Jump to content

Препоручена порука

За илустрацију овог значајног текста нашег уваженог професора одабрали смо из опуса Biblia sacra Салвадора Далија, графику "Исус Навин, храбар у рату".


Само две речи: слободан и храбар, или: слобода и храброст! Једна без друге, или друга без прве, не иде, не стоји. Нису ове речи и ова синтагма од јуче. Читамо их на страницама Светог Писма Старог Завета, тачније у књигама великог пророка и боговидца Мојсеја (13. век пре Христа) као и у Књизи Исуса Навина, Мојсејевог наследника и једног од највећих предводника изабраног народа Божијег у Старом Завету, Израиља. Ове две речи су, уствари, тврда заповест Божија коју народу, у одсудним тренуцима, када је било питање бити или не бити, сам Господ упућује преко ове двојице великих пророка.
Ове речи нису, с друге стране, само плод
људске маште и домишљања. Ако посматрамо контекст, односно околности и прилике када су изговорене и написане, оне ће нам бити много јасније и смисленије. По надахнућу Божијем пророк Мојсеј их је изговорио при крају свог живота, а живео је 120 година (Понз 31:2) и плод су, између осталог и његовог великог и дугог животног искуства. Рођен у Мисиру (Египат), уз Божију помоћ је извео свој јеврејски народ из мисирског ропства испод сурове и окрутне политичке власти египатских владара - фараона (остаци њихове моћи су и данас видљиви, раскошне и огромне гробнице у облику пирамида могу се видети у Египту, у “долини краљева”) и довео до Обећане земље, али га није увео у Обећану земљу. Опет, по вољи Божијој, Мојсеј није ушао у Обећану земљу као што то није, након лутања по пустињи око четрдесет година, учинила ни читава генерација народа. Из тог нараштаја у Обећану земљу ушла су само два човека, Исус Навин и Халев, како ћемо видети касније. Своје старање о народу који му је Бог поверио пророк Мојсеј обавља до самог краја свог живота. Наслућује крај земаљског живота, и оставља своје последње савете и упутства. Себи за наследника, по вољи Божијој, одређује Исуса Навина и њему као свом одговорном наследнику такође даје упутства како да се опходи, пре свега према Богу – највећем Дародавцу, а и према свом народу, над којим му поверава старање и бригу. Без много речи и премишљања, једноставно и просто, и свима разумљиво и јасно, Мојсеј каже свом народу: Будите слободни и храбри, и не бојте се и не плашите се од њих (односно од ратоборних и сурових народа који их окружују и који насељавају Обећану земљу коју им сам Господ даје и додељује), јер Господ Бог твој иде с тобом …”(Исто, 31:6). Овде Мојсеј има у виду народе који су до тада живели на територији Обећане земље коју Израиљци, свакако нису освојили и заузели без напора и борбе. Да би то учинили, потребна им је Божија помоћ, али и “слобода и храброст” са њихове стране. И овај пример показује да је све уствари дело Божије, али је, што се тиче човека и људи, и дело човечије и дело људско. Човек јесте са-радник (Латини кажу, -cooperatio,+ кооперант Божији), онај ко с Богом сарађује, заједно чини и ради као слободно и храбро, и надасве достојанствено биће, биће усправног хода, са очима које гледају напред и навише. Када би било другачије, човек не би био слободан, чак и добро које од Бога долази било би му наметнуто, а Бог то не жели и не чини, јер изнад свега поштује највећи дар којим је људско биће обдарено, а то је богомдани дар слободе, дар на којем се све темељи: и однос човека према Богу, и однос човека према другом човеку. На основу тога како смо овај дар употребили и искористили као људи, биће нам на крају суђено и одмерена заслужена, или награда или казна, коју неће одредити Бог, већ коју ми исписујемо својим свакодневним животом и поступцима, а коју ће Господ на крају само констатовати као такву и потврдити.
Исте ове речи пророк Мојсеј упућује Исусу Навину и каже му: Буди слободан храбар, јер ћеш ти ући с овим народом у зем
љу за коју сам се заклео Господу оцима њиховим (Исто, 31:7). Сам Господ на крају храбри новоизабраног вођу народног и понавља му исте речи: Буди слободан и храбар, јер ћеш ти увести синове Израиљеве у земљу за коју сам се им заклео, и ја ћу бити с тобом (Исто, 31:23).
За Исуса Навина, на којег се највише и односе ове речи о слободи и храбрости, каже се да је био “пун духа и премудрости” (Понз 34:9), што се више пута и потврђивало у току
његовог дугог и бурног живота (живео је 110 година, Инав 24:29).
Када неки појам сагледавамо и вреднујемо
његов смисао и дубинско значење, онда га методом упоређивања сагледавамо у односу на сличне или чак супротне појмове. Овога пута прикладно је појмове слобода и храброст, довести у везу са супротним појмовима, подаништво, ропство, неслобода и кукавичлук, неодлучност, пометеност, страх. Све су то негативне особине које се потиру и нестају ако преовлада слобода и храброст. Зато ове речи у констексту времена и прилика када су изговорене и написане у виду чврсте и одлучне заповести, заиста делују величанствено јер их сам Господ упућује, најпре Мојсеју, Мојсеј народу, а потом и Исусу Навину, и на крају сам Господ их у проширеној верзији поново напомиње Исусу Навину. Ретка су места у целом Светом Писму која су јасна и разумљива као ово место из Књиге Исуса Навина: поред слободе и храбрости на коју су сви без разлике позвани, Господ се сада лично обраћа Исусу Навину као народном предводнику и понавља: Само буди слободан и храбар да држиш и твориш све по закону који ти је заповедио Мојсеј слуга мој, не одступај од њега ни надесно ни налево, да би напредовао куда год пођеш (ИНав 1:6). У овом констексту, а видећемо и даље, слобода и храброст конкретно подразумевају и упорно истрајавање у Божијем закону, живот по Божијој вољи. То је слобода и храброст, и пред Богом и пред људима, односно пред овим светом у којем живимо. Господ је још конкретнији у свом настојању када у наставку каже Исусу Навину, и не само њему: Нека се не раставља од уста твојих књига овога закона, него размишљај о њему дан и ноћ, да држиш и твориш све како је у њему написано, јер ћеш тада бити срећан на путевима својим и тада ћеш напредовати (Исто, 1:8). За срећу и напредовање услов је остајање у вољи Божијој, и дан и ноћ, дакле непрекидно, и то су плодови слободе и храбрости. Бити слободан од греха, не робовати на личном плану ничему од овога света, бити потпуно слободан од свега, а уз то аутоматски следује и духовна смелост и храброст. Занимљиво је како и сам народ из уста Мојсеја, а сада и Исуса Навина прима заповести и наређења као саму вољу Божију којој се без поговора покорава. Даље, сам народ узвраћа Исусу Навину и храбри га, “само буди слободан и храбар” (Исто, 1:18).
Да
љи ток догађаја везан за Исуса Навина и Израиљски народ треба посматрати на релацији Господ – Исус Навин – народ, и обрнуто. Исус Навин је овде само добар посредник између Господа и народа, и обрнуто, народ остаје веран Богу и Његовим заветима и обећањима посредством Исуса Навина. Слобода и храброст и Исуса Навина и његовог народа били су кључ којим су ушли у Обећану земљу. Двојица ухода које Исус Навин шаље у град Јерихон, уствари испитују јавно мнење код староседелаца – како до њих допиру вести о походу Израиља на њихову земљу. Јерихонска блудница Рава каже уходама да је народ веома уплашен, пун је стрепње и страха, срце им се растопило јер чују да долази слободан и храбар народ: “… растопи се срце наше, и ни у коме више нема јунаштва од страха од вас, јер је Господ Бог ваш, Бог горе на небу и доле на земљи” (ИНав 2:11) При прелазу реке Јордан, они испред народа носе ковчег завета као највећу светињу своју, вода се раздваја и они иду по сувој земљи (Исто, 3:14 и даље): “… и кад они што ношаху ковчег дођоше до Јордана, и свештеници носећи ковчег оквасише ноге своје на крају јер је Јордан пун преко обала својих… и устави се вода што тече одозго, и стаде у једну гомилу врло далеко,… а свештеници стајаху на суху усред Јордана, и сав Израиљ иђаше по суху, док сав народ не пређе преко Јордана” У спомен на ово чудо као плод слободе и храбрости и поверења према Богу, поставили су трајно обележје – дванаест каменова на месту где су прешли реку Јордан (Исто, 4:5-6). Овде су, исто тако, први пут у Обећаној земљи прославили празник Пасху. Ово је веома важан детаљ који говори о увођењу млађих поколења, која су рођена после изласка из Египта, у тајне вере и подсећања на свеколика дела Божија учињена народу. Најзад, Исусу Навину се у визији јавља “војвода војске Господње” са голим мачем у рукама (ИНав 5:13-15) и још му заповеда да изује обућу са ногу својих “јер место где стојиш је свето”. У православном предању и традицији реч је о Светом Архангелу Михаилу предводнику бестелесних небеских сила Господњих који невидљиво води народ кроз пустињу и уводи у Обећану земљу. Сврха јављања “војводе војске Господње” у овом преломном тренутку јесте охрабривање Исуса Навина за подухвате који ће уследити, како би надвладао сва могућа искушења којима ће бити изложен.
Бројни су и други примери и плодови слободе и храбрости. Када су, рецимо, освајали град Јерихон строго су поштовали упутство Исуса Навина – шест дана по један пут обилазе град носећи ковчег завета, а седмог дана обилазе га седам пута, а затим трубе у трубе и вичу, град им се предаје без борбе. Свети Оци објаш
њавају опис ових појединости приликом чудесног освајања Јерихона као молитвени, богослужбени чин који врше свештеници и народ са ковчегом завета. Интересатно је да град нису освојили оружјем и војном тактиком, већ молитвом и мирним путем. Овај догађај је улио велики страх у староседеоце Палестине (6:27). И овом приликом до изражаја опет долази слобода и храброст. Господ је забранио Јеврејима да не узму ништа од ратног плена у освојеном Јерихону. Међутим, догодило се да је извесни Ахан прекршио ову заповест и узео нешто од проклетих ствари (узео је “један леп вавилонски плашт и двеста сикала сребра, и једну шипку злата од педесет сикала”). Показало се да овај лични Аханов грех је постао и свенародни грех. Наиме, приликом даљег освајања Обећане земље, односно мањег града који се зове Гај, Израиљци су претрпели велики пораз. Након Исусове дуге молитве испред ковчега завета, Господ му заповеда да истреби проклетог из своје средине. Ахан и дом његов, и све богатство његово је кажњено тако што су били каменовани и спаљени огњем. После овог догађаја град Гај је веома лако освојен (8:1-29). Освајајући град Гаваон и Веторон и друга места у непосредној близини Јерусалима, Исус Навин се нашао у изузетно тешкој ситуацији. Требало је победити неколико удружених владара. И овога пута Божија помоћ Исусу Навину – слободном и храбром, није изостала. У току битке код Гаваона на противнике је с неба падало камење (10:11). Али, догодило се још једно јединствено чудо. Како би коначно извојевали започету тешку битку и однели веома важну победу, на молитву Исуса Навина дан се продужио. Наиме, Исус се молио: Стани сунце над Гаваоном, и месече над долином Елонском. И стаде сунце и устави се месец док се не освети народ непријатељима својим” (Исто, 10: 12-13). Чудесно продужење дана и дневне светлости да се оконча битка код Веторона још је један доказ да је Господ заиста са онима који га из срца љубе. Писац књиге Исуса Навина као да посебно наглашава истинитост овог необичног чуда Божијег када каже: И није било таквог дана ни пре, ни после тога, у који је Господ слушао човечији глас. Јер, Господ се борио за Израиљ (ИНав 10:14). Након успешног освајања целе Обећане земље Исус Навин је земљу по областима поделио на дванаест племена. Тако се окончало насељавање земље коју им је Господ обећао као свом, пре свега верном и оданом, а изнад свега храбром и слободном народу.
Сасвим при крају свог живота, попут Мојсеја и Исус Навин остав
ља свом народу последња упутства за даљи живот. Најпре их подсећа шта је све Господ учинио за њих, како их је избавио из свих искушења. Али им саветују да остану непоколебиво верни Богу: Зато укрепите се добро да држите и творите све што је написано у књизи закона Мојсејева, да не одступите од њега ни надесно ни налево. Да се не помешате с тим народима што су остали међу вама, и да не помињете имена богова њихових… него се држите Господа Бога свога, као што сте чинили до данас (ИНав 23:6-8). Највећа могућа опасност по духовно стање народа је било многобоштво и паганска вера преосталог локалног становништва у Обећаној земљи: свако мешање са њима, прихватање сујеверја, паганизма, врачања и гатања, означава духовну смрт и издају заповести: будите слободни и будите храбри! Ако се буду свом душом и срцем приљубљивали ка Господу, Његова помоћ им неће и даље изостати: Један човек између вас гониће хиљаду, јер Господ Бог ваш војује за вас, као што вам је рекао: пазите дакле добро да љубите Господа Бога свога (ИНав 23:9-11). Ако буду изгубили храброст и слободу, ако их опхрва страх и трепет, убрзо ће постати лак плен чак и оних који су слабији од њих. Зашто их Господ куша и испробава сталним искушењима и изазовима пагана који су поред њих и међу њима? Једноставно речено, да се духовно не забораве, задремају и духовно не заспе сном лењивим и отежалим. Поменути народи, иако малобројни, остали су им као подсетник, стални духовни будилник, јер им Исус Навин у својој последњој опоруци каже да ће им поменути народи “постати замка и мрежа, и бич боковима вашим, и трње очима вашим, док не изгинете на овој доброј земљи коју вам је дао Господ Бог ваш (ИНав 23: 13). Замка, трње, бич и мрежа, су стална опомена, Божија педагогија и стално подсећање, васпитавање да се увек у свакој ситуацији остане свој, духовно свестан и присебан, да не останемо поводљиви, лакоуми, превртљиви, недоследни и себи и вољи Божијој. Слично Апостол Павле за себе каже да му је Господ дао “жалац у месо” да га стално опомиње, да се не заборави и да се у себи не погорди, јер чим се погорди, преузнесе, одмах је духовно пао. Тако су и Свети Оци говорили да нам се искушења у животу управо због тога и дају, она нас увек проверавају, челиче и учвршћују у вери нади, и љубави према Богу и ближњима. Још је Ориген (3. Век) говорио да је за хришћане духовно најопасније мирно време, време када нема никаквих искушења. Управо тада смо, што можда изгледа апсурдно, највише подложни лаким искушењима.
К
њига Исуса Навина, интересатно је, завршава се великим збором који Исус држи са народом. У својој беседи којом им се последњи пут обраћа, он их укратко подсећа на сва доброчинства која им је Господ учинио. То их још више обавезује, њих и њихове потомке, да остану верни Господу - заветима и обећањима Његовим. Тражи од њих да се јасно определе да ли остају при датом завету, или не? Народ се изјашњава да остаје веран, “Господу Богу своме служићемо и глас његов слушаћемо” (ИНав 24:24).
У крај
њој мери слобода и храброст имају значење сободе и неустрашивости од греха, од робовања било чему и било коме у овом свету. На много места у Новом Завету ови појмови су обучени и конкретне приче и лако разумљиве поруке које Господ Христос говори обичном народу и којима разбија њихове недоумице и неспоразуме. Шаљући Апостоле у свет као своје изабране ученике и верне сведоке, Господ их најпре наоружава храброшћу и смелошћу – у крајњој мери слободом од свега и свих: Шаљем вас као овце међу вукове, будите мудри као змије и безазлени као голубови. Овце и вукови, змије и голубови, то је ред величин и однос снага. За овај свет апсурдно и неразумљиво, чак нелогично! Али, то је стварност Јеванђеља (Благовести), али и стварност овог света, и стварност крајњег исхода којим ће се завршити светска историјска драма као позорница човечанства. И пре крајњег исхода (Грци кажу есхатон – последње ствари и догађаји у вечном Царству Божијем), више пута се показало да су овце победиле вукове, а безазлени голубови лукаве змије. Да није тако, живот не би имао много смисла, не би било наде, зло би тријумфовало и коначно надвладало. Добро, истина, правда, стрпљење, честитост, понизност, скромност су главни стубови на којима почива и овај, макар и овакав свет, и ако се ова начела понекад слабо виде и чак и не назиру. У години обележавања Миланског едикта (313-2013), између осталог, не обележавамо ништа друго, него управо то, да су наизглед прости, неугледни и скромни Галилејски рибари победили атинску мудрост и римску државну снагу и поредак. Опет су овце победиле вукове (-символ Рима је вучица, повест о Ромулу и Рему), а голубови змије. Када се васкрсли Господ Христос јавља уплашеним Апостолима, Он им више пута говори: Не бојте се, ја сам, не плашите се! Занимљиву опаску има Свети Јован Златоусти (-красила га је храброст и смелост, јер је могао отворено царици Евдокији да укаже на грехе и пропусте, због којих је, на крају протеран и умро у прогонству) када говори о узвишености свештеничке над царском службом и за то наводи пример храм Светих Апостола који је саградио цар Константин Велики у Константинграду (за Словене, Цариград) у којем је и сахрањен 337. године, да су источно-ромејски цареви сахрањивани у самој припрати- при улазу у храм, а цариградски патријарси у самом храму. То показује, наставља даље Св. Златоуст, да су ипак “цареви били вратари галилејских рибара”, када је реч о духовном достојанству и поретку.
Када, рецимо, читамо јеванђелски повест о Светом Јовану пророку и претечи Господ
њем да је он “пород пустиње”, да је одрастао далеко од људи, у самоћи, скромности и физичком сиромаштву за овај свет, схватамо уствари да је био као Анђео Божији слободан од овога света, слободан од људи, њихове зависти, пакости, ситничавости и злобе. Био је као Анђео, изнад свега тога, и за то је могао свима слободно и без страха да говори све, да их поучава, укорева, изобличава и отвара им духовне очи којима ће бити способни да препознају јединог “ослободитеља свих” Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Неслободни и уплашени, људи су за Св. Јована били дезоријентисани и збуњени. Сви живе у страху, лежу и устају са страхом, дишу страхом и неизвесношћу шта ће им бити следећи страх и невоља. Зато је он као слободни Анђео (-доносилац радосних вести) који ничим није био заробљен и везан за овоземаљско, уливао народу веру, поверење, храброст и духовну слободу. Говорио им је чега да се плаше: греха, робовања било чему што је од овога света и да остану у слободи Божијој.
Високи су хришћански идеали које је Св. Јован, не само достигао, већ по
њима и живео. И не само он, већ многи монаси и подвижници у пустињама и пештерама, далеко од вреве и житејске заглушујуће галаме. Не ретко, у опису подвига преподобних који су цео свој живот и постојање уподобили савршеном идеалу слободе и духовне смелости (- на старом српском језику, дерзновеније или дрскост, али не у пејоративном смислу речи) да су они били највећи сиромаси који су својим сиромаштвом обогаћивали друге – оне који то нису били; или они, који ништа немају, а свима дају, и друге чине духовним богаташима! Свети Владика Николај (Велимировић), величајући скромност и слободу од везаности за овај свет каже да они који су везани (робови) добре кухиње, морају да имају и добру апотеку, да се лече од тешких последица добре хране. Подвижници су за стан имали пустињу покривену небеским сводом. Они који у пустињи немају обућу, ноге саме по себи постају им обућа, а немајући капу – покривало за главу, каже да глави постане удобнија пространа круна звезданог неба него ли тесна капа од вуне.
И, на крају, као и на самом почетку, остаје да у себи и око себе негујемо и ширимо идеал храбрости и слободе. Кукавичлук, страх, робова
ње било чему и било коме, не сме бити део нас. Додуше, безнађе и страх се брзо шире и зацаре, а да то нисмо ни приметили. Отуда је стални позив на духовну будност, стражарење над самим собом, нешто у чему увек морамо бити и остати и друге нештедимице опомиwати. “Устани ти који спаваш, васкрснуће те Господ”, упозорава Св. Апостол Павле. Духовна дремљивост и поспаност су увек потенцијалне опасности за нешто друго и супротно од слободе и храбрости. Ако лекар хоће да обави сложенији хируршки захват, он болесника успава привремено, овога пута желећи му добро оздрављење. Нас духовно успављују да би нас потпуно обесхрабрили, искористили на бруталан начин и од нас учинили оно што ми нећемо и не желимо. Не дајмо се таквом сну и таквој духовној небризи и поспаности која је за нас веома опасна. То је начин на који наши непријатељи, уствари, владају над нама, а да би то успешније чинили демонски се служе наизглед хуманим методама и средствима. Отуда бдење, будност, присебност у сваком тренутку и у свакој ситуацији мора бити наш императив и начин живота. (закључак у коментару)


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Томе нас учи наша хришћанска вера и огромно духовно искуство већ безброј пута опитно доживљено код хришћанских подвижника и Светитеља које треба и ми да опонашамо и следујемо им.
Дакле, нелажна је и истинита, а нама тако потребна, посебно данас, Божија заповест и наређе
ње: Будите слободни, и будите храбри!

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 54 минута, александар живаљев рече

За срећу и напредовање услов је остајање у вољи Божијој, и дан и ноћ, дакле непрекидно, и то су плодови слободе и храбрости. Бити слободан од греха, не робовати на личном плану ничему од овога света, бити потпуно слободан од свега, а уз то аутоматски следује и духовна смелост и храброст.

Amin Boze daj!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 часа, александар живаљев рече

Томе нас учи наша хришћанска вера и огромно духовно искуство већ безброј пута опитно доживљено код хришћанских подвижника и Светитеља које треба и ми да опонашамо и следујемо им.
Дакле, нелажна је и истинита, а нама тако потребна, посебно данас, Божија заповест и наређе
ње: Будите слободни, и будите храбри!

 

 

 

Jeste al pink pravoslavci samo baljezgaju o ljubavi,toleranciji,multikulti...ili ti to je SZ,to je prevaziđeno....kad sam pomenuo da KiM treba očistiti kao Isus Navin Obećanu zemlju odma bilo brisanje,drvlje i kamenje,o je pozivanje na nasilje,to je nehrišćanski i raznorazne druge kvalifikacije....

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 часа, Кратос рече

Jeste al pink pravoslavci samo baljezgaju o ljubavi,toleranciji,multikulti...ili ti to je SZ,to je prevaziđeno....kad sam pomenuo da KiM treba očistiti kao Isus Navin Obećanu zemlju odma bilo brisanje,drvlje i kamenje,o je pozivanje na nasilje,to je nehrišćanski i raznorazne druge kvalifikacije....

Цитат

"Ми смо оне избеглице које беху господари Каананита, али бејасмо истерани од стране разбојника Јошуе, те дођосмо да се овде настанимо..." 

(Јосиф Флавије, Јудејсаке старине - део напоменe на стр. 948)

.. kaže jedan stari zapis koga prenosi Mojsije Horehensis.

Ne bi trebalo želeti da te neko zapamti kao razbojnika, velim. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши се као човек, сваку нашу муку претрпео и рану понео. Из уста онога који све прашта и све разуме долазе речи страшне, сурове, речи које казују да разумевању и праштању постоји граница, да је праштање истовремено и безгранично и да није безгранично и да разумевање све обухвата, али да постоји крај разумевању, то јест да Бог не може својим праштањем и разумевањем да поништи и обрише оно шта ми одабирамо у овом животу.
      Ако неко од нас не жели добровољно да прихвати живот и све оно што нас води у живот, Бог не може и неће на силу да га уведе у тај живот. Бог поштује оно што је створио. Божија је реч непомерива, непроменљива и Бога самог обавезује његово дело, као што и нас обавезују наша дела. Он је нас створио таквима да можемо и да га прихватимо и да га одбијемо, и овде он суди, опомиње страшним речима оне који га наизглед прихватају. То су најстрашнији људи, најстрашније судбине, они који су истовремено тако близу, а тако далеко. Он овде опомиње оне који су непосредне слуге храма, оне који су цео свој живот посветили вери и богослужењу, а ништа од те вере и богослужења није сишло у њихова срца, него се све задржавало споља. Данас се то односи на нас, свештенике и владике, ђаконе, црквене службенике, али у другом смислу речи, проширеном, односи се и на сваког хришћанина који има стаж верски, који је у Цркви годинама и живи ту, а одбија да заволи. Ево те страшне прве реченице: „Тешко вама, књижевници, фарисеји, лицемери што затварате Царство небеско пред људима јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели.“ На кога се данас ова реч односи? На оне међу нама који спречавају друге хришћане да живе активно верским животом. Како можемо да уђемо у Царство небеско? Тако што ћемо да закорачимо у простор Царства небескога, да живимо у времену Царства небескога и да радимо оно што се ради у Царству небеском. Који је простор Царства небеског? Царство небеско, иако се назива небеским, у ствари је Царство Божије, које ће сићи када Христос дође поново на земљу да суди свету, да све што је створио учини вечним и бесмртним, и све ће постати храм. Нови Београд, Париз, Мала Крсна, све ће то бити храм, један велики храм, и свуда ће бити богослужење. Како тамо да уђемо када то још није дошло? Можемо да уђемо тако што ћемо доћи у цркву на богослужење и – ту је већ почело. Ово камење, пластика, дрво могли су да заврше у коцкарници, у кафићу, на броду, али су дошли овде да заврше у овој светињи и показали су нам да је то судбина свега што постоји – да постане свето. Ево овде је почело Царство Божије! Време које овде проводимо не проводимо пред телевизором, у кафићу или спавајући; то показује да за нас није битан тај ритам обичног живота, већ да хоћемо да уђемо у нов, Божији ритам, ритам Царства Божијег, и ми ћемо се на крају причестити. Шта ће се радити у Царству Божијем? Замислите силне векове, замислите да живите милијарду година – шта да радите? Неће бити досадно јер ћемо се тамо стално причешћивати Богом, примаћемо Божију љубав и енергију, расти, узрастати, сазревати; бићемо сваког дана све мудрији, све бољи, све племенитији, све лепши, све узвишенији, све ближи Богу, све очишћенији. Узрастаћемо, како каже апостол Павле, „из славе у славу“. А како то? Тако што ћемо се хранити Божијим енергијама, Божијим дејством, Божијом љубављу. Како се ми сада хранимо? Гледањем, учествовањем, богослужењем. Данас се овде хранимо том енергијом у молитви, слушајући, али првенствено светим причешћем. У причешћу су Тело и Крв самога Христа Господа. Када се једу Тело и Крв Христова, ми се сједињујемо с њим, а тиме и са целом Светом Тројицом и сви узајамно, а онај који се причешћује живи животом Царства Божијег.
      Ко су књижевници и фарисеји лицемери који данас народу кажу не­, они који кажу да не смете да се причешћујете, да то није добро, како су то новаторске теологије и томе слично? Замислите једну праву мајку. Она своје дете сваког дана изљуби, мази га, пере, храни, воли, држи га у наручју, живи стално с њим – оно је центар света за ту мајку. Или, рецимо, млад брачни пар – свакога дана они се пољубе, воле се, упућени су једно на друго. Замислите да постоји мајка која каже: „Не, не, не! Дете треба да се пољуби четири пута годишње и мора се много припремати да би се оно пољубило.“ Или брачни пар који каже да се може пољубити четири пута годишње. Рекли бисте: „Чекајте! Ови нису нормални! То није у реду.“ Нормално је да мајка љуби дете сваког дана јер га воли. Љубав захтева сусрет, љубав захтева бављење. Млади супружници или стари супружници грле се, пазе се, негују се јер се воле, љубе се – то је то. А видите шта значи причешће. То је љубав према Христу. Онај који се причести долази у наручје Христово. Христос га загрли као дете, као женик наше душе нас загрли. Ако га неко воли, онда има потребу да стално буде с њим, а не четири пута годишње. Наравно, ни супружници не иду једно поред другог прљави, поцепани, не раде све и свашта на другим местима, него се труде да буду чисти и честити да би очували тај однос. Тако ни ми не можемо пред Христа да скочимо из блата греха: „Дођи ти, Господе, ево мене блатњавог!“ Постоје они који немају такву развијену љубав према Христу. Али имају сто један изговор. Тако су их имали и лицемери и фарисеји – те мора овако, те мора онако. Ништа од тога не важи. Важи само једно – да љубимо Господа Бога свог свим срцем својим и свом душом својом, да желимо да се с њим сјединимо и да му приступамо вапијући: „Господе опрости, Господе помилуј, Господе прими.“ Неко ће рећи: „Па ниси ти достојан да дођеш.“ Тачно. Ни дете није често „достојно“ мајчине љубави, и оно направи понеку глупост. Ако бисмо сада то мерили неким мерилом, мајка треба да га пољуби у понедељак, уторак и среду, а у четвртак и петак не треба пошто је направило глупост. А шта дете ради? Дете не каже: „Чекај, мајко, да се ја поправим, па ћу доћи код тебе“, него трчи код ње, плаче  и говори: „Опрости, мама! Нећу више!“ И мајка га прими. И такав је Господ. Када направимо неки грех, нешто лоше, треба да кажемо: „Опрости, Господе“, и Господ ће нас примити. Ту је та безгранична љубав Божија за покајнике – ту нема границе.
        Постоје они који су са собом у Цркву донели и неке своје претходне манире и схватања, менталитет сведен само на људске оквире, а тим оквирима они желе све да измере и ограниче. То што је њихово срце уско, а њихова љубав мала – то је њихов проблем. Ви, народ Божији, имајте широко срце, волите Христа и постите све постове у години, сваку среду и петак, исповедајте се и онда се причешћујте на свакој Светој литургији. То су врата Царства Божијег. А они који су стали на та врата, па неће да уђу, нити друге пуштају да уђу, нека чују страшне речи Божије. Нека се покају и нека приме истину, и правду, и светињу и нека схвате где је срце Цркве – у Светој литургији. Срце наше вере јесте у причешћу. Када смо се крстили и када смо били миропомазани, у молитви миропомазања речено је: „Ти си му дао опроштај грехова, дај му сада дар часнога Тела и Крви Христа твога“. Дакле, смисао крштења и миропомазања јесте у причешћивању. То је врхунац духовног живота, ту су садржај и срце духовног живота, ту је наше место. Амин.
       Професор др Владимир Вукашиновић
       
      Profesor dr Vladimir Vukašinović: Okusite i vidite da je dobar Gospod - Čudo
      WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши...  

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши се као човек, сваку нашу муку претрпео и рану понео. Из уста онога који све прашта и све разуме долазе речи страшне, сурове, речи које казују да разумевању и праштању постоји граница, да је праштање истовремено и безгранично и да није безгранично и да разумевање све обухвата, али да постоји крај разумевању, то јест да Бог не може својим праштањем и разумевањем да поништи и обрише оно шта ми одабирамо у овом животу.
      Ако неко од нас не жели добровољно да прихвати живот и све оно што нас води у живот, Бог не може и неће на силу да га уведе у тај живот. Бог поштује оно што је створио. Божија је реч непомерива, непроменљива и Бога самог обавезује његово дело, као што и нас обавезују наша дела. Он је нас створио таквима да можемо и да га прихватимо и да га одбијемо, и овде он суди, опомиње страшним речима оне који га наизглед прихватају. То су најстрашнији људи, најстрашније судбине, они који су истовремено тако близу, а тако далеко. Он овде опомиње оне који су непосредне слуге храма, оне који су цео свој живот посветили вери и богослужењу, а ништа од те вере и богослужења није сишло у њихова срца, него се све задржавало споља. Данас се то односи на нас, свештенике и владике, ђаконе, црквене службенике, али у другом смислу речи, проширеном, односи се и на сваког хришћанина који има стаж верски, који је у Цркви годинама и живи ту, а одбија да заволи. Ево те страшне прве реченице: „Тешко вама, књижевници, фарисеји, лицемери што затварате Царство небеско пред људима јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели.“ На кога се данас ова реч односи? На оне међу нама који спречавају друге хришћане да живе активно верским животом. Како можемо да уђемо у Царство небеско? Тако што ћемо да закорачимо у простор Царства небескога, да живимо у времену Царства небескога и да радимо оно што се ради у Царству небеском. Који је простор Царства небеског? Царство небеско, иако се назива небеским, у ствари је Царство Божије, које ће сићи када Христос дође поново на земљу да суди свету, да све што је створио учини вечним и бесмртним, и све ће постати храм. Нови Београд, Париз, Мала Крсна, све ће то бити храм, један велики храм, и свуда ће бити богослужење. Како тамо да уђемо када то још није дошло? Можемо да уђемо тако што ћемо доћи у цркву на богослужење и – ту је већ почело. Ово камење, пластика, дрво могли су да заврше у коцкарници, у кафићу, на броду, али су дошли овде да заврше у овој светињи и показали су нам да је то судбина свега што постоји – да постане свето. Ево овде је почело Царство Божије! Време које овде проводимо не проводимо пред телевизором, у кафићу или спавајући; то показује да за нас није битан тај ритам обичног живота, већ да хоћемо да уђемо у нов, Божији ритам, ритам Царства Божијег, и ми ћемо се на крају причестити. Шта ће се радити у Царству Божијем? Замислите силне векове, замислите да живите милијарду година – шта да радите? Неће бити досадно јер ћемо се тамо стално причешћивати Богом, примаћемо Божију љубав и енергију, расти, узрастати, сазревати; бићемо сваког дана све мудрији, све бољи, све племенитији, све лепши, све узвишенији, све ближи Богу, све очишћенији. Узрастаћемо, како каже апостол Павле, „из славе у славу“. А како то? Тако што ћемо се хранити Божијим енергијама, Божијим дејством, Божијом љубављу. Како се ми сада хранимо? Гледањем, учествовањем, богослужењем. Данас се овде хранимо том енергијом у молитви, слушајући, али првенствено светим причешћем. У причешћу су Тело и Крв самога Христа Господа. Када се једу Тело и Крв Христова, ми се сједињујемо с њим, а тиме и са целом Светом Тројицом и сви узајамно, а онај који се причешћује живи животом Царства Божијег.
      Ко су књижевници и фарисеји лицемери који данас народу кажу не­, они који кажу да не смете да се причешћујете, да то није добро, како су то новаторске теологије и томе слично? Замислите једну праву мајку. Она своје дете сваког дана изљуби, мази га, пере, храни, воли, држи га у наручју, живи стално с њим – оно је центар света за ту мајку. Или, рецимо, млад брачни пар – свакога дана они се пољубе, воле се, упућени су једно на друго. Замислите да постоји мајка која каже: „Не, не, не! Дете треба да се пољуби четири пута годишње и мора се много припремати да би се оно пољубило.“ Или брачни пар који каже да се може пољубити четири пута годишње. Рекли бисте: „Чекајте! Ови нису нормални! То није у реду.“ Нормално је да мајка љуби дете сваког дана јер га воли. Љубав захтева сусрет, љубав захтева бављење. Млади супружници или стари супружници грле се, пазе се, негују се јер се воле, љубе се – то је то. А видите шта значи причешће. То је љубав према Христу. Онај који се причести долази у наручје Христово. Христос га загрли као дете, као женик наше душе нас загрли. Ако га неко воли, онда има потребу да стално буде с њим, а не четири пута годишње. Наравно, ни супружници не иду једно поред другог прљави, поцепани, не раде све и свашта на другим местима, него се труде да буду чисти и честити да би очували тај однос. Тако ни ми не можемо пред Христа да скочимо из блата греха: „Дођи ти, Господе, ево мене блатњавог!“ Постоје они који немају такву развијену љубав према Христу. Али имају сто један изговор. Тако су их имали и лицемери и фарисеји – те мора овако, те мора онако. Ништа од тога не важи. Важи само једно – да љубимо Господа Бога свог свим срцем својим и свом душом својом, да желимо да се с њим сјединимо и да му приступамо вапијући: „Господе опрости, Господе помилуј, Господе прими.“ Неко ће рећи: „Па ниси ти достојан да дођеш.“ Тачно. Ни дете није често „достојно“ мајчине љубави, и оно направи понеку глупост. Ако бисмо сада то мерили неким мерилом, мајка треба да га пољуби у понедељак, уторак и среду, а у четвртак и петак не треба пошто је направило глупост. А шта дете ради? Дете не каже: „Чекај, мајко, да се ја поправим, па ћу доћи код тебе“, него трчи код ње, плаче  и говори: „Опрости, мама! Нећу више!“ И мајка га прими. И такав је Господ. Када направимо неки грех, нешто лоше, треба да кажемо: „Опрости, Господе“, и Господ ће нас примити. Ту је та безгранична љубав Божија за покајнике – ту нема границе.
        Постоје они који су са собом у Цркву донели и неке своје претходне манире и схватања, менталитет сведен само на људске оквире, а тим оквирима они желе све да измере и ограниче. То што је њихово срце уско, а њихова љубав мала – то је њихов проблем. Ви, народ Божији, имајте широко срце, волите Христа и постите све постове у години, сваку среду и петак, исповедајте се и онда се причешћујте на свакој Светој литургији. То су врата Царства Божијег. А они који су стали на та врата, па неће да уђу, нити друге пуштају да уђу, нека чују страшне речи Божије. Нека се покају и нека приме истину, и правду, и светињу и нека схвате где је срце Цркве – у Светој литургији. Срце наше вере јесте у причешћу. Када смо се крстили и када смо били миропомазани, у молитви миропомазања речено је: „Ти си му дао опроштај грехова, дај му сада дар часнога Тела и Крви Христа твога“. Дакле, смисао крштења и миропомазања јесте у причешћивању. То је врхунац духовног живота, ту су садржај и срце духовног живота, ту је наше место. Амин.
       Професор др Владимир Вукашиновић
       
      Profesor dr Vladimir Vukašinović: Okusite i vidite da je dobar Gospod - Čudo
      WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши...  
    • Од Драгана Милошевић,
      Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Као и увек до сада. По томе се можемо усудити да претпоставимо у ком смеру ће брод наше Цркве запловити у наредном периоду.
      Данашњи зимски дан пробили су зраци сунца осветљавајући избор који је Црква донела. Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Намерно правим ту паралелу јер је до шеснаест часова Србија била у мраку претпоставки, пијачарског кибицарења и неоснованих закључака, те фамозних „лобија”. Људска глупост и доконост изразиле су се у кладионици личних инсинуација и измишљених категорија. Нормално да су се ту и „стране службе“ већ увелико укључиле, а речи као што су „издаја” и „лобији”, биле главни зачин мемљиве слике тог нашег дна, на које смо сами себе, властитом „памећу“ и помућеним изборима довели са индицијом да ћемо на том гадном месту и остати…
      Хвала Богу да Он има за нас други план, а данашњи избор Цркве то је собом и потврдио!
      Данас је изабран човек који говори грчки, немачки, енглески и служи се руским. Који је први доктор теологије на Светосавском трону и који је остварио ону тешку Христову максиму носећи „хлеб” погођенима земљотресом у Пакрацу, јер то није лицемерно то урадио. За камере и пред камерама. Не, то је урадио из простог разлога јер није ни могао другачије. Није могао, јер тридесет пуних година само то и ради!
      Терапијска заједница „Земља живих” јесте дело које је његово.
      Те људе, којих су се и њихови најрођенији одрекли, он је помогао направивши рехабилитациони центар за лечење од болести зависности. Свакако, уз помоћ о. Бранка Ћурчина и уз благослов и подршку епископа бачког др Иринеја Буловића, заједница „Земља живих”данас има више од стотину штићеника у камповима широм Србије. Такође и Манастир Ковиљ, чији је он био игуман, стајао је и дан данас стоји иза овог успешног пројекта, учинивши га, својом љубављу, потпуно бесплатаним за све штићенике.
      Такође, он је и стуб покрета ”Привредник” који се брине да талентована али сиромашна деца буду потпомогнута не би ли ипак остварила свој потенцијал. Свакако да је и брига о ресоцијализацији жртава секти и култова нашла своје место у веома згуснутом распореду овог српског духовника.
      Али, оно што је можда најбитније је – ЕВХАРИСТИЈА! Као радост, а не као уцена!
      Његова предавања и његова дела јасно показују да је Христос поново закуцао на врата београдских цркава.
      АКСИОС!
      Sveštenik dr Ugrin Popović: Današnji zimski dan probili su zraci sunca osvetljavajući izbor koji je Crkva donela - Čudo
      WWW.CUDO.RS Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Као и увек до сада. По томе се можемо усудити да претпоставимо у ком смеру ће брод наше Цркве запловити у наредном...  
    • Од JESSY,
      Лично сматрам да је проблем причешћивања у ствари проблем неречености и компромиса, који правимо као Црква, још од после Другог светског рата. Касније је тај компромис постао мерило приступа овој Тајни, и темељу Цркве, тако да је сада скоро комичних размера то да се новотарија сматра старином а старина новотаријом. Али то је опет последица једног другог компромиса, који се такође етаблирао нереченошћу.
      О чему се заправо ради?
      Ради се о недостатку логике и покушају да се оствари једна болесна мутација између Божанске љубави и људске потребе за казном. Намерно не говорим „правдом“ јер шта је праведно у томе да целу вечност испаштате за не знам ни ја каква дела у овоземаљском животу? Да ли је заиста праведно да због неког страшног и зверског сна у којем сте убили 10.000 људи вас утамниче до краја живота? Да ли би то била правда? А колико је сан у односу према нашем животу дужи, него ли што је наш земаљски живот у односу према вечности?!?
        Но, свакако да је тешко објаснити овај дискурс размишљања мајци која је управо примила вест да су јој сина зверски убили. Тада она склапа своје руке и гледа у небо. Очекује правду али заправо освету. Казну тих људи. У том контексту је још и Сам Јахве у Старом завету казао: „Освета је моја, ја ћу вратити!“ (5. Мојс 32:35)
      Више или мање, овакав приступ „правди“ настављен је и одмах иза Христа, и поред свих Његових прича о опраштању и не узвраћању на зло злим. Вероватно ако се то очекује од људи да Сам Бог може више, барем малчице, и ако такву љубав сам човек може да задобије вероватно је онда да Бог у још већој љубави пребива пошто Он јесте извор исте. Дапаче, Он је љубав! (1.Јн. 4:8)
      Али, где је онда запело?
      Запело је управо у томе јер се покушао остварити тај мутант Божије љубави и људске жеље за правдом, а управо казном! Бурне су то године биле, заправо векови а у бити миленијуми и сви они смрде на исти гареж ломаче праведности, која се изразила на Ватикану 1, где је као доктрина уведено да ће праведници моћи да уживају у посматрању мучења грешника. Да то јесте у опису „награде“ коју „праведник“ добија на „оном свету“. Намерно не помињем Исток, јер је то било нама страно, али онда је дошло „западно теолошко ропство“ од 9. века, а затим и реално отоманско ропство од 15. века. Данас, живимо микс разних степена Римокатоличке теологије, тетурајући се од Схоластике преко Ватикана 1, да би они „просвећенији“ од нас хвалили свој рационални дискурс хранећи га мрвицама од Ватикана 2. Док своју, Источну и интегрално Православну теологију, одбацујемо као „новотарију“ или још горе као „католички утицај на православне екуменисте“ или варијације на тему исте комедије, где се старо проглашава за ново, и ново за старо, а све то „посољено“ најстрашнијим паганизмима које само ова наша земља може пружити.
      Али вратимо се неречености!
      Не говори се довољно да живот који имамо нисмо заслужили, нити завредели, нити били достојни или шта год. Једноставно га имамо, и једноставно га живимо. И сада једно интерактивно питање:
      „Да ли би било нормално или прихватљиво, када би неко рекао: „Сада видим нисам достојан овог живота. Нисам га заслужио.“ А онда једноставно да узме пиштољ и пуца себи у главу? – да ли би то било добро? Мислим, не лаже нити преувеличава. Тачно је! Није достојан живота, никако га није заслужио, нити на било који начин зарадио. Једноставно га је добио а дефиниција ДАРА и јесте неочекивање реванша и то га суштински разликује од трговине. Заправо, то је једина разлика.
      Дакле, ако смо се сложили (А Црква прети паклом таквима) око тога да је овакав приступ погрешан онда заиста не видим шта је спорно око причешћивања на свакој Литургији? Што и јесте била обавеза од почетка, но то се сада сматра „новотаријом“ а, из ових или оних компромиса, то се етаблирало и нашло данас свој израз у томе да свако зна боље од свештеника. Још ако је тај свештеник образован онда се већ зна! То је плаћеник коме су католици или протестанти испрали мозак и он сада ради агенду тих страних сила. То је ЦИА и МИ 6 као и масони у светској завери која траје већ … – углавном схватили сте поенту, не морам даље да описујем тај чудесни свет таквих људи.
      Тужан је ово мутант тзв Божијег потраживања, који се онда злоупотребљава, па се Божија милост увек односи на самог субјекта док је Његова „правица“ резервисана за све остале који се не уклапају у виђење тог човека. Проблем је настао, и ми га сада живимо, када буквално сваки човек заузме тај дискурс промишљања о Богу и Његовом деловању према свету и човеку. Свакако то се размишљање подупире разним „учењима“ од разних „духовника“ који чешће пута имају сасвим опречна мишљења али тишина компромиса дозвољава такво стање ствари.
      Заправо, уврежио се једно правило! Што је „духовник“ необразованији и неугледнији, свакако морално строг и ригорозан према другима, то је он упознат више са оним што Бог хоће за свој народ. Пошто то више престаје да буде људски Бог већ постаје племенски Бог, који је космички сервисер кажњавања и претресања свачијег прљавог веша. А како нема човека а да не греши, тако та „паства“ тог „духовника“ јесте у сталном подређеном положају. Ту немоћ чешће пута та маса изражава бесом и онда сви очешљани и образовани свештеници постају непријатељи народа, страни плаћеници и шта све не. Још ако имају манжетне то се онда по себи разуме да су масони ту преузели ствар у своје руке код тих и таквих.
      Један мудар човек је рекао: „Ако не живиш како верујеш онда ћеш веровати онако како живиш!“ и ми већ добрих 70 година живимо у тој клопци.
      Решење је једноставно, као и све у осталом. Увек је једноставно. Лепота је једноставна. Љубав је једноставна. Живот је једноставан.
      А он је дар! Нисмо га заслужили, нити га били достојни. Па, опет га живимо. Сваки дан до смрти ћемо га живети. Били „достојни“ или „недостојни“, живи смо док не умремо.
      Христос је рекао: ко једе Тело моје и пије Крв моју ако и умре живеће (погледати Јн 6:22-59) нагласивши да ко не једе Тело и Крв Његову неће имати живот већ ће умрети као што су и Јевреји у пустињи јели ману и помрли. Погледајте у ствари сами! Имате очи, имате мозак. Али што је најбитније – имате срце! Но, оно не може да куца за Христа ако Га нема у близини.
      Христа свет није заслужио нити Га је био достојан. Ипак, Он је дошао. Пред крај Његовог живота сви су Га издали. Ипак, он је прихватио Крсну смрт као цену за многе, и ето ми се „раном његовом исцелисмо“ (Ис.53:5), као што је то најавио Исаија пророк неколико векова пре Христа. Но, оно што је НАЈБИТНИЈЕ да се разуме је да ничим нисмо, нити можемо, да завредимо ту љубав која се даје а не продаје.
      (погледати Јн 3:16 о мотивима Његовог доласка)
      ДАЈЕ А НЕ ПРОДАЈЕ!
       
      МИСЛИТЕ О ТОМЕ!
       
      https://www.cudo.rs/свештеник-угрин-поповић-непричешћив/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Име Исуса Христа дели надвоје историју човека. Али, истовремено, оно је сачињавало и сачињава највећу саблазан за људску мисао. Он је Бог Који је постао човек, а такво јединство је непојмљиво за логику и, свакако, недоступно нашем „позитивном“ знању.

       
      Ап. Павле је први назначио да, барем за Грке, појам богочовештва јесте истинска лудост (1Кор 1, 23). Грци су људе учили исправном размишљању, методичком знању које не може да функционише без дефиниције ствари. А ствари, тј. све што је постојеће, дефинишу се својом суштином, односно укупношћу својстава која све што постоји чине оним што јесте. Један цвет је цвет јер има петељку, латице, круницу, тучак – не може да буде цвет, а истовремено да има ноге или крила, очи да гледа или глас да говори.
      Тако и Бог, да би био Бог, треба да буде бесконачан, неограничен, свезнајући и свесилан, да буде саможивот и самокретање – не може да буде Бог, а истовремено да има материјално и ограничено тело, да потребује кисеоник да би дисао и јело да би се хранио, не може да се умара, да бива поспан, да тугује и да болује телесно.
      Супротстављање грчке мисли појму богочовештва динамично је изражено и унутар самог окриља хришћанске Цркве. Најкарактеристичнији изрази тога супротстављања су две јереси, несторијанство и монофизитство, које су читаве векове изнуравале хришћанску васељену и нису престале да представљају две тенденције или девијације хришћанског начина размишљања.
      Несторијанство изражава тежњу да у Личности Исуса Христа видимо једно, по својој суштини или природи, људско биће – да видимо просто и једино човека, конкретну индивидуу човечије природе, која је, међутим, обдарена од Бога специфичним даровима и изузетним квалитетима.
      Ова тежња навелико преживљава код великог броја људи. Они са поштовањем говоре о Христу, признајући у Његовој Личности само великог моралног учитеља, врло значајног човека који је основао квалитативно најузвишенију религију до сада или социјалног реформатора који је довео човечанство до значајних моралних достигнућа.
      Насупрот томе, монофизитство изражава тежњу да у Личности Исуса Христа видимо само захват Бога у историји – да видимо просто и једино Бога, Који се наизглед појављује као човек, а уствари је „утвара“ човека, а не човек по својој природи или суштини.
      И ова тежња преживљава код оних људи који хоће да кроз хришћанство сачувају један облик философског и етичког дуализма – да сачувају ону, за људску мисао толико повољну, непремостиву поларизацију божанског и човечанског, духовног и материјалног, вечног и временског, светог и профаног.
      Карактеристично је да са становишта психијатра, Игор Карусо сматра да су у тим двема јересима изражене две најуниверзалније склоности и тенденције људске психе. Свака од њих, ако се апсолутизује, води оној јеретичкој слици живота коју називамо неурозом. Историјски продукт таквих неуротичних девијација Карусо препознаје у многим појавама апсолутизованог антропоцентризма или другог подједнако апсолутизованог тумачења живота и истине.
      Заиста, чисто несторијанство можемо препознати у оптимизму рационализма, у „ефикасности“ морализма, у прецењивању историјске критике, у митологизацији људске науке, у научној демитологизацији метафизике, у апсолутизацији политике и организације, у приоритету економско-производних односа итд. Исто тако можемо видети да се монофизитска реакција појављује у пуританском идеализму, у презиру према физичком човеку, у неповерењу према телу и његовим функцијама, у фобији од еротске љубави и сексуалног живота, у „обездуховљењу” структура, у митологизацији видљивих ауторитета, у мистицизму непогрешивог вођства и тако даље.
      Узимајући у обзир, дакле, ове супротне тенденције човечије психе, језик Цркве покушава да разграничи истину свог искуства о ваплоћењу Божијем – о Његовом очовечењу у историјској Личности Исуса Христа. На Трећем, Четвртом, Шестом и Седмом васељенском сабору, односно цела четири века, Црква се борила да сачува истину ваплоћења Божијег од њеног претварања у интелектуални облик и ауторитативни „принцип“.
      Христос ових јереси био је или пример етички савршеног човека или апстрактна идеја бестелесног Бога. У оба случаја, живот човека се суштински ни у чему не мења: живо тело човека остаје осуђено да се распадне у прах, а индивидуално или колективно „побољшање” човечијег живота је обмана и апсурд или гола превара.
      Црква се није читава четири века борила за неку апстрактну метафизику нити да би поткрепила један етички пример. Не бори се она чак ни за ,дух“ човека; настоји да спасе његово тело. Може ли човеково тело – плот, а не само дух – да се сједини са Богом „несливено, неизмењено, непроменљиво и нераздељиво“? Може ли човечанска природа заједно са божанском природом да представља јединствени факт живота? Ако може, онда смрт не постоји. Тада се тело сеје у земљу као пшеница, да би донело стострукога плода и да би човек остварио пуноћу живота.
      Четири века борбе да би се човеково тело спасло од апсурда смрти! Да би се показала могућност коју има скромна грађа света, тело земље и човека, да се сједини са божанским животом и да се оно што је пропадљиво одене у непропадљивост. Борба и труд да би наш данашњи конвенционални језик могао да означи динамику живота коју је открило ваплоћење Логоса.
      А заједно са језиком, настојање живописа да исту истину искаже уз помоћ киста, не иконички и символички, него отискујући у цртеж и у боју стицање непропадљивости и славу човечијег тела. А заједно са тим, пластична песма архитекте који „ологосује” камен и глину, и у његову грађевину се смешта Несместиви, и оваплоћује се Бесплотни, и оправдава се свеколика твар и красота твари. А уз то ода песника и мелодија композитора, уметност која потчињава себи чула уместо да се она њима потчини, откривајући у том потчињавању тајну живота који побеђује смрт.
       
      Христо Јанарас, Азбучник вере, 
      прев. С. Јакшић, Нови Сад 2000, стр. 133–137.
×
×
  • Креирај ново...