Jump to content

Овде још нема ничега

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Благодарећи Радију Светигора, доносимо звучни запис обраћања Његовог Преосвештенства Епископа Митрополије аустралијско-новозеландске Г. Силуана, поводом катастрофалних пожара који букте у НЈВ.   Звучни запис обраћања   Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      На Празник Ваведења Пресвете Богородице дана 4. (21) новембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у светоархангелском Манастиру Трескавцу. Владици су саслуживали: архимандрит Василије (Рожић), јеромонах Данило (Иваниш) и ђакон Немања Рељић.   Звучни запис беседе   Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије је бесједио је на тему Јеванђелске приче о Марти и Марији, гдје је Марија онај праобраз Пресвете Богородице која је изабрала онај бољи дио, који се неће одузети од ње. Она је изабрала дио од Бога благословен да би исказала оно судбоносно да преко којега ће у овај свијет доћи Син Божији.     Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од александар живаљев,
      Сачувано 322.778 имена српских хероја који су пали у Великом рату
        недеља, 01.12.2019.  (Фото Танјуг) Промоција капиталног пројекта „Попис војних и цивилних губитака Краљевине Србије у људству у Првом светском рату архивске грађе Војног архива”, одржана је у Дому Војске Србије у Београду.
      Изасланик председника Републике и врховног команданта, Никола Селаковић, истакао је да је то откривање до сада највећег споменика српском војнику, највећем хероју Великог рата, највећег сукоба које је човечанство до тада запамтило.
      „Управо је својом иницијативом, као министар одбране, данашњи председник и врховни командант Војске Србије Александар Вучић подржао овај пројекат, оспособио надлежне институције свиме оним што је било потребно да се реализује и угледао светлост дана. И као да смо чекали читав један век да обављамо многе одавно заборављене или скрајнуте националне задатке - пописати наше жртве у Великом рату и једном за свагда затворити уста онима који желе да оповргну истину да је малена Србија својим жртвама себе узвисила и показала читавом свету, како то Његош каже да 'бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака'”, рекао је Селаковић, преноси Танјуг.
      Према његовим речима, у Великом рату је победио српски војник, не зато што је био обученији, не зато што је био боље наоружан, већ из два разлога - Прво зато што је био најиздржљивији, а друго што га је од свих његових противника красио неупоредиво јачи морал.
      И управо је морал она вредност на којој се заснива снага војске у одсудним моментима њенога деловања и како то у својим успоменама каже велики војвода Живојин Мишић - некада није важно да ли си физички јачи и технички опремљенији, него да праву ствар урадиш у правом моменту и на прави начин, навео је Селаковић.
      Истиче да је данас тај моменат, моменат да многе праве ствари радимо на прави начин. Зато данас промовишемо ово капитално дело и стојимо поносни пред својим прецима, извињавајући се онима чија имена још ту нисмо уписали и дајемо себи задатак да у периоду пред нама, та имена допишемо, нађемо и класификујемо и објавимо, казао је Селаковић.
      Говорећи о значају пројекта, он је истакао да овај подухват није издавачки подухват године, деценије, већ издавачки подухват века, јер је успео да сачува од заборава 322.778 имена и презимена наших славних предака, славом овенчаних српских војника и њихових команданата, који су у биткама говорили не „напред” него „за мном” и први својим примером показивали шта су спремни да жртвују за част и слободу отаџбине.
      Изасланик председника Републике је на промоцији, како је саопштено, објавио и иницијативу коју је председник Вучић пре непуна три месеца покренуо управо са једним од три историјска института у Србији - да више од 20 година после НАТО агресије, будемо први пут одговорни у последњих 100 година и попишемо све жртве које су пале у НАТО агресији.
      Таква иницијатива је покренута и на томе се већ ради. Али нису то само жртве НАТО агресије, то су и ратови деведесетих и ту имамо обавезу и према синовима свога народа и отаџбине чија имена не смеју да остану заборављена. Оно чему би се радовали сви који су пописани овде и њихове сени јесте да виде Србију која се уздиже са колена, да виде Војску Србије која више не укида своје институције старије од једног века, већ јача постојеће, успоставља нове и обнавља старе, рекао је Селаковић.
      Радовали би се, наглашава, да виде и војску која је најопремљенија у претходних неколико деценија, да је Србија данас једина држава у овом региону у којој се у првих шест месеци ове године више деце родило него у истом периоду лане, радовали би се да виде да постоје они који се свим силама, као што су и они за Србију гинули, данас за Србију боре и за њу живе, нагласио је Селаковић
      Навео је да имамо још много тога да урадимо, али је важно да смо почели, а најважније да не одустајемо.
      Ректор Универзитета одбране генерал-потпуковник доц. др Горан Радовановић подсетио је да је у односу на бројност популације, Србија у Првом светском рату имала највећи проценат страдалих, како међу војницима, тако и у цивилном становништву.
      Пројекат је реализован у Војном архиву од 2013. до 2018. године. Попис жртава рата који ни у ком случају није завршен, садржи имена свих српских грађана страдалих у Великом рату без обзира на верску и националну припадност, нагласио је генерал Радовановић.
      Он је додао да Војни архив оставља могућност да се предметна база у будућности допуни новим подацима из других архива из земље и иностранства.
      Захвалио је свима који су учествовали у изради овог капиталног пројекта, нарочито председнику Вучићу и министру одбране Александру Вулину који су подржали и помогли његову реализацију.
      Ово капитално дело представили су академик проф. др Мира Радојевић, проф. др Александар Животић и пуковник др Миљан Милкић, који су говорили о изазовима са којима су се сусретали током рада на њему, као и о значају тог изузетног истраживачког напора који је пројекат подразумевао.
      Пројекат, како се могло чути, садржи личне податке, време и место страдања, војну јединицу којој је жртва припадала и сам извор података, што податке чини проверљивим, и на тај начин, први пут у домаћој историографији имамо утврђен прецизан списак страдалих, у коме је постојање и страдање сваке жртве документовано.
      У завршном делу свечаности, изасланик председника Никола Селаковић, министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић, обишли су мултимедијалну поставку овог пројекта у Атријуму Дома Војске Србије.
       
    • Од Логос,
      Велико мноштво побожног народа сабрало се у селу Вукушици на празник Светог Стефана Дечанског ради присуства и учествовања у Светој Архијерејској Литургији.     Началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслуживање архијерејског намесника жичког протојереја – ставрофора Ненада Илића, протонамесника Александра Јевтића, пароха краљевачког, јереја Милана Костића, пароха грачачког, јереја Младена Миливојевића, пароха вукушичког, као и протођакона Александра Грујовића.   Након прочитаног Светог Јеванђеља Владика Јустин је поучио присутне указавши на величанствено преизобиље Божије славе која се нама људима открива преко анђела и светитеља, јер су је они први угледали, препознали и у њој слободно и непрекидно обитавају. Сваки човек који допусти да се благодатно дејство Божје љубави дотакне срца, спреман је да вечно остане у заједници са јединим Човекољупцем. Насупрот томе, они који ту љубав и благодат не поседују, бивају лак плен свим ђавољим лажима и понудама. Они постају површни симпатизери и „поштоваоци“ православља, остајући ван заједнице са Богом, која се по дару задобија само онда када себе уронимо постом, молитвеним животом и делима љубави у живот који нам Бог открива и у потпуности прихватимо све што је Његово.   Повод за сабрање народа Божјег под сводовима Цркве брвнаре Светог Јована Крститеља из 19. века био је завршетак обнове црквене порте. У току ове године парохијани вукушичке парохије (којој припадају села Вукушица, Отроци и Вранеши са засеоком Јелошница) потрудили су се заједно да простор око ове светиње уобличе и улепшају.    Порта је ограђена тарабом каква је некад била, а унутрашњост порте је рукама радника „Бањског зеленила и чистоће“ добила нови изглед сејањем траве и сађењем разних вишегодишњих украсних биљака. Ангажовањем Месне заједнице Вукушица и њеног председника Милана Ердоглије, као и Општине Врњачка Бања асфалтирана је комплетна деоница пута који води ка цркви, проширен и асфалтиран паркинг, и оно што је најважније за вернике који долазе из даљине – постављени су туристички путокази који воде ка овој јединој цркви брвнари на територији бањске општине. У претходном периоду извршена је електрификација звона и обновљена звонара из 1951. године.   Владика је после заамвоне молитве поделио архијерејске захвалнице онима који су највише допринели у обнови овог духовног простора. Међу њима су били: у име Општине Врњачка Бања председник општине господин Бобан Ђуровић, господин Предраг Иричанин, привредник из Отрока који је исфинансирао обнову звонаре, господин Ивица Лазаревић, директор предузећа „Шуме Гоч“, због даривања грађе за ограду, и господа Славољуб и Ненад Сеизовић, мештани села Вранеши, због вођења послова ограђивања.   Уз празничну трпезу коју су приредили парохијани поменута су и многа друга имена и институције који су кроз јединство и сарадњу показали да воле своју цркву и тиме дају добре резултате – пријатне људском оку и души.   У повратку из Вукушице, Владика је посетио Цркву Светог Саве у Вранешима, видео нови жртвеник, нови електрични систем за грејање цркве и обишао недавно укровљену црквену салу која се од маја прошле године зида заједничким напорима парохијана из Вранеша и Општине Врњачка Бања.     Извор: Епархија жичка
    • Од Логос,
      Овде су неки упали у заблуду мислећи како свештениково помињање светитеља пред Богом представља молитву за њих, а не благодарност. Не знам где су они нашли повода за таква размишљања. Јер, повода за такво веровање не могу пронаћи ни у радњама које се овде обављају ни у речима којима се служба савршава.     2. Из самих свештених радњи јасно је да оне не допуштају да се тако нешто и помисли. Јер, ако се Црква моли за светитеље, онда би свакако требало да тражи све оно што иначе увек тражи. А шта је то што тражи за умрле? То је отпуштење грехова, наслеђе Царства, покој у наручју Авраамовом заједно са светима, који су стекли савршенство. То је молитва Цркве, и осим овога она ништа више не тражи за своје упокојене. На то је ограничена наша молитва Богу. Јер, није допуштено да човек тражи све што зажели, него и у томе постоји закон и граница коју није допуштено преступити. „… Јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас, односно поучава нас за шта треба да се молимо. Тако су ове речи схватили учитељи Цркве.   3. Према томе, погледај има ли у било којој служби или молитвословљу нешто осим онога што је речено – и нећеш ништа пронаћи.   4. Помолиће се, дакле, свештеници за отпуштење грехова оних који су без кривице као да је кривица још увек на њима; помолиће се да свети нађу покоја међу светима као да они још нису свети; помолиће се за савршенство савршених као да они још нису савршени.   5. Тако, свакако, греше – на један или на други начин. Наиме, или признају блаженство и савршенство светих, те тиме вољно празнослове пред Богом упућујући непотребне молитве за свете; а то више приличи људима који се изигравају са Божанством неголи свештеницима. Или се, опет, мислећи да тиме користе светима, озбиљно моле за њих, чиме одричу њихову славу. То не представља хулу само на светитеље, већ и на Самога Бога, као да Он, тобоже, није одржао Своја обећања којима је обећао даће прославити свете и да ће им предати Царство.   6. Оба ова начина представљају праву хулу. С једне стране, светима у потпуности признају блаженство, а са друге стране, поступају као они који светима одричу блаженство. Јер оне, за које верују да су блажени, да су уврштени међу синове и да су наследници Царства, проглашавају ненаграђенима и презренима и кривима тиме штосе на такав начин моле за њих.   7. Тако се, дакле, из самих ствари види да је неумесно сматрати да жртва коју Црква за своје свете приноси Богу, има својство прозбе.   8. Погледајмо и саме речи молитве: Још Ти приносимо ову словесну службу за преминуле увери праоце, Оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, Еванђелисте, мученике, исповеднике, подвижнике, и за сваки дух праведника, преминулог у вери. Особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију; за светог Јована, пророка, Претечу и Крститеља, за свете славне и свехвалне апостоле (… ) и за све твоје свете, чијим молитвама посети нас, Боже. И помени све преминуле у нади на васкрсење у живот вечни, и упокој их, Боже наш, где сија светлост Лица Твога.   9. То су речи молитве, и нема у њима никакве прозбе упућене Богу за свете, нити свештеник за њих иште нешто од онога што је уобичајено. Али, кад помиње остале престављене вернике, он одмах придодаје прозбу за њих, јер каже: Упокој их где сија светлост Лица Твога. Но, кад је о светима реч, дешава се сасвим обратно: не само да се не моли за њих, него их чак позива у заштиту. Јер, тек што помене и поброји светитеље, свештеник додаје: чијим молитвама посети нас, Боже.   10. Оно, међутим, што највише показује да ове речи не представљају неку прозбу и искање од Бога, већ благодарност Богу за светитеље, јесте то што је у ово набрајање уврштена и Мајка Божија. Јер, не би она ту била уврштена да је онима који су овде побројани, потребно икакво посредништво, и то не само од стране човечанског свештенства, него и од стране анђела; јер је она и од тих најузвишенијих духова неупоредиво светија.   11. Али, рећи ће неко, Христос је Онај Који ову свештену радњу савршава. Према томе, шта је чудно у томе ако Он и посредује за светитеље и за саму Своју Мајку?   12. Али, нема никаквог разлога да то чини; јер није то начин Христовог посредовања. Он је заиста постао „посредник између Бога и људи“, али не уз помоћ неколико речи и молитава, но Самим Собом; тиме што је Он исти и Бог и човек, сјединио је Бога са људима постављајући Себе као заједничку међу двеју природа. Мислити да Он увек посредује у молитвама свете Литургије, то је сасвим погрдно и неумесно.   13. Иако је Христос Онај Који савршава свету Литургију, ипак нећемо Њему приписати све што се на тој служби чини и изговара. Наиме, дело и циљ ове свете Тајне, односно освећење Дарова и освећење верника, Он Сам остварује, а молитве и молбе и прозбе у вези са тим приноси свештеник; јер оно прво припада Господу, а ово друго слузи. Свештеник се моли, Он испуњава молитве; Спаситељ дарује, а свештеник благодари за то што је даровано; свештеник приноси Дарове, а Господ их прима. Приноси, наравно, и Господ, али он Оцу приноси Самога Себе и ове Дарове, кад они постану Он Сам, односно кад се претворе у Његово Тело и Његову Крв. А пошто Самога Себе приноси, због тога се и вели да је Он исти и Који приноси и Који се приноси и Који прима; Он приноси и прима као Бог, а приноси се као човек. Но, Хлеб и Вино, који су још увек Дарови, приноси свештеник, а прима их Господ.   14. Којим чином Он прихвата ове Дарове? Освећујући их и претварајући их у Своје Тело и у Своју Крв. А у складу са оним што смо већ рекли, примање значи усвајање. То је начин на који Христос савршава ову свештену радњу. То је оно што сачињава Његово свештенство.   15. Но, ако и поред овога што је речено, неко ипак тврди да литургијске молитве – или све, или само поједине од њих – представљају речи Христове, тај се не разликује много од оних непобожних који су се дрзнули да оспоре славу Његову. Прочитај све молитве, и схватићеш да све речи у њима јесу речи слугу. Прочитај и ону молитву у којој свештеник помиње светитеље, а коју они дрско приписују Христу, и нећеш у њој пронаћи ништа што приличи Сину равночасном са Оцем, него све речи у њој приличе слугама. Пре свега, ово није Евхаристија само једног човека, него заједничка благодарност свеколиког људског рода;у њој благодаре људи који су сагрешили, али које ипак није напустило човекољубље Божије. Затим, ова благодарност није упућена само Оцу, него и Сину и Духу Светоме; у њој верници помињу и Мајку Божију, као што слуге помињу своју господарицу, и траже да се њеним заступништвом и заступништвом светитеља удостоје и посете Промисла Божијег.   16. Шта ово има заједничко са једним Господом, Јединородним Сином Божијим, безгрешним, Господом свега? Благодаримо, вели, Теби и Јединородноме Сину Твоме. Па зар Христос благодари Јединородноме Сину Божијем? Јер, ево, тада ће бити два сина; у складу са безумљем Несторијевим. Толико је безбожно и неразумно сматрати да Христос заступа светитеље и приписивати Му такво заступништво и посредништво!   17. Показало се, дакле, да није у томе смисао ових свештених образаца. Оно што преостаје јесте да ове речи не представљају прозбу, негоблагодарност.   18. Да, рећи ће неко, али то не допушта израз за, који очито има прозбено значење, пошто овај предлог то хоће да назначи. Но, то није обавезно; јер он не показује увек прозбу. Наиме, користимо ову реч не само када молимо, него и када благодаримо. То се може видети на многим примерима, па и у самој молитви о којој је реч. За све то, каже молитва, ми благодаримо Теби и Јединородноме Сину Твоме и Духу Твоме Светоме…, за сва знана и незнана… доброчинства, благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку. Видиш ли да се реч за и при благодарењу користи. Према томе, нема никаквог оправдања за ову заблуду.   19. Тако је, дакле, немогуће да помињање светих представља прозбу. Да је то помињање благодарствено, најпре показује чињеница да није прозбено. Јер, сигурно мора бити једно од ово двоје – или прозбено или благодарствено будући да само на та два начина помињемо Богу сва она добра која нам чини, било да хоћемо да их примимо, било да смо их већ примили; тако оно прво бива прозба, а ово друго благодарност. Ово помињање показује и то да савршенство које светитељи стичу, представља највећи дар који Бог даје људима, и због тога је неприлично да Црква не исповеда захвалност Богу за своје свете. А опет, зашто савршенство светитеља називам највећим од свих дарова које Бог даје човеку? Па она цела јесте дар Божији! Јер, од свих добара која је Бог учинио роду људском, ово је врхунац и циљ: хорови светих; а због тога добра створено је за нас небо и земља и све што је видљиво. Због тога постоји рај, због тога су пророци, због тога је Сам Бог примио на Себе тело, због тога су речи Божије, Његова дела, Његова страдања, Његова смрт: да би се људи са земље преселили на небо и да би постали наследници тамошњег Царства.   20. Према томе, ако у овој свештеној служби постоји благодарност, и ако су Дарови благодарствени исто као што су и прозбени, тада је нужно да главни разлог и полазиште Евхаристије буду савршени светитељи.   21. Уосталом, шта је то што нам Евхаристија пружа? Зар није то чињеница да смо тражили и да смо тражено добили? То је свакоме јасно. Према томе, оно због чега благодаримо, истоветно је са оним што тражимо.   22. Дакле, шта је то што Црква тражи од Бога? То је оно што ју је Сам Господ научио да тражи, односно то је Царство Његово, како би га верници наследили и како би постали свети као што је свет Он Који их је на то позвао. Ако та добра Црква тражи и моли од Бога, јасно је да за њих и благодари. Наиме, моли се да верници буду савршени у светости, и зато је природно и неопходно да благодари Богу за оне свете који су већ савршени у светости. Због те благодарности Богу за светитеље, ова служба се и назива Благодарење. Јер, иако Црква на овом месту помиње и много другога, светитељи ипак представљају испуњење свих ових захтева, те она благодари за савршенство које су светитељи стекли. Јер, све што је Господ учинио, учинио је да би сабрао хор светих, а тако и Црква, када слави Бога за сва она добра, чини то гледајући на хор светих. Зато је Спаситељ предао ову Тајну благодарећи Оцу, јер је са Њим требало да нам отвори небо и да тамо сабере овај сабор првородних.[30] Дакле, Црква се на Њега угледа када Дарове приноси не само на прозбени него и на благодарствени начин. Наравно, ово показује и на друге начине, а особито молитвом у којој је садржан сав циљ свете Литургије. Наиме, пошто наброји све што нам је Бог даровао и пошто заблагодари за све, те на концу помене како је Господ дошао у телу, предао нам ове свете Тајне и поручио да и ми тако исто чинимо, молитва овако завршава: Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега што се нас ради збило: крста, па набројавши све што после крста следи, каже: Твоје од Твојих Теби приносећи због свега и за све, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш.   23. Видиш ли? Сећамо се, вели, Твојих доброчинстава и зато Ти ове Дарове приносимо. У томе и јесте благодарност: да Даровима указујемо почаст своме Добротвору за добра која нам је подарио. А затим, још јасније исказујући своју благодарност, каже: Приносећи Ти ове дарове, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш. У томе је, вели Црква, смисао приношења Дарова: у слављењу, у благодарењу, у прозби, као што смо од самог почетка говорили; тако да то приношење истовремено буде и благодарност и прозба.   24. Ово чинимо, вели Црква, сећајући се две ствари: заповести коју нам је Он дао, говорећи: „Ово чините за мој спомен“, и свега што се нас ради збило. Јер, уопште, сећање на доброчинства која су нам учињена, подстиче нас на то да узвратимо, те да и ми нешто принесемо Ономе Који нам је небројена добра даровао; а сећање на заповест учи нас томе какво треба да је наше уздарје и које дарове треба да принесемо.    Приносимо Ти онај исти принос који је и Јединородни Твој Син принео Теби, Богу и Оцу; и приносећи га, благодаримо јер је и Он, приносећи Ти Дарове, благодарио. Због тога ми овоме приносу Дарова не прилажемо ништа своје; јер ни сами Дарови нису наше дело, него Твоје; јер Ти си Саздатељ свега. Нити овај начин служења представља наш изум, нити смо га ми сами зажелели, нити смо сами себе покренули на овакво служење, него си нас Ти томе научио, и Ти си нас, преко Јединороднога Сина, на то подстакао. Због тога, све ово што приносимо, потиче од онога што си нам Ти дао; све је ово Твоје због свега и за све.   25. Тако и за сам евхаристијски принос изнова дугујемо Богу благодарност јер ништа од овога приноса није наше, него је све Његов дар; јер чак и то да желимо и да обављамо приношење, није наше – Он је Тај „Који чини у вама“, како вели божански Апостол. Због тога се у молитвама и каже: Благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку.   26. То је, дакле, оно што нас учи да помињање светих на светој Литургији не представља прозбу упућену Богу за њих, него благодарност.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...