Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Оцени ову тему

Recommended Posts

Slabo poznato porijeklo islama: Isus i Muhamed

jesus-muhamed-e1499291496924.jpg

Seyyid Lokman (1583) - Isusa Krista nose dva anđela s minareta u Damasku / Topkapi Palace Museum, Istanbul / Bridgeman Images

Akram Belkaïd

Suvremeni zapadni rasistički diskurs o islamu hranjen je pretpostavkom o inherentno nespojivim razlikama između te religije i kršćanstva koje se dokazuje dugom poviješću njihova rivalstva. Suprotno tome, novija istraživanja pokazuju kako su počeci islama usko povezani s kršćanskom tradicijom, pa je i sam Isus, neovisno o kasnijem, politički motiviranom potiskivanju, u Kuranu zauzimao važno mjesto

Nipošto nije lako baviti se pitanjem islama i njegova porijekla i pri tom izbjeći aktualnosti i teme koje se ponavljaju i nameću, poput neizostavnog “džihada”. Tu je bravuru ostvarila dokumentarna serija u sedam epizoda autora Gérarda Mordillata i Jérômee Prieura, posvećena golemom utjecaju kršćanstva na islam, barem u prvo vrijeme objave.1

Prva zasluga ovog rada je što pokazuje da je multidisciplinarna studija Kurana – dakle ono što nije samo teološki komentar – znanost u nastajanju. Sveta knjiga muslimana često se predstavlja kao “tekst bez konteksta”, zbog svoje kompleksne literarne strukture i nemogućnosti da se odredi vrijeme nastanka sura (poglavlja), ili čak da se odredi cjelokupni kronološki redoslijed njihove objave. Ulog je velik jer bolje poznavanje historijskog i društvenog konteksta u kojem se pojavila posljednja od tri velike monoteističke religije bi moglo pomoći da se prevladaju suvremeni političko-religijski izazovi.

Dijalogu između kršćana i muslimana, baš kao i odvajanju svjetovnog od duhovnog, može samo koristiti ovakav podsjetnik na izvornu bliskost između križa i polumjeseca. Kako nadugo pokazuje dokumentarac, u kojem govore brojni istraživači različitih nacionalnosti i horizonata, za islam je Isus jednako bitna ličnost kao Adam, prvi čovjek. Isa, sin Merjemin, dakle Isus sin Marijin, jest onaj koji dolazi na kraju vremena ubiti Antikrista. No iako znaju da onaj kojeg nazivaju mesih, drukčije rečeno “mesija”, zaista jest jedan od “njihovih” proroka, veliki broj muslimana nije svjestan temeljnog i jedinstvenog mjesta koje on zauzima u Kuranu.

Naime, predstavljen je kao “duh”, “dah” i “riječ” Božja. To je prekrasan i izniman čovjek, sposoban činiti čuda. S druge strane, sveta knjiga o Muhamedu govori više lakonski: običan čovjek (ne čini čuda), “samo” poslanik (resul) Alaha, i jedan prorok (nabi) među mnogima. Bliskost između dvije religije ilustrirana je također važnošću koja se pripisuje Mariji koja je u Kuranu jedina žena označena imenom i spomenuta u više navrata, čak joj je posvećena sura 19.

Dok se rječnik koji stvara podjele konsolidira – mislimo naročito na vraćanje termina “križari” koji radikalni islamisti koriste za kršćane, ili konfuziju između islama i političkog islamizma kod velikog broja Zapadnjaka – isticanje ovog srodstva moglo bi doprinijeti smirivanju napetih odnosa. Isto tako, u društvu obilježenom rastućim nepoznavanjem religije, ono diskreditira uobičajeni diskurs o drugačijosti islama u odnosu prema judeokršćanstvu. Naravno, može se prigovoriti da su teološke razlike značajne. Tako Kuran odriče božansku narav Isusu, iako zadržava – i brani – bezgrešno začeće. Isto tako, tvrdi da Isus nije umro razapet. Dokumentarac uostalom posvećuje puno prostora ovom pitanju, podsjećajući na dva ajeta (157. i 158.) sure IV. gdje je naročito rečeno da su oni koji vjeruju da su vidjeli mesiju na križu žrtve iluzije: “[To raspeće] im se pričinilo”. Štoviše, islam je vrlo nepopustljiv u odnosu na kršćanstvo, koje optužuje da je raskinulo sa strogim monoteizmom (širk) dodajući Bogu Isusa i Duha Svetog.2

Razlike nisu bezazlene jer izazivaju mnogobrojne polemike i sukobe. Tako je drugi cilj Mordillatova i Prieurova rada to da daju riječ istraživačima koji pokazuju da islam nije rođen u opoziciji s kršćanstvom, nego se na izvjesni način na njega nastavlja, dakle nastaje kao pokušaj reforme. Ustvari, islamska religija nastavlja ili preformulira kršćanske doktrine kakve su postojale u VII. stoljeću. To je slučaj s doketizmom, herezom s početaka kršćanstva koja je Kristovu smrt na križu smatrala nemogućom. A mjesto Marije u Kuranu rasvjetljuje se čitanjem nekih apokrifnih tekstova, dakle onih koji se suprotstavljaju “kanonskim”, koje Crkva ne priznaje i u kojima se ona uopće ne spominje.

Na historijskom planu islam u nastajanju uopće nije stran teološkim debatama svojeg doba. Na neki način on zatvara beskrajne prijepore o naravi Krista. Istaknuto mjesto Isusa u Kuranu daje naslutiti da se Muhamed obraća i kršćanima, ne samo politeistima Meke i arapskog poluotoka, kako bi ih pridobio za svoju stvar. To je uostalom jedan od razloga – nipošto jedini – munjevite brzine kojom kršćansko stanovništvo Levanta usvaja ovu novu religiju.

Je li islam izniknuo kao presađena reznica kršćanstva? Sasvim sigurno da odgovor izveden iz znanstvenih i historijskih argumenata nije moguć. No jasno je da, kako tvrde ovdje intervjuirani stručnjaci, postoji odnos “intertekstualnosti” između islama u nastajanju i kršćanstva kakvo je postojalo u VII. stoljeću.

Dokumentarac otvara još jedan put koji može stvoriti pretpostavke za jednako važan, a možda i hitniji međureligijski dijalog. U muslimanskom svijetu raširen je judeofobni osjećaj koji se raspiruje sudbinom Palestinaca, ali koji se također oslanja na određeno čitanje Kurana.3 Zbog toga treba uzeti u obzir kontekst u kojem su se pojavili određeni ajeti. Kad optužuje Židove da su zahtijevali Kristovu smrt, Kuran i ondje preuzima kršćanske ideje vrlo raširene u VII. stoljeću, ideje koje će još dugo i žilavo opstajati. Trebat će sačekati 1963. kako bi papa Ivan XXIII. izgovorio molitvu: “Oprosti nam za prokletstvo koje smo nepravedno nanijeli Židovima. Oprosti nam jer smo te svojim grijehom, razapeli po drugi put.”

Isto tako, veliki broj stručnjaka intervjuiranih u dokumentarcu podsjeća da je sukob između Muhameda i dvaju židovskih plemena iz Medine – grada u kojem je pronašao utočište nakon bijega iz Meke (Hidžra, 622., dakle dvanaest godina od početka objave) – bio političkog, ali i teološkog karaktera. Na historijskom planu poslanik je, nastavljajući Mojsija i Isusa i smatrajući da reformira judaizam i kršćanstvo koji se u Kuranu smatraju alteracijama u odnosu na izvornu religiju, vjerojatno došao u sukob s rabinima. To ove specijaliste navodi na tvrdnje da knjiga nije antižidovska, nego antirabinska.

Jedno stoljeće nakon nastanka, islam – sada u punoj teritorijalnoj ekspanziji – oslobodit će se malo po malo zaštitničke figure Isusa i dati istaknuto mjesto Muhamedu. Razlike u odnosu na kršćanstvo produbit će se tijekom stoljeća. Ali jasno je da je potrebno novo čitanje Kurana koje uzima u obzir historijski i socijalni kontekst u kojem je nastao. To je neophodna etapa za ambicioznu egzegezu koja bi mogla obnoviti islamsku misao. Zaustavljen još od XI. stoljeća, ovaj idžtihad, ili drukčije rečeno interpretacija tekstova, koja je bila bogata tijekom nekoliko stoljeća nakon smrti proroka 632., danas je tek duga iterativna petlja u kojoj se slijede isti komentari komentara svete knjige.

U ovoj nužnoj reviziji mogu nam pomoći još neke znanosti: lingvistika – za detaljnu studiju kuranskog arapskog i njegovih brojnih pozajmica u drugim jezicima, naročito sirjačkom, semitskom jeziku izvedenom iz aramejskog – kao i antropologija, dragocjena su oruđa. Uz to i arheologija, čija će otkrića omogućiti da se bolje shvati historijski kontekst objave – pod uvjetom da, naravno, Saudijska Arabija dozvoli veći broj istraživanja na svojem tlu. Potom će trebati popularizirati poruke koje donose reinterpretacije kuranskog teksta, poput ove dokumentarne serije. No možemo pretpostaviti da se to neće dogoditi bez poteškoća.

S francuskoga prevela: Milena Ostojić

* Tekst je izvorno objavljen u 37. broju hrvatskog izdanja LMD-a.


1 Gérard Mordillat i Jérôme Prieur, Jésus et l’islam, sedam nastavaka od 52 minute, prikazivalo se na televizijskom kanalu Arte 8., 9. i 10. prosinca 2015. Ova dva autora također su objavila knjigu Jésus selon Mahomet, Seuil – Arte Editions, Pariz-Strassbourg.
2 Širk je grijeh prakticiranja politeizma i idolatrije.
3 Usp. Esther Benbassa i Jean-Christophe Attias (ur.), Juifs et musulmans, retissons les liens!, CNRS Editions, Pariz, 2015.

 

http://lemondediplomatique.hr/isus-i-muhamed/

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 8/22/2017 at 5:15, Danijela рече

za islam je Isus jednako bitna ličnost kao Adam, prvi čovjek. Isa, sin Merjemin, dakle Isus sin Marijin, jest onaj koji dolazi na kraju vremena ubiti Antikrista. No iako znaju da onaj kojeg nazivaju mesih, drukčije rečeno “mesija”, zaista jest jedan od “njihovih” proroka, veliki broj muslimana nije svjestan temeljnog i jedinstvenog mjesta koje on zauzima u Kuranu.

Исламски Пророк Мухамед није нигде испунио откровења из Старог Завета (откровења дата Аврааму, Данилу, Мојсију...), да би могао да се разматра као доносиоц Новог Завета. Није васкрсао већ је сахрањен у главној џамији у Медини у Саудијској Арабији.

Зато када се говори о Христу-Богу и Исламском Пророку Мухамеду, мени као Хришћанину, одмах пажњу скреће сличност Исуса Христа са Исаком и Мухамеда са Измаелом. Читајући сада по интернету о овој теми, проналазим да заправо од времена самог Авраама неки народи проналазе корен за стварање ривалства између Ислама и Хришћанства...

Стари Завет-Мојсијева књига описује Авраама као телесног оца од осморо деце са три различите жене. Једном је сину мајка била Сара, Исаку  (рођен чудом и предходно откровењем, телесни предак Исуса), кога је Авраам требао да жртвује. Али га је Бог одредио за зачетника јеврејског народа. Притом другом сину је мајка била Хагара, Измаел (или негде преведено Ишмаел), којег је Авраам морао да протера, по наредби Бога.

Пред-исламски текстови и Куран, слично описују Авраама и потомство, али иако наглашавају Исака као наследника Авраама, упоредо тврде да је Измаел као прворођени син, заправо наследник Авраама. Измаел се сматра за телесног предка Измаелићана (део арапа) и за првог Патријарха Кедаритског савеза (арапских номадских племена). Арапи од времена пре Курана, сматрају да је Бог тражио да Авраам, Хагару и прворођеног сина Измаела остави у пустињу код Кабе (прво свето место Ислама). Где су након дугог живота и сахрањени.

Зашто би Муслимани тражили прејемство над вером у Бога, ван Исуса Христа који је поред Божанске природе, телесни потомак Исака, Цара Давида и самог Авраама.

Мсм. није ми логично да Куран сведочи о Божијем откровењу Аврааму, и наглашава да је Исак одабран као наследник Авраама. А истовремено негира Исуса Христа који је откровењем предсказан Аврааму? И наводи Мухамеда (потомка од Измаела) као легитимнијег од Христа...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од kainos,
      Pozdrav svima. U razgovoru sa jednim pravoslavcem na jednom drugom forumu sam mu rekao da je Isus doslovni Sin Božji, jer je Bog rekao dva puta - "Ovo je moj ljubljeni Sin" - a i Pavle kaže u poslanici Rimljanima da Bog nije poštedio svoga VLASTITOGA ili SOPSTVENOGA Sina. On veli da su to sve antropomorfizmi!. Znači on vjeruje kao ostali trinitarijanci, protestanti, da su oni podijelili sebi titutlu, ja sam Otac, ti si SIn, a ti si SD. To bi onda izgledalo kao neka predstava, jer je Isus uzeo samo ulogu Sina. Sad, ako je Isus rođen ili proizišao od ili iz Oca, jer grčka riječ ek znači oboje, onda mora da mu je pravi Sin. Molio bih teologe ovdje da mi oni objasne ovu misteriju, je li Sin samo neki antropoformizam, titula ili uloga, ili je pravi doslovni Sin od svoga Oca?
    • Од александар живаљев,
      Božićna poslanica nadbiskupa Hočevara
          Beogradski nadbiskup i metropolit mons. Stanislav Hočevar je u ponedeljak 23. decembra 2019., u Ordinarijatu nadbiskupije povodom Božića održao konferenciju za novinare, gde je pročitao božićnu poslanicu i svima poželeo srećne praznike. Božićnu poslanicu beogradskog nadbiskupa objavljujemo u celosti:
      „A Isus napredovaše…“
      Braćo i sestre,
      Kada god čujemo reč Božić, ili vidimo neku božićnu sliku, ili čujemo božićnu melodiju, pred našim očima se odmah pojavi dete. Nemoćno dete.
      Gledamo, dakle, i vidimo Čedo Božje u jaslicama. Pred Njim, u zanosu, kleči Njegova presveta Majka. Sa strane stoji ponizni, ali kao stub nesalomljivi čestiti Josif. Dolaze i pastiri – pastiri s ovcama. Dolaze takođe i klanjaju se tom Detetu neobično dostojanstveni mudraci, koji raznolikom bojom svoje kože kao da predstavljaju svojevrsni svetski parlament. A ona, tako posebna zvezda što im je osvetljavala put, sada stoji kao uzvičnik nad jaslama.
      U jaslama, dakle, leži Novorođeni: da, sâm Jedinorođeni, koji će, kada se ispuni vreme, odagnati smrt iz groba. I sámo nebo otvara se nad ovim prizorom! Mnoštvo anđela peva i objavljuje – a to su veoma važne poruke – „Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja.“ Imajući sve ovo pred svojim očima, predraga moja braćo i sestre, svi Vi dragi prijatelji, kako da Vas najiskrenije ne pozdravim i ne zaželim da se sva ova lepota i svekolika sila ove nebeske ljubavi ne izlije u Vaša srca!
      Ali slaviti Božić ne znači prvenstveno biti zagledan u nemoć Deteta, ili, izolovano, u trenutak rođenja Božjega Sina. Božić je zapravo svojevrsna eksplozija svega najuzvišenijeg, i ljudskog i Božjeg. Božić je, pre svega, neprekidna erupcija večnog u našem ograničenom svetu; Božić je tako velika svetkovina dinamike Božje ljubavi i mogućnosti celovitog ljudskog napretka. Dok je, naime, čovekov pad u slabost greha u zemaljskom raju proizveo smrt – naše starenje, bolesti i nemoći, potoke i reke društvenih iskvarenosti i sebičnosti u našim odnosima ili, opšte posmatrano, individualizam i mržnju ‒ događaj ovaploćenja Božjega Sina rodio je novi svet, svet obnove i napretka, svet zajedništva i solidarnosti… Blagdani Božića su zato neopisivo delotvorni lek za ljudsku slabost: oni su neponovljiva preventiva od mogućih katastrofa ljudskog roda!
      Božić je, dakle, događaj koji jedinstveno otvara vrata razvoja svekolikom napretku. On otvara perspektive i onog ljudskog i onog Božjeg. Jevanđelista Luka na više mesta ističe kako je ovaploćeni Sin Božji, dakle dete Isus iz Nazareta, napredovao (Lk 2, 52). Napredovao je ne samo uzrastajući, što je po sebi sastavni deo stvorenog sveta. Danas – nažalost – ni to nije uvek tako. U naše vreme, vreme tolikih kontraceptivnih sredstava i abortusa, surogat-majčinstva, droge i eutanazije, čak ni prirodni rast i napredak nisu ljudima više logična posledica stvorenog. Naprotiv, čovečanstvo danas smatra da je slobodno onda kada nasilno prekida život, kada onemogućava rast, napredovanje i prirodni organski razvoj. Nije, dakle, ništa neobično kada umesto širenja razvoja imamo ekološke katastrofe, umesto zdravlja ‒ bolesti zavisnosti, umesto duhovne i moralne zrelosti ili svetosti ‒ pošast korupcije, sebičnosti i urušavanja harmonije porodičnog života.
      Među tim umoženim otrovima savremenog sveta teško otkrivamo celoviti sjaj božićnog blagdana!
      Božić je, još više, neoborivi obrazac rasta u mudrosti. Sam po sebi, Božić nas smešta u sámo središte pedagoških veština. Isusovo začeće i rođenje događaju se u tišini, u prirodi, u sabranosti, u intimnosti, u porodici, u susretanju, u otvaranju neba, u pevanju anđela, u dolasku mudraca, u intenzivnoj kontemplaciji Neba i Zemlje. Novorođeni zaista postaje središte i Neba i Zemlje. I to dete raste u iskustvu dostojanstva, odgovornosti i dijaloga sa svim i sa svima.
      Njemu neće biti teško da otkriva nesagledivu veličinu i harmoniju svemira, neće mu biti teško da se s najvećom čežnjom napaja mudrošću svoga naroda, sabiranom tolikih stoleća, i da od prvog trenutka svog zemaljskog života iskusi najslađi melem autentičnih odnosa: odnosa između Njega i roditelja, odnosa između siromašnih pastira i bogatih kraljeva, melem stvaralačkih odnosa između Boga i ljudi, Neba i Zemlje, anđela i svih drugih stvorenih bića. Ti čisti odnosi, te nezamenjive relacije omogućiće da to ljudsko čedo na najdublji način i na praktičnoj ravni jeste jedno s Božjim Sinom. Zato samo u Njemu postoji čista slivenost Boga i čoveka, upravo ona koje predstavlja najdublju čežnju svakog ljudskoga bića, pa i svih nas danas.
      Ali Božić je pre svega i iznad svega najnevidljivija, ali ipak najopipljivija stvarnost milosti! On označava onaj život u kojem se najsnažnije mogu iskusiti ljubav, sinovska izabranost, neponovljivost, jedinstvenost i posebnost.
      Braćo i sestre: božićni dani pripovedaju, dakle, o našoj izvornosti, posebnosti, nezamenljivosti. A ona tako posebna zvezda, koja je mudrace dovela do pećine, govori zapravo i o našoj zvezdi, o našoj neponovljivosti, o našem pozivu da pomažemo i savetujemo druge. To, naime, u nama čini čisti, besplatni i bezuslovni dar Božje ljubavi prema drugim ljudima. Taj dar neuništivog prijateljstva prema svakome, u svakom od nas ponaosob stvara poseban sjaj, lepotu – „SLAVU“, kako kaže Sveto pismo. Lepota dolazi isključivo iz unutrašnjosti i plod je zavoljenosti! Zato mi, koji smo danas – u vreme idolatrije zemaljske i spoljašnje lepote – izgubili osećaj za unutrašnju lepotu, harmoniju i radost, stvaramo tolike centre estetske hirurgije, i na taj način samo uvećavamo razlike između siromašnih i bogatih, zalivamo seme gorke zavisti i stvaramo svet PRIVIDA.
      Uzrastati, naime, u milosti – to znači u sebi otkrivati privlačnost za sve što je dobro, pošteno, lepo i obeleženo večnošću. Znači otkrivati u sebi snagu za sve veću prisnost sa tim uzvišenim ciljevima i smislom života. Blagodat omogućuje oboženje nas samih i celokupnog svemira. Tako Bog već sada postaje sve više i više „sve u svemu“.
      Predraga braćo i sestre!
      Božićni blagdani nose, dakle, u sebi samim najveću i najslađu težnju za svestranim pozitivnim ali održivim razvojem, oni nose u sebi najveću stvaralačku čežnju i snagu za ostvarenje, i bude u nama svest da bez zrelosti, odnosno svetosti, ne možemo srećni biti.
      Ove činjenice i nama danas govore da čovečanstvo mora na prvo mesto da stavi ne stvari nego čoveka kao ličnost; one upućuju na pedagoško nekoristoljubivo raspoloženje; na unutrašnju harmoniju – a ne na spoljašnju dopadljivost; na blagodat i milost – a ne na aktivizam; na dar – a ne na novac!
      Čestitajući svima Vama, predraga moja braćo i sestre i prijatelji u Gospodu, nastupajuću radost božićnih i novogodišnjih blagdana, od srca Vam želim da napredujete. Da napredujete autentično i skladno. Želim da Vas ovi dani obogate mudrošću i milošću, da, poduprti tim duhovnim snagama, možete srećno napredovati. Zato: neka Vam je srećan i blagoslovljen Božić, neka Vam je radosna i blagoslovljena godina 2020!
      Da, mir Božji sa svima Vama!
      Hristos se rodi – Vaistinu se rodi!
      U tom duhu Vas radosno blagosiljam u ime Oca i Sina i Duha Svetoga.
      + Stanislav Hočevar, nadbiskup
      Video
       
    • Од Драгана Милошевић,
      Migranti Muhamed i njegova supruga Atusa iz Irana, koji borave u Centru za azil u Banji Koviljači, početkom godine su u crkvi Pokrova presvete Bogorodice u Loznici uzeli pravoslavnu vjeru i dobili imena Mihailo i Teodora.

       
      A dok čekaju završetak procesa za dobijanje azila u Srbiji, 9. decembra u Beogradu održaće prvu izložbu zajedničkih slika i rukotvorina.
      U sobi od samo pet kvadrata nalazi se privremni dom, ali i mali atelje Muhameda i Atuse, odnosno Mihaila i Teodore. Slikanjem i bakrorezom, kažu, pokušavaju da se osjete korisnim, ali i da prekrate vreme koje provode u Centru za azil, pričaju za RTS.
      "Slikanjem i kaligrafijom bavim se još od detinjstva. Slikam motive iz persijske poezije, koja je veoma važna za naš narod, i na taj način pokušavam da napravim vezu između Irana i Srbije. Na mojim slikama nalaze se i konji, koji su moja velika ljubav, jer sam bio prvak u jahanju, ali i portreti žena koje simbolišu lepotu", kaže Muhamed, odnosno Mihailo, iz Irana.
       
      Mihailo i Teodora ne žele da odu u zemlje zapada, već svoju budućnost vide u Srbiji. Oboje su visokoobrazovani, a Mihailo je u Iranu radio kao istoričar umjetnosti i arheolog.
      U Srbiji borave već više od godinu dana, a 10. decembra obilježiće i krsnu slavu – svetog Jakova Persijanca.
      "Mislim da je Srbija sigurna i lepa zemlja. Volim vaš narod, veoma ste ljubazni i prijateljski nastrojeni. Stekao sam mnogo prijatelja ovde i mogu reći da se osećam kao kod kuće", navodi Mihailo za "RTS".
      "Zatražili smo dozvolu za azil u Srbiji i ukoliko je dobijemo, planiramo život van azila, svoj dom i porodicu. Nastavićemo da se bavimo umetnošću, i da pokušamo da srpskom narodu približimo kulturu Irana", ističe Atusa, odnosno Teodora.
      Mihailove slike i Teodorini bakrorezi biće izloženi u Matici iseljinika i Srba u regionu u Beogradu. Pomoć oko organizacije, ali i nabavke materijala dobili su od Komesarijata za izbjeglice, organizacije IOS, i Centra za azil u Banji Koviljači.
       
      Migranti Muhamed i Atusa prešli na pravoslavlje
      MONDO.BA Migranti Muhamed i njegova supruga Atusa iz Irana, koji borave u Centru za azil u Banji Koviljači, početkom godine...  
    • Од АлександраВ,
      Bošnjačko nacionalno veće (BNV), na čijem je čelu Sulejman Ugljanin, uputilo je dopise upravama osam osnovnih škola u Novom Pazaru, Tutinu i Prijepolju sa predlozima da promene imena škola.
      U saopštenju se navodi da BNV predlaže promene imena četiri osnovne škole u Novom Pazaru. OŠ „Vuk Karadžić“ da promeni ime u OŠ „Muhamed Hevaji Uskufi“, OŠ „Stefan Nemanja“ da se ubuduće zove OŠ „Kulin ban“, OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“ da bude OŠ „Ahmed Ali Gurbi“, dok bi se OŠ „Desanka Maksimović“ zvala OŠ „Musa Ćazim Ćatić“.
      Prema BNV, i dve škole u Tutinu treba da promene imena i to OŠ „Aleksa Đilas Bećo“ u OŠ „Ferhad beg Draga“, dok bi OŠ „Aleksa Šantić“ trebalo da promeni naziv u „Kadija Gluhavički“.
      Predlog je i da dve škole u Prijepolju dobiju nova imena i to OŠ „Vladimir Perić Valter“ u OŠ „Murat efendija Šećeragić“, dok bi OŠ „Svetozar Marković“ ubuduće nosila ime „Dr Rifat Ramović“, prenosi Tanjug.
      U saopštenju Bošnjačkog nacionalnog veća se navodi da su te škole proglašene za ustanove od posebnog značaja za obrazovanje bošnjačke zajednice u Srbiji.
      Kažu da su rukovodstva tih škola dužna da donesu odluke o promeni naziva škola i pre početka školske 2018/19. godine upute zahtev Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja kako bi dobili saglasnost za te odluke.
      Izvor
       
    • Од Tristatri,
      U Jevanđelju po Jovanu u trecoj glavi pise kod:
      ...  22    После тога дође Исус са својим ученицима у Јудеју, онде је боравио с њима и крштавао.
        ...23    А и Јован је крштавао у Енону крај Салима, јер је тамо било много воде - и људи су долазили и крштавали се;
      i vrlo brzo posle toga, u četvrtoj glavi na pocetku, piše:
      ...  1    Кад, дакле Господ сазна да су фарисеји чули како Исус стиче више ученика и крштава него Јован,
      ...  2    премда Исус сам није крштавао, него његови ученици,
      ...  3    остави Јудеју и оде опет у Галилеју.
      Interesuje me radi li se ovde o protivrečnosti ili ne, ako jeste, to je malo čudno, jer su reči jednog autora, a rečenice su udaljene tek 15 citata? Sta kažu druga mesta Novog Zaveta  je li Isus krštavao? Takođe me interesuje kakva je 'etimologija' srpske reči krštenje, krštavanje? Sumnjam da ima veze sa reči krst.
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...