Jump to content
  1. Вилер Текс

    Вилер Текс

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Питање духовнику: 
      Пишем духовне песме и већ сам објавио једну збирку песама пре две године али моја околина је то слабо прихватила и најближа родбина није прочитала ту књигу пошто осим мене и супруге нико од читаве родбине не иде у Цркву па их самим тим не занима ни духовна реч. У међувремену сам написао нову збирку па се питам да ли је треба објављивати са обзиром на мало интересовање за духовну поезију и то да требам доста новца скупити за објављивање а имам породицу. Неке људе радују те песме али мали је то број чак и у Црквеним круговима. Мени лично много значе те песме јер у њима изражавам своју љубав према Богу који ме инспирише и дарује ми те стихове и који је постао мој живот. Занима ме да ли требам те песме оставити сакривене за себе или ипак објавити пошто можда некад неком помогну да се окрене Богу?

       
      Одговор духовника: 
      Одговор на ово питање мораш пронаћи у себи. Пре свега испитај своје мотиве и жеље. Шта је оно што би желео да постигнеш објављивањем својих песама? Ако желиш да зарадиш, продајом збирке, онда се добро распитај код људи који се баве продајом књига и утврди да ли би било исплативо издавати такву књигу или не. Па ако ти се учини да ће се исплатити, онда је објави, ако ти се учини да се неће исплатити онда немој. Ако ти није најважније да ли ћеш нешто зарадити, већ ти је важно да твоје песме буду доступне људима, онда их можеш за релативно мало новца или чак и бесплатно објавити на интернету. Можеш можда поставити и своје контакт податке да ти се људи јаве ако им се песме допадну и ако би желели да их имају и у штампаном издању. Ако се довољно њих јави, онда можеш и штампати књигу.
      Ако ме пак питаш, да ли твоје песме имају неку духовну, или уметничку вредност, рећи ћу ти како ја гледам на уметност и уметничка дела. Бог је Творац, и Он нас је створио по своме лику. Мислим да је једна од најизразитијих карактеристика тог Божанског лика у нама, наша способност да стварамо. У томе смо налик на Бога. Ја верујем да је свако истинско уметничко дело настало тако што је уметник био инспирисан, што је био Богом надахнут да створи то уметничко дело. Без обзира да ли је уметник верујући или не. Ако је уметник прави и ако су његова уметничка дела заиста уметност, он је сигурно био надахнут Богом. Демони немају у себи креативност и нису способни да нешто створе. Вешто умеју да се користе туђом креативношћу, али сами не умеју ништа да створе. Уметник надахнут изнутра Божанским надахнућем, ствара уметничко дело својим радом и у то дело утискује и свој лични печат. Колико су мотиви уметника у стварању чистији, утолико је у његовом делу више Божанског а мање људског. А ако су му мотиви приземни, онда и дело губи доста од Божанског и поприма приземан облик.
      Да ли ће твоје песме нечему вредети или не, највише зависи од твојих личних мотива приликом стварања тих песама. Ако пишеш песме са жељом да стекнеш славу међу људима, онда ће се та жеља некако уплести у сваки твој стих. Ако их пишеш са жељом да се допаднеш људима, опет ће у њима мало шта бити Божанско. Ваља да знаш и то да се мотиви у човеку стално мењају из часа у час. Може се десити да песму почнеш руковођен једним мотивом, а завршиш је са неким другим мотивом. Ако желиш да твоје песме буду права уметност, онда себе сматрај само проводником кроз који пролази Божанска стваралачка енергија и старај се да будеш што је могуће бољи проводник. Да приликом проласка кроз твоју душу, Божанско надахнуће буде што мање искривљено и оштећено. Пази на своје мотиве, оне добре негуј и умножавај, а оне лоше одбацуј. Сав труд правог уметника се и састоји у томе да своју душу непрекидно чисти од свега што је страно Богу, од свега онога што може да наружи ону Божанску инспирацију коју покушава да преточи у уметничко дело.
       
      Питање духовнику: 
       
      Пре отприлике годину дана прочитао сам нешто у једној домаћој православној књизи коју сам купио у црвки. Одговоре на питања је давао непознат духовник. Он је навео да сваки мушкарац који скраћује браду "да се он стиди Христа јер су сви његови свети носили браду, и да ако будемо се бријали да ће се Христос постидети нас на страшном суду". Шта ви мислите о томе? И шта ако неки немају браду изражену и били би неуредни ако је пусте?
       
      Одговор духовника: 
       
      Мислим да је аутор те књиге написао то јер сам у то верује, или је то примио и научио од својих учитеља. Међутим, такво правило није став целе Цркве. Свет Фотије цариградски, пишући римском папи Николи између осталог каже и следеће: “Оно што је заиста заједничко свима, то треба у целини неопходно чувати; а пре свега оно што се тиче вере у којој и најмање отступање представља смртни грех. Све оно што је прописано заједничким васељенским одлукама, то треба сви ми да држимо; a ако је неки од Отаца сам нешто прописао, или је неки помесни сабор одредио, то треба да држе они који су то примили, а није опасно ако то не држе они који то од Отаца нису примили. Тако, на пример, једни имају обичај да скраћују косу и брију браду, док другима то забрањују извесне саборске одлуке.” Из ових речи, јасно је да је Свети Фотије цариградски бријање или ношење браде сматрао за ствар која није обавезујућа за све. Ако је дакле овај велики светитељ тако сматрао, ја се не бих усудио да сумњам у исправност његовог мишљења.
      Свети апостол Павле пише у посланици Тимотеју: “Исто тако, и жене у пристојном оделу, стидом и честитошћу да украшавају себе, не плетеницама, ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоценим, него добрим делима, као што приличи женама које се приволеше богопоштовању”.  Истина, ово упућује женама, али смисао је јасан. Спољашњи изгледом није нешто око чега се треба много трудити, него више труд треба улагати у исправљање живота. На другом месту опет у посланици Галатима пише: “Који хоће да се допадну по телу, они вас приморавају да се обрезујете, само да не буду гоњени за крст Христов. Јер ни сами обрезани не држе закон, него хоће да се ви обрезујете да би се вашим телом хвалили. А ја, Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету. Јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже нити необрезање, него нова твар. И који год буду живели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији”. Кад би ношење браде била нека врлина, кад би неки ближњи имао користи од тог ношења браде, онда би можда имало смисла подстицати мушкарце да носе браде. Ја у томе не видим неку врлину, нити пак знам да се у Светом Писму било где помиње ношење браде као нека врлина. Отуда мени личи да онај ко забрањује мушкарцима да се брију, жели да се хвали њиховим телом и у томе се не слаже са Светим апостолом Павлом, који овакву хвалу сматра ништавном.
       
      Ако дакле желиш да носиш браду, носи је слободно. Ако пак желиш да је бријеш, чини то слободно. А што се пак тиче исповедања вере у Христа, спремај се да у критичном моменту ако би се од тебе некад тражило да се одрекнеш Христа, да тада покажеш своју верност Христу и не одрекнеш га се, нити га се постидиш.
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов: Животни пут свих хришћана је хођење за Христом на голготу и саваскрсавање са Њим!
        У недељу 12. по Педесетници, 17/30. августа 2020. лета Господњег, када наша света Црква савршава молитвени спомен на Светог мученика Мирона, евхаристијским сабрањем у Светосимеоновском храму у Ветернику предстојао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први. Проти Миливоју саслуживали су: протопрезвитери Борислав Милић и Предраг Билић, протонамесници Бранислав Ђурагић и Игор Игњатов, као и презвитер Лазар Мајсторовић. Својим ангелским служењем благољепију сабрања допринео је ђакон ветерничког храма Мирослав Стојановић.       После прочитаних светописамских чтенија, речима надахнуте омилије сабране је поучио прота Миливој, тумачећи еванђелску перикопу о бремену богатства. По новозаветној димензији, сваки онај који се апсолутно посвети Господу Богу, зна се куда иде са Њим – иде са Њим на голготу, јер и Господ Христос је проповедајући своју науку отишао после тога на голготу, на крсно страдање, и то је пут којим сваки хришћанин иде, истакао је прота. Хришћани се управо у Причешћу и кроз Причешће лече од свих болести, од свих зараза, јер је Причешће Лек бесмртности који је потребан овоме свету и човеку, закључио је прота Миливој, осврнувши се на доскорашње нападе на Цркву.       Уведени у дужност нови свештенослужитељи – Епархија бачка
      EPARHIJABACKA.INFO Жабаљ – У недељу 12. по Педесетници, 30. августа 2020. лета Господњег, и молитвеног празновања Светих мученика Мирона и Патрокла, у храму Светога Николаја у Жабљу...
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Господ Христос је срцезналац и познаје дубину људског срца. од рођења нас познаје у мери у којој ни ми сами себе не познајемо… Отуда је и Светом апостолу Петру препознао чврсту веру, иако је знао да ће Га се Петар одрећи три пута у судбоносним тренуцима. Он је био „само“ човек и Христос је то знао“, рекао је протонамесник Филип Јаковљевић, тумачећи одломак из Светог јеванђеља по матеју, зачало 67, који говори о о разговору Господа Христа са рибаром Симоном Јониним, потоњим Светим апостолом Петром.   
        Обећање Спаситеља да ће на њему саградити Цркву „коју ни врата пакла неће надвладати“ символично наговештава бројне прогоне, којима ће кроз двомиленијумску историју Црква бити изложена. Данас, указао је отац Филип Јаковљевић, сведоцимо смо напада на Свету тајну причешћа, на сам смисао хришћанског живота. Христова порука Светом Петру и нама је данас утеха, да се не плашимо прогона и да не очајавамо. Јер, очајање је живо блато из ког нас само Господ може извући, истакао је протонамесник Јаковљевић.     Извор: Радио Источник
    • Од александар живаљев,
      Прогон Хришћана: Лов на Крст
      Упркос томе, патње Хришћана у Европи и Немачкој скоро никога да не интересују. Ко прогоне Хришћана јавно тематизује тај брзо пада под сумњу да шири антимуслиманске ресентименте а тиме подржава агенду десних екстремиста
      Од  ИН4С  -  01/06/2020 09:37      Широм света све више прогоне Хришћане. Ко о томе прича, бива одмах проглашен за десног екстремисту или исламофоба. Но права политичка опасност лежи у прећуткивању.
      О прогону хришћана се мора причати. Хитно. А зашто ? Зато што се догађа, дан за даном, у пуно региона глобуса. И зато што расте. У 144 земље света Хришћани су због своје вере изложени патњама. Дискриминишу их, протерују. А у многобројним земљама и убијају. И сада, на западни Дан Свете Тројице, само два примера: у Мозамбику, у једном манастиру, су у нападу терориста убијани на десетине хришћана, исто тако у нападима на хришћанска села у Нигерији.
        Упркос томе, патње Хришћана у Европи и Немачкој скоро никога да не интересују. Ко прогоне Хришћана јавно тематизује тај брзо пада под сумњу да шири антимуслиманске ресентименте а тиме подржава агенду десних екстремиста.
      Мађарски премијер Виктор Орбан је 2016. основао Државни Секретаријат за подршку прогоњеним Хришћанима, који је до сада више десетина милиона еура исплатио угроженим хришћанским црквама на Блиском Истоку. Орбан се радо инсценира као бранитељ хришћанства – истовремено је у сопственој држави изградио ауторитарни систем. Немачка највећа опозициона партија Алтернатива за Немачку (АфД) је пре две године Бундестагу поднела апел на усвајање. Под називом: “Зауставити и казнити прогон Хришћана” – у ком је захтевала скраћивање развојне помоћи за земље у којима прогоне Хришћане. Овај апел је немачки Бундестаг скоро једногласно одбио. Тема је, значи, отровна. Многима се чини боље да јој се уопште не приближавају, из страха да ће и сами бити стигматизирани.
        Но, то не помаже. Јер бројеви говоре јасним језиком. Не протекне скоро ни један Ускрс а да током њега негде на свету Хришћани не буду жртве напада: последњи пут у Шри Ланки 2019. Двојица терориста-самоубица су се дигла у зрак и убила 253 човека: највећи део њих за време литургије у једној цркви. На Блиском Истоку су још до пре 100 година око 20% становништва били Хришћани. Данас једва да прелазе 4%. “Нестајање” Хришћана се драматично убрзало у деведесетим годинама XX века. 1990 године је у Ираку живело још 1,4 милиона Хришћана: данас их нема више од 150.000. У Палестини су палестински Хришћани сада сведени на 2% становништва: до пре неку годину их је било више од 11%. После 2011 и устаничког “Арапског Пролећа” против дугогодишњих арапских диктатора је притисак на хришћанске заједнице у скоро свим арапским државама појачан, посебно у Египту, Сирији, Ираку и Либији.
      Не, није тачно да је само радикални исламизам крив за ову потресну ситуацију, како популисти радо желе да верују. Прогонитељи Хришћана имају пуно лица. Комунистички режим Северне Кореје хапси и мучи Хришћане: довољно је за дугогодишњи затвор да само поседујете Библију. У Кини је комунистичка влада, како јавља британски “Гардиjан”, срушила на стотине цркава. У појединим деловима Индије Хришћани морају да рачунају да ће их прогонити а у супер-католичком Мексику су Хришћани сталне мете картела дроге, јер су свештеници Христови често једини, који се тамо боре против кокаинске мафије.
      “80% свеукупног религиозно мотивисаног насиља на свету је усмерено против Хришћана”, написао је Philip Mounstephen , бискуп енглеског Труроа, у 2019 објављеном истраживању о прогону Хришћана. А истраживање је обавила једна институција, коју ама нико не може да осумњичи да гаји религиозни, а посебно не хришћански радикализам: Британско Министарство Спољних Послова.
      Немачка Савезна Влада на свој начин је реаговала на све јачи прогон Хришћана: 2018 је основала Повереништво за религиозне слободе у свету. Које од тада чули нисмо. Понекад се ето гласну и политичари, који и нису десница: после масакра над Хришћанима у Сри Ланки је Волкер Каудер, тадашњи председник клуба посланика ЦДУ у Бундестагу, упозорио да постоји “све јачи прогон Хришћана у целокупном простору Азије”, а посланик Зелених у ЕУ-Парламенту Свен Гиеголд је констатовао да је слобода исповедања вере за Хришћане у пуно делова света угрожена.
      Бискуп Mounstephen је у свом извештају подцртао да њему није био интерес да уздигне на пиједестал мучеништва Хришћанске жртве а да друге прогоњене заборави, него да пре свега покаже кршење фундаменталног људског права: права да верујете или не верујете у Бога. А све бројке показују да је то право највише ускраћено Хришћанима.
      Кукавичлук Запада
      Орбан и АфД су -ако ко хоће то тако да види- само два актуелна разлога зашто ова тема, и поред све драматике, није стварно присутна у свести грађана Европе. Постоје и други, пуно дубљи разлози. Насилна колонијализација великих делова света је обављена под знаком Крста. Чега се многи и даље живо сећају, па Хришћане доживљавају и даље као освајаче и потлачиваче. Ко онда помене прогон Хришћана, томе брзо опале шамар да су они спалили Ђордана Бруна, имали срамотну Инквизицију, индигене народе Латинске Америке покрстили мачем и огњем те да су свеукупно веру у “правог” Бога повезивали са “правом” на људскост.
      Хришћанска црква је током векова била просто прототипни потлачивач. Регистар њених греха је подуг. И врло га се брзо цитира – само да би се пренебегло увидети да су данас и у овом моменту Хришћани свуда пре свега једно: жртве. А постколонијални и постимперијални осећај гриже савести пуно Европљана, особито оне са левице, чини тотално слепим за ову чињеницу.
      Та новоевропска култура стида често иде руку под руку са игнорисањем ситуације хришћанства у садашњости. Па смо формулисали тест-питања: коју боју коже има типични Хришћанин ? Већина Немаца на ово одговара: белу; на питање којем социјалном сталежу припада већина Хришћана, Немци одговарају: принципијелно добростојећима.
      Оба одговара су погрешна: од 2,3 милијарде Хришћана на свету већина је тамнопута и сиромашна. Хришћанство је данас пре свега феномен глобалног Југа, али већина Немаца и Европљана га и даље сматрају за европску, западну религију. Истовремено, кад Хришћане у другим земљама прогоне, то се не доживљава као удар на сопствене, европске културалне корене.
      Rupert Short аутор књиге  “Christianophobia“ наводи и друге разлоге за ову игноранцију: “Разлог зашто западна јавност не жели ништа да чује о прогону Хришћана је врло прост: млади хришћани у Европи и УСА нису “радикализирани” а прогоњени Хришћани не одговарају на прогоне терористичким насиљем.”
      Судбина пакистанске Хришћанке Асиа Биби је карактеристичан за кукавичлук Запада: једна сиромашна жена, која се на сеоском бунару посвађала са муслиманкама а потом од њих била оптужена за бласфемију.
      Што је у Пакистану капитални злочин, за који пада глава: Асиа Биби је 2010 осуђена на смрт. Каменовањем. 8 година је седела у казамату: у самици. Кад јој је 2018 Врховни Суд Пакистана укинуо смртну казну је исламистичка светина изашла на улице главног града и захтевала да она буде убијена. Влада је попустила али Биби је већ била успела да отпутује у једну западну државу. Сем редовних исламофоба, судбина ове жене на Западу дуго није интересовала скоро па никога. Чинило се да многи мисле да ће изазвати верски рат само ако буду и причали о њој и сличним случајевима.
      Истина је сушта супротност: ко о прогону Хришћана ћути, ко га одговорно не тематизира, тај зазива политичку опасност. Јер: прогон Хришћана није само питање људских права, оно на драматични начин мења суседство Европе.
      Кад ми, Европљани, говоримо о “муслиманском свету”, мислимо у првој линији на Блиски Исток. Тамо се налази колевка хришћанства. Оно је вековима било интегрални део Блиског Истока – и то је још увек. Али ако застрашивање и прогони буду даље овако ишли, брзо ће бити реализован циљ терориста “Исламске Државе”: хришћанство ће нестати са Блиског Истока – а сећање на историју Хришћана у региону ће у неком моменту ишчилети.
      Свет ће онда изгледати онако, како то екстремисти желе: свет религиозних сфера, које наводно не могу да битишу у суживоту.
      Аутор: Ulrich Ladurner, шеф-коресподент Die Zeit за ЕУ, Брисел
      Превод: Мирко Вулетић
      Извор: www.zeit.de
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Шта је то Акатист, које место има у животу православних хришћана, када се служи, како се служи, коме је све посвећен, слушаоцима нашег радија за Васкршње празнике појашњава протосинђел др Клеопа (Стефановић), старешина Саборног храма св. Николаја Мирликијског у Сремским Карловцима и професор Богословије Светога Арсенија Сремца у овом граду.    Звучни запис разговора   Замолили смо о. Клеопу да посебан акценат стави на Акатисте посвећене Господу и Спасу нашему Исусу Христу, Победитељу смрти.     Извор: Радио Слово љубве
×
×
  • Креирај ново...