Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

obi-wan

Клерикализација у земљи православних атеиста

Оцени ову тему

Recommended Posts

Veoma solidno srocen clanak, utrosite koji minut na citanje, pa iznesite i neki svoj stav ako imate...

http://pulse.rs/klerikalizacija/

...

Веома интеренсантно и увек актуелно питање у Србији и другим српским земљама јесте питање клерикализације друштва и секуларности државе. Критичари цркве проналазе трагове клерикализације на сваком кораку: у школској веронауци, прослављању Светог Саве као школске славе, изношењу ставова цркве поводом разних друштвених и државних проблема, у тези да црква и држава нису одвојене, у враћању имовине верским организацијама, повратку свештенства у редове војске, подели на традиционалне цркве и верске заједнице, чак и у „државној“ организацији сахране блаженопочившег патријарха српског Павла (Стојчевића)…

hram-svetog-save.jpg

Незналице, као и увек, клерикализацију проналазе тамо где је нема, док не препознају места где је овај проблем веома изражен. Гласноговорници секуларизма који критикују цркву поводом изношења појединих ставова о горућим проблемима српског друштва, другом пригодом и на другом месту критикују цркву уколико се не огласи и не изнесе свој став о битним догађајима. Заправо они би желели да црква говори политички коректним језиком о безначајним темама, а да ћути о суштинским проблемима у које запада друштво и држава. Они су против сваког закона о црквама и верским заједницама, јер би најрадије да цркву ставе ван закона.

Клерикализације нема у српском друштву и држави, и они који је свако мало препознају у појединим иступима цркве, заправо траже себи посао, јер тешко је бити „професионални борац“ против ветрењача.

Не може се говорити о клерикализацији у погледу увођења веронауке у школски систем 2001. године, јер веронаука је изборни предмет. Да веронаука није изборни предмет, имало би смисла бити против увођења катихизиса у образовни систем. Ако је Господ оставио целом људском роду слободу избора између богопознања и богоборства, чему онда наметање веронауке? То што родитељи бирају за своје потомство да ли ће учити веронауку или грађанско васпитање спада у корпус њиховог породичног, родитељског права и свако мешање неодољиво подсећа на комунистичку идеју разарања породице и препуштања васпитавања деце „недовршеном“ друштву. Зар у западној Европи и Америци родитељи не воде своју децу у протестантске храмове у којима се држи катихизис кроз свештеничку проповед? Уосталом, веронаука не ствара вернике, јер сви комунистички послерастни богоборци су учили веронауку пре рата, па им то није сметало да руше богомоље и убијају свештенике после рата.

О увођењу грађанског васпитања као „противтеже“ веронауци довољно је рећи да се кадар за предавање овог предмета скупља „са коца и конопца“ и школује цела четири дана! После завршеног брзопотезног курса, учитељице и наставнице без посла добијају сертификат који им гарантује да су напрасно постале стручњаци за грађанско, цивилно друштво. Оне тако имају једину корист од грађанског васпитања, јер допуњују фонд часова до пуне норме и пуне личне зараде. На моје питање једној таквој “инстант наставници” грађанског васпитања, шта они заправо уче децу на својим часовима, добио сам следећи одговор: учимо децу разне корисне и лепе ствари, например: да не чине другима оно што не желе да други раде њима. Нисам имао срца да јој кажем да је исто то учио и Господ пре два миленијума.

Било би боље да је држава увела „грађевинско васпитање“ уместо грађанског, јер би можда једног дана било мање дивље градње у Србији.

Не постоји клерикализација у прослављању Светог Саве у школама широм Србије, јер Свети Сава је родоначелник српске просвете. Да ли ико разуман поставља питање прославе Светог Патрика у Ирској или Свете Нине у Грузији? Код нас, ето, и такве теме се вештачки чине осетљивим и дискутабилним питањима. Некоме Сава Немањић смета зато што је Свети Сава, а заправо, он је „свети“ само за вернике СПЦ којима ни не смета његово прослављање у школама! За остале је само просветитељ српских земаља Сава Немањић, и не треба да им смета, као што им не смета Никола Тесла, Михајло Пупин или Иво Андрић, који су, може бити, такође „свети“ само што то ми не знамо…

Proslava.jpg

Нема клерикализације у обраћању црквених великодостојника поводом разних проблема у које је западало наше ровито и незрело друштво и држава у протекле две деценије, јер црква никада није позивала на побуну против државе и поретка, црква никада није позивала на устанак и крвопролиће. То што се негде неки обесни свештеник или монах сликао са оружјем или у друштву бесловесних, никада није био званични став цркве. Црква не може да ћути о питањима која се тичу духовне и физичке егзистенције њених чланова. Црква се не бори за власт попут политичких странака, али она ужива огромно поверење грађана и њена је дужност да поучава паству.

Теза да је начело одвојености државе и цркве озбиљно угрожено у Србији, не заслужује чак ни озбиљно разматрање. Држава и црква су одвојене у Грчкој и на Кипру, где је православна црква државна црква, затим у Данској и Норвешкој, где Лутеранска црква има статус државне цркве или у Енглеској, где је британска краљица врховни поглавар Англиканске цркве. Да ли се онда може рећи да црква није одвојена од државе у Србији, земљи православних атеиста? Они који заиста желе да виде спој државе и цркве морају на пут у Иран, Саудијску Арабију, Малезију, Ватикан, Свету Гору…

Ако свака невладина организација која се бори за права једне мале интересне групе грађана може да поседује имовину, зашто црква која бројчано окупља највећи број грађана не може да поседује некретнине које служе за издржавање манастира, парохија и епархија. Апсурдно је да су они који су против враћања имовине црквама истовремено најгласнији заговорници реституције физичким лицима којима су комунистичке власти учиниле неправду. Правда можда није иста за све, али право јесте.

На крају да, ипак, обрадујем оне који се не слажу са горенаведеним ставовима: клерикализација у Србији дефинитивно постоји, али на месту које се њих уопште не тиче.

Клерикализација се јавља у самој цркви и погађа искључиво чланове цркве – вернике. Клерикализација у црквеним оквирима није тема којом се баве критичари цркве из простог разлога што се њих не тиче унутрашња организација цркве. Разлог је једноставан: већина гласноговорника „ослобођања“ цивилног друштва у Србији од верског утицаја, не припада самој цркви.

Клерикализација у цркви се огледа у томе да се један део клира одвојио од саме цркве и уздигао изнад ње, односно изнад народа као тела цркве. Отуђени део цркве заборавља да се по правима ни у чему не разликује од преосталог дела цркве, већ да разлика постоји само у обавезама које су много теже на страни свештенства, него код лаика.

Kacavenda1.jpg

Клерикализација у самој цркви? Како је то могуће, питаће се незналице опште праксе са почетка овог текста. Па, црква је клерикална по самој својој дефиницији. Е, није господо критичари! Цркву чини верни народ и свештенослужитељи који служе народу-цркви. Цркву незналице доживљавају као деоничарско друштво свештеника, монаха и архијереја, где су верници „купци услуга“, наивни финансијери и помодни посетиоци.

Клерикализација у оквиру саме цркве је дубок и комплексан проблем чија предисторија сеже у мрачно доба верске непросвећености српског народа.

У периоду после Другог светског рата, који је за цркву био изузетно тежак, постојала је бојазан да се комунисти могу инфилтрирати у црквеноопштинске савете и управне одборе и тако радити на разбијању цркве изнутра. С друге стране међу грађанима је постојала бојазан од црквеног ангажовања због репресалија режима, а међу добрим делом и незаинтересованост за црквена питања. Због тога су надлежни епископи дозвољавали свештенству да преузме вођење црквених општина. У појединим парохијама су тек формално постојали црквеноопштински управни одбори, најчешће на челу са свештеником који је заправо самостално доносио све одлуке. У другим местима уопште нису ни постојали црквени одбори. Такође, црквеноопштински савети готово да су свуда сасвим ишчезли. Сличан случај је био и са епархијским управним одборима. Нажалост, ова појава се одржала до данас у црквеним општинама, најпре због несавесних свештеника којима одговара овакво стање. Данас ретко где постоје црквеноопштински савет и управни одбор у пуном саставу, са председником, потпредседником, благајником, туторима… Свештеници управљају црквеним општинама, уместо да се баве парохијама.

Занимљиво је чути од појединих свештеника и епископа који су служили у дијаспори, да су имали „проблема“ са црквеним управним одборима, нарочито у Америци и Аустралији. Наводно, они су тешки за сарадњу, нису кооперативни, воде своју политику, непослушни су и слично. Заправо већина тих одбора само савесно ради свој посао, водећи рачуна о црквеној имовини, али је то необично, јер у матици одбори готово да и не постоје.

Према Уставу Српске православне цркве црквеноопштински савети и управни одбори се бирају гласањем парохијана, који међу собом предлажу и бирају најбоље суграђане. Пракса је, међутим, сасвим другачија. Председнике и чланове црквених одбора бирају сами свештеници, по позиву, ценећи својом слободном вољом ко је за ту дужност подобан, а ко не. Резултат свега тога је слаба или готово никаква контрола финансијског рада црквених одбора, а веома често и непримерено богаћење клира.

Клерикализација се такође јавља у погледу односа свештеник-епископ, који је често на штету свештенства. Свештеници немају свој синдикат, нити удружење, јер су послератна искуства са свештеничким асоцијацијама, које је контролисала комунистичка држава, веома негативна. Зато се често дешава да свештеници буду оптужени, па чак и осуђени пред црквеним судом на правди Бога. Понекад бивају драконски кажњавани и без праведног суђења. Оправдано се може сумњати у непристрасност и независност црквених судија и тужилаца који раде под великим утицајем епископа. Али све ово није предмет интересовања црквених критичара. Често се ни сами свештеници много не буне, већ послушно ћуте и мањак права надомештавају вишком прихода.

О клерикализацији се може говорити и у погледу неконтролисаних финансијских токова у епархијама. Овај проблем се може решити враћањем имовине цркви и увођењем те имовине и делатности које црква обавља у порески систем државе. Враћањем имовине црквама престала би потреба за финансијским повластицама које често бивају злоупотребљаване. Делатност  цркве је практично данас у Србији изван свих државних финансијских токова.

Клерикализацији унутар цркве такође доприносе непослушни епископи који не поштују одлуке Сабора и Синода и служе литургију како им се прохте, наводећи као аргумент да је то древни начин служења. Бог разуме и стари и нови начин служења, ма који био древан а који новотарски, али Бог не разуме непослушног монаха који се заветовао на послушност, па то сад крши.

Да ли је уопште потребно трошити речи на непримерен материјалистички живот великог дела парохијског свештенства? Луксузни аутомобили, станови, куће и локали у поседу свештеника, уобичајена су појава данашњице. Да ли је нормално да свештеник са средњом школом – богословијом зарађује пет пута више од лекара, инжењера или професора? Да ли таквом свештенику лекар, инжењер или професор може да повери спасење властите душе? Само би један потез цркве у сарадњи са државом, који би увео плате свештенству и забранио наплаћивање црквених обреда, отерао пола клира у неку другу делатност за коју их је Бог створио, јер би сами напустили материјално неисплатив посао. По парохијама је уобичајена појава да свештеници истовремено наплаћују обављање обреда и црквени парохијал, као и да одбијају свете тајне и требе онима који не могу да плате.

voznipark.jpg

Клерикализација се огледа у раскошном, непримереном животу високог клира, које саблажњава духовно посрнуле парохијане. Већина архијереја живи у богатим, луксузним резиденцијама, за које се тврди да су неопходне како би одржале достојанство њиховог апостолског прејемства. Апостоли који су ширили веру и спасавали грешне душе, путовали су гладни, боси и слабо одевени. Смели су да испросе само онолико хране колико им је потребно за пут. Живели су у сиромаштву и беди, а народ их је опет ценио више него што данас цени своје архијереје.

Када је умро патријарх Павле цело српство га је оплакало из само једног разлога: живео је оно што је говорио! Сви смо га ценили, јер смо знали да је најбољи међу нама, али нико није пошао његовим путем. Тек неколицина епископа живи у манастирима. Како се може произносити молитва на светој литургији: блажени сиромашни, а живети богато и раскошно, и још очекивати да вам неко поверује? Како се може сведочити истина, а живети лажно?

PatrijarhPavle2.jpg

Веронаука се предаје у државним школама скоро петнаест година. Резултати су, најблаже речено, скромни. Да је другачије, храмови би били пуни некадашњих ђака – слушалаца веронауке, који су сада пунолетни, одрасли људи.

После таласа „помодне“ побожности током 90-тих година прошлог века, храмови су опет празни.

Српској православној цркви данас више него икада потребна је темељна реорганизација која би стала на пут корупцији, отуђености и клерикализацији. Та реформа не би имала догматски карактер, већ би подразумевала кадровску и организациону реконструкцију, као и духовну и моралну обнову духовно осиромашеног народа. Српској православној цркви је потребан нови богомољачки покрет који би се ухватио у коштац са много већим изазовима него оним између два рата.

На крају, ако има клерикализације друштва и државе, може се сасвим поуздано рећи да потиче од саме државе, а никако од цркве којој клерикализација највише и штети. Државници и политичари често се „удварају“ цркви и црквеним великодостојницима, знајући да је ту потенцијално највећи број гласача. Дакле, клерикализацију најчешће врши држава према цркви, која је организационо, кадровски и материјално немоћна да јој се одупре. У Србији је, нажалост, црква традиционално слаба, а држава пословично моћна и отуђена од народа.

...

За ПУЛСЕ Микица Илић

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

O autoru...

...

9ae2dbdbc4cf14936a9b7214aae62fd4?s=68&d=

Ukratko: Mikica Ilić
Микица Илић је рођен 1972. године у Сремској Митровици. Дипломирао је на Правном факултету Београдског универзитета и апсолвирао на Богословском институту Српске православне цркве. Пише кратке приче, приповетке, новеле, романе, есеје, сатиру, позоришне и радио драме. Члан је Удружења књижевника Србије. Сарађује или је објављивао у четрдесетак књижевних, богословских, научних и других часописа, у којима је објавио око сто педесет текстова. Заступљен је у више заједничких издања и зборника. Добитник је више књижевних признања, међу којима и награда: Улазница (2000), Лаза К. Лазаревић (2002), Миливоје Илић (2002), Кочићевим сатиричним пером (2002), Бунтовна проза (2002), Шумадијске метафоре (2003), Награда Удружења писаца 7 из Франкфурта (2004), Српско перо (2006), Жикишон (2006), Мирко Петковић (2009), Андра Гавриловић (2012), Мисаоник (2013), Награда ИК „Арте“ (2014)… Објавио је књиге прича: „Западно – источни диван“ (2003) и „Лавиринт без излаза“ (2014), романе: „Повест о апокрифу“ (2014) и „Освит дана осмог“ (2015), монографију „Село Босут у Срему“ (2012), радио драме: „Подвижници пирга Светога Саве“ (Радио Београд 2, 2014) и „Ђорђе Ћурчија“ (Радио Нови Сад 1, 2015). Сарађује или је објављивао у следећим часописима: Књижевне новине (Београд), Летопис Матице српске (Нови Сад), Књижевни магазин (Београд), Кораци (Крагујевац), Повеља (Краљево), Градина (Ниш), НИН (Београд), Даница (Београд), Свеске (Панчево), Поља (Нови Сад), Улазница (Зрењанин), Домети (Сомбор), Луча (Суботица), Босанска вила (Сарајево), Књижевник (Бања Лука), URB (Београд), URBIS (Београд), Липар (Крагујевац), Православље (Београд), Mons Aureus (Смедерево), Сент (Нови Пазар), Исток (Књажевац), Бдење (Сврљиг), Libero аrs (Београд), Траг (Врбас), Српска вила (Бијељина), Омнибус (Сарајево), Либартес (Београд), Албум (Мостар), Авлија (Рожаје), Сунчани сат (Сремска Митровица), Шидина (Шид), Етна (Београд), Носорог (Бања Лука), Рукописи (Панчево), Вести (Ужице), Реч народа (Пожаревац), Наша реч (Лесковац), Нови пут (Јагодина), Сремске новине (Сремска Митровица), Новине Митровица (Сремска Митровица), Испод дуге (Шабац), Акт (Ваљево), Просвјетни рад (Подгорица), Видовдан (Београд), Књижевни преглед (Београд), Српски културни клуб (Нови Сад), Искра (Бирмингем), Источник (Милтон), Српске недељне новине (Будимпешта), Зелени коњ (Темишвар)… Приче су му превођене на енглески, немачки и бугарски језик.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, obi-wan рече

Само би један потез цркве у сарадњи са државом, који би увео плате свештенству и забранио наплаћивање црквених обреда, отерао пола клира у неку другу делатност за коју их је Бог створио, јер би сами напустили материјално неисплатив посао.

На жалост ово ништа не би решило али би свештеници још мање били свештеници.

Увек има кандидата за "државни посао" а зна се и како се код нас обављају државни послови.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Тако је, кажу да су се прије рата неки свештеници борили за мању парохију, да нису хтјели ићи у водице.....

Ко ради за џ , ради и данас.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 часа, Хајдук рече

Не бих да претим али на последњем Сабору је одлучено да ће црква да се позабави злоупотребама у медијима. Зато памет у главу.

Kakve to veze ima sa ovom temom uopste? Ili mi se to ucinilo u nekom magnovenju da ipak pretis?

Dakle, ako nisi za normalan razgovor samo kazi, da ne gubimo vreme u prazno.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Српски патријарх Иринеј је прошле недеље допутовао у Москву заједно с низом поглавара других Помесних Православних Цркава света на прославу десетогодишњице избрања патријарха Кирила. Главна тема разговора јерарха била је ситуација у којој се налазе верници у Украјини где је на иницијативу државних власти и уз подршку Цариградске патријаршије створена нова црквена структура која се ослања на оне који се налазе у расколу с Руском Православном Црквом. Патријарх Иринеј је недвосмислено изјавио да је оваква ситуација неприхватљива и да он подржава канонску Украјинску Православну Цркву. Пред крај посете дао је ексклузивни интервју за РИА Новости, поделио је с нама своје мишљење о украјинском проблему у православном свету, о томе што је Цариград дозволио склапање „другог брака“ свештеницима, о ситуацији на Косову и могућности канонизације претходника – патријарха Павла. Разговор је водио Сергеј Стефанов.
       
       
      — Ваша Светости, да ли су постигнути неки прелиминарни договори о ситуацији у Украјини у току преговора у Москви у којима су учествовале делегације већине Помесних Цркава? Како ће се даље деловати?
      — Програм нашег боравка у Москви је био прилично богат, осим тога, сви смо могли да чујемо поздравне говоре, а нисмо имали веће могућности за разматрање. Међутим, сви осећамо тежину овог проблема. Оно што се дешава у Украјини уништава нашу породицу. То није нека спољашња појава – то је нешто што се дешава управо унутра, у самој породици православних Цркава.
      Очекивао сам више поглавара других Цркава – да се сретнемо у Москви и да размотримо оно што се дешавало и што се дешава у Украјини. Нажалост, многи поглавари нису допутовали лично – послали су своје представнике. И само сам с Његовом Светошћу патријархом Кирилом имао прилике да прилично детаљно поразговарам о овим питањима.
      Међутим, то остаје потреба нашег времена и блиске будућности – да сви детаљније размотримо проблем у Украјини. Треба се разабрати и видети до које мере ова подела може доћи и какве ће бити неминовне последице. Нажалост, ове последице су већ очигледне и осећамо плодове те поделе.
      — На Атону који припада јурисдикцији Цариграда налази се један српски манастир – Хиландар. Да ли Вам је познато какво је расположење атонских монаха у вези с најновијим поступцима Патријарха цариградског у Украјини?
      — Засад немамо никаквих нових података из манастира Хиландар. Али сам уверен да су наша браћа на Атону заједно с нама, са својом Црквом. Не мислим да би они могли заузети неки други став који се разликује од става наше, Српске Цркве.
      — А како оцењујете другу недавну одлуку Цариградске патријаршије, односно дозволу свештеницима за склапање другог брака?
      — Ова одлука нас је веома зачудила, зато што противречи свим постојећим канонским нормама. Нажалост, то карактерише наше време и говори о искушењима кроз које Црква пролази.
      — Каква је тренутна ситуација на Косову? Како се српско друштво и Српска Православна Црква односе према идеји поделе Косова на два дела – српски и албански?
      — Косово је наша велика рана. Петсто година смо га бранили од Турака и од свих оних који су хтели да нам га одузму. Косово није само географски појам, то је наша alma mater, наша колевка. Све што је повезано с историјом, духовношћу и светим предањем Срба налази се на Косову и Метохији.
      Подела Косова о којој неки говоре и нове границе – нису прихватљиви за Српску Православну Цркву и већину српског народа. Србија без Косова и Метохије није Србија. Као што човек којем је извађено срце више није жив човек.
      Сматрамо да треба поштовати резолуцију Савета безбедности 1244 и обезбедити албанском народу потпуну слободу и аутономију – све оно што је, узгред речено, имао и раније. Али је притом неопходно да територија Косова и Метохије остане у границама Србије. То је став наше Цркве. И овај став је недавно формулисао наш Архијерејски сабор.
      — У Србији и ван њених граница влада велико поштовање Вашег претходника, патријарха Павла. Да ли се међу верницима разматра могућност његове канонизације?
      — Његова Светост патријарх Павле је заиста јединствена личност у историји нашег народа и наше Цркве. Он је био скроман човек у току целог свог живота. И како је започео монашки подвиг, тако га је и завршио као патријарх.
      То је био поглавар који ни од кога није очекивао никакву помоћ. Народни човек којег је народ прихватио као свог, рођеног, што су сви јасно могли да виде на дан његове сахране. Био је изузетно мудар. Није много говорио, али је оно што је говорио ушло у наше пословице и крилатице које Срби данас користе као народну мудрост. Написао је неколико врло значајних књига.
      На његовом гробу у манастиру Раковица увек има много народа. Срби му се заиста моле, обраћају му се као свецу.
      Шта ће се даље дешавати, да ли ће Црква извршити званичну канонизацију или неће – показаће време. Али како год да се питање реши он је свет човек.
       
      Извор: Православие.ру
    • Од александар живаљев,
      Јеромонах Петар (Драгојловић): Кумбуровићи су заједно преживјели све недаће и радости на земљи и заједно отишли у Рај. Мала Нина је нови анђео чувар Врањинске Светиње. Брат Дарко заслужује да се његовим именом назове улица у Подгорици
      “Дивна породица Кумбуровић из Бистрица код Голубоваца, пострадала испод свог омиљеног Светосавског и Светониколајевског манастира Врањина, у дивљим таласима усталасане Мораче. Заједно су преживјели све недаће и радости на земљи. Заједно отишли у Рај да се вјечно наслађују гледањем Лица Божијег. Молите се за нас Анђели српске Зете и српске Метохије“-каже отац Петар Драгојловић, говорећи топло и са пуно љубави о блаженог спомена Ранку, Јани, Дарку, члановима своје велике врањинске породице а посебно о малој Нини Врањинском анђелу.
      Звучни запис разговора
      “Нина се радовала животу како се мало које дијете радовало. Бог је узео најспремније цвјетове из своје баште тога дана. Страдалници Врањински Нина, Јана, Ратко и Дарко, из Свете Литургије на земљи отишли су причешћени на Свету Литургију на Небу. Земља се растужи ал Небо весели, јер их Божија Рука Рајем награди.“- каже отац Петар.

      Нини – Анђелу из Бистрица и страдалницима Врањинским
      Шта промуцат после свега,
      Мисли људске немоћне су,
      Сад говори само срце,
      Кроз нечујну сузу врелу.
      Твоје око све казује,
      Онај сјајак вековечни,
      Дубине су непрегледне,
      У том оку сакривене.
      Колко пута загрли ме,
      Пахуљице и принцезо,
      Док трчаше по Врањини,
      Са којом те Бог повезо.
      Као срна и газела,
      Као чигра сва весела,
      Ко Анђео незлобива,
      Сва живота испуњена.
      Позавиде демон црни,
      На тај осмех душе царске,
      Подигао је он таласе,
      Код Врањине Светосавске.
      Дуну ветар искушења,
      Крила тамна надвише се,
      Вали реке нагрнуше,
      Да ти осмех с лица сруше.
      Река зграби дечје тело,
      Мајка врисну – моје очи!
      Отац цикну и за вама,
      У Морачу и он скочи.
      Мутна вода узбуркана,
      Трудна мајка жртвована,
      Мио отац с њима пође,
      Смрт ненадна свима дође.
      Ал ни витез с Куча славних,
      За свој живот ич не мари,
      И он скочи у таласе,
      Пријатеље он да спасе.
      Фијук ветра мук замени,
      Кад несташе тела њина,
      А сву борбу за животе,
      Покри туга и тишина.
      И тај Нинин осмех мили,
      Пресели се на Небеса,
      Божјим сада шета пољем,
      И у свету живи бољем.
      Тајне Божје живот везе,
      У икону вечну спаја,
      Радујте се душе чисте,
      Житељи сте сада Раја!
      игуман Петар (Драгојловић)
       
      Извор: Радио Светигора
       

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Јеромонах Петар (Драгојловић): Кумбуровићи су заједно преживјели све недаће и радости на земљи и заједно отишли у Рај. Мала Нина је нови анђео чувар Врањинске Светиње. Брат Дарко заслужује да се његовим именом назове улица у Подгорици
      “Дивна породица Кумбуровић из Бистрица код Голубоваца, пострадала испод свог омиљеног Светосавског и Светониколајевског манастира Врањина, у дивљим таласима усталасане Мораче. Заједно су преживјели све недаће и радости на земљи. Заједно отишли у Рај да се вјечно наслађују гледањем Лица Божијег. Молите се за нас Анђели српске Зете и српске Метохије“-каже отац Петар Драгојловић, говорећи топло и са пуно љубави о блаженог спомена Ранку, Јани, Дарку, члановима своје велике врањинске породице а посебно о малој Нини Врањинском анђелу.
      Звучни запис разговора
      “Нина се радовала животу како се мало које дијете радовало. Бог је узео најспремније цвјетове из своје баште тога дана. Страдалници Врањински Нина, Јана, Ратко и Дарко, из Свете Литургије на земљи отишли су причешћени на Свету Литургију на Небу. Земља се растужи ал Небо весели, јер их Божија Рука Рајем награди.“- каже отац Петар.

      Нини – Анђелу из Бистрица и страдалницима Врањинским
      Шта промуцат после свега,
      Мисли људске немоћне су,
      Сад говори само срце,
      Кроз нечујну сузу врелу.
      Твоје око све казује,
      Онај сјајак вековечни,
      Дубине су непрегледне,
      У том оку сакривене.
      Колко пута загрли ме,
      Пахуљице и принцезо,
      Док трчаше по Врањини,
      Са којом те Бог повезо.
      Као срна и газела,
      Као чигра сва весела,
      Ко Анђео незлобива,
      Сва живота испуњена.
      Позавиде демон црни,
      На тај осмех душе царске,
      Подигао је он таласе,
      Код Врањине Светосавске.
      Дуну ветар искушења,
      Крила тамна надвише се,
      Вали реке нагрнуше,
      Да ти осмех с лица сруше.
      Река зграби дечје тело,
      Мајка врисну – моје очи!
      Отац цикну и за вама,
      У Морачу и он скочи.
      Мутна вода узбуркана,
      Трудна мајка жртвована,
      Мио отац с њима пође,
      Смрт ненадна свима дође.
      Ал ни витез с Куча славних,
      За свој живот ич не мари,
      И он скочи у таласе,
      Пријатеље он да спасе.
      Фијук ветра мук замени,
      Кад несташе тела њина,
      А сву борбу за животе,
      Покри туга и тишина.
      И тај Нинин осмех мили,
      Пресели се на Небеса,
      Божјим сада шета пољем,
      И у свету живи бољем.
      Тајне Божје живот везе,
      У икону вечну спаја,
      Радујте се душе чисте,
      Житељи сте сада Раја!
      игуман Петар (Драгојловић)
       
      Извор: Радио Светигора
       
    • Од ризница богословља,
      Од 2010. године, откако је започет програм за изградњу нових храмова у Москви, у главном граду је подигнуто већ 85 цркава, а биће још око 150, – ово је у уторак за „Интерфакс“ саопштио координатор програма, посланик Државне думе Владимир Ресин.   „За свега осам година у Москви је у оквиру програма и ван њега саграђено 85 комплекса храмова. Притом је 59 већ уведено у употребу, укључујући девет у „новој Москви“, 14 је у фази припреме за увођење, а на 12 објеката су завршени груби грађевински радови,“ – прецизирао је Ресин.   У целини, по његовим речима, у програм изградње православних храмова на парцелама које је Црква изабрала и одобрила, уврштено је 193 комплекса храмова у Москви и 18 на територији „нове Москве“, као и 22 комплекса храмова ван програма.   „Од почетка реализације програма изградње православних храмова који се у народу незванично назива „програм-200“ већ смо премашили границу од 200 храмова. Од 2010. до 2018. године радимо на 233 одобрених локација,“ – истакао је В. Ресин.   У години која је на измаку по „програму-200“ уведено је у експлоатацију девет храмова, још девет комплекса храмова се налази у фази припреме за увођење и на 12 су завршени груби грађевински радови.   У плану за 2019. године у различитим фазама изградње биће 29 храмова: 25 у оквиру програма и четири ван њега.   „Иако град у реализацију програма не улаже буџетска средства, помоћ и надзор владе, придавање статуса званичног градског програма народној иницијативи отвара мноштво могућности за његову реализацију – на пример, благовремено укључивање грађевинске локације у генералне планове будућих стамбених насеља,“ – истакао је В. Ресин.   По његовим речима, у години на измаку се испоставило да је оптимална изградња храмова који могу да приме најмање 500 људи. „Моје мишљење је – чак и 1000 људи,“ – додао је координатор програма сматрајући да ће се пројекти мањег капацитета користити приликом изградње храмова у регионима Русије.   „Ови пројекти су већ проверени у пракси, примедбе су отклоњене и предали смо их на поклон Руској Православној Цркви,“ – наводи В. Ресин који истиче да је програм поставио високе критеријуме у погледу темпа реализације, система контроле, формирања заједница и избора локација.   „Програм-200“ је започет 2009. године. Идеја је потекла од патријарха Кирила. Као повод за изградњу нових цркава у руском главном граду послужило је то што је у Москви у том тренутку број храмова био најмањи у поређењу са свим регионима у Русији, ако се узму у обзир број храмова и густина православног становништва.   Извор: Православие.ру
    • Од ризница богословља,
      Београдски надбискуп монс. Станислав Хочевар је 21. децембра у ординаријату Надбискупије одржао конференцију за новинаре поводом божићних благдана. Прочитао је божићну посланицу и свима пожелео срећан и благословљен Божић!
      Посланицу надбискупа Хочевара објављујемо у целости:
       
      И на земљи – мир људима!
      Ноћ је то, браћо и сестре, ноћ у којој се рађа највеће светло и свемиром се разлеже најлепша мелодија. То је „света и блажена ноћ“ – како певају најзвучнији гласови Неба и Земље – која нам је поклонила „Светлост од Светлости“ и „Бога истинитог од Бога истинитог“. Kо од нас људи може замислити богатији садржај или представити узвишенију поруку?
      Удишући блаженост тог догађаја, радосно вас поздрављам, браћо и сестре Београдске надбискупије, браћо и сестре наше драге земље; поздрављам све вас, драги пријатељи, који припадате заједници људи „добре воље“. Тај поздрав мира је на завршетку ове, 2018. године – коју смо прогласили и живели као „Годину заједништва“ – посебно снажан и актуелан. Не само зато што смо се током ње посебним молитвама и горућим вапајима уздизали к Свевишњем, не само зато што смо појединачно и заједно много размишљали о миру и размењивали своја искуства, него и зато што смо радосно изражавали добродошлицу нашим посебним гостима, много радили, али још пажљивије сагледавали будућност! Ова божићна честитка и порука мира тако добија драматичну улогу управо због стања данашњег света, због толиких изазова који нас тако снажно животно дотичу…!
      Не може нам, наиме, пре свега, побећи из размишљања следеће болно питање: има ли смисла славити Божић и радосно певати „Слава Богу на висини и на Земљи мир људима добре воље“, ако се око нас толико тога руга миру и толико има оних који распаљују ватру неразумевања? Има ли смисла, питамо се даље, очекивати мир од Њега, који је проглашен „Kнезом мира“, а прави мир – барем се тако чини – све удаљенији је од нас?! Хоћемо ли и ове године свом снагом славити дан Христовог рођења чак и ако је међу нама све мање рађања, а толико младих живота сели се одавде, где се некад толико снажно борило за живот, бранио животни простор, чувала слобода?!
      Браћо и сестре! Свакако бисмо могли да поставимо још питања и још јаче заоштримо ионако већ акутне проблеме… Хтео бих, заправо, на измаку ове тако значајне године, себи и вама поставити више животних питања. Упитајмо се искрено: да ли би без Божића и његових неописивих тајни у овом нашем свету било веселије и радосније? Рецимо: јесмо ли ми, као појединци и као заједница, досадаистински довољно стварно и свеобухватно славили неописиву Тајну оваплоћења Божјега Сина? Има ли у овим данима божићног славља Бого-Човек Исус Христос средишње место, или оно ипак припада нашим улицама, трговима и парковима, нашим кућама и трпезама, нашим путовањима и проводима? Изговарамо толико речи које, нажалост, не постају телом; речи које се не утеловљују у дела, које не преображавају ово наше друштво! Служимо се речима које ноћ не мењају у светлост и толику „буку“ овога света не претварају у благогласну хармонију!
      Средиште божићних дана, наиме, нисмо ми људи, нити наше жеље и толика наша очекивања, него Бого-Човек – Исус Христос, који једини може – да се послужимо предивним сликама великих пророка – нас не-људе преобразити у људе, нас који смо „не-народ“ – кажу даље пророци – може изградити у народ, нас који смо – наставља пророк – „не-љубљени“ преобразити у љубљене и нас који смо „не-венчани“ у венчане, то јест читаво човечанство преобразити у Заручницу, „Заручницу Небеском Заручнику“, који као Најлепши ииспуњен радошћу долази међу нас?!
      Ако Христос нема прво и право место, онда нико од нас не зна где је и које је његово место. Ако Прворођени свега створеног није на почетку свега и на почетку свакога од нас, онда нико од нас не зна какав би требало да буде и који му је животни позив. Ако Оваплоћена Божја Реч није Свевишњи Господ нашем животу, онда нико од нас не зна којој заједници припада и која му је улога у тој заједници. Божић, свакако, није у бљештавилуспољашњег сјаја и светла, него у неизрецивом светлу дубоких спознаја и небеских открића. Божић није на првом месту дан даривања дарова, већ догађај даривања у љубави нас самих људима. Само тако, наиме, можемо постати једно!
      Божић није, пре свега, у томе да се сусрећемо око богате трпезе него у нашем новом и искреном заједништву с онима које смо досад заборављали, гурали на руб живота, сматрали неподобним, неспособним или чак сувишним. Рађају се и друга питања: смемо ли ми, верници, који с толиким заносом певамо божићне песме, тако често искључивати оне који припадају другом народу, другој вероисповести, другој традицији? Зашто ми, који себе називамо хришћанима, и даље носимо у себи толико гордости и самодовољности да не тражимо опроштај једни од других, да своје успомене и сећања не просветљујемо целовитом истином? Смемо ли ми, који се клањамо Новорођеном – а Он се понизио до свих најдубљих понора људских слабости и, ено Га, лежи у јаслама – и даље с презиром гледати на наше комшије, с њима живети уз непоштена размишљања, селективне истине и селективну љубав?
      Верујемо ли ми, који се поносимо хришћанским именом, истински Небу које људе зове својим миљеницима? Поступамо ли тако са свим људима? Верујемо ли ми – који у светом богослужју тако помно пратимо поруку анђела да је Новорођени „радост за све људе“ – да је та чињеница стварна и могућа, и да је упућена и нама, становницима овога дела Европе?
      Мислимо ли ми, браћо и сестре, да је могуће стварати будућност на само досада схваћеној традицији Божића? Смијемо ли се називати хришћанима ако нисмо дословно „жедни“ и „гладни“ јединства хришћана? Није ли се Он, Бог мира, за тај дар тако усрдно молио на Последњој вечери, за тај циљ на крсту умро и у славиваскрснуо? Васкрсли Господ све поздравља апсолутном новошћу: „Мир вама!“ Баш онако како су у ноћи Његовог рођења свечано навестили анђели!
      Зато, браћо и сестре, нико од нас, ни као појединац, ни као члан заједнице, не може постати мироносцем и миротворцем ако не умре прво својим досадашњим селективним представама, и ако не васкрсне у потпуно, интегрално поимање вере. Божић није „клин“ којим на зид повести прибијамо само досадашњу праксу, него је дан слављења рођења по којем се у нама рађају нове спознаје, нови увиди, нови односи, целовитије учење, нова дела, нови нацрти живота и рада!
      Браћо и сестре, све што рекосмо ни у чему не затамњује нашу животну стварност и историјску истину. Божић о којем ми размишљамо велики је органски процес који увек изнова надилази досадашње спознаје и границе досадашњих поступака. Диже нас у оне висине у којима гледамо целину, откривамо нове могућности и путеве, дишемо чистији ваздух односа и добијамо снагу за напредак. Највиши степен интегралног живота јесте управо онај мир који је Христ Господ живео и по апостолима нама предао! Зато Га и зовемо „Сунцем Правде“, „Сјајном звездом јутарњом“, „Онај који долази“…
      Онај који једини заиста долази у све дубине нашега личног и друштвеног бића, нека вас испуни сваким благословом, срећом и миром!
      У том духу вам желим срећан и благословљен Божић! Браћи и сестрама источне традиције кличем: Мир Божји,Христос се роди! Ваистину се роди!
      Да, браћо љубљена и сестре предраге, нека 2019. година буде година рађања мира, година мирних односа, година у којој ће владати мир у читавом свету, у читавом свемиру!
      Kо у то верује и ко се за то моли, њему ће се тај небески дар и дати. У том духу вас, браћо и сестре, благосиљам уиме Оца, и Сина и Духа Светога, желећи вам: Мир људима на земљи – миљеницима Божјим!
       
      У Београду, 21.12.2018
       + Станислав Хочевар, 
      београдски надбискуп и метрополит
       
      Извор: Београдска надбискупија
×