Jump to content

Препоручена порука

Како сме председник Србије да љуби руку свештенику?
или

О новинарском безобразлуку и ниподоштавању нашег идентитета

На сајту листа "Данас" сам наишао на један од многобројних помодноострвљених, мрзитељских текстова овдашњих агностички обескорењених каменобацача, усмерен против наше Цркве и свега традиционалног у српском народу. Извесни Милан Лазаревић, самопроглашени "слободни новинар", у рубрици "Лични ставови" (од 16. августа), решио је да "споји угодно са корисним" и што гласније и гневније прозове наше политичаре за оно што није сметало ни турским агама и беговима ни немачким окупаторима ― за целивање руке српском Патријарху (и, уопште, свештенству). Тиме он само верно наставља вишедеценијску традицију комунистичких цензора и идеолога из Титове епохе ― само сада са нешто лукавијом и "отменијом" формулацијом, тобоже у име секуларног одређења односа државе и Цркве.

Поменути "слободни новинар" тражи у свом памфлету од Александра Вучића да "коначно учини нешто што се очекује од сваког нормалног шефа секуларне државе" и заувек прекине са праксом љубљења руке Патријарху. Вешто се поигравајући појмовником секуларног погледа на свет, дотични исмева институције Српске Православне Цркве, али и наше државе и друштва, као и право сваког човека (па био он и политичар) да отворено и слободно испољи своја верска убеђења. Лицемерно и лукаво тражи да се људи из врха државне власти одрекну сваке везе са вером у којој су крштени и васпитани. Тражи, дакле, не да православни архијереји не утичу директно и надређено на политичке одлуке српских државника већ да једино припадници наше Цркве немају никакво право на своје мишљење и одговарајући лични утицај на оно што се тиче свих грађана Србије (осим, ваљда, њих). Окрећући тако наглавачке грађански концепт "одбране државе од клерикализма" (и то оног старовременског, искључиво римокатоличког типа) на ― тотално онемогућавање права припадницима Цркве на ма какво друштвено деловање изван гвоздене ограде њихових храмова (баш као и у време антицрквене хистерије у идеолошкој диктатури епохе титоизма).

Више пута је у овом политкомесарском, пропагандном тексту наглашено како "до сада нико није јавно упозорио ― или није смео то да учини ― Вучића да не љуби руку патријарху и тако понижава државу и даје ружан пример другима који у овом иду његовим стопама" и да је "чудно да на то досад нико није реаговао". По настраној логици овог самохвалисавог текстића испада да у Србији влада нека теократска и инквизицијска страховлада, коју, ето, сада, коначно, смело руши тај "најслободнији од свих слободних новинара" - упркос опасностима и тобожњим предрасудама српских медија. Баш храбро! Ставља човек главу у уста разјапљених чељусти црквеноправославних фанатика из власти и ризикује да буде спаљен на некој од увек распаљених ломача што, по њему, даноноћно горе на свим градским трговима овдашње "православне џамахирије".

Звучало би комично да није, у ствари, трагично, да то није само зомбирани и модернизовани наставак већ виђене антисрпске и антиправославне хистерије револуционарно-крволочног типа из времена када су свештеници убијани, цркве дизане у ваздух, а њихови остаци разношени за градњу штала, свињаца и задружних домова. Тада нико од верника није смео ни имао где да објави своју реакцију и неслагање са овим безбожничким терором, а поменути јуришник М. Л. би да (ипак мало закаснело) настави са оваквом праксом, уједно нам најављујући какву то власт он прижељкује. Ако је њему актуелни председник Србије некакав "екстремни клерикалац", који љубљењем руке Патријарху показује недопустиву "склоност патетици и театралности", враћајући се, тако, ретроградно, а по аутору овог бућкуриша од текста ― својој "радикалској и демагошкој природи", шта онда да очекујемо од политичких истомишљеника оваквог поимања ствари (уколико би добили прилику да буду господари наших судбина)? Али, није овом приручном аналитичару феномена "љубљења руке патријарху" права мета А. Вучић, ни сви други политичари што се усудише да целивају десницу наследнику духовног трона Светог Саве, па ни његове колеге новинари што наводно никада нису протестовали против оваквог "неодмереног понашања" већ – Црква. И, наравно, Онај Кога она представља и заступа на земљи и међу људима.

Кад исмева председника што се усуђује да се "савија готово до земље" и "жури да патријархову руку љуби, редовно, нападно и страствено, што пре и видљивије", кад му иронично саветује да онда крене да љуби руке и вођама свих других верских заједница (па и представницима атеистâ), када предвиђа ситуацију у којој ће Патријарх да "дâ корпу" Вучићу, "повуче руку и одбије пољубац", "ускраћујући му ту милост" и "кажњавајући га тако" за његов став према судбини Косова... ― писац овог провокативног дневнополитичког штива то ради искључиво као претњу Српској Православној Цркви и њеним верницима, којима расистички одриче право једнакости са другим суграђанима (све чудећи се како неко "ко је био добар студент" може да се уопште усуди да уради нешто тако примитивно и, замислите, пољуби руку првосвештенику наше Цркве ― и то данас, у 21. веку). То је прави циљ и истинска мета његовог цинкарења још увек православне Србије бриселским моћницима, са идејом да тако "убије две муве истим ударцем" и поништи и оно мало наговештаја бољег односа секуларне према верујућој Србији. By the way или, ипак, не баш тако успут, то је стварни разлог писања ове недуховите, циничне, таблоидне оптужнице против свега онога што је створило, одбранило и јунаштвом прославило ову земљу и наш српски народ: збрисати сваки траг патријархалног система вредности, српске традиције и наше органске припадности хришћанској вери и цивилизацији.

Зато пажљиво и "са зрнцем соли" прочитајте ове речи хладно сервиране мржње и покушајте да појмите поуку ове количине отпора према враћању Србије њеним изворима, све заједно са вероломним односом овог аутора наспрам светосавских завета (и нашег величанственог средњовековног уласка у ред уистину великих народа). Уместо расправљања са оваквим опадачима и клеветницима Цркве, посветите своје драгоцено време проучавању и усвајању вечних вредности духовне културе (оних које брижно и одано чува Српска Православна Црква)! И спасењу своје бесмртне душе.

Драгослав  Бокан

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 21 минута, Џуманџи рече

ако некога занима...

To zanima samo mnogobrojne  pomodnoostrvljene obeskorenjene mrziteljske agnosticke kamenobacace. Mi ostali posvecujemo svoje dragoceno vreme proucavanju i usvajanju vecitih i njima slicnih vrednosti.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Хајдук рече

Српској Православној Цркви и њеним верницима

Само да напоменем да је ово једно. Сви крштени као православни хришћани јесу Црква. Није ово политичка странка и њени симпатизери и чланови, ни музичка група са својим обожаваоцима.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Овај из Данаса се баш нешто наљутио. Просто ми је невероватно за какве све ствари нападају Цркву и под каквим све маскама. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 18 минута, Вилер Текс рече

Овај из Данаса се баш нешто наљутио. Просто ми је невероватно за какве све ствари нападају Цркву и под каквим све маскама. 

Јеси ли прочитао оба текста? Не знам ко од њих двојце напада. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Lady Godiva рече

Јеси ли прочитао оба текста? Не знам ко од њих двојце напада. 

Ако сам схватио главни проблем овог лика из Данаса је што председник љуби руку патријарху. А смета му што се љубе руке епскопима и свештеницима...Шта је то ако није напад на Цркву?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, Вилер Текс рече

Ако сам схватио главни проблем овог лика из Данаса је што председник љуби руку патријарху. А смета му што се љубе руке епскопима и свештеницима...Шта је то ако није напад на Цркву?

Не знам како ћемо то преживети...

Углавном, од тог напада је далеко горе што нас овако бране.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Nisam fan Bokana....dapače, nije mi simpatičan

A ovaj Milanče je...novinar bez ideje, uopšte mi nije jasna poenta sem da ne voli Crkvu, to jest da mu smeta crkvenost srpskog naroda....a ne bih rekao da u protestantizmu sveštenik nije "institucija"...

A onda ljubio bio patrijarhu Pavlu

Čovek nema pojma plus je frustriran

Možda nije bio na more letos 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ма лик се излупао, Бокан га дочекао на волеј, а неко је то све објавио на сајту СПЦ...

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 25 минута, Жељко рече

а неко је то све објавио на сајту СПЦ...

Нема шта неће објавити... 7896634

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Lady Godiva рече

Не знам како ћемо то преживети...

Углавном, од тог напада је далеко горе што нас овако бране.

Преживећемо. Није то поента.

Али ствар је у томе да не треба ћутати пред онима који промовишу комунистичку идеју сатеривање Цркве у порту.

Слободни су и други да напишу одговор који би био бољи од овог Бокановог.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Одлично је Д.Бокан написао зато је Црква и објавила. Без грешке. Види се да је човек у Цркви и да се кроз њега чује Дух Свети. Иначе када људи покушају на своју руку нешто да напичу, мудрују по блоговима или интреннету најчешће је без везе.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Председник Руске Федерације В. В. Путин доделио је Орден Александра Невског митрополиту волоколамском Илариону, председавајућем Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије.

       
      Указ Председника Руске Федерације од 18. маја 2021. под бројем 293 „О додељивању државних награда Руске Федерације“ објављен је на званичном руском интернет порталу правних информација.
      У Указу стоји: „За велики допринос у развијању међународних и међуверских односа и дугогодишњи савесни рад Орден Александра Невског додељује се Григорију Валеријевичу Алфејеву (митрополиту волоколамском Илариону), председнику Одељења за спољне црквене послове Московска Патријаршије“.
       
      Извор: Сектор за информисање ОСЦП-а
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Председник Покрајинске владе Игор Мировић боравио је на Светој Гори, у посети манастиру Хиландару, једном од најзначајнијих духовних и културних средишта српског народа.

      „Изузетна је част бити на Светој Гори, на којој се налази чак двадесет православних манастира, и поклонити се светима у Хиландару – месту које представља једну од наших најважнијих светиња и српско историјско и културно наслеђе непроцењиве вредности“, рекао је Мировић.
      Председник је захвалио игуману архимандриту Методију и монаштву на добродошлици, те им је у разговору најавио наставак подршке Покрајинске владе обнови манастирског комплекса, који је страдао у великом пожару 2004. године.
      Он је указао на то да на обнови манастирског комплекса, у континуитету од 2004. године раде конзерватори Покрајинског завода за заштиту споменика културе, који свој посао обављају на најбољи могући начин – сликари, дрворезбари, позлатари и столари – при чему стручни тим најчешће броји десет чланова, а у зависности од обима посла, и до 15 конзерватора.
      У разговору су усаглашени оквири за даљи наставак сарадње на санацији, уз оцену да је то приоритет због значаја који тај манастир има за читав наш народ.
      „И убудуће ћемо подржавати пројекте обнове најзначајнијих културних и верских споменика у нашој земљи и иностранству, како бисмо очували српско културно и споменичко наслеђе”, навео је председник Мировић.
      У делегацији су били и потпредседник Покрајинске владе и покрајински секретар за здравство Зоран Гојковић и директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе Зоран Вапа.
       
      Извор: Хиландар
    • Од Драгана Милошевић,
      Колико је само текстова објављено у богословској или светоотачкој литератури у којима се говори о праштању као темељу духовног живота и путу који човека води у Царство небеско. И колико год они били утемељени, ни из далека не могу оставити утисак какав оставља само један пример истинског хришћанског праштања. Такво је сведочанство о праштању архимандрита Пајсија, некадашњег хиландарског игумана, онима који су му у грађанском рату 90-тих у селима Сребренице поклали више од 30 чланова породице.
      Горди људи нису кадри да приме и сведоче истину. Гордим људима отац гордости, непријатељ Божији од искони, лаж открива као истину и наводи их да постану сведоци лажи „у име истине“. Људи црне душе, нечисте савести, упрљаног образа, плитке памети и охладнелог срца, нису и не могу бити примери српског карактера, примери српског „самоослобођења“, путовође једног народа, објективни критичари. 
      Истина се открива људима Божијим, људима кротким, смиреним, побожним, честитим. Такав је, међу многима знаним и незнаним, у овом народу, у овом свету и веку, био и недавно упокојени архимандрит Пајсије, негдашњи протос Свете Горе Атонске, игуман манастира Хиландара, и на крају свога краткога земаљскога пута и живота – обновитељ православног монаштва на југу Србије, и игуман манастира Светог Прохора Пчињског.
      Иако сам га познавао и добро и дуго, иако сам са њим провео незаборавне дане и ноћи у разним приликама, у Хиландару, Кареји, Грчкој и Србији, нећу у овом тексту - који намењујем за покој његове душе, уместо свеће воштанице - писати о његовом подвижништву, љубави, трпељивости, кротости, богољубљу, братољубљу, духовништву, византијском појању, богослужењу. О томе ће, у времену које долази, сведочити и говорити његова многобројна духовна деца – монаси, монахиње, свештеници, хришћани из Грчке, Босне поносне, Македоније, Србије, и из многих других земаља.
      У овом тексту, заупокојеном сведочењу, исписаћу истину, Богу и многим православним хришћанима знану, о њему – Србину из Сребренице, Сребреници, и злочину. Ову истину исписујемо у времену када је народ архимандрита Пајсија стављен на стуб срама и распет; и пре тога, оклеветан због злочина у Сребреници.
      Неколико месеци након избијања рата у Босни и Херцеговини 1992. године, у манастир Хиландар су, као и свуда где Срби живе, стизале страшне и црне вести о новом поклању Срба у Босни и Херцеговини. Поново су се, као и 1941. године, повампириле усташко-муслиманске ханџар дивизије, оштрили су се ножеви и нови „србосјеци“, спремало ново поклање и изводило етничко чишћење Срба, кројили нови и остваривали стари планови о прогону босанско-херцеговачких Срба са својих вековних огњишта. Никли су нови концентрациони логори, пунила су се српска гробља, правиле нове, масовне и необележене гробнице, вијорили се црни барјаци, рушиле и сваковрсно скрнавиле древне српске цркве и манстири, добрим делом Босне господарили разни Изетбеговићи, Празине, Делимустафићи, Дудаковићи и слични исламски фанатици. Само Бог зна колико је Срба тада убијено, али би убијених било много више да Срби нису по злу упамтили Павелића, Степинца, Јасеновац и друга масовна српска стратишта из времена Другог светског рата.
      У том рату, за који Срби нису криви, било је жртава на све стране. И српских, и хрватских, и муслиманских. Те црне вести са краја двадесетог века никога нису остављале равнодушним, па ни хиландарске оце. Они су на то имали одговор. Хиландарци су се са својим игуманом Пајсијем молили да Господ свима подари понајпре унутрашњег, а потом и спољашњег мира, али и да у Царству Небеском упокоји све оне који пострадаше због православне вере и свог српског имена.
      У том суровом и крвавом рату, муслимански фанатици су у његовом родном селу Чичевци (20 километара од Сребренице) убили четрдесет братсвеника из фамилије хиландарског игумана. Од најближе родбине, на Ђурђевдан 1992. године, убили су му брата од стрица Симу Танасијевића, са којим се у младости највише дружио и војску служио. Неколико дана касније, 10. маја 1992. године, убили су му рођеног брата Миленка (р.1954. г.) и деду Манојла Танасијевића. Сви су побијени у атару свог села, а Симо је мучен најстрашнијим мукама у муслиманском затвору. Злочин су извршиле прве комшије и стари познаници, муслимани из суседног села Јадра.
      Једног каснијег поподнева, у смирају сунца, када Хиландар посебно мирише миром, у хиландарској канцеларији је зазвонио телефон. Јавио се, као и обично, монах Василије (Урошевић), тадашњи манастирски епитроп задужен за контакте са народом. Са друге стране зачуо се глас:
      – Овде команда јединице Војске републике Српске. Тражимо да чујемо хиландарског игумана Пајсија.
      Отац Василије је замолио официра да позове поново за десетак минута, док он позове игумана да дође из његове монашке келије. Отац Пајсије је дошао, а док телефон није поново позвонио, размишљао је да ће поново чути црни глас из свог родног краја. Премишљао је у себи ко је од његових најближих нова жртва исламског фундаментализма. Није дуго чекао. Телефон је поново позвонио. Када се официр представио, и уверио да разговара са хиландарским игуманом, кренуо је са својом причом:
      – Оче игумане, наше јединице су ухватиле једног познатог муслиманског зликовца, кољача из околине Сребренице. На ислеђивању је признао да је, поред многих других Срба, лично мучио и убио – како је рекао – брата првог попа са Свете Горе. Он је сада у нашим рукама, и тај нема осећај гриже савести због почињеног злочина. Одлучили смо да вас позовемо, и његов живот стављамо у Ваше руке. Како Ви кажете, ми ћемо тако урадити – војнички је завршио свој „рапорт“.
      Игуман је заћутао неколико тренутака, а онда, својим смиреним и тихим гласом, рекао:
      – Ја га нисам тражио. Ја сам му опростио. Нека му Бог суди по делу његовом. Што се мене тиче – слободан је, а ви радите како вас Бог учи. 
      Официр је, не верујући да то чује, питао да ли га је добро разумео. Отац Пајсије је поновио свој одговор. На крају разговора, официр је рекао:
      – Када сте тако одлучили, ми ћемо га пустити.
      Будући да сам био сведок ове јеванђелске приче, дуго сам размишљао о овом готово библијском и драматичном догађају: Шта би човек урадио да су га животне неприлике и воља других довеле у овакву ситуацију? Каквим би судом судио, и каквом би мером мерио?
      Знао је отац Пајсије да је коначни суд у рукама Божијим, да је крв људска – како Његош каже - „рана наопака, да је боље - како каже Јевросима мајка - изгубити главу него своју огрешити душу; да човек хришћанин не завршава у мртвачком сандуку, и у два метра гроба; да је ово на земљи само прво, измериво, краће полувреме у утакмици које овде људи воде са ограничене земље за бескрајно и вечно Небо Божије.
      Све је то знао, и то веома добро, отац Пајсије. Јер, да ту истину није знао, не би у овоме свету и веку сав био Човек, сав Хришћанин, сав Монах, сав Светогорац и Хиландарац, сав Србин. Знао је отац Пајсије да то није учинио због тога да би се људи дивили, да би о томе причали, да би неко о томе писао и приповедао. Знао је да је, по речима Светог Јустина Ћелијског, људска душа важнија од свега. Зато је тако и одговорио.
      Протојереј Велибор Џомић
      извор
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил састао се 16. априла 2021. године у Патријаршијској и Синодалној резиденцији у Даниловском манастиру у Москви са министром спољних послова Србије г. Николом Селаковићем.

       
      У име Руске Православне Цркве састанку су присуствовали председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије Митрополит волоколамски Иларион и његов заменик, протојереј Николај Балашов.
      Са српске стране састанку су присуствовали службеник Патријаршије Српске г. Дејан Накић и виши саветник Амбасаде Србије у Москви г. Бранислав Радојчић.
      Његова Светост је топло поздравио госта, уз напомену да се претходно састао са г. Селаковићем 2015. године, када је био министар правде Републике Србије. Честитајући г. Селаковићу именовање на садашњу функцију, Његова Светост му је пожелео успех на месту челника српског Министарства спољних послова.
      У наставку разговора, Патријарх је приметио да су се скоро све државе, укључујући Русију и Србију, прошле године суочиле са пагубном пандемијом коронавируса. „Наравно, ово намеће одређена ограничења, укључујући и друштвене активности“, рекао је патријарх Кирил. „Ипак, живот иде даље. Упркос пандемији, дешавају се многе добре ствари. Мислим да ово сведочи о томе да савремено друштво још увек има одређену резерву снаге, знања и образовања да се одупре таквим изазовима као што је епидемија“.
      Његова Светост је са жаљењем констатовао да је пандемија коронавируса однела животе многих људи, укључујући јерархе и свештенослужитеље. „С тим у вези, посебно бих желео да поменем блаженопочивше Патријарха српског Иринеја и митрополита Амфилохија, као и нашу осталу браћу Србе који су преминули од ове болести“, рекао је предстојатељ Руске Цркве. „Сећам се своје посете Србији 2014. године, сусрета са патријархом Иринејем и братског дружења са архијерејима Српске Православне Цркве“, наставио је Његова Светост патријарх г. Кирил. „С тим у вези, још једном бих нагласио да посебну важност придајемо односима са Српском Православном Црквом. Односи наших Цркава – Српске и Руске – веома су важан, можда и одлучујући чинилац који одређује добре односе наших држава. Баш због тога придајемо посебан значај развоју тих односа“.
      Његова Светост је такође посведочио да је вест о упокојењу блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, који је био веома вољен у Србији и широм православног света, примљена са осећањем дубоке туге у Руској Православној Цркви. „Патријарх Иринеј је свима нама био пример како се и у поодмаклим годинама живота може бити активан и физички јак и достојно представљати свој народ и своју Цркву“, рекао је Његова Светост.
      У фебруару 2021. године Српска Православна Црква је добила новог предстојатеља. Према речима Његове Светости патријарха Кирила, Руска Црква је са великим задовољством примила вест о избору Његовог Високо-преосвештенства Порфирија, Митрополита загребачко-љубљанског, на древни престо српских првојерараха. „Одмах, на дан избора, позвао сам телефоном Светејшег брата Порфирија. Имали смо срдачан разговор. Уверио ме је да ће се све што је исправно и добро, уграђено у темељ односâ између наших Цркава, развијати уз његово активно учешће“, рекао је Његова Светост.
      Обраћајући се Његовој Светости патријарху Кирилу, г. Селаковић је захвалио Предстојатељу Руске Православне Цркве за пријем. „Захвалан сам Вам на овом благослову да после више од пет година могу поново да се сусретнем са Вама, сада у својству министра иностраних послова. Наш први сусрет био је један од најважнијих у мом животу. Данас, као министар спољних послова, имам прилику да Вам пренесем најтоплије поздраве и жеље нашег председника Александра Вучића, који Вас је назвао великим човеком и великим пријатељем Србије и српског народа“, рекао је први човек Министарства иностраних послова Републике Србије. Он је такође захвалио Његовој Светости патријарху Кирилу на лепим речима о блаженопочившим јерарсима Српске Цркве, Патријарху српском Иринеју и митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. „Патријарх Иринеј је имао особину која одликује и Вашу службу, Ваша Светости. То је борба за јединство Цркве и за јединство вере. Патријарх Иринеј је имао следећи обичај: када би се постављало неко питање, увек је питао шта ће о томе рећи сестринска Руска Православна Црква“.
      Како је истакао г. Селаковић, председник Републике Србије Александар Вучић и блажене успомене патријарх Иринеј су успоставили веома добре, стабилне односе између државе и Српске Православне Цркве. „Наш новоизабрани патријарх Порфирије ће наставити тим путем. Односи између Републике Србије и Српске Православне Цркве су онакви каквима их је успоставио патријарх Иринеј“, нагласио је министар спољних послова Србије.
      Говорећи о последицама пандемије коронавируса, г. Селаковић је изразио захвалност Руској Федерацији и председнику Владимиру Путину на помоћи пруженој српском народу. „Лични односи између председникâ наших земаља, Александра Вучића и Владимира Владимировича Путина, у великој мери су допринели превазилажењу последицâ пандемије у Србији“, изјавио је г. Селаковић. „Од јуче је у нашој земљи почела производња Спутњика V. Блискост наших сестринских Цркава, Руске и Српске, у много чему доприноси добрим пријатељским односима између наших држава“, додао је.
      Током разговора је било речи и о питањима даље сарадње двеју Цркава у обнови низа црквених објеката у Хрватској, као и у Босни и Херцеговини. Дотакнуте су и теме повезане са значајем традиционалних вредности у животу народâ Русије и Србије. Министар Селаковић је изразио дубоку захвалност за учешће Руске Православне Цркве, Русије и руских добротвора у украшавању Храма Светог Саве у Београду и изразио наду да ће његово свечано освећење постати догађај од великог значаја у животу српског народа.
       
      Извор: Информативна служба Одељења спољних црквених веза московске Патријаршије  (Патриархия.ru)
    • Од Поуке.орг - инфо,
      После литургијског сабрања у храму Светог Саве, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је посетио здање Главне поште у Београду где је, у молитвеном присуству директора Зорана Ђорђевића и запослених, служио чин благосиљања славског колача и жита поводом празника Благовести - крсне славе ЈП Пошта Србије.

       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...