Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ


Отворен клуб  ·  41 члана, чланова

Klub umetnika
Драшко

Postavite svoje radove

Recommended Posts

Jel ovde ok da okacim kako sviram gitaru? Ali pod 2 uslova
1. Nemojte da mi se smejete.
2. Nemojte da mi trazite odstetu za nanesen emotivni bol dok ste me slusali.

Eto... ako moze pridruzujem se i kacim, cim uhvatim vremena da snimim. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Млађони рече

Jel ovde ok da okacim kako sviram gitaru? Ali pod 2 uslova
1. Nemojte da mi se smejete.
2. Nemojte da mi trazite odstetu za nanesen emotivni bol dok ste me slusali.

Eto... ako moze pridruzujem se i kacim, cim uhvatim vremena da snimim. 

Ne smejmo se

I moj snimak je prilično nedovršen i na prvu, drugu loptu

Ali iz potrebe da se snimam i pokazujem...priznajem ;)

Slobodno postavi i ne brini!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Драшко рече

Ne smejmo se

I moj snimak je prilično nedovršen i na prvu, drugu loptu

Ali iz potrebe da se snimam i pokazujem...priznajem ;)

Slobodno postavi i ne brini!

Trenutno mi je samo akusticna gitara tu, ali cim mi stigne el nazad - snimam se. (nemam mikrofon za akustaru kvalitetan) 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нашао сам неке песме из балавих дана. Неке су просто урнебесне! :)) Видите да л' бар неки стих може да се пробере! :D

1. песма, нисам им давао неке посебне наслове

Pogled beše dovoljan taj,

Da iz srca moga otopi se led,

Čemerni život stopi se u raj,

A dani slađi neg' mleko i med.

 

Inspiracija moja nepresušna ti si,

U biću svakom vidim lik tvoj,

Plašim se da l' nestvarna nisi,

Jer ništavan onda biće život moj.

 

Prići ti ne mogu i neću,

Ne bi bila kakvu ja znam,

Pokvariću tvoju i svoju sreću,

Bezbolnije je dok snivam sam.

 

Vreme će te odneti od mene,

U daljini gubi se lik tvoj,

Sećanje na tebe ne dam da uvene,

Jer svetlo si bila u životu mom.

 

2. песма

Da li te volim,pitanje me muči,

Znam da drhtim u prisustvu tvom,

Zbunjeno srce,ne zna da odluči,

Neizvesnost ubija,u duši je lom.

 

Da li shvataš koliko si lepa,

Kada punđa otkrije tvoj vrat,

Ma volim te,ljubav je slepa,

Bez tebe,k'o godina svaki je sat.

 

Talasasta kosaa,ne da mi mira,

teškom iskušenju,opirem se sad,

božanstvena,ne sme da se dira,

mrsiću je,nadam se,kad-tad.

 

Kad ulicom prođeš,ceo svet stane,

Uzdasi čežnje prekidaju tren taj,

Da mi s tobom jedno jutro svane,

Trajao bi doveka u očima sjaj.

 

Srce ti krije beskrajnu lepotu,

Voleti takvu nije greh,

Smisao daješ mom životu,

Srećnim me čini tvoj smeh.

 

 

 

3. песма

 

Зашто си дошла у мој сан?

Зашто ме буди твој умилан глас?

О,како је тужан овај дан!

О,како је болан овај час!

 

Како се од тебе скрити,

Како заборавити име твоје,

Јадан и несрећан морам бити,

Јер сруши оно,што беше и моје.

 

Како отворити срце своје,

када после тебе оста’ само јад,

сулуде мисли у мени се роје,

болан је пут,којим крећем сад.

 

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Grčka razmatra moguću nabavku 25 do 30 jednomotornih, jednosedih, višenamenskih CTOL (conventional takeoff and landing) borbenih aviona Lockheed Martin F-35A Lightning II koji bi zamenili 23 najstarija aviona Lockheed Martin F-16C i D Fighting Falcon u verziji Block 30 koji se nalaze u službi RV Grčke odnosno njegove 330. eskadrile “Munje“ (330 Mira „Keravnos“) koja je bazirana u vazduhoplovnoj bazi Nea Aghialos, blizu grada Volos, 160 km severozapadno od Atine.

      Grčki ministar odbrane Evangelos Apostolakis je 5. aprila prilikom posete međunarodnoj vazduhoplovnoj vežbi „Iniohos 2019“ u vazduhoplovnoj bazi Andravida informisao novinare o daljim planovima za grčke vazduhoplovne snage:
      – Pored osavremenjavanja borbenih aviona F-16, mi se nalazimo u procesu odabira novog aviona za Grčku, tako da možemo postepeno da pređemo na novu generaciju vazduhoplova –
      Ova jasna naznaka interesovanja Atine za borbeni avion 5. generacije koji bi se nabavio za RV Grčke potvrđena je izjavom prvog čoveka Pentagonove kancelarije zadužene za projekat F-35 viceadmirala Matijasa Vintera koji je prethodnog dana rekao Kongresu da bi se prodaja aviona F-35 mogla proširiti kako bi uključila 5 novih zemalja – Singapur, Španiju, Rumuniju, Grčku i Poljsku.
      Američki ambasador u Grčkoj, Džefri Ros Pjat, takođe je komentarisao interes Grčke za F-35 i to povezao sa programom nadogradnje F-16V koji je u toku.
      – Očigledno je veoma dobro ovde imati F-35, najsposobniji borbeni avion na svetu. Program nadogradnje F-16 Viper koji smo već pokrenuli je deo pomoći Grčkoj da napravi prelaz sa borbenog aviona F-16 4. generacije na platformu 5. generacije kakva je F-35.  To je prirodni napredak, mi snažno pozdravljamo interes Grčke i vidimo nadogradnju F-16 Viper kao prirodni korak ka budućem programu F-35. –
      300-ti isporučeni F-35, USAF F-35A u bazi Hill / Foto: Lockheed Martin Citirajući pouzdane izvore, atinski dnevni list Katimerini izvestio je 6. aprila da će nabavka borbenih aviona F-35 zavisiti od grčkih fiskalnih planova i sposobnosti Vašingtona da ponudi dugoročni okvir plaćanja koji bi trajao 6 do 8 godina. Prema Katimeriniju, Grčka je Lokid Martinu već poslala Pismo zahteva za cenu i dostupnost, za 25 do 30 aviona.
      I dok F-35 očigledno počinje da dominira na listi želja RV Grčke, nedavno značajno intenzivirana vojna saradnja između SAD i Grčke već je usmerena na modernizaciju 84 grčkih najmodernijih F-16C i D Block 52+ i Block 52+ Advanced (Block 52M) na najnoviju i nanaprednju konfiguraciju F-16V.
      U decembru 2018. godine Ministarstvo odbrane SAD dodelio je proizvođaču aviona F-16 Lokid Martinu ugovor po liniji FMS (Foreign Military Sales) vredan 996,8miliona dolara za izvođenje radova na nadogradnji F-16V. Prema sporazumu, prva dva aviona će biti nadograđeni u pogonima Lokid Martina u Fort Vortu, Teksas dok će preostala 82 aviona proći isti proces u grčkoj kompaniji Hellenic Aircraft Industry iz Tanagre.
      Kao najnaprednija varijanta F-16 današnjice, F-16V (poznat i kao Block 70 i 72 što je oznaka novoproizvedenih aviona) odlikuje AESA radar Northrop Grumman AN/APG-83 (izveden iz radara AN/APG-80 verzije F-16E i F Block 60 i takođe poznat kao Scalable Agile Beam Radar – SABR), novi računar misije kompanije Raytheon, datalink Link 16, moderni prikazivači u kokpitu, unapređeni sistem za elektronsku borbu i sistem za izbegavanje sudara sa tlom – GCAS.
      Radovi na nadogradnji grčkih F-16V planirani su da budu završeni do 30. juna 2027. godine i trebali bi omogućiti značajno povećnje sposobnosti grčke flote borbenih aviona koji su dostupne samo na najmodernijim borbenim avionima 5. generacije poput F-35, i sve to za samo mali deo cene nabavke novih aviona.
      Danas, od 170 F-16 koje je Grčka naručila od 1987. godine, RV Grčke još uvek ima oko 153 “Borbenih sokola“, uključujući ranije F-16C i D Block 30 i Block 50 koji su isključeni iz programa nadogradnje na nivo F-16V. Neki od ovih starijih vazduhoplova mogu dobiti opremu iz aviona koji će biti postati F-16V, iako se sasvim sigurno može reći da su 30 godina stari Block 30 sve više neperspektivni za RV Grčke i u narednim godinama biće povučeni iz upotrebe i ponuđeni na prodaju.
      Italija je bila prva država kojoj su, nakon SAD, isporučeni avioni F-35. Nakon njih svoje F-35 je dobio Izrael. U međuvremenu, Grčka će nastaviti da se oslanja na svoje F-16V koji će ostati u upotrebi do 2048. godine a biće to najsavremeniji F-16 u Evropi. Kao takvi, oni će omogućiti moćnom RV Grčke da odgovori na sve nove moguće pretnje dok F-35 eventualno ne ponese grčke oznake.
      Grčki interes za F-35 poklapa se sa rastućim tenzijama između SAD i Turske oko turske nabavke ruskog raketnog PVO sistema velikog dometa Almaz-Antej S-400Trijumf. Žestoko se protiveći ovom poslu, početkom aprila Vašington je odlučio da prekine isporuke aviona F-35A Turskoj koja planira da nabavi 100 primeraka od kojih bi 30 trebalo da bude isporučeno pre kraja 2022. godine. Zbog toga, prvi F-35A koji su predati Turskoj juna 2018. ostaće u vazduhoplovnoj bazi Luke, Arizona, gde ih piloti koriste za upoznavanje i trenažu.
      Problemi Turske sa F-35 prete da prekinu učešče njene industrije u lancu snabdevanja aviona Lightning II koji vredi milijarde dolara, pored toga RV-u Grčke bi se prepustila ozbiljna prednost u ostvarivanju prevlasti u vazdušnom prostoru nad RV Turske koje, iako je NATO saveznik u stvarnosti predstavlja velikog neprijatelja. Ovo bi moglo promeniti pravila igre između dve susedne zemlje i njihovih Ratnih vazduhoplovstava koja imaju istoriju stalnih tenzija oko statusa 152 ostrva, ostrvca i stenovitih ostrvca u Egejskom moru koje Grčka neosporno smatra svojim ali koje Turska smatra “sivim zonama“ svog neutvrđenog suvereniteta.
      Igor BOŽINOVSKI

    • Од Милан Ракић,
      "JA IMAM JAKO LEP ŽIVOT. OD GLUME IDEM NA SKIJANJA, NA LETOVANJA, OD GLUME SAM KUPIO STAN, KOLA, GLISER. ALI, OSAMDESET POSTO MOJIH DRUGARA NEMA DA PLATI PIĆE U KAFANI. I KAKO MENI MOŽE DA BUDE LEPO? PRE NEKI DAN, SEDIMO KOD NAS U POKRETU SA LOKALNIM FRONTOM, BISTRIMO POLITIKU I JEDNOM OD NJIH STIŽE PORUKA... SAD MI SE PLAČE: ‘AKO IMAŠ 200 DINARA, TREBA DA UZMEM...’ NE ZNAM, NEŠTO. ALO, TO SU PONIŽAVAJUĆE STVARI. TO SU STRAŠNE STVARI, JER MI PRIČAMO O LJUDIMA KOJI KAO IMAJU NEKI POSAO I NEGDE ČEKAJU NEKU PLATU, A ONA NIKAKO DA LEGNE. I DRUGO, KROZ RAD FONDACIJE ‘PODRŽI ŽIVOT’ IMAO SAM PRILIKU DA JAKO DOBRO VIDIM KAKAV JE OVAJ SISTEM, ŠTA RADI LJUDIMA I KOLIKO IH NIJE BRIGA ZA LJUDSKE ŽIVOTE"

      Od petka u ponoć, kada je rađen intervju sa Sergejom Trifunovićem, do utorka uveče kada "Vreme" odlazi u štampu, dogodilo se bar deset stvari kojima je glumac i novoizabrani predsednik Pokreta slobodnih građana (PSG) uzdrmao javnost. Do četvrtka kad se "Vreme" nađe na kioscima, dogodiće se bar još deset. U trenutku "skidanja" ovog intervjua, sve se trese jer je Trifunović na osnivačkoj skupštini PSG u Kragujevcu rekao da mu nije bitno da li neko u kući drži sliku Josipa Broza Tita ili Dimitrija Ljotića, na šta je reagovala Jevrejska opština Beograd, poslavši mu otvoreno pismo. Pa je on njima poslao otvoreno pismo, pa ćemo videti šta je sledeće. Ipak, razgovor vođen u petak počeli smo onim što je tog dana bilo najaktuelnije: puštanjem maloletnog Nikole P. iz Centralnog zatvora, gde mu je bio određen pritvor zbog nošenja makete vešala na protestu u Beogradu 2. februara.
      "U četvrtak mi se javila žena koja mi čisti stan, kaže: to je sin moje drugarice. Ja poruku vidim tek u tri ujutru, napišem joj da mi se javi odmah i ona se stvarno javi jer ustaje rano", počinje Trifunović priču za "Vreme": "Kaže da ide sa majkom dečaka u Centralni zatvor. Dogovorimo se da me probudi da idem sa njima, krećem tamo sa našim pravnikom iz PSG, ispred CZ srećemo Srđana Noga za kog tek tad povezujem ko je. Nogo nam priča da je on taj koji je doneo vešala na protest, da je tu maketu nosilo dvadesetak ljudi naizmenično i da je klinac samo jedan od njih. On je hteo da dâ iskaz tužiocu kako je on doneo vešala, ali ovi nisu hteli ni da čuju za to. I onda su priveli maloletno dete. Naš pravnik kaže da tu nema nikakvog osnova, nema dela, nema varijante da klinac može da ostane u pritvoru. A detetu određen pritvor do 30 dana sa glupošću da može da ponovi delo. A nema dela! Došli smo tamo, ja nisam ni sa kim razgovarao, krenuo sam zbog te majke, da joj čuvamo strah jer je bila izbezumljena, bukvalno vidiš da žena "ne zna koju glavu nosi". Onda smo krenuli da peglamo, napravili smo proglas, pustili to na Tviter i ja stvarno verujem da smo tako uspeli da napravimo pritisak pa je mali pušten u petak popodne. Nazvao sam Branislava Trifunovića iz organizacije protesta, pošto ga slučajno znam, jer smo kolege, a upoznali smo se na tajnoj večeri u američkoj ambasadi, pa smo razmenili brojeve. S njim komuniciram isključivo preko Signala (aplikacija za kriptovanu komunikaciju, prim. nov.). Rekao sam mu: ‘Hajde da žena u subotu govori na protestu’, jer sam mislio da ćemo tako napraviti još veći pritisak i isterati stvar, ali isterali smo je mnogo pre. E sad, super je što je dete pušteno iz zatvora, ali je pitanje kojim tek treba da se pozabavimo zašto je dete uopšte bilo u zatvoru."
      "VREME": To je moje pitanje vama. Šta mislite, zašto je dete uopšte bilo u zatvoru?
      SERGEJ TRIFUNOVIĆ: Ne, to je moje pitanje ministru Nebojši Stefanoviću i time će se pozabaviti tim advokata. A to je jedno od milion pitanja koje imamo za ovu vlast.
      Poslednji put smo politička hapšenja maloletnika imali 2000. godine, pa je Milošević tri meseca posle toga pao. Šta nam to govori, u kojoj je fazi ovaj režim?
      Neće oni pasti za tri meseca, ali ovo jeste znak nervoze. I to ne prvi. Ova vlast je prilično glupa, što ne znači da je zbog toga manje opasna. Moj deda je uvek govorio: sačuvaj me bože glupog neprijatelja. Kad ga pitam što, on kaže – od pametnog znaš šta možeš da očekuješ, a od glupog ne. Srpska napredna stranka nema kadrove. Vučić je rešio da se okruži glupljima od sebe. Ta vrsta bahatosti i egomanijaštva će ga koštati. I koštaće sve njih, jer su greške koje prave ozbiljne, a mi te njihove greške još ne koristimo dovoljno protiv njih.
      Kako ih ne koristite dovoljno ako u Srbiji imamo 80 gradova u protestu i sporazum opozicije?
      Jeste, ali koliko smo poniženja, pljuvanja u usta i šamara otrpeli da bi se sve ovo desilo? Ja nemam pojma kako će izgledati njihov kraj, ali se plašim onoga na šta su spremni, jer bog te pita šta su sve u stanju da urade. Naravno, to ne znači da ih se treba plašiti, nego da ih treba loviti u greškama. Hapšenje maloletnika je greška. Saobraćajna nesreća Zorana Babića i to što Koridori ne daju snimke ne da je greška, nego je ubistvo. Predsednik opštine Brus napada i siluje žene, a oni imaju kampanju "Zaštitimo žene" zato što je neki tamo glumac rekao onoj da je kurva. Pa, što ne zaštite ove žene koje napada Jutka? Pa, Grocka i kuća Milana Jovanovića... Prebijanje Borka Stefanovića ispade "nezgoda na priredbi". Dakle, to su sve stravične greške i treba ih koristiti.
      Jedan od nauka za nas, kao inertno društvo, jeste da u sledećem životu, kad neko drugi dođe na vlast, za prvu grešku koju napravi treba odmah da izađemo na ulice, kao Rumuni. Predsednik suspenduje zakon da bi malo gledao kroz prste korupciji – 500.000 ljudi na ulici. Onda oni povuku taj zakon, a Rumuni kažu: e, ne majstore, sad ćeš ti što si taj zakon suspendovao da podneseš ostavku i mi ne mrdamo s ulice dok to ne uradiš. Dakle, zbog jednog zakona. Nisu čekali da im neko poruši noću ceo kvart, da nekoga pretuku metalnim šipkama, da se obesi radnik u Goši, da mu ortaci lažiraju doktorate, nego zbog jednog zakona svi na ulicu. Jeste, malo tuče policija, malo izvedu vodene topove, ali niko nije jači od mase. Ljudi ovde treba da shvate da su najjači kad se drže zajedno, kad se napravi kritična masa. Pa, Milošević je srušen kad se okupila kritična masa ljudi koja je htela da mu vidi leđa, a ruku na srce, Milošević je bio mnogo dostojniji protivnik, ovi danas su u odnosu na njega presmešni.
      Ali, ovde građani nisu svesni svoje snage, a pri tome se na tom ubeđivanju ljudi da nemaju snage vrlo sistematično radilo, jer su godinama unazad hranjeni lopatama đubreta, Pinkom, "Informerom", "Srpskim telegrafom", Draganom Vučićevićem i mutacijama mutacije sličnih aždaja. Ja s tim medijima ne razgovaram jer mi osećaj dostojanstva ne dozvoljava da odgovaram Željku Mitroviću ili Goranu Vesiću. Sad mi kažu: moraš, ušao si u politiku. Neću. Jedino što sad moram da promenim je pristup nekim ljudima koje bih ranije prosto oterao u pizdu materinu, a sada im objašnjavam jer su pogrešno hranjeni đubretom.
      A da li treba da menjate ponašanje, mesta gde se pojavljujete, pošto ste, na primer, tajno snimani u kafiću hotela Hilton sa ljudima iz američke ambasade?
      To je smešno. Dođe ortak pa te uslika i napiše: "Razgovarao sa političkim savetnikom ambasade!" Pa da, razgovarao sam, ali to je normalna stvar. Ušao sam u politiku, normalno da ću da razgovaram sa političkim savetnikom bilo koje ambasade jer oni pričaju sa svim političarima. Oni su tražili da se upoznaju sa novim predsednikom opozicionog političkog pokreta, da vide koja su moja razmišljanja i stavovi. A to što sam njima rekao ni po čemu se ne razlikuje od onoga što ćete od mene ionako čuti. Jedino što je to hranjenje javnosti đubretom dovelo do toga da svako ko sedne da priča sa nekim strancem, automatski znači prodaju zemlje. Polako... Ja sam sedeo sa tim ljudima, ispričao se o svemu, isto kao što to radi predsednik SNS-a Aleksandar Vučić. Ali za razliku od Vučića, ja nemam pare da dovedem Gerharda Šredera na konvenciju PSG-a, nemam pare da Tonija Blera, koji mi je bombardovao zemlju, zaposlim da mi bude savetnik i nemam dva miliona dolara da doniram fondaciji Bila Klintona, koji mi je isto bombardovao zemlju i neće me Angela Merkel odvesti na šniclu. Pa onda pitaju da li ću tako razgovarati sa Rusima. Naravno da ću razgovarati sa Rusima. I sa Uzbekistancima, Tadžikistancima, Rumunima, svima...
      Šta mislite, da li ste snimljeni na javnom mestu na navodno tajnom sastanku da bi vama lično poslali poruku da ste "na merama" ili da vas diskredituju u javnosti?
      Prvo, sastanak nije bio tajni čim je bio u Hiltonu. Ja već godinu, godinu i po dana sve bitne razgovore obavljam preko Signala. Sa ljudima iz američke ambasade sam insistirao da se nađem u javnom prostoru jer nemam šta da krijem. Taj ortak koji me snimao, stvorio se za stolom pored nas sa neke dve žene. U jednom trenutku sam čak pomislio da mu pošaljem piće jer mi je bilo jasno šta radi. Pa, ja odem u Novi Sad kod doktora koji mi leči koleno, njegov asistent kaže: "Znao sam da ćeš doći." Ja mislim rekao mu doca, ali ne, kaže čovek: "Eno nam se tri pingvina već sat vremena smrzavaju pod prozorom." Znači, znaju da imam zakazan pregled i neka trojica čekaju da dođem. I ovde sada, dok sedimo, imaš bar dvojicu koji nas gledaju.
      Kako je izgledala ta ekipa za susednim stolom u Hiltonu?
      Frajer je bio s dve žene, vide se na snimku neki lakirani nokti. Ne verujem da mi šalju poruku da me prate jer već znam da me prate. Ali to isto služi tome da opet hrane javnost đubretom... "Evo ga ovaj, sedi s Amerikancima, prodaje državu"... A ti razgovori ne znače ništa, to je rutina, čisto informativnog karaktera. Ljudi su diplomate u Srbiji i informišu se u kakvoj su zemlji tako što pričaju sa svim političkim i društvenim akterima. Pa, pričaju i sa novinarima...
      Pričaju i sa nama, a vas su verovatno pitali kako planirate da razvijate PSG. Dakle, šta je vaša vizija PSG-a?
      Neophodno je da okupimo ljude. To sam pričao i Saši Jankoviću, jer je i ranije, kad uđeš u prostorije pokreta, energija bila slabašna. Trebaju nam intelektualci i to je okej, njih imamo. Ali trebaju nam i terenci, trebaju nam klinci, treba nam sve. Ja sam glumac pa se razumem u kasting. Treba ti Lorens Olivije, ali treba ti i Zoran Tasić (filmski producent, prim. nov). I tako sam gomilu ljudi još ranije doveo u PSG. Pola njih je otišlo, neke pokušavam da vratim, neke nema potrebe vraćati, možda još neko ode, to ne znam, ali sigurno znam da imam talenat da se preda mnom ljudi sami razotkriju. Sve što ne bude valjalo otići će samo, a sada smo dodali nove ljude. Za prvih pet dana od mog izbora učlanilo nam se 300 ljudi, što je 15 odsto članstva.
      Jeste li vi svesni da je razlog tome verovatno vaša lična popularnost?
      Ja sam toga potpuno svestan. Pa i u vreme dok je Saša Janković vodio PSG, od njega sam tražio da budem skaut, da dovodim ljude, a ne da se direktno bavim politikom. Hteo sam isto što i sad: da pravim ekipu, da proizvodimo kadrove. Ja sam strašno ponosan kad mi Dragan Đilas kaže da je naš Pavle Grbović najbolji gradski odbornik. Jer je taj dečko kod nas i on je ostao kod nas nakon promene u vrhu pokreta. E, ja želim još i još ljudi kao što je taj dečko. I uspevam, jer u ovim danima otkako sam predsednik, držimo razne sastanke i gledam te mlade ljude koji dolaze iz najrazličitijih univerzuma, a okupljeni su oko zajedničkog cilja. A to je samo prvi turnus, jer nema još dve nedelje otkako sam predsednik. Dakle, još okupljamo kadrove. Tek kad budemo imali ljude, moći ćemo o nečemu da pričamo. Mada, već smo do sad formirali osam novih odbora: Gornji Milanovac, Kragujevac, Brus, Ćuprija, Pirot, Niš, Leskovac, Zvezdara. Dolaze nam ljudi iz drugih stranaka jer njihova energija ne odgovara energiji u tim strankama. Sad polako raslojavamo ko šta radi. I tu sam rekao da nemam nameru ja da određujem ko šta radi, nego da ljudi moraju da se orijentišu prema svojim afinitetima.
      Dakle, ono što sada radimo je: ljudi, ljudi, ljudi... A onda – borba za uspostavljanje sistema, arhitektura, nacrtni plan kakvu državu hoćemo, kako treba da izgleda kultura, zdravstvo, privreda, poljoprivreda, ekonomija, prosveta. To su sve delići slagalice koji se zove država. Hoću da okupim ljude koji su pametniji od mene jer se ja gotovo ni u šta od toga ne razumem. Ali učim i slušam one koji se razumeju. Već sam čuo primedbe da nisam političar. Ali nisam ni zdravstveni radnik pa imam fondaciju koja je prikupljanjem novca za lečenje spasila 163 života. Ni o tome nisam znao ništa na početku, pa sam naučio sve i znam stvari kojima uopšte u životu nisam morao da se bavim. Ja sam svestan šta sve ne znam, ali imam uz sebe Srbijanku Turajlić, Ratka Božovića, Jelenu Đorđević, imam i Borku Pavićević, ali još se s njom nisam video. Dakle, uspevam da se okružim pametnijima od sebe.
      Planiramo da redefinišemo i program i statut, pogotovo što je statut jako loš.
      Šta ćete menjati u programu?
      Hajde da mi prvo sredimo kuću, pa ćemo vas zvati u goste da vidite kako je. Još je rano da pričamo, a ne moram baš o svemu ni odmah da pričam, tek sam izabran. Znam sigurno da za sve oblasti u kojima želimo promenu, moramo da imamo stručnjake. Nedavno nam je u Pokret došao čovek koji je stručnjak za poljoprivredu, profesor na Poljoprivrednom fakultetu. Ne možete da zamislite koliko ja o poljoprivredi nemam pojma, ali znam koliko je ovde seljak ponižen. To što se mi zovemo Pokret slobodnih građana znači da želim da svaki seljak bude ponosni građanin ove zemlje.
      Potpisali ste Ugovor sa narodom, koji se u vašoj verziji zove Ugovor sa građanima. Kako ste se izborili da dobijete tu izmenu u nazivu?
      Mene formalnosti uopšte ne zanimaju. Formalno, taj Ugovor sa narodom je zapravo ideja Branislava Trifunovića, onog finog dečka kog sam upoznao u američkoj ambasadi. Taj Ugovor sa narodom ili građanima, meni lično nije bitno kako se zove, jer smo po meni svi narod i svi smo građani, ali, taj ugovor je rađen samo četiri nedelje. Pri tome sam ja ušao u "trećoj sezoni serije", jer su prva dva sastanka opozicije održana dok nisam izabran za predsednika PSG, pa nisam bio na njima. Dođem i dobijem tri lista papira. I onda kažem: znate li vi kako izgleda ugovor? Ja imam ugovor sa Sonijem za film u kom izgovaram 4 rečenice, taj dokument ima 601 stranu. A ugovor sa celim narodom ima tri strane. U njemu ima mnogo manjkavosti, paušalnosti i površnosti da je na tome moralo da se radi bar još tri meseca, i to ne jednom nedeljno kako su oni radili, nego svakodnevno. Niko nas nije bio po ušima da moramo što pre da izađemo sa tim. E, onda oni meni kažu: pa ljudi nam se već smeju. Insistirao sam da to ne bude konačna verzija i da se jasno kaže da će se ugovor dopunjavati. Međutim, mislim da je važno potpisati to kao akt dobre volje, jer sam i sâm rekao da ću na čelu PSG-a raditi na ujedinjavanju opozicije.
      Bili ste na ta dva sastanka opozicije. Kako vam sad to sve izgleda iznutra?
      Mi smo se skupili i potpisali sporazum. Bujrum! Što bi rekao naš član iz Kragujevca Borivoje Radić kad se članstvo tamo pobunilo, kao, neće sa Đilasom. Bora Radić ima 82 godine, pa je studirao etnologiju u Beogradu dok je ovaj grad bio manji. I onda on kaže: "Deco, mi moramo svi zajedno do Slavije. A posle će neki levo, neki desno, neki pravo..." Ali rečenica "Moramo zajedno do Slavije" je nešto što sada stalno koristim i ponosan sam što sam zajedno sa Srđanom Nogom, s kojim ne delim nijedan stav, čak mi ni način na koji nastupa nije simpatičan, bio zajedno ispred Centralnog zatvora i što smo zajedno izvadili dete odande.
      Nije li baš to nešto što će vam prosečan glasač PSG-a zameriti?
      To nas vraća na način razmišljanja. Ja često ulazim u diskusije u Tviter zajednici, koja je puna seratora i slobodno napišite da je Sergej to rekao. Tviter zajednici ne valja niko. Likovi kojima nikad ništa ne valja su seratori. Dakle, upuštam se tako u rasprave na Tviteru i jedan mi kaže: "Daleko je cenzus." Glupane, ja se u tvojoj glavi borim za cenzus upravo sad dok pričaš sa mnom. Moja borba nije politička, nego borba za promenu svesti i načina razmišljanja. Borim se za spas nas od nas samih jer jedemo sami sebe ovakvi kakvi smo trenutno.
      Vidite ovako: meni ne treba ništa. Ja od glume živim jako lepo, imam mnogo lep život. Od glume idem na skijanja, na letovanja, od glume sam kupio stan, kola, kupio sam gliser. Dakle, ovo u šta sam se upustio meni uopšte ne treba. Ali imam neka uverenja i oduvek sam politički aktivan. Bio sam u Savetu Otpora, učestvovao u kampanji DOS-a, na poziv Igora Miklje svih mesec dana koliko je trajala kampanja. Pa bre, stane Kolubara, počne građanska neposlušnost, mi rešimo da blokiramo Terazije tako što ćemo da igramo mali fudbal u majicama Otpora. Izađe na hiljade ljudi i bukvalno telima formiraju igralište, Savo Milošević izvodi loptu iz kornera i onesvesti ženu. Dakle, uvek sam bio politički aktivan, mahom kao pojedinac i baš zato sad uopšte nemam nameru da jurim cenzus.
      Kažete da od svog posla natprosečno dobro živite. Vama egzistencija uopšte ne zavisi od toga ko je na vlasti. Ali, svako ko u ovoj zemlji danas izlazi na ulicu i šeta, oseća se kao da ga nešto davi i pritiska. Šta je to što vas žulja?
      Znate šta me davi? Davi me što ja živim lepo, a osamdeset posto mojih drugara nema da plati piće u kafani. I kako meni može da bude lepo? Hajde nek mi neko objasni. Pre neki dan, sedimo kod nas u Pokretu sa Lokalnim frontom, bistrimo politiku i jednom od njih stiže poruka... Sad mi se plače. Stiže poruka: "Ako imaš 200 dinara, treba da uzmem..." ne znam, nešto. Alo, to su ponižavajuće stvari. To su strašne stvari, jer mi pričamo o ljudima koji kao imaju neki posao i negde čekaju neku platu, a ona nikako da legne.
      I drugo, kroz rad Fondacije "Podrži život" imao sam priliku da jako dobro vidim kakav je ovaj sistem, šta radi ljudima i koliko ih nije briga za ljudske živote.
      Da li vam je hajka na vas zbog rada fondacije bila jedan od motiva da uđete u aktivnu politiku?
      Jeste, evo u kom smislu. Priča o fondaciji je priča o pravoj moći. Ta priča počinje jednog jutra u devet sati. Ovo sam pričao sto puta, izvinjavam se čitaocima, ali važno je. Dakle, u devet ujutru me zove Antonije Pušić, koji ne kapira da neki od nas spavaju do 11, ali on je jedan od retkih ljudi kome moram da se javim kad god da me zove. "Možemo li mi, Trifunesku, da skupimo milion dolara?" To je rečenica koja mi je promenila život, kao što je Antonije Pušić osoba koja je mnogo kvalitativno izmenila moj život. Da je rekao: "Možemo li mi, Trifunesku, da skočimo sa Beograđanke u čašu vode", ja bih rekao: možemo. Krenuli smo da skupljamo pare za malu Tijanu Ognjanović i to se završilo kako se završilo. Ali sa mnom ima još jedna stvar: navikao sam na neuspehe. Imate na Jutjubu govor Majkla Džordana kad je ušao u Hol slavnih, on se sat vremena zahvaljivao ljudima koji su ga kočili u životu. Moj uspeh je zbir neuspeha jer sam bio prilično tvrdoglav u životu. I tek kad se sa Tijanom Ognjanović desio neuspeh, rešio sam da sistematizujem stvar i napravim fondaciju koja ima dva zaposlena i dvoje volontera i radi perfektno i molim čitaoce "Vremena" da sad, dok čitaju ovaj intervju, na trenutak prekinu i pošalju SMS na broj 5757.
      Slično je bilo i sa ovim. Mesecima nisam odlazio u Pokret, sedim u kafiću, čekam drugaricu i vidim da Saša Janković podnosi ostavku na Tviteru. Prvo što mi pada na pamet je: okej, gasi se jedna lepa priča... Ali, već sledeća misao mi je: a što bi se ugasila jedna lepa priča? Počinjem da se pitam da li je neko nesposoban ili namerno hoće da ubije jedno krilo opozicije i zatvori ga zauvek, da stavi ključ u bravu. Pazite, ja sam osnivač, još uvek sam član, mada već dugo pričam da nisam, jer mesecima planiram da odem i formalno se iščlanim. Pazite, ja sam u svojoj 44. godini prvi put pristao da se u nešto formalno učlanim, da postanem član. I osamdeset odsto ljudi u PSG nikad ranije nisu bili ni u jednoj stranci ili pokretu. Ali, taj pokret je jedna čista ideja, i sad ja gledam kako ona umire i negde oko 11 uveče pomišljam: pa ja ovo neću da dozvolim. Zamolim ortaka koji je u tom trenutku još uvek aktivan u PSG da vidi kakvo je raspoloženje ako se kandidujem. Posle par dana mi javlja da su mahom ljudi oduševljeni.
      Naravno, krećem da razmišljam šta ja sad radim sa svojim životom, već sam državni neprijatelj, već me razvlače tabloidi, policija mi češlja fondaciju, bleje mi panduri ispred zgrade. Ali baš zato kapiram da ništa spektakularno ne može da mi se promeni. Sve što mogu, već mi rade i kažem: idemo. I dodatno: Šešelj, Maja Gojković i ostali šoder odozgo kad god me pomene, kažu kako ja nisam političar i da politiku treba da ostavim njima. Dakle, oni sve vreme šalju poruku: politika nije za vas, to je nešto ekskluzivno za nas.
      Da li ste se sa sličnim stavom susreli na zajedničkim sastancima opozicije?
      Apsolutno ne, naprotiv. Video sam da i njima treba osveženje i dočekan sam tamo sa simpatijama. To vam je isto i sa pojedincima. Danas sam krenuo u Pokret i zaustavlja me lik na ulici, kaže: "E, super si, gde ti je to tvoje, hoću da se učlanim." Reko’, ‘ajde sa mnom. Dovodim ljude s ulice. Isto tako su opozicioni političari reagovali. Moje nove kolege... Boris Tadić, koji je najiskusniji tu, imao je jednu divnu, jako toplu dobrodošlicu koju mi je poželeo na prvom sastanku. Pojavio se neko ko malo raskravi atmosferu, nije tipičan političar. I njima je dosadno, i oni su ljudi. Opozicija mora da bude jaka ekipa, a nema jake ekipe bez dobrog zezanja. To mogu da potvrdim i iz iskustva sa snimanja, najbolje stvari smo radili uz dobro zezanje, jer je to vezivno tkivo pravog tima, prave ekipe.
      I vi se u toj ekipi pojavljujete kao enfant terrible, pa nikako da prestanete da budete tema u prorežimskim tabloidima. Režim za svakog opozicionog političara ima protivotrov, a na vas se ništa od toga ne prima. Kažu da ste narkoman, vi odgovorite: jesam. Kažu: Sergej nasilan prema ženama, vi napišete za novinarku "Srpskog telegrafa" da je fuksa. Da li ima nešto što vam mogu?
      Pa ne znam, mogu da me ubiju. To je užasna rečenica. Opet kažem: ne znam na šta su oni sve spremni. Borko Stefanović je već dobio metalne šipke po glavi. I to je nešto što preti svakom opozicionom političaru. Ne predviđam ništa, ali to mi sve govori da je režim u terminalnoj fazi. Znao sam da su u terminalnoj fazi još dok je trajao napad na fondaciju. Mesec i po dana pre nego što su Borka odvalili šipkom, ja sam pozvao Borisa Tadića, Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Mariniku Tepić i Sašu Jankovića. Seli smo u Maderu, najšpijunskije mesto u Beogradu, gde su odmah dvoje za stolom do nas prestali da razgovaraju. Rekao sam da mi je policija za organizovani kriminal napala nešto najčistije na svetu, lečenje dece, i da želim da pokrenem ulične proteste. Znao sam da će tužilaštvo u nekom trenutku morati da se izjasni da li ima elemenata za krivično gonjenje ili nema. Ako ima, idem na sud, ako nema, hoću izvinjenje jer se igrate parama građana. Drugo, hoću da se ispita odgovornost 152 do 157 poslanika koji konstantno glasaju protiv humanih zakona samo zato što ih predlaže opozicija. Hoću da mi svaki od njih pojedinačno objasni zašto je šest puta glasao protiv humanih zakona kad mu je čobanka stisla zvonce, zašto su glasali za ubistva dece u Srbiji. Pa onda Maja Gojković da se izjasni što pritiska to zvonce i na kraju, zahtevam ostavku Zlatibora Lončara. Od njih sam samo tražio podršku za te proteste, koji bi bili socijalni. Ne bi Aleksandar Vučić bio pomenut nijednog trenutka. I ti protesti bi se desili da nisu Borka nalupali šipkom u glavu. Tako da... Ako se u mene zabode neki auto ili me neki frajeri nabodu noću negde napolju, da znate o čemu se radi.
      Jovana GLIGORIJEVIĆ

    • Од Милан Ракић,
      Kompanija Terma S.A., podružnica GEK Terma Grupe, potpisala je 18. januara sa koncesionarom beogradskog aerodroma Vansi erportsom ugovor o obavljanju radova na izgradnji i rekonstrukciji „Nikole Tesle“, saopšteno je iz Terme.

      Kako navode, projekat je deo zajedničkog ulaganja (joint venture – Vansi 51%, Terma 49%), a budžet predviđen za radove iznosi 262 miliona evra na period od pet godina:
      – Projekat obuhvata niz infrastrukturnih remonta sa ciljem razvoja i unapređenja aerodromskih kapaciteta i operativnih uslova, povećanja putničkog i kargo avio-saobraćaja, kao i omogućavanja avio-prevoznicima da ponude nove rute.
      Konkretno, radovi predviđeni na postojećim terminalima podrazumevaju izgradnju novih objekata sa ukupnom površinom od 42.000 metara kvadratnih, kao i obnavljanje ukupne površine od 15.000 metara kvadratnih.
      Projekat obuhvata i izgradnju nove piste dužine 3.500 metara, zatim obnavljanje i nadogradnju postojeće piste dužine 3.400 metara, izgradnju novih devet rulnih staza, proširenje postojeće platforme i izgradnju nove infrastrukture platformi ukupne površine od 55.000 metara kvadratnih, kao i proširenje postojeće platforme za odleđivanje ukupne površine od 6.000 metara kvadratnih.
      Takođe, u planu je i izgranja novih parkirališta sa 2.400 parking mesta, zatim izgradnja trotoara, kao i objekata za odlaske i dolaske, izgradnja dodatnog puta za kretanje vozila dužine 3.500 metara, izgradnja sistema za odvod kišnice, nabavka statičke signalizacije, osvetljenja i CCTV sistema.
      Deo projekta predviđa i formiranje pomoćnih objekata za izgradnju i druge infrastukturne radove kao što su sistem za tretiranje otpadnih voda i odlaganje čvrstog otpada, sistemi za grejanje, meteorološka stanica, postrojenje za solarne panele i druge. – stoji u saopštenju Terme.
      Prema nezvaničnim informacijama i dosadašnjim izjavama zvaničnika beogradski aerodrom će zbog potrebe renoviranja svoje glavne piste dobiti takozvanu „umetnutu“ pistu. Umetnuta pista, prema trenutno raspoloživim nezvaničnim informacijama, biće u upotrebi dok se postojeća renovira.
      Marta LUTOVAC

    • Од Милан Ракић,
      Predstavnici Ministarstva odbrane, Vojske Srbije i Direktorata civilnog vazduhoplovstva pustili su zvanično u upotrebu danas renovirani, i kako navode, unapređeni helidrom Vojnomedicinske akademije. Radove je finansirao Direktorat civilnog vazduhoplovstva u iznosu od 25 miliona dinara.

      – Reč je o jedinom helidromu u Republici Srbiji koji obezbeđuje uslove za sletanje dva helikoptera istovremeno, na dve pozicije, danju i noću i u svim uslovima. Veoma je značajan za RViPVO, VMA, ali i za celokupan sistem odbrane. Sada  su obezbeđeni uslovi za smeštaj posade helikoptera, unutrašnje službe, kao i sanitetskog osoblja i lica koja se helikopterima transportuju. – istakao je komandant RV i PVO general-major Duško Žarković. Događaju su prisustvovali i ministar odbrane Aleksandar Vulin, direktorka DCV-a Mirjana Čizmarov i načelnik Generalštaba general-potpukovnik Milan Mojsilović. 
      Helidrom VMA / Foto: Ministarstvo odbrane Renovirana unutrašnjost / Foto: Ministarstvo odbrane Unutrašnjost objekta / Foto: Ministarstvo odbrane Bolji uslovi za rad / Foto: Ministarstvo odbrane – Sada imamo dve sletno-poletne tačke, obe imaju osvetljenje, što znači da u svim vremenskim uslovima, danju i noću, možemo da primimo sve tipove helikoptera, bez obzira na njihovu veličinu. Pacijenti VMA su na ovaj način dobili jednu dragocenu uslugu, ali je i Vojska Srbije dobila jednu novu sposobnost, kao i svi građani Srbije. Svako ulaganje u Vojsku Srbije jeste ulaganje u kvalitet života svakog građanina i što budete imali jaču i opremljeniju Vojsku Srbije i što mi budemo imali više novih sposobnosti, to će biti jača i Srbija i to će biti lakši život svakog građanina naše zemlje.
      Veliko mi je zadovoljstvo što mogu da se zahvalim direktorki Čizmarov i zato što razume i zato što je prepoznala potrebu da se pomogne pacijentima VMA, kao i svakom našem građaninu, ali i Vojsci Srbije. Pozivam i ostale socijalno-odgovorne subjekte u ovoj zemlji da uvek razmišljaju o tome da mogu da pomognu svojoj Vojsci, jer tako će pomoći i svojoj državi. Helidrom je otvoren, on će se koristiti i nadajmo se da ćemo ga uvek koristiti u mirnodopske svrhe i uvek za dobro, ali on je tu 24 časa na raspolaganju svim građanima naše zemlje, ne samo pripadnicima Vojske – izjavio je Vulin.

    • Од Драгана Милошевић,
      U ovoj zemlji se više se isplati napraviti svoj orkestar i svirati po svadbama, jer tad niko neće da ti zameri. Međutim, kad je potrebno platiti nešto sveto, ljudi ne razumeju zašto i dolazi do osude - kaže za Telegraf protojerej Ljuba Stojanović

      “On se vozi u besnim kolima, a meni naplatio krštenje deteta 5.000, a svadbu 7.500″, samo je jedan od ozlojeđenih komenatara vernika koji se vezuje za “tarifu” crkve i “ponašanje” sveštenih lica.
      Veliki broj vernika očekuje da Crkva ništa ne naplaćuje ili da ta naplata bude simbolična, te zbog toga često dolazi do netrpeljivosti vernika prema crkvenim tarifama, vređanja Crkve kao institucije, pa i svih onih koji “pod njenim krovom” služe i rade. U razgovoru sa protojerejem Ljubom Stojanovićem, a u svrhu raščišćavanja i objašnjavanja ovog pitanja, dobili smo sledeći odgovor:
      – Vidite, kada je u pitanju crkveni život i određena davanja vernika, to nije plaćanje, to nije kupovanje, to je jedno odgovorno življenje u kome imamo odgovorno davanje vernika i odgovorno primanje sveštenika. Dakle, to nisu kupo-prodajni odnosi i potrošačko-proizvođački. Tu je reč da vernik, kao neko ko živi u crkvi, crkvenim životom, promišlja o potrebama Crkve, o održavanju samog crkvenog objekta, o održavanju sveštenika. I, još jednom ono što je zaboravljeno, što je u prošlim vekovima bio običaj – prvi deo novca koji se skupi ide za održavanje hrama, druga trećina za održavanje sveštenika i treća trećina za sirotinju. To je bilo tako i mislim da bi bilo dobro to uspostaviti i u naše vreme. Naravno, s obzirom da sada postoji Crveni Krst, kao i razne socijalne ustanove, trebalo bi napraviti dogovor sa državom i društvom.

      Protojerej Stojanović dalje objašnjava:
      – Ono što je u priči sa crkvenom naplatom problem je što pojedinci ne shvataju da, recimo, centralni događaj na venčanju ili krštenju nije šatra pod kojom će pevati neko zvučno ime folk, pop ili koje već estrade, nego momenat kada su mladenci rekli svoje “Da” pred Bogom i kada postaju venčani i blagosloveni. Kada se pomene sklapanje braka, s razlogom se kaže “venčanje” a ne “veselje pod šatrom”.

      Ljudi izgube osećaj. Šta se to dogodilo da se samo sveštenik stavlja pod lupu? Ne želim ni da pravdam ni da osuđujem nego pozivam sve da razmislimo – ako znamo da jedan orkestar koji svira naplati koliko naplati, i da celo veselje košta koliko košta, malo je zbunjujuće (ja nisam više u praksi, ali sam bio u praksi) da pojedincu uopšte nije mnogo da da neverovatne sume na fotografa, muziku, i sve ostalo što ide na veselje jedino mu para uši kada čuje ili oči kada vidi da sveštenik nešto naplaćuje.
      Prosto, i Crkva mora da živi. Možda bi sve trebalo urediti drugačije u dogovoru sa državom, ali sada je tako kako jeste. Zar ne bi trebalo da je i u verničkoj i crkvenoj stvarnosti da promišljaju ovo trezvenije i dublje jer se ovde ne radi o kupovini i prodaji nego o odnosu vernika i Crkve, a izgleda da su ti odnosi duboko poremećeni.
      Izgleda da većina misli da Crkvi svake subote s neba pada određena suma novca pred oltar i zlatnici kojima svešteici raspolažu, i sad oni, bezobrazni, naplaćuju narodu. Ima tu nešto i simpatično – očekujemo od Crkve mnogo više nego od drugih, što znači da nije izgubljena vera u Crkvu samo je poljuljana. Ono što Crkva daje se ne kupuje i ne prodaje, to je blagodet, nešto što je izvan svake cene. Ali, da sad malo banalizujemo stvari, iz ugla čoveka kome je to radno mesto, potreban je novac od kog će i on živeti.
      Zamislite kako funkcionišu parohije u selu – na godišnjem nivou bude 15, 20 obreda od kojih je potrebno napraviti budžet, izdržavati crkvu, platiti porez, platiti komunalije, platiti crkvenjaka, platiti socijalno za sveštenika, za crkvenjaka… 80% sveštenika ne može da plati sebi socijalno.
      Još jednostavnije, ako na Crkvu gledamo kao na preduzeće, neophodno je da se stvarima pristupi zdravorazumski – da bi nešto funkcionisalo i da bi ljudi dobili platu, potrebni su prihodi. Izgleda da u kontekstu Crkve niko ne razmišlja o tome. Više se isplati napraviti svoj orkestar i svirati po svadbama i niko neće niko da ti zameri.
      A kada je potrebno platiti nešto sveto, ljudi ne razumeju zašto. Potrebno je, možda, otvoriti to pitanje, i u društvenom i državnom kontekstu – da zaposleni u crkvi dobijaju platu od države ili sl. kako vernici ne bi više bili zbunjeni činjenicom da nešto plaćaju. Tvrdim da većina sveštenika u Srbiji teško živi, i da nemaju od čega da izdržavaju svoje porodice.

      Pitali smo zar nije za očekivati da ljudi sumnjaju u poštenje sveštenika i Crkve kada im se ispred nosa sveštena lica provozaju u Audiju ili se pojavi podatak da je taj i taj, zvanično siromašni pop, vlasnik čitavog kvarta tek izgrađenih zgrada?
      – Postoje sveštenici koji dolaze iz bogatih porodica. I ne možemo njima zabraniti da žive na visokom standardu kada mogu – da kupe dobra kola, stan, da ih uslovimo da se odreknu toga da bi bili sveštenici. Ima i drugih koji su, prosto, uspeli. Ali, odgovorno tvrdim da od sadašnje parohije u Srbiji ne može niko dobro da živi osim tih 10-15% kod kojih, opet, moraju da postoje neke dodatne aktivnosti, nažalost. Kod tih sveštenika koje imaju dodatne aktivnosti, često i parohija trpi i onda se jvlja problem. Definitivno je tu problem, što je naš čovek, vernik-korisnik a ne vernik-stvaralac. U onim slučajevima gde je vernik-stvaralac, sveštenici i oni su uspostavili dobru duhovnu komunikaciju i tu nema ovakvih tema nego se govori o dubljim temama, crkvenijim temama, socijalnim aktivnostima.

      Mnogi šire dezinformacije i niko se ne pozabavi dobrobiti sveštenika kao individue koja je isto čovek. Zašto se ne zapitamo kako da pomognemo nekoj parohiji da opstane, da sveštenici dobiju redovno plate i imaju od čega da izdržavaju porodice, već samo kako da ih opteretimo time da je nešto plaćeno mnogo.
      Radost vere je nešto što se ne može kupiti i prodati, to je uzajamno pomaganje, voljenje i davanje. A kada se sve svede samo na veselje, sveštenk se tu isključuje iz samog čina i lepote događaja. Često ćete čuti da neko od svatova u crkvi kaže “Ajde, pope, skrati”, jer bi da se prebace na “pravu stvar”, tj. to veselje za koje su dali silne novce. I znam mnogo sveštenika, dobrih sveštenika, kojima je neprijatno jer ne znaju kako da reaguju. Tako da o ovoj temi treba malo dublje promisliti, kroz odgovorno primanje i odgovorno davanje. Kada orkestri sviraju niko ne pravi problem oko novca koji da, ali kada sveštenik govori, svi se bune.
      Simpatično je što ljudi očekuju mnogo više od Crkve, i dobro je. To znači da još ima nade da se stvari promene, da se vernicima objasni postojeće stanje stvari. Da shvate da orkestri sviraju zbog para, a da smo mi, Crkva, tu zbog drugih razloga ali da smo i mi ljudi kojima su potrebna sredstva za život. I vrlo je bitno ne suditi svim sveštenicima po onih 10-15% dobrostojećih, jer, koliko god da deluju kao česta pojava – nisu, zaključio je protojerej Stojanović.
      (Emilija Cvijanović )

      http://www.telegraf.rs/vesti/1304295-voze-se-u-besnim-kolima-deru-za-krstenje-evo-zasto-crkva-naplacuje-svoje-usluge
×
×
  • Create New...