазећи од ових чињеница, главна идеја научног скупа посвећеног јубилеју аутокефалности Српске Православне Цркве садржана је у критичком сагледавању њеног историјског пута, богословског и културног наслеђа. Учесници су били позвани да синтетизују досадашња сазнања и пруже нове увиде у оквиру широког спектра предвиђених тема. У склопу главних тематских целина посебна пажња је била предвиђена за критичко промишљање и анализирање историјских и канонских чинилаца стицања самосталности Српске Православне Цркве у 13. веку. Поред овог, централног историјско-канонског питања, пажња је била посвећена и свим другим кључним аспектима осмовековне историје Српске Православне Цркве, са идејом да се пружи целовита слика, од средњег века, преко доба турске владавине и потоњег деловања српских покрајинских Цркава, до новијег времена, у којем је уједињена Српска Православна Црква прошла кроз сва историјска искушења кроз која је ишао и српски народ. Историјски пут Српске Православне Цркве праћен је путевима српског богословља, у оквиру којих је пажња посвећена дугачком хронолошком луку богословствовања у Срба, од Светог Саве до Јустина Поповића и Николаја Велимировића. Да би слика о осмовековном путу Српске Православне Цркве била целовита, пажња је посвећена њеном рукописном, просветном и уметничком наслеђу, као кључном сегменту целокупног српског културног наслеђа.
      Широки тематски оквири научног скупа подразумевали су интердисциплинарни приступ. Место и улога Српске Православне Цркве у историји, науци и култури српског народа, и шире, сагледани су из различитих углова: историографског, богословског, археографског, философског, правног, уметничког, филолошког. Поред наставника и сарадника Православног богословског факултета у Београду, у раду скупа учествовали су представници Српске академије наука и уметности, професори Универзитета у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Приштини, Бањој Луци, Источном Сарајеву, као и научни сарадници Византолошког института Српске академије наука и уметности, Историјског института у Београду, Института за новију историју Србије, Института за савремену историју, Института за филозофију и друштвену теорију у Београду, Народне библиотеке Србије. Поред српског, важан је био и поглед са стране, па су у скупу учешћа узели и инострани истраживачи из следећих високошколских и научноистраживачких институција: Московске и Санктпетербуршке духовне академије, Православног Светотихоновског универзитета у Москви, Института за историју Русије и Института за славистику Руске академије наука, Теолошког факултета Универзитета у Солуну, Хришћанске теолошке академије у Варшави, Православног богословског факултета Великотрновског универзитета у Бугарској, Колеџа Рипон у Оксфорду, Института за Источне Цркве у Регензбургу и Теолошког факултета у Љубљани.
      Први том зборника посвећен је историјском путу Српске Православне Цркве и он обухвата прву половину научних прилога – њих укупно четрдесет и један. У оквиру овог тома приметно је преовлађивање неколико тематских целина, које покривају целокупан осмовековни пут Српске Православне Цркве. Прву групу чине радови којима су представљене синтезе досадашњих погледа и изнети нови увиди у питање везано за стицање самосталности Српске Православне Цркве у 13. веку. Потом следе радови посвећени различитим питањима средњовековне српске црквене историје, а затим радови посвећени Српској Православној Цркви под османском влашћу, Карловачкој митрополији и другим српским покрајинским црквама. Први том зборника затвара група радова која обрађује теме из српске црквене историје у 20. веку.
      Други том зборника, у којем је смештен преостали део од четрдесет радова, састоји се из две целине. Прва целина обухвата тринаест радова и посвећена је путевима српског богословља, односно темама из историје српске богословске мисли. У оквиру ове тематске целине издвајају се три групе радова. Прву групу чине радови посвећени богословљу Светог Саве, другу – радови посвећени идеји светосавља, првенствено, кроз дела Јустина Поповића и Николаја Велимировића, док трећу групу чине радови у којима су представљени одређени сегменти развоја српске богословске науке у 19. и 20. веку. Друга целина је сачињена од двадесет седам радова, посвећених културном наслеђу Српске Православне Цркве. У оквиру ове тематске целине представљени су радови у којима се анализира српско рукописно наслеђе, просветна улога Српске Православне Цркве, као и њен допринос српској и европској уметности. Радови се објављују на језицима на којима су излагани на скупу, односно на српском, руском и енглеском језику.
      Напослетку, неопходно је упутити благодарност свима који су допринели настанку овог зборника. Одржавање скупа и објављивање зборника радова било је могуће првенствено захваљујући иницијативи [блажене успомене] Његове Светости патријарха српског господина Иринеја и покровитељству Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Посебна захвалност припада Митрополиту загребачко-љубљанском проф. др Порфирију Перићу и Епископу бачком проф. др Иринеју Буловићу за помоћ и подршку у свим фазама организације овог сложеног и слојевитог научног догађаја. Огроман допринос остварењу подухвата подједнако су пружили чланови научног и организационог одбора скупа, као и уређивачког, рецензентског и лекторског тима за припрему зборника. Целокупног догађаја свакако не би било без несебичне сарадње свих колега са Православног богословског факултета Универзитета у Београду, а нарочито без његових студената, који су својом пожртвованошћу и способношћу потврдили живо присуство светосавског духа.
       
      Главни уредници зборникa
      проф. др Владислав Пузовић и проф. др Владан Таталовић
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Министарство културе и информисања Србије саопштило је да је на платформи Google Arts and Culture почело онлајн представљање културног наслеђа Србије. На тој платформи аудио-визуелним материјалом на атрактиван начин за сада је представљено седам изложби: Манастир Студеница, Галерија Матице Српске, Синагога у Суботици, Смедеревска тврђава, Стамбена палата Ференца Рајхла, Рам тврђава и Црква манастира Покајница.

       
      У наредном периоду Министарство културе и информисања у партнерству са Google Arts and Culture планира повећање локалитета од изузетног значаја Србије, који ће се наћи на тој платформи.
      Пројекат омогућава свакоме ко има приступ интернету да када год пожели може да погледа збирке и изложбе у музејима које нема прилику да обиђе уживо.
      У саопштењу се наводи да су професори и студенти у прилици да организују виртуелна путовања, као и онлајн разговоре са музејским експертима из других организација у области културе. 
       
      Извор: РТС
×
×
  • Креирај ново...