Jump to content

Уморни од православља?

Оцени ову тему


Препоручена порука

  

  

пре 9 часа, ИгорМ рече

Брате @mirko1929 читам на предходним странама твоје искуство а чини ми се д си и раније писао о томе да ли на овој или некој другој теми... Не могу да се одупрем питању које ми је данима у глави... зашто? Да ли те на било који начин неко упутио на баш тако строг и јуридички пут какав није за мирјана? Знам да се многи одлуче за духовника али просто не верујем да си ти имао неког.

Побогу људи па наравно да није све за нас, нарочито ако живимо световним животом.

Опрости ми ако сам нешто пропустио. Свакако твоје искуство може многима бити на корист као наук. 

Разумем те добрим делом јер сам ја лично дотакао део искуства које ти описујеш али је то био један "краћи" пут сазревања и н духовну корист. Ни на крај памети ми није било да се не посаветујем или држим строго монашке литературе. 

Оно чаврљање бесмислено ван православног духа ми наравно ништа није значило нити сам улазио у то. Ко ће о томе здраве памети водити бригу, као што неко рече овде треба живети.

О разочарењу никада ни говора, напротив. Пост и причешће ми је увек доносило радост. Да ли због своје слабости да понудим више или помирености са собом... не знам. 

Па није то било преко ноћи. Одгајан сам строго, а приде и сам читао све и свашта, а сам знаш каква је православна мас-литература (они духовни памфлети и разноразне књижице), знаш какво је то мрачњаштво. Потврду свега тога нашао сам у Библији, пошто сам имао Синодски Превод, где су уместо аџувани ставили рукоблудници. Кад читаш све то у време пубертета, док још ниси ни прихватио себе као сексуално биће, то је довољно да ти згади сексуалност за цео живот. Већ сам тада био толико залепљен, да је тешко било да се ја из тога више икада ишчупам. Монашку литературу (Добротољубље, Лествица, Красота Девствености, итд.) сам читао много касније, тек као одрастао човек, тако да не могу да кривим њу уопште за свој развојни пут (међутим, сигурно да је могло да ме увлачи само још дубље у очајање и осећај недостојности). Свештеници су некако само додавали уље на ватру (јер он узме и изгрди те на исповести, а не зна колико си се ти борио да ништа не згрешиш, и да су томе свему посредовле можда неке објективне околности, те да то није ни могло бити избегнуто), а имао сам духовни опсесивно-компулзивни синдром, након било ког учињеног (или умишљеног) греха осећао сам јак немир (страх, скоро па панику, од вечних мука) све до исповести. Овај тип духовности (што амери зову огањ & сумпор), пројектована је тако да се апатетичне масе тргну из апатије, али није нешто по чему може да се живи (барем не ако хоћеш да будеш здрава, уравнотежена, особа -- то ти има психолошки ефекат као да те неко нон-стоп држи на нишану, и само чека да нешто погрешиш па да те уцмека).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 443
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

пре 16 часа, sampaganini92 рече

Да то јесте проблем и велико незнање. Надам се да све више широм свих епархија спц има разумних и одмерених свештеника којима су људи испред форме (приде још и неправилне). 

Многима су форме испред људи. Знам један врло стари брачни пар (венчан у општини у доба СФРЈ). У међувремену су пришли цркви. Они триес' година најмање нису имали полне односе (пре ће бити педесет, 'ал 'ајде да кажемо тридесет). Кад је један свештеник сазнао да нису венчани у цркви дао им је епитимију док се не венчају у цркви. Да натераш момка и девојку да се венчају, то разумем. Али ово нема апсолутно никаквог смисла ни по најстрожој акривији, и чисто је иживљавање (да и не помињем да је чак и РКЦ у средњем веку признавала sui iuris бракове, при чему ово и није такав брак, већ прави брак -- то што је склопљен код матичара Богоборачког режима не значи ништа, апостол није рекао да се бракови склопљени од стране Богоборачког режима док су супружници били многобожци не важе, a у крајњој линији све то није ни битно, пошто и онако сада живе не као брат и сестра него, како иде онај виц, као две сестре). Има пуно таквих духовних садиста, малих хитлера, и стаљина, који су немоћни да утичу на било шта у свету, осим да малтретирају људе који им то добровољно допуштају. Зато и кажем, онај који прилази цркви у нади да ће наћи утеху, пре ће наићи на терор.

  • Зачуђен 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 8 минута, JESSY рече

na žalost, ima puno ovakvih i sličnih iskustava...zato je super što postoji ova tema....

Да ми се није десило то што ми се десило ја бих и даље игнорисао све проблеме иако су ми сметали (али зато ми се и десило то што се десило, то је казна за игнорисање Богом нам датих здравог разума и инстинката -- ако не иде, и ако није сврсисходно, мењај нешто!). Не знам да ли је то нека природна манија заташкавања проблема у цркви коју свако од нас има док му нешто не кврцне, али нешто се деси и човек више не осећа потребу да буде већи католик од папе. Све је труло, где год пипнеш прст упада, а од главе риба смрди. Коликогод се ти трудио не можеш ту ништа, свакако, ниси Атлас да носиш свет на својим плећима. Чему онда све то, чему црква ако је све што можеш да седиш и да посматраш неправду и јавашлук? Нормално, да је у питању било која друга организација гледао би да је избегнеш, уколико је то могуће. Пошто је црква на добровољној бази, то је свакако могуће, али је нешто што ти је од суштинске важности, па нећеш. Раније сам посматрао номиналне вернике, ако и Божић/Ускрс вернике с презиром, али сада се питам, да то није неки одбрамбени механизам? Као што ми посматрамо њих као лоше вернике, тако секташи нас посматрају као лоше вернике, јер не идемо мимо света.

 

пре 5 минута, JESSY рече

 

Не знам, бар то што се тиче сексуалности ми је сада све јасно. С једне стране култура се променила, на горе свакако, али тако је како је, мора да се прихвати. При чему овде не мислим на неморал у медијима, итд. (мада не знам колико имамо право да кукамо на ријалитије кад је света царица Теодора била глумица у порнографским бурлескама) већ на начин живота. Раније су се женили с 14 година, удавале с 12. Зато сам се ја увек дивио секташима и муслиманима, они прихватају стигму култисте, али зато се не секирају да иду мимо света. Али, црква није тако устројена, и онда имамо ове ситуације да си присиљен да живиш као схи-монах да не би ишао мимо света (уосталом ни пожуда није нешто једноставно, и треба радити на томе да страст између двоје људи опстане дугорочно, то одржавање страсти и интересовања једно за друго захтева подвиг, али упркос томе што је развод по хришћанском учењу много већи грех од блуда, грех раван убиству, не видим нешто пуно интересовања разноразних духовника за очување брака, али зато сви, као да једва чекају да скоче на разматрање када брачници треба да се бране једно другоме). Једно решење које видим је  нпр. да се људи не крштавају док се не скрасе, или да се рукоблуд не проглашава за нешто што те баца у таму крајњу (вишедеценијска борба против сексуалности уопште није здрава ствар, поготово за некога ко је на то присиљен, па нек прича ко шта хоће, и безвезе је оно што неки причају да смо ми лоши и недостојни, а стари су били добри, па стари нису уопште били колективно присиљени на монаштво).

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Мање више сви смо прошли ти фазу неофита, верског екстремизма и строгости према себи. Из овог угла гледано мени је тај период користан данас.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 8 часа, Дејан рече

Мање више сви смо прошли ти фазу неофита, верског екстремизма и строгости према себи. Из овог угла гледано мени је тај период користан данас.

Не знам, али мени се чини да је нешто труло у држави Данској, и да то нема везе с неофитством већ са православном праксом. Бесконачно је апсурда у пракси. Ево само један пример. Имамо у Писму заповест не брините се шта ћете јести, или шта ћете пити, а ми у православној пракси имамо само то -- углавном већину нашег битисања и проводимо бринући се шта ћемо јести и шта ћемо пити, пошто просто имамо абнормалу количину постова током године и то не можеш заобићи. Дакле, у пракси живимо врло нееванђеоски (што је очигледно свакоме ко има „преподобног“ у фамилији, јер уместо да буде светлост свету, редовно је најнапорнији човек у фамилији од кога сви беже, зато је јако лепо било чути оног једног свештеника који је рекао људима за пост најважније је да не једете своје ближње!).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Milan Nikolic,
      Чини ми се да мало ко од православних зна задатак православља. А тај задатак је очување католичанства као најважније категорије Цркве.
      Са друге стране имамо латине који себе називају католицима, док православни сасвим погрешно пристају да латине тако називају.
      И тако смо дошли до тога да многи православни зазиру од католичанства, само због тога што латини себе називају католицима.
      Зато сматрам да Православна Црква треба да нагласи своју улогу и задатак, да нагласи своју католичанску основу.
      Латине можемо називати римоцентрицима, римосолипстицима, али никако католицима.
×
×
  • Креирај ново...