Jump to content

To nije tvoje telo, zgađen sam, ovde nema mesta za takve stvari

Оцени ову тему


Recommended Posts

Frontmen grupe Architects, Sem Karter, prekinuo je koncert kada je primetio da je jedan muškarac iz publike napastvovao devojku koju je publika na rukama nosila do bine.

– Neću pokazati na tebe, ali video sam da si uhvatio djevojku za grudi. To nije tvoje telo, zgađen sam, ovde nema mesta za takve stvari – povikao je Karter sa bine.

On je više puta ponovio da niko nema prava da napastvuje druge i da neće dozvoliti tako nešto na svom koncertu.

– Ako nameravaš ponovo to da uradiš, odlazi odavde i ne vraćaj se. Hajde da učinimo ovo bezbednim mestom za sve – nastavio je pevač dok mu je publika oduševljeno aplaudirala.

Društvene mreže komentarišu ovaj potez pevača kao sjajnu poruku koja bi trebalo da dođe od svih koji imaju moć da se njihova reč daleko čuje.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Danijela,
      Da li je bestijalno prebijanje u Novom Sadu, o čemu smo se obavestili putem društvenih mreža, a ne putem institucija, nešto što nismo videli u rasponu od 1990. godine do danas? Da li je način na koji policija i tužilaštvo reaguju, odnosno ne rade svoj posao, vest? Da li je ekskluzivna scena u Srbiji u kojoj postoje nasilnik, žrtva i publika koja kao da je zastala da čuje uličnog svirača? Da li su reakcije na društvenim mrežama u kojima pravednici predlažu kidanje mesa, lomljenje kostiju i svašta maštovito, kao rešenja za problem nasilja, potvrda da smo, bez obzira na vek u kome živimo, i dalje oni stari? Zoran Pavlović, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i socijalni psiholog, podseća da je dan u kome snimamo podkast „U mikrofon“ Svetski dan demokratije i da su građani, prema istraživanjima, bili više za demokratiju 1996. godine nego posle 2007, te da je „ta činjenica deo iste priče o nasilju i nedostatku političke kulture“. Govoreći o demokratiji i kulturi nasilja, koja se ovde neguje, može li se reći da je pad demokratije u Srbiji koji konstatuju relevantne međunarodne organizacije upravo srazmeran količini nasilja?
      Nisam siguran da to ima direktne veze – generalno ima veze sa strašnim problemima sa kojima se naše društvo susreće u funkcionisanju institucija. Postoji teza, koja je meni srcu draga i koja kaže da je demokratija samo posledica nekih tendencija koje među građanima jednog društva već postoje, odnosno da ne možemo nametnuti demokratiju odozgo. Ne možete u društvu, gde građani ne podržavaju demokratiju i u kome je politička kultura već jedno vreme spornog demokratskog kvaliteta – a pitanje je da li je ona ikada zapravo bila na visokom nivou – podražavati demokratiju. Mi smo posle 5. oktobra promenili insititucije, dobili neke nove koje su obeležje demokratskog društva i onda je trebalo da svi postanemo građani i da se ponašamo u skladu sa tim, posle decenija koje su prethodile atmosferom suprotnoj građanstvu. Deca koja su rođena 2000. godine punoletni su građani ovog društva, koji bi trebalo da nose ovo društvo, u nekom smislu, ali podaci ne daju osnova za optimizam.
      Foto: Istinomer, Zoran Drekalović Poslednjih dana u nekim medijima i na mrežama istrajavaju različite reakcije na užasne scene prebijanja i lomljenja ruku čoveku koji je bez svesti. Jeste li pogledali taj snimak?
      Nisam imao stomak da to pogledam. Otvorio sam portal na kome sam video „skrinšot“ scene u kojoj je mladić koji pokušava da slomi ruku čoveku koji je onesvešćen. Ja jednostavno nisam imao stomak da to pogledam, takva vest me je lično, kao čoveka, jako pogodila i zaista nisam mogao da to odgledam.
      Postavlja se pitanje – šta takvi događaji čine nama kao društvu, odnosno da li su reakcije na društvenim mrežama koje su, čini mi se, dominantne i koje pozivaju da se nasilniku sa snimka čini isto i gore od onog što on čini onesvešćenom čoveku, kao zadovoljenje pravde, nešto što je uobičajeno i normalno?
      Tu postoji nekoliko jako važnih momenata koji su generalno i psihološka i socijalno-psihološka priča, i pitanje je kako bismo mi reagovali da smo se tamo zatekli. Sa jedne strane te reakcije koje ste pomenuli sa pravom možemo nazvati nasilnim, jer se u psihologiji pod nasiljem i agresijom podrazumeva i namera da se nekome nanese šteta, što ne znači nužno da će do povređivanja ili štete doći. Ako ja planiram da nekog povredim, a ne uspem, ja ću i dalje biti okarakterisan kao agresivna osoba. Ako vi zaista pročitate komentar „Ja bih njemu polomio kosti”, možemo se sa pravom zapitati da li se taj čovek ponaša na drugačiji način od onoga koga posmatra dok nekom drugom lomi kosti.
      INTERVJU SA ZORANOM PAVLOVIĆEM  MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU
       
      Ali ako je većina komentara takva, čega je to posledica?
      Ne možemo generalizovati. Možda su to komentari koji su privukli najviše pažnje, možda ste ih zapamtili, ali čini mi se da je bitno reći da na nekom nivou ljudi tako besno reaguju jer taj snimak kod onoga koji ga gleda budi poriv da kazni onoga koji je nasilan. Ono što vidim kao jako sporno je ideja da bi tu stvar trebalo rešavati tako što će neko da uzme pravdu u svoje ruke. To je zaista matrica koja se ponavlja i koja u nekom smislu rađa nasilje.
      U kojoj meri je ovde reč o nepoverenju u institucije, koje u ovom slučaju nisu delovale tri nedelje od događaja, što daje za pravo tezi koju ste pomenuli u jednom intervjuu – „Čija vlast, onoga i pravda“, odnosno zakon se primenjuje u odnosu na to ko je učinilac nekog dela?
      Građani ne vide da su tužilaštvo i policija reagovali, zapravo sada imamo informaciju da su zakasnelo reagovali, simptomatično, nakon što se snimak pojavio u javnosti, što je za mene, dodatno, potpuno monstruozan aspekt. Ali zaista je, čini mi se, ključ ovog problema ta stara floskula „Čija vlast, onoga i pravda“, i to je na žalost naša istorijska konstanta. Mi to imamo praktično od kada imamo i modernu srpsku državu, ali je to jako strašna stvar zato što šalje ljudima poruku da se moraju ponašati u skladu sa tim. Mi zapravo ne znamo da li su ljudi pozvali policiju ili ne – ako se ne varam, ljudi na snimku stoje i gledaju. Da budem iskren, ja mogu da zamislim sebe kako sa detetom prolazim i – da li bih bio spreman da u toj situaciji reagujem? Bih, ali na jedan specifičan način – tako što bih pozvao policiju. Da li ima potrebe da vas vraćam na činjenicu da ta moja intervencija podrazumeva da ja verujem da će institucija kojoj se obraćam adekvatno reagovati? Mogu vas vratiti na jedan paradigmatičan primer koji je bez presedana, iako je naša moderna istorija zasićena svim i svačim, a to je slučaj Savamale. Tamo su ljudi bili maltretirani, vezivani, tukli su ih neki u fantomkama, a oni su pozvali policiju koja nije došla. Nažalost, pravda, intervencija policije, tužilaštva – strašno su selektivne. Ovde vlast nije servis građana, nego su oni ustanovili princip da se reaguje u skladu sa usko partijskim interesima, sa bliskim vezama, a ne u skladu sa nekim normama koje su izvedene iz demokratskih načela.
      Foto: Istinomer, Zoran Drekalović U kojoj meri činjenica da se u ovom trenutku policija i tužilaštvo „prepiru“ ko je kada reagovao na nasilje u Novom Sadu, a zapravo se oglašavaju i jedni i drugi tek pošto je snimak objavljen, predstavlja povod za ozbiljnu sumnju da mi nikada i ni na koji način ne bismo ništa znali da nema YouTube-a?
      Upravo tako. Jednako je porazno da institucije reaguju tek pošto se snimak pojavio u javnosti kao i da uopšte ne reaguju i ne rade svoj posao. To u krajnjoj instanci može da vodi negativnoj karakterizaciji raznih ljudi koji se nalaze na javnim funkcijama, uključujući i one koji se nalaze na vrhu države. U normalnim okolnostima, država ne bi trebalo da očekuje da građani rade posao koji je posao države. U Francuskoj imate zakon koji vam donosi strašno visoko novčanu kaznu ako pokušate da spasite davljenika u reci, a ne nazovete nadležne službe.
      U samo dva dana imali smo objavu snimka iz Novog Sada, ali i eksploziju automobila sa ljudskim žrtvama usred bela dana u Beogradu. Koliko ovakvi događaji utiču na emotivno stanje kod građana, odnosno da li se obični građani identifikuju sa nasilnim dešavanjima povezanim sa klanovima i ljudima sumnjivih biografija, ili je to daleko od naših svakodnevnih života?
      Jedan aspekt je svakako osećaj ugroženosti u kontekstu bezbednosti. Živite u državi u kojoj već imate svedočanstvo da su građani pozivali policiju, a da ona nije došla da interveniše. To je prosta stvar. Sa druge strane imate aspekt koji se stalno previđa, a to je da ljudi uče kako treba da se ponašaju i to ne važi samo za decu. Postoje istraživanja u psihologiji u kojima, između ostalog, posmatrate ponašanje dece kojoj puštate neke agresivne sadržaje. Tu su stvari nesporne. Ali ovde je dodatni problem nekažnjavanje dela koja bi morala da budu samerena u skladu sa zakonima ove zemlje. U moralnom smislu, izgubili smo kompas i mi više ne znamo šta je dobro, a šta loše. Govoreći o ovom događaju iz Novog Sada, da li ste mogli da čujete osude sa adresa najviših državnih funkcija? I šire, mimo tog događaja, koji je samo jedna vrsta simptoma, imate li poruke da je država tu da zaštiti stanovništvo i poruke kako se ne možemo ponašati? Mi, naprotiv, imamo istaknute javne ličnosti – funkcionere koji neskriveno i bez pardona vrše nasilne akte, jer gotovo svakog dana slušamo uvrede, vređanja, što je vid verbalne agresije.
      Govoreći o kulturi nasilja, mi smo tome izloženi decenijama, sa posebnim akcentom na ratne godine, na posledice ratova, ubistvo premijera, pa na posledice toga, sve sa ovim u čemu smo danas. Šta ta izloženost proizvodi u društvu – potrebu da se izađe iz toga, ili naprotiv proizvodi tzv. logoraški sindrom?
      Istraživanja pokazuju da dugotrajna izloženost nasilnim sadržajima, poput ovoga o čemu govorimo, izaziva dugoročne posledice. Jedna je podizanje praga tolerancije na takve događaje i to me, jednostavno, više uznemirava. Ne ulazeći u primerenost ili neprimerenost komentara na događaj iz Novog Sada na društvenim mrežama, ljudi su tu reagovali intenzivnije, ali najrealnija posledica dugotrajne izloženosti nasilju je stvaranje tzv. logoraškog mentaliteta, jer smo mi praktično naučeni da budemo bespomoćni i da ništa ne vredi da bilo šta pokušavamo. To je, čini mi se, prirodna posledica života u društvu koje karakteriše sve ovo o čemu smo govorili.
      Foto: Istinomer, Zoran Drekalović Da li je onda u skladu sa tim – zapravo normalna – ona scena iz tramvaja kada je devojka izložena nasilju, a ostatak putnika sedi i gleda kroz prozor?
      Ne mogu reći da je normalna, ali je očekivana. Imate u socijalnoj psihologiji tzv. efekat posmatrača, nastao na jednom slučaju koji je ponukao razna istraživanja. Naime, navodno je devojka u Americi ubijana 45 minuta ispred jedne zgrade, a da ljudi nisu reagovali niti pozvali policiju. Ispostavilo se da ta priča nije tačna i da su ljudi reagovali, a da je ona preminula na rukama jednog komšije. Dakle, u slučaju iz tramvaja imamo „efekat posmatrača“, odnosno ljudi reaguju pasivno i ništa ne čine. U slučaju iz Novog Sada, ljudi stoje ali imaju „aktivnu“ ulogu, aktivno saučestvuju jer nemo posmatraju nasilje pošto su, koliko sam razumeo, u vezi sa tim momkom. Situacija da mi posmatramo, a ne reagujemo je očekivana za društvo u kome živimo, ali nikako nije normalna i ne bi trebalo da bude normalna. Trebalo bi da učinimo sve što možemo da se stvari promene.
      Ali kako to ne činimo ni na nivou društva, u kojoj meri onda možemo efekat posmatrača primeniti i na društvo u celini?
      To je dobar šlagvort za drugu temu koja mi se čini važnom. Istraživanja pokazuju da naše društvo karakteriše veoma izražen stepen međusobnog nepoverenja. Ne mislim samo na nepoverenje prema institucijama ili u hijerarhijskom smislu – posebno je problematično to horizontalno nepoverenje. Ljudi ne veruju jedni drugima. To znači da ne može da zaživi ideja da smo mi sugrađani koji imaju zajednički cilj, što je dobrobit ovog društva. To pokazuje takođe da je ovo društvo strašno rascepkano i da ljudi veruju samo svom najužem krugu oko sebe. To je ta filozofija porodice i prijatelja i života u skladu sa maksimom „Gledaj ti svoja posla“, ili „Šta se ti mešaš”, ili „Ne gledaj preko plota kod komšije“, ili „Ćuti, dobro je“.
      Kakav je efekat te filozofije?
      To proizvodi, da do kraja psihologiziram, da ste od malih nogu izloženi porukama da nije vaš posao ako se komšije svađaju, koga briga, to se mene lično ne tiče. Zašto je to strašan problem? Zato što je u takvoj situaciji nemoguća saradnja među ljudima, pa je nemoguće i da se ljudi pobune u nekakvom organizovanom smislu protiv ovakvih užasnih scena o kojima pričamo – bivaju podstaknuti samo onda kada su lično pogođeni.
       
      Foto: Istinomer, Zoran Drekalović  
      Da li je banalna analogija sa događajima od pre dva meseca, kada su se ljudi pobunili jer su bili lično pogođeni najavom policijskog časa?
      Videli smo da su onda bili podstaknuti da se pobune. Ali zapravo, u toj vrsti neke socijalne dileme mi ne shvatamo da moramo odustati od uskih, partikularnih interesa. Odustajanje od partikularnih interesa ne važi samo za političke elite, već i za obične građane koji posmatraju. Ovo društvo je strašno podeljeno, sada i po političkoj liniji, gotovo do ivice građanskog rata. Ako uzmemo u obzir politički kriterijum, najveći broj ljudi i dalje kaže – mene politika ne interesuje, ja se time ne bavim, trudim se da moj život bude van politike. To je za mene teza koja je potpuno nevalidna – građani ste ovog društva, sve je politika. Mene interesuje koliko nešto košta – i to je politika. Sa druge strane, imate zagađenu javnu sferu najraznovrsnijim mogućim skarednim sadržajem, od rijaliti programa, politike, od ponašanja u Skupštini, od javnih nastupa političara, i poruka koja se građanima šalje je da je to jedan sasvim normalan vid ponašanja. To je ta kultura nasilja u kojoj mi živimo, i ne vidimo ništa sporno u u sceni nasilja iz tramvaja i činjenici da se ono dešava i da ljudi okolo ne reaguju.
      Kada kažemo „Mi smo društvo koje je nasilno” ili „Negujemo kulturu nasilja”, kojim činjenicama se to dokazuje?
      Te konstatacije su možda preteške, da smo nasilno društvo. Međutim, fenomene o kojima govorimo nismo mi izmislili i oni ne karakterišu samo nas. Ja sam se lično mnogo bavio školskim nasiljem – u toj oblasti nismo previše ekstremni u odnosu na druge. Dakle, svi ti fenomeni nisu specifično srpski, ali to nimalo ne teši. Ono što vidim kao specifično srspki fenomen je to što je izgrađena „infrastruktura nekažnjivosti“. Pri tom mislim i na one na najvišim funkcijama, koji su po mnogim kriterijumima nedostojni takvih funkcija, ali i na druge. Recimo, gde imate predsednike opština koji pale kuće i angažuju ljude da pale kuće i da pucaju u vrata dok kuća gori? Možemo li zamisliti državu u kojoj bi takav slučaj bio i dalje bez epiloga?
      Živimo u njoj.
      Da. Ja se stalno, ne kao socijalni psiholog, nego kao građanin pitam kako je to moguće, zašto to neko radi, i tu imam banalan odgovor koji nije ni previše mudar – čini mi se, zapravo, da to radi jer mu je dozvoljeno, ne snosi nikakve sankcije, ne odgovara nikome, zna da ni na koji način neće biti kažnjen. Drugo, nasilje vam se i debelo isplati, jer smo došli do toga da se nasilnim metodama rešavaju neke stvari koje su od „državnog“, „javnog“ interesa, poput Savamale. Treće, priznanjem funkcionera države da ne mogu da se izbore sa fenomenom nasilja na stadionima te grupe su praktično nagrađene.
      Vučić je rekao da ne može da reši te probleme.
      Tako je. Praktično, vi time kažete da mi nemamo državu. Veber, na koga su se često pozivali, kaže – država ima monopol, ali država nije jedina koja sprovodi fizičku silu.
      Da se vratimo na reagovanje građana i na komentare tipa „Da sam ja vlast, ja bih ga obesio“. To zapravo posle svega deluje logično?
      Upravo tako. Logična i prirodna posledica je da ljudi reaguju onako kako im se čini da ima efekta. Nezavisno od toga što mi to ne odobravamo, ali ljudi su i razumna bića koja reaguju u skladu sa modelima ponašanja koji postoje u jednom društvu. Kako mi možemo očekivati od ljudi da se drže nekih pravila, propisa, da poštuju zakone, kada ih prvo ne poštuju oni koji ih donose? Drugo, čak i ako ih kršite, potpuno je neizvesno da li će uslediti neka sankcija i kada će uslediti. Kako, na primer, da objasnite strancima zakon o legalizaciji nelegalno izgrađenih objekata, ili protest nelegalnih taksista?
       
      Foto: Istinomer, Zoran Drekalović Da se na kraju razgovora vratimo na početak. Kažete da nemamo političku kulturu i da je to ishodište mnogih problema. Kako se dolazi do društva sa izgrađenom političkom kulturom?
      Jedna teza kaže – morate graditi demokratiju odozdo, morate izgraditi neke kapacitete unutar društva koji treba da iznesu demokratiju i demokratske institucije. Mi nemamo te kapacitete, ne treba da se lažemo, mi nemamo strukturne kapacitete za demokratiju, nemamo dovoljno obrazovanog stanovništva – određena struktura podrazumeva aristotelovsku jaku srednju klasu. Imamo mnogo funkcionalno nepismenih ljudi. Druga teza kaže da stvari ipak mogu doći odozgo, odnosno da mi možemo ljude naučiti da budu demokrate, tako što ćemo izgraditi demokratske institucije. Sada, pitanje da li je starija kokoška ili jaje. Da budem iskren, ja sam prilično pesimističan da će se stvari ovde skorije rešiti. I poruke koje mi od opozicionih političara čujemo uglavnom su u kontekstu toga da mi treba da nađemo nove ljude. Ja mislim da su nam prosto potrebne promene sistema. To stvarno zvuči kao floskula, ali moramo se dogovoriti kako ćemo se odnositi – ne prema ljudima, nego prema principima, i da branimo te principe. Čini mi se da je u tom smislu važna uloga ljudi koji mogu sebi da dozvole luksuz da budu u današnje vreme kritični prema vlasti. Mislim da treba da pokušavaju da mobilišu javnost i da šalju poruku da je drugačije mišljenje moguće, da je drugačija vizija društva moguća. U protivnom smo osuđeni na sliku koja ne dopušta nikakve druge interpretacije ili kritiku.
      Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović
       
       
      Pavlović: Nasiljem rešavaju stvari od „državnog“ interesa, poput Savamale - Istinomer
      WWW.ISTINOMER.RS Da li je bestijalno prebijanje u Novom Sadu, o čemu smo se obavestili putem društvenih mreža, a ne putem institucija, nešto što nismo videli u rasponu od 1990. godine do danas? Da li je način...  
    • Од JESSY,
      Ovo mesto pod zaštitom je države od 1981. godine. A kako i ne bi! Mala, pećinska crkva iz 13. veka predivan je trag života hrišćana na Staroj planini. Kao da to nije dovoljno, ovde se nalazi i freska koja prikazuje Isusa, jedinstvena u celom svetu!
      Pećinska crkva Svetih Petra i Pavla nalazi se pored sela Rsovci, na Staroj planini u pećini brda Kalik, 22 kilometara od Pirota. Podignuta je u 13. veku.
      Upravo ona dom je freske ćelavog Isusa, jedinstvene u pravoslavnom freskoslikarstvu!
      FOTO: WIKIPEDIA/DJORDJEMARKOVIC
      FOTO: WIKIPEDIA/DJORDJEMARKOVIC
      Freska je poznatija pod imenom Isus Mladenac, nalazi se na severnom zidu crkve i ujedno je i jedini živopis u pećinskoj crkvi Svetog Petra i Pavla. Zanimljivo je to što je tu Isus oslikan kao mlad i ćelav, a da sve bude neobičnije čini i to što je prikazan u odeždi koja liči na budističku, i u osmougaonoj mandorli ili zvezdi.
      Fresku je prvi put svetu predstavio Dragan Bosnić, hroničar i majstor fotografije u svojoj knjizi “Čudesna Srbija”.
      Među fresko-slikarima, jedna grupa smatra da je lik mladog “Ćelavog Isusa” delo slikara ili grupe slikara, koji su bili pod uticajem raznih pravaca hrišćanske religije. 
      Nema preciznih podataka kako je ova neobična freska nastala, ali se pretpostavlja da je to bilo u vreme kneza Lazara i da su je naslikali isposnici iz Sinaja koji su boravili u pećini.
      U to doba, isposnice kao hramovi nisu bile podložne crkvenim kanonima o tome kako se predstavlja koji svetac, pa se veruje da su Isusa iz pećinske crkve naslikali sami isposnici i da ona zbog toga na nju nisu uticala pravila i cenzura.
      Ipak, zašto su gosti iz Sinaja Isusa predstavili baš ćelavog,
      https://www.istorijskizabavnik.rs/blog/celavi-isus
       
    • Од Danijela,
      Piše:Velimir Grgić 26.02.2016. ‘Ladno, standard i samoća – čudna je ta Švedska… Polovinu zemlje čine samci, svaki četvrti čovjek umire potpuno osamljen, a zemlja usto ima i najduže vrijeme prilagodbe za autsajdere – čak je sedam godina potrebno prosječnom imigrantu da pronađe posao i krene se uključivati u život zajednice.
      Ne nužno zato što je zajednica toliko zatvorena, nego dobrim dijelom zato što je zajednica samo privid, izgrađen na strukturalnom umrežavanju hiperindividua, štovanju kulta pojedinca do te mjere da čak i obiteljski odnosi utihnu jednom kad se napuni čarobna brojka punoljetnosti.
      Čudna je ta zemlja blagostanja, ali uopće nije čudno to da je jedna od najpopularnijih društvenih aktivnosti – volontiranje u traganju za nestalim osobama.
      Samoća kao nuspojava modernog življenja i nesretne, izgubljene atomizirane jedinke koje su individualnu slobodu poistovjetile s međuljudskim driftingom predmet su nove fascinacije Erika Gandinija, talijansko-švedske dokumentarne superzvijezde, autora nezaboravne “Videokracije” / “Videocracy” (2009).
      Iako osvjedočeni ljevičar, Gandini svojim novim uratkom “Švedska teorija ljubavi” / “The Swedish Theory of Love” (2015) u neku ruku brani strahove i tradicionalne desnice, koja “preorganiziran, učinkoviti sustav temeljen na radu, socijalnoj pomoći i osobnoj autonomiji” vidi kao opasnost, a dezintegraciju obiteljskih struktura kao posljedicu.
      Kada je švedska lijeva vladajuća politika prije četrdesetak godina oblikovala stil nordijskog življenja, utabala je put slobode i lagodnog življenja, koji su, eto, rezultirali – samoćom i stravičnom dosadom, društvom u kojem možeš dvije godine ležati mrtav prije nego netko primijeti da te nema.
      Gandinijev narativni pristup standardno je sjajan, taman toliko meditativan i stylish da vas uvuče u sliku modernog svijeta, a opet s taman doziranom razinom emotivne krhkosti; atmosferičan i na trenutke spooky.
      I pri tome je svašta-nešta pospajao: neizostavne sirijske izbjeglice na učenju novog mentaliteta tu su zajedno s montažom lica muškaraca u masturbacijskoj poluekstazi; prizori umjetne oplodnje kao izišli iz medicinske video propagande susreću osobne ispovijesti i filozofske analize… Rezultat je dobar, intrigantan koktel doku-kronike, sociološke analize i eseja.
       
       
    • Од JESSY,
      ja to redovno radim....na različite načine obeležavam mesta u knjizi koja želim da zapamtim, koja mi nešto znače...(drugarica mi kaže da sam štreber...!)
      stavljam zvezdice, koristim markere u bojama...
      evo šta o tome kaže Ivo Andrić:
      “Није рђаво остављати траг за собом за време читања. Ови исписи имају двојаку корист: у њима је сачуван белег дела која сам прочитао, ту су још и описи и реченице над којим сам се мучио. При читању, човек мора водити белешке: читати без бележака, исто је што и читати на једно око… “
    • Од Дејан,
      Nek’ se zna: Amfilohijevo sam kopile i Vučićeva sam kurva
      AUTOR: DRAGO PILSEL / 17.02.2020.
      Drago Pilsel
      Poznati i utjecajni bosanski fratar, osobito zbog mirovnoga rada (ime mu neću navesti jer mi je poslao privatnu poruku) smatra da sam se, u slučaju iskazivanja stava o događanjima u Crnoj Gori “izravno stavio na velikosrpsku stranu”.
      Kaže da je Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori “velikosrpski projekt”. Taj mi fratar imputira da ne poznajem razloge raspada Jugoslavije, da negiram genocid nad Hrvatima, Bošnjacima i Albancima i da postoji veliki ponor među nama, ponavljam, jer ne priznajem i ne razumijem velikosrpsku ideologiju.
      Njegovo pismo sam doživio kao jednu u nizu poruka u kojima se naglašavaju sljedeće moje obiteljske i seksualne karakteristike: da sam Amfilohijevo kopile i da sam Vučićeva kurva.
      Pošto sam već navikao na razočarenja, nisam napravio veliku dramu nakon “mirotvornog diskursa” dotičnog fratra o mojoj malenkosti: konstatirao sam da je naše prijateljstvo okončano (a moglo bi se obnoviti tek ako odustane od toga da me naziva četnikom i velikosrbinom i ako bi se zbog toga, naravno, ispričao). Da stvar dobije neku simboliku, odfrendao sam ga i na fejsbuku.
      Ponavljam, nisam napravio tom fratru veliku dramu, ali to ne znači da njegov necivilizirani i nekršćanski nasrtaj ne zaslužuje osvrt jer­ – jesam li ja četnik? Ako je Miljenko Jergović nekima onomad postao četnik, onda je moguće da sam i ja četnik.
      Dakle, nisam napravio tom fratru veliku dramu, ali to ne znači da njegov necivilizirani i nekršćanski nasrtaj ne zaslužuje osvrt jer­ – jesam li ja četnik? Ako je Miljenko Jergović nekima onomad postao četnik, onda je moguće da sam i ja četnik
      Jesam li pak velikosrbin?
      Ako je ta etiketa cijena mog prijateljstva s mitropolitom Porfirijem Perićem ili vladikom Jovanom Ćulibrkom, ili pak što sam pozitivno potaknut i motiviran da se usavršavam čitanjem teoloških radova vladike Irineja Bulovića (osobito njegove impresivne doktorske disertacije obranjene 1980. u Ateni, a objavljene lani u Novom Sadu na našem jeziku), zato što sam se više puta našao s patrijarhom srpskim Irinejem (a onda i dobio i dao u javnost njegova pisma papi Franji gdje osporava Stepinca) ili zbog toga što sam odlučio doktorirati na Pravoslavnom teološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu (nakon čeka planiram obraniti još jednu disertaciju na Univerzitetu u Sarajevu), onda u redu – neka budem velikosrbin pa ću onda postati i velikobošnjak.
      Čini se, očito, uzaludno da ponavljam sve što sam pisao o situaciji u Crnoj Gori, da je komunistička crnogorska vlast gotovo satrala pravoslavnu crkvu u toj republici, da je Amfilohija 1990. dočekalo jedva dvadesetak prestravljenih i izmućenih svećenika i monaha (danas ih je preko 600, s monahinjama), da su manastiri bili pretvoreni u štale krcate balegom, da su na tisuće pravdoljubivih crnogorskih komunista išli kamenovati manastir na Cetinju, da, da, da… Jer rečeni fratar sve zna, sve mu je jasno, dobar je on i oštar sudac pa je tako sudjelovao u kažnjavanju i u protjerivanju važnog i dragog nam franjevca.
      To što dižem svoj glas protiv nepravdenog Đukanovićevog Zakona, donesenog samo zato da se razvlasti SPC, ne znači da sam potpisnik svih Amfilohijevih izjava, pa tako ni onih na odru Zorana Đinđića. To što se šalim na račun don Mile, koji se je možda umorio od mafijaškog posla pa bi pod stare dane želio postati patrijarh crnogorske crkve ne znači da negiram postojanje crnogorske nacije: to neki u SPC-u čine, ali ja ne. Osim toga, ja ne osporavam onim Crnogorcima koji bi željeli napraviti raskol, vlastitu crkvu (Dedeića, nekad vatrenog Miloševićevog Srbina, i njegovu skupinu ne nazivamo crkvom, to je cirkus), ali zna se u pravoslavlju kako se stvara crkva (to sam već pojasnio u mojim kolumnama, u svakom slučaju ne na tuđoj imovini, a svakako s vlastitim svećenstvom i vlastitom hijerarhijom!).
      A rješenje nisu nacionalne crkve ili crkve s nacionalnim predznakom. Valjda vratiti naziv Pećka patrijaršija i u njoj će biti sve eparhije/mitropolije: od beogradske, preko crnogorsko-primorske do zagrebačko-ljubljanske i tako dalje.
      Ali, zašto bih se ja trebao opravdavati idiotskom fratru koji u meni vidi četnika i velikosrbina? Radije neka progovori sam Milo Đukanović.
      Predsjednik Crne Gore rekao je ovih dana za novinsku agenciju France-Presse da je Crnoj Gori potrebno da ima “sopstvenu pravoslavnu crkvu kako bi učvrstila svoj nacionalni identitet i suprotstavila se miješanju iz Srbije”.
      Prema njegovima riječima, Crna Gora treba da ima “sopstvenu crkvu” kao način potvrđivanja svog nacionalnog identiteta. I brani to Đukanović izravnim zagovaranjem etnofiletizma (vjerskim nacionalizmom). Dakle tako.
      “Vođeni smo nespornom potrebom da usavršimo duhovnu, društvenu i državnu infrastrukturu kako bismo ojačali svijest građana o sopstvenom identitetu”, rekao je on i dodao da bi u Crnoj Gori trebalo da postoji autonomna Pravoslavna crkva koja bi okupila sve pravoslavne vjernike, “kako pripadnike srpske, tako i pripadnike crnogorske nacionalnosti”.
      To su ljudi, uostalom, koji se nikad nisu odrekli ili ogradili od odlikovanja koje je nadbiskup zagrebački primio od ustaškog Poglavnika ”Redom za zasluge – Velereda sa zviezdom”. I to, navedimo zbog preciznosti: ”Što je kao nadbiskup razkrinkavao u zemlji i izvan zemlje odmetnike s područja Nezavisne Države Hrvatske”, kako stoji u službenom glasilu NDH ”Narodne novine” te 1944. godine, kad je tiskana odredba o odlikovanju na prijedlog ustaškog Ministarstva pravosuđa i bogoštovlja
      To da državna vlast “gradi crkvu” u 21. stoljeću, teška je budalaština. To da jedan bosanski fratar, koji se inače zalaže za odvajanje državnih i crkvenih poslova, to podržava, teški je kretenizam.
      Đukanovićeva izjava o reagiranju SPC-a i trećine građana Crne Gore koji mirno prosvjeduju: “Varaju se moji protivnici ako misle da ćemo im učiniti uslugu i omogućiti im vlast bez izbora”, ravna je idiotluku Milorada Dodika koji je zalajao u bosanskohercegovačkom izdanju Večernjeg lista i kazao: “Ako se ne dogovorimo, od proljeća sljedeće godine više neće biti BiH. Ni Amerika nas neće zaustaviti”. Riječi su to koje podsjećaju na grmljavinu topova i druge artiljerije Radovana Karadžića i Ratka Mladića postavljene oko Sarajeva u doba opsade glavnog grada BiH.
      Jesam li ja sada, kao četnik i velikosrbin, izjavio herezu? Gukni, fratre. Ili začepi.
      Ima jedna rečenica u jednoj od posljednih kolumni Miljenka Jergovića koju valja ovdje navesti: ”Naše vam je novinarstvo kao dom zdravlja u Srbu, u Donjem Lapcu, u Dvoru na Uni. Herojsko, na svoj način, ali nije u stanju više ni o čemu drugom da ima ozbiljno mišljenje, osim o kućama i okućnicama. A bez ozbiljnog mišljenja, da vas i tome poučim, nema pozitivnih stvari. Samo mrak”.
      Moje novinarstvo možda nije herojsko, gospodine fratre, ali je akt ozbiljnoga mišljenja.
      ***
      Još i ovo imam reći: kao eho svima onima koji su se javili od prošlog ponedjeljka kada se obilježila 60. godišnjica smrti Alojzija Stepinca. Stvari stoje tako da ako ne misliš mentalitetom ”dobrih Hrvata”, šalju ti prijetnje smrću ili te u novinama ili portalima i u privatnim porukama proglašavaju agentom KOS-a i glavnim logističarem srbijanske vlade, pa ću si ipak uzeti pravo da ponovim konstataciju Slobodana Šnajdera da imade i nas Hrvata koji mislimo da je Aloizije Stepinac pomogao uspostaviti najmračniju državnu tvorevinu ikad nastalu na ovom tlu, da se sasvim nedovoljno usprotivio zlodjelima te iste državne vlasti, te da se ne može, niti smije nametnuti (Bozanićev) stav da bi baš on bio neka hrvatska vertikala u zlu vremenu.
      U radu kojim sam obranio magisterij znanosti napisao sam ono što je moja vjera građanina – ”ne postoji ta država koja bi bila neko dobro per se, već da je ona, država, tek prazan okvir koji se može popuniti svačime, mi želimo da se to popuni kvalitetom, vrlinama, a ne onime čime se punilo pod Poglavnikovom vladavinom, čistim užasom”.
      Isto tako, Crna Gora ili Kosovo, a ovo se tiče i poslova Milorada Dodika (i Dragana Čovića) upadaju u ”domoljubnu blokadu duha”. Toliko se želi država, toliko je taj cilj važan, da će se zažmiriti na očita kršenja ljudskih prava. Mi kršćani na to ipak nemamo pravo, niti je država najsvetiji ideal. Tko poistovjećuje svoj moral s nacijom i državom, taj je po definiciji fašist.
      U komunističkom proganjanju Aloizija Stepinca ima elemenata teške nepravde i samo budala može govoriti da se suđenje Stepincu 1946. (uhićen je 18. rujna, a osuđen je 11. listopada po svim točkama optužnice) može isključivo promatrati kao pravna stvar u pravnoj državi. Tko ne vidi elemente osvetništva od strane režima (a režim je ubijao svećenike kao pseta), taj neka ide optičaru po nove naočale.
      To što dižem svoj glas protiv nepravdenog Đukanovićevog Zakona, donesenog samo zato da se razvlasti SPC, ne znači da sam potpisnik svih Amfilohijevih izjava, pa tako ni onih na odru Zorana Đinđića. To što se šalim na račun don Mile, koji se je možda umorio od mafijaškog posla pa bi pod stare dane želio postati patrijarh crnogorske crkve ne znači da negiram postojanje crnogorske nacije: to neki u SPC–u čine, ali ja ne
      Kada je Ivan Pavao II. beatificirao Stepinca ja sam tumačio da je Crkva uzela u razmatranje život zagrebačkog nadbiskupa od kraja Drugog svjetskog rata pa sve do smrti u kućnom pritvoru u župnom dvoru rodne župe Krašić (10. veljače 1960.), ne da neutraliziram žestoke kritičare beatifikacije, već da istaknem činjenicu da Crkva ima ozbiljan problem s ratnim Stepincem.
      I ovo: da se komunisti nisu osvetili Stepincu, da je umro od raka krvi (policitemija vera) u Nadbiskupskom dvoru u Zagrebu (od čega je umro u Krašiću, a ne od Bateljinih izmišljotina o zračenju i trovanju), povijest ga ne bi zapamtila jer je bio oklijevalo i tek prosječni svećenik koji je, uostalom, veću pažnju posvećivao psovkama nego rasnim zakonima i genocidu).
      Nije sporno da je Stepinac pomagao ljudima u nevolji ali to spašavanje se mitologizira i preuveličava. Mjeru Stepincu određuje i Nataša Mataušić tek obranjenim doktoratom o akciji Diane Budisavljević. Dakle, da, Stepinac je neke spašavao ali, primijetio je Šnajder, ”ostaje valjda slobodno pitati koliko je sâm pridonio uspostavi jednoga stanja u kojem je spašavati ove ili one bilo uopće potrebno”.
      U ovim ratovima oko ”državne stvari”, dobri moj bosanski fratre, naizgled pobjeđuju oni koji galame više, pa i mise koriste za svoje verbalne akrobacije, mada ja kao vjernik vjerujem da u toj igri, kao i uvijek, gubi čovjek, a s njim, u krajnjoj liniji, i Bog, u kojeg ja ne sumnjam jer je Bog postao jedan od nas.
      Pa makar ostao sam samcat u ovim stvarima: da Đukanović provodi nasilje nad vjernicima pravoslavnima i njihovom crkvom i da je Aloizije Stepinac većinu zala odšutio da bi nešto kasnije progovorio, a osobito kada je i zadnjoj budali u Zagrebu bilo jasno da je stvar sa ustašama i njemačkim patronima jedna propala avantura, premda mnogi u enklavama hrvatske uskogrudnosti svršavaju na spomen Stepinca jer je bio za državu, bez obzira na to kakva ona bila (a meni nije svejedno ni kakva će biti Crna Gora ako neće biti demokratska i uljudna), ja neću odstupiti.
      Sve sam ovo ispisao zbog povijesne istine, zbog sebe, ali i zbog budućnosti.
      U toj budućnosti naš horizont smije biti samo ekumenski i mirotvorno definiran. Pa ja nemam poteškoća u tome da slušam srbijanska protivljenja Stepincu ali niti fratarska mojoj prijateljskoj gesti prema pravoslavnima. Imaju Srbi i Crnogorci pravoslavni jedne jedine crkve pravo na skepsu pa i na pobunu!
      I dalje ću pružiti jednu optimističku panoramu koju prepoznajem u događajima o kojima svjedočim (npr. o propovijedi Ivana Pavla II. 11. rujna 1994. na zagrebačkog hipodromu) i o onima o kojima se ne piše jer nema volje, nema slobodarskog duha, a nema ni spremnosti. Ja sam voljan, ja sam slobodan i ja sam educiran. Pa, evo što ću još istaknuti.
      Istinoljubiv će čovjek znati da se čudo može pripisati i licemjeru, da blaženikom može postati i onaj koji je pravdao rasne zakone i lamentirao Paveliću i Artukoviću što se Židove odvode u logore u plombiranim i krcatim vagonima za stoku umjesto, što, u kočijama?
      U radu kojim sam obranio magisterij napisao sam ono što je moja vjera građanina – ”ne postoji ta država koja bi bila neko dobro per se, već da je ona, država, tek prazan okvir koji se može popuniti svačime, mi želimo da se to popuni kvalitetom, vrlinama, a ne onime čime se punilo pod Poglavnikovom vladavinom, čistim užasom”
      Nekima se ova kolumna neće uopće sviđati, ali mi nije zadatak da se svima dopadam. Meni je žao što ću nekima pokvariti raspoloženje i poremetiti idilu.
      To su ljudi, uostalom, koji se nikad nisu odrekli ili ogradili od odlikovanja koje je nadbiskup zagrebački primio od ustaškog Poglavnika ”Redom za zasluge – Velereda sa zviezdom”. I to, navedimo zbog preciznosti: ”Što je kao nadbiskup razkrinkavao u zemlji i izvan zemlje odmetnike s područja Nezavisne Države Hrvatske”, kako stoji u službenom glasilu NDH ”Narodne novine” te 1944. godine, kad je tiskana odredba o odlikovanju na prijedlog ustaškog Ministarstva pravosuđa i bogoštovlja.
      Ako neki ljudi smatraju da je Alojzije Stepinac uzor i mjera Hrvatima, ili pak Milo Đukanović primjer državničkog duha i demokratičnosti, ja kažem, meni nije!
      Možda će naša budućnost biti kvalitetnija i određena time što ćemo pokazati umijemo li artikulirati adekvatnu politiku razlika, odnosno politiku jednakog dostojanstva i poštivanja drugosti ili ćemo u tome promašiti naš poziv na slobodu stvaranja i su-stvaranja.
      Konačno, drugost je sinonim za solidarnost, a ovaj novinar i teolog zna da je vrhunac solidarnosti postignut u drami Velikog petka, na Golgoti, kada se Isus solidarizirao s ljudima i podijelio, vlastitim tijelom, patnje svih ljudi, posebno onih siromašnih i slabih (mislim sada na ubijene i pregažene pravoslavne sveštenike i monahe u Crnoj Gori za ratno i socijalističko doba) kojima je, ponajviše, ova kolumna i posvećena
      Izvor: Autograf
×
×
  • Креирај ново...