Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Клерикализација у земљи православних атеиста
Од
obi-wan, in Српска Православна Црква
-
Сличан садржај
-
Од ризница богословља,
Српски патријарх Иринеј је прошле недеље допутовао у Москву заједно с низом поглавара других Помесних Православних Цркава света на прославу десетогодишњице избрања патријарха Кирила. Главна тема разговора јерарха била је ситуација у којој се налазе верници у Украјини где је на иницијативу државних власти и уз подршку Цариградске патријаршије створена нова црквена структура која се ослања на оне који се налазе у расколу с Руском Православном Црквом. Патријарх Иринеј је недвосмислено изјавио да је оваква ситуација неприхватљива и да он подржава канонску Украјинску Православну Цркву. Пред крај посете дао је ексклузивни интервју за РИА Новости, поделио је с нама своје мишљење о украјинском проблему у православном свету, о томе што је Цариград дозволио склапање „другог брака“ свештеницима, о ситуацији на Косову и могућности канонизације претходника – патријарха Павла. Разговор је водио Сергеј Стефанов.
— Ваша Светости, да ли су постигнути неки прелиминарни договори о ситуацији у Украјини у току преговора у Москви у којима су учествовале делегације већине Помесних Цркава? Како ће се даље деловати?
— Програм нашег боравка у Москви је био прилично богат, осим тога, сви смо могли да чујемо поздравне говоре, а нисмо имали веће могућности за разматрање. Међутим, сви осећамо тежину овог проблема. Оно што се дешава у Украјини уништава нашу породицу. То није нека спољашња појава – то је нешто што се дешава управо унутра, у самој породици православних Цркава.
Очекивао сам више поглавара других Цркава – да се сретнемо у Москви и да размотримо оно што се дешавало и што се дешава у Украјини. Нажалост, многи поглавари нису допутовали лично – послали су своје представнике. И само сам с Његовом Светошћу патријархом Кирилом имао прилике да прилично детаљно поразговарам о овим питањима.
Међутим, то остаје потреба нашег времена и блиске будућности – да сви детаљније размотримо проблем у Украјини. Треба се разабрати и видети до које мере ова подела може доћи и какве ће бити неминовне последице. Нажалост, ове последице су већ очигледне и осећамо плодове те поделе.
— На Атону који припада јурисдикцији Цариграда налази се један српски манастир – Хиландар. Да ли Вам је познато какво је расположење атонских монаха у вези с најновијим поступцима Патријарха цариградског у Украјини?
— Засад немамо никаквих нових података из манастира Хиландар. Али сам уверен да су наша браћа на Атону заједно с нама, са својом Црквом. Не мислим да би они могли заузети неки други став који се разликује од става наше, Српске Цркве.
— А како оцењујете другу недавну одлуку Цариградске патријаршије, односно дозволу свештеницима за склапање другог брака?
— Ова одлука нас је веома зачудила, зато што противречи свим постојећим канонским нормама. Нажалост, то карактерише наше време и говори о искушењима кроз које Црква пролази.
— Каква је тренутна ситуација на Косову? Како се српско друштво и Српска Православна Црква односе према идеји поделе Косова на два дела – српски и албански?
— Косово је наша велика рана. Петсто година смо га бранили од Турака и од свих оних који су хтели да нам га одузму. Косово није само географски појам, то је наша alma mater, наша колевка. Све што је повезано с историјом, духовношћу и светим предањем Срба налази се на Косову и Метохији.
Подела Косова о којој неки говоре и нове границе – нису прихватљиви за Српску Православну Цркву и већину српског народа. Србија без Косова и Метохије није Србија. Као што човек којем је извађено срце више није жив човек.
Сматрамо да треба поштовати резолуцију Савета безбедности 1244 и обезбедити албанском народу потпуну слободу и аутономију – све оно што је, узгред речено, имао и раније. Али је притом неопходно да територија Косова и Метохије остане у границама Србије. То је став наше Цркве. И овај став је недавно формулисао наш Архијерејски сабор.
— У Србији и ван њених граница влада велико поштовање Вашег претходника, патријарха Павла. Да ли се међу верницима разматра могућност његове канонизације?
— Његова Светост патријарх Павле је заиста јединствена личност у историји нашег народа и наше Цркве. Он је био скроман човек у току целог свог живота. И како је започео монашки подвиг, тако га је и завршио као патријарх.
То је био поглавар који ни од кога није очекивао никакву помоћ. Народни човек којег је народ прихватио као свог, рођеног, што су сви јасно могли да виде на дан његове сахране. Био је изузетно мудар. Није много говорио, али је оно што је говорио ушло у наше пословице и крилатице које Срби данас користе као народну мудрост. Написао је неколико врло значајних књига.
На његовом гробу у манастиру Раковица увек има много народа. Срби му се заиста моле, обраћају му се као свецу.
Шта ће се даље дешавати, да ли ће Црква извршити званичну канонизацију или неће – показаће време. Али како год да се питање реши он је свет човек.
Извор: Православие.ру
-
Од александар живаљев,
Јеромонах Петар (Драгојловић): Кумбуровићи су заједно преживјели све недаће и радости на земљи и заједно отишли у Рај. Мала Нина је нови анђео чувар Врањинске Светиње. Брат Дарко заслужује да се његовим именом назове улица у Подгорици
“Дивна породица Кумбуровић из Бистрица код Голубоваца, пострадала испод свог омиљеног Светосавског и Светониколајевског манастира Врањина, у дивљим таласима усталасане Мораче. Заједно су преживјели све недаће и радости на земљи. Заједно отишли у Рај да се вјечно наслађују гледањем Лица Божијег. Молите се за нас Анђели српске Зете и српске Метохије“-каже отац Петар Драгојловић, говорећи топло и са пуно љубави о блаженог спомена Ранку, Јани, Дарку, члановима своје велике врањинске породице а посебно о малој Нини Врањинском анђелу.
Звучни запис разговора
“Нина се радовала животу како се мало које дијете радовало. Бог је узео најспремније цвјетове из своје баште тога дана. Страдалници Врањински Нина, Јана, Ратко и Дарко, из Свете Литургије на земљи отишли су причешћени на Свету Литургију на Небу. Земља се растужи ал Небо весели, јер их Божија Рука Рајем награди.“- каже отац Петар.
Нини – Анђелу из Бистрица и страдалницима Врањинским
Шта промуцат после свега,
Мисли људске немоћне су,
Сад говори само срце,
Кроз нечујну сузу врелу.
Твоје око све казује,
Онај сјајак вековечни,
Дубине су непрегледне,
У том оку сакривене.
Колко пута загрли ме,
Пахуљице и принцезо,
Док трчаше по Врањини,
Са којом те Бог повезо.
Као срна и газела,
Као чигра сва весела,
Ко Анђео незлобива,
Сва живота испуњена.
Позавиде демон црни,
На тај осмех душе царске,
Подигао је он таласе,
Код Врањине Светосавске.
Дуну ветар искушења,
Крила тамна надвише се,
Вали реке нагрнуше,
Да ти осмех с лица сруше.
Река зграби дечје тело,
Мајка врисну – моје очи!
Отац цикну и за вама,
У Морачу и он скочи.
Мутна вода узбуркана,
Трудна мајка жртвована,
Мио отац с њима пође,
Смрт ненадна свима дође.
Ал ни витез с Куча славних,
За свој живот ич не мари,
И он скочи у таласе,
Пријатеље он да спасе.
Фијук ветра мук замени,
Кад несташе тела њина,
А сву борбу за животе,
Покри туга и тишина.
И тај Нинин осмех мили,
Пресели се на Небеса,
Божјим сада шета пољем,
И у свету живи бољем.
Тајне Божје живот везе,
У икону вечну спаја,
Радујте се душе чисте,
Житељи сте сада Раја!
игуман Петар (Драгојловић)
Извор: Радио Светигора
View full Странице
-
Од александар живаљев,
Јеромонах Петар (Драгојловић): Кумбуровићи су заједно преживјели све недаће и радости на земљи и заједно отишли у Рај. Мала Нина је нови анђео чувар Врањинске Светиње. Брат Дарко заслужује да се његовим именом назове улица у Подгорици
“Дивна породица Кумбуровић из Бистрица код Голубоваца, пострадала испод свог омиљеног Светосавског и Светониколајевског манастира Врањина, у дивљим таласима усталасане Мораче. Заједно су преживјели све недаће и радости на земљи. Заједно отишли у Рај да се вјечно наслађују гледањем Лица Божијег. Молите се за нас Анђели српске Зете и српске Метохије“-каже отац Петар Драгојловић, говорећи топло и са пуно љубави о блаженог спомена Ранку, Јани, Дарку, члановима своје велике врањинске породице а посебно о малој Нини Врањинском анђелу.
Звучни запис разговора
“Нина се радовала животу како се мало које дијете радовало. Бог је узео најспремније цвјетове из своје баште тога дана. Страдалници Врањински Нина, Јана, Ратко и Дарко, из Свете Литургије на земљи отишли су причешћени на Свету Литургију на Небу. Земља се растужи ал Небо весели, јер их Божија Рука Рајем награди.“- каже отац Петар.
Нини – Анђелу из Бистрица и страдалницима Врањинским
Шта промуцат после свега,
Мисли људске немоћне су,
Сад говори само срце,
Кроз нечујну сузу врелу.
Твоје око све казује,
Онај сјајак вековечни,
Дубине су непрегледне,
У том оку сакривене.
Колко пута загрли ме,
Пахуљице и принцезо,
Док трчаше по Врањини,
Са којом те Бог повезо.
Као срна и газела,
Као чигра сва весела,
Ко Анђео незлобива,
Сва живота испуњена.
Позавиде демон црни,
На тај осмех душе царске,
Подигао је он таласе,
Код Врањине Светосавске.
Дуну ветар искушења,
Крила тамна надвише се,
Вали реке нагрнуше,
Да ти осмех с лица сруше.
Река зграби дечје тело,
Мајка врисну – моје очи!
Отац цикну и за вама,
У Морачу и он скочи.
Мутна вода узбуркана,
Трудна мајка жртвована,
Мио отац с њима пође,
Смрт ненадна свима дође.
Ал ни витез с Куча славних,
За свој живот ич не мари,
И он скочи у таласе,
Пријатеље он да спасе.
Фијук ветра мук замени,
Кад несташе тела њина,
А сву борбу за животе,
Покри туга и тишина.
И тај Нинин осмех мили,
Пресели се на Небеса,
Божјим сада шета пољем,
И у свету живи бољем.
Тајне Божје живот везе,
У икону вечну спаја,
Радујте се душе чисте,
Житељи сте сада Раја!
игуман Петар (Драгојловић)
Извор: Радио Светигора
-
Од ризница богословља,
Од 2010. године, откако је започет програм за изградњу нових храмова у Москви, у главном граду је подигнуто већ 85 цркава, а биће још око 150, – ово је у уторак за „Интерфакс“ саопштио координатор програма, посланик Државне думе Владимир Ресин. „За свега осам година у Москви је у оквиру програма и ван њега саграђено 85 комплекса храмова. Притом је 59 већ уведено у употребу, укључујући девет у „новој Москви“, 14 је у фази припреме за увођење, а на 12 објеката су завршени груби грађевински радови,“ – прецизирао је Ресин. У целини, по његовим речима, у програм изградње православних храмова на парцелама које је Црква изабрала и одобрила, уврштено је 193 комплекса храмова у Москви и 18 на територији „нове Москве“, као и 22 комплекса храмова ван програма. „Од почетка реализације програма изградње православних храмова који се у народу незванично назива „програм-200“ већ смо премашили границу од 200 храмова. Од 2010. до 2018. године радимо на 233 одобрених локација,“ – истакао је В. Ресин. У години која је на измаку по „програму-200“ уведено је у експлоатацију девет храмова, још девет комплекса храмова се налази у фази припреме за увођење и на 12 су завршени груби грађевински радови. У плану за 2019. године у различитим фазама изградње биће 29 храмова: 25 у оквиру програма и четири ван њега. „Иако град у реализацију програма не улаже буџетска средства, помоћ и надзор владе, придавање статуса званичног градског програма народној иницијативи отвара мноштво могућности за његову реализацију – на пример, благовремено укључивање грађевинске локације у генералне планове будућих стамбених насеља,“ – истакао је В. Ресин. По његовим речима, у години на измаку се испоставило да је оптимална изградња храмова који могу да приме најмање 500 људи. „Моје мишљење је – чак и 1000 људи,“ – додао је координатор програма сматрајући да ће се пројекти мањег капацитета користити приликом изградње храмова у регионима Русије. „Ови пројекти су већ проверени у пракси, примедбе су отклоњене и предали смо их на поклон Руској Православној Цркви,“ – наводи В. Ресин који истиче да је програм поставио високе критеријуме у погледу темпа реализације, система контроле, формирања заједница и избора локација. „Програм-200“ је започет 2009. године. Идеја је потекла од патријарха Кирила. Као повод за изградњу нових цркава у руском главном граду послужило је то што је у Москви у том тренутку број храмова био најмањи у поређењу са свим регионима у Русији, ако се узму у обзир број храмова и густина православног становништва. Извор: Православие.ру -
Од ризница богословља,
Београдски надбискуп монс. Станислав Хочевар је 21. децембра у ординаријату Надбискупије одржао конференцију за новинаре поводом божићних благдана. Прочитао је божићну посланицу и свима пожелео срећан и благословљен Божић!
Посланицу надбискупа Хочевара објављујемо у целости:
И на земљи – мир људима!
Ноћ је то, браћо и сестре, ноћ у којој се рађа највеће светло и свемиром се разлеже најлепша мелодија. То је „света и блажена ноћ“ – како певају најзвучнији гласови Неба и Земље – која нам је поклонила „Светлост од Светлости“ и „Бога истинитог од Бога истинитог“. Kо од нас људи може замислити богатији садржај или представити узвишенију поруку?
Удишући блаженост тог догађаја, радосно вас поздрављам, браћо и сестре Београдске надбискупије, браћо и сестре наше драге земље; поздрављам све вас, драги пријатељи, који припадате заједници људи „добре воље“. Тај поздрав мира је на завршетку ове, 2018. године – коју смо прогласили и живели као „Годину заједништва“ – посебно снажан и актуелан. Не само зато што смо се током ње посебним молитвама и горућим вапајима уздизали к Свевишњем, не само зато што смо појединачно и заједно много размишљали о миру и размењивали своја искуства, него и зато што смо радосно изражавали добродошлицу нашим посебним гостима, много радили, али још пажљивије сагледавали будућност! Ова божићна честитка и порука мира тако добија драматичну улогу управо због стања данашњег света, због толиких изазова који нас тако снажно животно дотичу…!
Не може нам, наиме, пре свега, побећи из размишљања следеће болно питање: има ли смисла славити Божић и радосно певати „Слава Богу на висини и на Земљи мир људима добре воље“, ако се око нас толико тога руга миру и толико има оних који распаљују ватру неразумевања? Има ли смисла, питамо се даље, очекивати мир од Њега, који је проглашен „Kнезом мира“, а прави мир – барем се тако чини – све удаљенији је од нас?! Хоћемо ли и ове године свом снагом славити дан Христовог рођења чак и ако је међу нама све мање рађања, а толико младих живота сели се одавде, где се некад толико снажно борило за живот, бранио животни простор, чувала слобода?!
Браћо и сестре! Свакако бисмо могли да поставимо још питања и још јаче заоштримо ионако већ акутне проблеме… Хтео бих, заправо, на измаку ове тако значајне године, себи и вама поставити више животних питања. Упитајмо се искрено: да ли би без Божића и његових неописивих тајни у овом нашем свету било веселије и радосније? Рецимо: јесмо ли ми, као појединци и као заједница, досадаистински довољно стварно и свеобухватно славили неописиву Тајну оваплоћења Божјега Сина? Има ли у овим данима божићног славља Бого-Човек Исус Христос средишње место, или оно ипак припада нашим улицама, трговима и парковима, нашим кућама и трпезама, нашим путовањима и проводима? Изговарамо толико речи које, нажалост, не постају телом; речи које се не утеловљују у дела, које не преображавају ово наше друштво! Служимо се речима које ноћ не мењају у светлост и толику „буку“ овога света не претварају у благогласну хармонију!
Средиште божићних дана, наиме, нисмо ми људи, нити наше жеље и толика наша очекивања, него Бого-Човек – Исус Христос, који једини може – да се послужимо предивним сликама великих пророка – нас не-људе преобразити у људе, нас који смо „не-народ“ – кажу даље пророци – може изградити у народ, нас који смо – наставља пророк – „не-љубљени“ преобразити у љубљене и нас који смо „не-венчани“ у венчане, то јест читаво човечанство преобразити у Заручницу, „Заручницу Небеском Заручнику“, који као Најлепши ииспуњен радошћу долази међу нас?!
Ако Христос нема прво и право место, онда нико од нас не зна где је и које је његово место. Ако Прворођени свега створеног није на почетку свега и на почетку свакога од нас, онда нико од нас не зна какав би требало да буде и који му је животни позив. Ако Оваплоћена Божја Реч није Свевишњи Господ нашем животу, онда нико од нас не зна којој заједници припада и која му је улога у тој заједници. Божић, свакако, није у бљештавилуспољашњег сјаја и светла, него у неизрецивом светлу дубоких спознаја и небеских открића. Божић није на првом месту дан даривања дарова, већ догађај даривања у љубави нас самих људима. Само тако, наиме, можемо постати једно!
Божић није, пре свега, у томе да се сусрећемо око богате трпезе него у нашем новом и искреном заједништву с онима које смо досад заборављали, гурали на руб живота, сматрали неподобним, неспособним или чак сувишним. Рађају се и друга питања: смемо ли ми, верници, који с толиким заносом певамо божићне песме, тако често искључивати оне који припадају другом народу, другој вероисповести, другој традицији? Зашто ми, који себе називамо хришћанима, и даље носимо у себи толико гордости и самодовољности да не тражимо опроштај једни од других, да своје успомене и сећања не просветљујемо целовитом истином? Смемо ли ми, који се клањамо Новорођеном – а Он се понизио до свих најдубљих понора људских слабости и, ено Га, лежи у јаслама – и даље с презиром гледати на наше комшије, с њима живети уз непоштена размишљања, селективне истине и селективну љубав?
Верујемо ли ми, који се поносимо хришћанским именом, истински Небу које људе зове својим миљеницима? Поступамо ли тако са свим људима? Верујемо ли ми – који у светом богослужју тако помно пратимо поруку анђела да је Новорођени „радост за све људе“ – да је та чињеница стварна и могућа, и да је упућена и нама, становницима овога дела Европе?
Мислимо ли ми, браћо и сестре, да је могуће стварати будућност на само досада схваћеној традицији Божића? Смијемо ли се називати хришћанима ако нисмо дословно „жедни“ и „гладни“ јединства хришћана? Није ли се Он, Бог мира, за тај дар тако усрдно молио на Последњој вечери, за тај циљ на крсту умро и у славиваскрснуо? Васкрсли Господ све поздравља апсолутном новошћу: „Мир вама!“ Баш онако како су у ноћи Његовог рођења свечано навестили анђели!
Зато, браћо и сестре, нико од нас, ни као појединац, ни као члан заједнице, не може постати мироносцем и миротворцем ако не умре прво својим досадашњим селективним представама, и ако не васкрсне у потпуно, интегрално поимање вере. Божић није „клин“ којим на зид повести прибијамо само досадашњу праксу, него је дан слављења рођења по којем се у нама рађају нове спознаје, нови увиди, нови односи, целовитије учење, нова дела, нови нацрти живота и рада!
Браћо и сестре, све што рекосмо ни у чему не затамњује нашу животну стварност и историјску истину. Божић о којем ми размишљамо велики је органски процес који увек изнова надилази досадашње спознаје и границе досадашњих поступака. Диже нас у оне висине у којима гледамо целину, откривамо нове могућности и путеве, дишемо чистији ваздух односа и добијамо снагу за напредак. Највиши степен интегралног живота јесте управо онај мир који је Христ Господ живео и по апостолима нама предао! Зато Га и зовемо „Сунцем Правде“, „Сјајном звездом јутарњом“, „Онај који долази“…
Онај који једини заиста долази у све дубине нашега личног и друштвеног бића, нека вас испуни сваким благословом, срећом и миром!
У том духу вам желим срећан и благословљен Божић! Браћи и сестрама источне традиције кличем: Мир Божји,Христос се роди! Ваистину се роди!
Да, браћо љубљена и сестре предраге, нека 2019. година буде година рађања мира, година мирних односа, година у којој ће владати мир у читавом свету, у читавом свемиру!
Kо у то верује и ко се за то моли, њему ће се тај небески дар и дати. У том духу вас, браћо и сестре, благосиљам уиме Оца, и Сина и Духа Светога, желећи вам: Мир људима на земљи – миљеницима Божјим!
У Београду, 21.12.2018
+ Станислав Хочевар,
београдски надбискуп и метрополит
Извор: Београдска надбискупија
-