Jump to content
  1. Phoebe

    Phoebe

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Интервју Владике Антонија, доктора теологије, викарног Епископа моравичког и старешине Подворја српске патријаршије у Москви за часопис "Вести" у Ваљеву - штампано издање за 06. август 2020. године.   1. У години када обележавате 50. рођендан и 14-годишњицу архијерејске хиротоније, Патријарх Московски целе Русије Вас је одликовао орденом Светитеља Алексија Митрополита Московског (III степена), Митрополит волоколамски Иларион Вам је уручио највише одликовање Одељења спољних црквених послова Московске патријаршије, председник Руске Федерације Владимир Путин потписао је указ којим сте удостојени ордена Пријатељства „за велики допринос у развоју духовних и културних веза, као и за активну просветитељску делатност“. Шта за Ваш досадашњи рад на овом пољу значе ова признања?   - Пре свега, хвала вашим новинама за исказано интересовање да кажемо нешто више о животу и раду представништва наше Цркве – Српског Подворја у Москви. Као што сте већ поменули, ова 2020. година – иако обележена великом епидемијом корона вируса, за мене лично је ипак имала и посебан значај. Бог је тако удесио да сам у истом дану обележио два догађаја: најпре мој 50. рођендан, а затим – што је за мене итекако важније – 14. годишњицу хиротоније за епископа Српске православне цркве.   Неких десет дана раније, на празник Светих апостола Петра и Павла – Петровдан, у чију част је и подигнут наш храм у Москви, служена је Света Литургија којом је началствовао Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев). Том приликом, Његово Високопреосвештенство ми је уручио медаљу Светог Марка Ефеског – највише одликовање Оделења спољних послова Московске Патријаршије, којим председава управо Митрополит Иларион.   Сваке године, на празник Обретења иконе Пресвете Богородице „Казанске“ (21. јула) – што је уједно и велики дан за град Москву јер је захваљујући заступништву Пресвете Богородице, а посредством њеног чудотворног образа, дошло до ослобођења Москве од пољско-литванских окупатора 1612. године – руски председник потписује посебан акт којим се награђују одређена лица из свих сфера руског друштва. Орден Пријатељства – који су од Срба добили бивши председник Томислав Николић, затим министри: Ивица Дачић и Ненад Поповић, као и наш прослављени уметник Емир Кустурица, и поред све скромности, ипак морам рећи да је за мене било велико и пријатно изненађење.   Напосе, на велики црквено-државни празник Крштења Русије (28. јула), Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирило ми је уручио одликовање Руске православне цркве – орден Светог Алексија Митрополита Кијевског и Московског. Истога дана, мој велики пријатељ још из студентских дана у Московској духовној академији – Архиепископ верејски Амвросије, намесник извесног Сретењског манастира у Москви, наградио ме је Медаљом ове древне московске обитељи.   Налазећи се, ево већ пуних осамнаест година на челу обновљеног Подворја Српске православне цркве у Москви, све горе поменуте награде су сведочанство да се много тога урадило – прво на обнови нашег храма у Москви, а затим и на унапређењу односа између наша два братска словенска народа и наше две сестринске православне Цркве. Уједно, ово ми је подстрек да и даље наставим у истом духу, а све у славу наше Свете Цркве и нашег отачаства.   2. Како, након непуне две деценије, откако сте старешина Подворја Српске православне цркве у Москви и својеврсни амбасадор Српске православне цркве у Москви, оцењујете тренутну сарадњу Руске и Српске православне цркве и руско-српске односе?   - Верујем да ћете се сложити са мном да не постоје, не само два словенска, већ два народа било где на свету која негују тако присна и искрена осећања, као што су то наш српски и братски руски народ. Наши језици, култура и историја су толико испреплетани да је понекад тешко рећи да ли је нешто изворно српско или руско. Почевши од Светог Саве, па све до данас, једни друге смо помагали и штитили, на световном, економском, културном и духовном нивоу. И поред свих искушења, пре свега оних у годинама комунистичке власти у тадашњој Југославији и Совјетском Савезу, успели смо очувати, али и унапредити наше односе. Најсветлији пример који бих издвојио јесте спомен-храм Светог Саве на Врачару који се данас благоукрашава предивним мозаицима, управо захваљујући новчаној помоћи из Русије.   3. Ви сте и духовник Србима који живе и раде у Русији. Какав је статус српске дијаспоре у Русији и духовни живот Срба у Русији? Колико Срба долази на богослужења?   - Ако поредимо број Срба који су деведесетих година живели и радили у Русији, са оним колико их је данас овде у Москви, приметићемо да је он знатно мањи. Разлога има више и сви они се тичу економске ситуације или боље речено кризе, која влада свуда у свету. Многе српске фирме су затворене или су пребачене у друге европске земље. Срби су се у Русији углавном бавили грађевином, тако да слободно можемо рећи да су и српске грађевинске фирме учествовале у формирању данашњег изгледа Москве, Санкт Петербурга, Сочија...   Наши Срби долазе на богослужења у нашем храму, и то углавном на веће празнике и породичне славе како би освештали жито и преломили славски колач. Такође, постоји и одређени број мешовитих бракова, тако да сви они породично посећују наш храм. Будући да је храм Светих апостола Петра и Павла један од ретких који се никада није затварао, па чак ни у годинама совјетске власти, велики број Руса је генерацијски везан за светиње у нашем храму. Тако се многобројне чудотворне иконе и честице моштију светих Божијих угодника вековима чувају под сводовима Петропавловског храма.   4. Колико је подворје и Храм Петра и Павла значајан за Србе и Русе с'обзиром да је Вашим доласком у Моску 2002. године обновљено Подворје СПЦ у Москви?   - Као што сам већ поменуо, Петропавловски храм је један од ретких у којем се молитва никада није прекидала. На тај начин, многи Руси су – будући ускраћени за велики број храмова и манастира, у тајности посећивали богослужења и вршили требе у овом храму. Светиње из околних порушених храмова, међу којима је и чудотворна икона Пресвете Богородице Богољубске, биле су пренете у храм Светих апостола и заувек ту остале. Иста трагична судбина је задесила и првобитно Подворје Српске Цркве, које се до избијања револуције 1918. године налазило у оближњем Киро-Јовановском храму, порушеном 1933. године.   Иако је било више покушаја да се обнови рад Подворја, оно је отворено 2002. године, када сам и постављен за старешину од стране Сабора Српске православне цркве и Синода Руске православне цркве. Од тада, па до данас, Подворје су у више наврата посетили, како блаженопочивши Патријарх Павле, тако и Његова Светост Патријарх српски Иринеј. Велики број пројеката и донаторских вечери, издавачка делатност и поклоништво, најбољи су сведок успешног рада свих запослених при нашем Подворју.   5. У Русији сте завршили Духовну академију, затим магистарске и докторске студије. Први сте Србин којем је припала част да обавља функцију декана на Руском православном факултету а годинама сте и предавач. Какво је интересовање студената за ваш факултет и каква су им интересовања за историју Српске цркве?   - На моје велико изненађење, интересовање руских студената за нашу националну и историју Српске Цркве, али и за развој литургијског богословља, филозофије и других наука код Срба је за сваку похвалу. О томе сведочи и велики број дипломских радова студената Руског православног универзитета, а које имају директну везу са нашом Српском православном црквом. Већ сам помињао да су историјске везе наша два народа толико повезане, због чега и свако озбиљније историјско истраживање на тему историје Русије и Руске Цркве, подразумева и директно бављење историјом Срба. У ту сврху се на руси језик преводе и многи наши домаћи аутори, како би њихова дела постала доступна и руској читалачкој публици. Са друге стране, и дела савремених руских теолога се преводе и објављују у Србији.   6. Како успевате да ускладите обавезе на факултету и подворју Српске православне цркве?   - Представништво наше Цркве у Москви има један широк опус послова који се свакодневно обављају, а који укључују и званичну коресподенцију између Руске и Српске православне цркве. Поред тога, ту су и парохијске обавезе јер се у склопу Подворја налази и храм Светих апостола Петра и Павла, који редовно посећује велики број парохијана. Затим, ту је и издавачка делатност као и поклоничка агенција чије услуге подједнако користе и српски и руски верници. И пре избора на место декана Филозофско-богословског факултета, обављао сам дужност професора и шефа катедре за литургијско богословље. Иако се због новонастале ситуације са пандемијом корона вируса настава одвија путем интернета, послови око администрације су заправо увећани.   Протекло време изолације и појачаних мера од стране државе и градских власти сам искористио да довршим започете послове око писања и превођења, тако да је у припреми неколико књига у издању нашег Подворја. Издвојио бих ауторско дело, књигу „Православна Москва – водич кроз православне светиње руске престонице“, као и преводе: „Запитајмо се о будућности човечанства“ Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, и „Тајна предивних ствари“, већ поменутог Архиепископа верејског Амвросија (Јермакова).   7. Како оцењујете тренутно стање у православљу с'обзиром на дешавања у Украјини, али и догађаје у Црној Гори?   - Пре две године, у ово време, присуствовао сам централној прослави Крштења Русије у Кијеву у Украјини, као званични представник Српске православне цркве. Оно што сам тада видео и сазнао од Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, јесте да су православни верници, као и свештенство и Црква у Украјини, подвргнути страшном прогону од стране државне власти. Инциденти се бележе на дневном нивоу широм Украјине, а тичу се отимања црквене имовине и хапшења свештеника и верника, што је противно свим конвенцијама и људским правима.   Исти сценарио се протеклих месеци – ако не и година, примењује и у Црној Гори. Тежња државних власти у Црној Гори да по сваку цену избришу епитет „српски“ је јача него било када у новијој историји. Са друге стране, наше владике, свештенство, монаштво и верници отворено бране своје светиње, организујући литије и молебне у скоро сваком граду у Црној Гори. Као што је и током протеклих две хиљаде година Црква изашла као победник, верујем да ће и сада изнаћи право решење и очувати опстанак наше Српске православне цркве и њених светиња на тлу Црне Горе.   8. Који је по Вама пут изласка из кризе?   - Недавно сам приликом интервјуа за франфуртске “Вести“, а поводом ситуације са корона вирусом и ставова одређених „теолога“ о (не)причешћивању верника, поменуо да су изјаве Синода – како наше, тако и других православних Цркава, увек јасне, а самим тим и обавезни за све вернике. Ставови Руске православне цркве по питању ситуације у Украјини, као и ставови наше Српске православне цркве о догађајима у Црног Гори – а о чему смо могли читати из многобројних извештаја на званичном сајту Српске Цркве, подразумевају позив државним властима на поштовање вековног реда и поретка, а у складу са законима о верским слободама. Црква не може нити сме да се користи за неке личне политичке потезе и рекламе, а свако ко би то покушао – како нас историја учи, завршио би на неславан начин. Због тога чврсто верујем да ће Бог заштитити Своју Цркву, те да ће време које је пред нама то и показати. По речима Светог писма, „Ко претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт 10, 22)“.   9. Рођени сте у селу Причевић код Ваљева. Какве Вас успомене вежу за родни крај и Епархију ваљевску?   - Ја сам итекако поносан што потичем из места, које је – иако мало, ипак дало преко тридесет свештеника, монаха и монахиња. Будући да је моја породица богомољачка, она је изнедрила велики број свештеника, монаха и монахиња Српске Цркве.   Нагласио бих и то да сам ја одавно отишао из свог родног краја. Од момента када сам 1985. године уписао Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка у Далмацији, и када сам три године касније примио монашки чин од блаженопочившег Епископа жичког Стефана (Боце), слободно могу рећи да сам заувек напустио своје родно место. Па ипак, будући да ми мајка живи у нашој породичној кући у Причевићу, користим сваку слободну прилику да је посетим и обиђем. Као дечак и касније млад богослов, често сам обилазио многобројне светиње и манастире у околини Ваљева. У мом селу се налази и древни храм посвећен Преносу моштију Светог Николаја Чудотворца, под чијим сводовима сам примио Свету тајну крштења. Служити у овом храму за мене је увек једно ново искуство јер ме враћа у прошла времена...   Када ме неко пита где сам рођен и када чују да је то ваљевски крај, углавном ме питају за многа славна имена која су потекла, или су свој живот и рад посветили граду Ваљеву. У Русији су итекако цењени Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски, а скоро сва њихова дела су преведена на руски језик. Међутим, у Русији знају и за друге личности из ваљевског краја, као што је рецимо наша прослављена песникиња Десанка Максимовић.   10. Преводите пуно књига руских теолога. Које поруке они шаљу и како на њих реагује српска читалачка публика?   - До сада је објављено неколико мојих превода са руског језика. Од књиге о владарској породици Романових, преко дела „Померање граница срца“ Архиепископа верејског Амвросија (Јермакова), па све до чувеног катихизиса Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) „У шта верују православни хришћани“ – све оне су биле одлично прихваћене од стране српске читалачке публике. Превод књиге „У шта верују православни хришћани“ је у крипти Храма Светог Саве промовисао лично Митрополит Иларион, а многобројна публика која је присуствовала том догађају, најбоље нам сведочи о важности самог превода. Будући да су њихови аутори Руси, сам начин и стил писања је прихватљив за наше људе у Србији.   Верујем да ће и књиге које су у припреми, а међу којима је – као што сам то поменуо, и дело Свјатјејшег Патријарха Кирила, наићи на добар пријем код наших читалаца.   Разговор водио, Дејан Давидовић новинар   Извор: Подворје СПЦ у Москви
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Народ који је веран Богу и својој отаџбини биће чудесно Боогм благословен, рекао је митрополит кјатурски и сахкерски Данило из Грузијске православне цркве у својој недељној проповеди у Саборној цркви Свете Тројице.   Чудо је виђено у Грузији, где није дошло до ерупције епидемије вируса короне упркос чињеници да цркве никада нису биле затворене, као у многим другим земљама, нагласио је митрополит Данило.   „У питању је на првом месту грузијски етос ". „Неко може питати како је преживео. Преживео  је из два разлога: био је посвећен отаџбини и Богу. Онога ко је посвећен Богу и отаџбини, Бог неће  напустити и избавиће га Његова велика милост. "   „Данас смо видели пример ове милости“, наставио је митрополит. „Ова држава се, упркос многим проблемима, показала много заштићенијом од већих држава, и то се догодило зато што је наш народ дао све од себе, а људи који се до краја боре за земљу, љубав и морал - видеће чудо Божје. "   "Видели смо чудо које се догодило у Грузији", нагласио је он. „У упркос томе што богослужења никада нису престала, епидемија није избила у Грузији", митрополит Данило је рекао.   „Бог ће учинити чудо  народу који је одан Богу и отаџбини. Грузија је имала такве одане патриоте и зато је преживела," напоменуо је архијереј.   „Живот без Христа је смрт, а смрт са Христом је живот. То веровање нас је избавило од ове епидемије “, рекао је архијереј.   У марту је Грузијска патријаршија изјавила да је затварање цркава "неоправдана  увреда Бога".     Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо-служба СПЦ)
      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Народ који је веран Богу и својој отаџбини биће чудесно Боогм благословен, рекао је митрополит кјатурски и сахкерски Данило из Грузијске православне цркве у својој недељној проповеди у Саборној цркви Свете Тројице.   Чудо је виђено у Грузији, где није дошло до ерупције епидемије вируса короне упркос чињеници да цркве никада нису биле затворене, као у многим другим земљама, нагласио је митрополит Данило.   „У питању је на првом месту грузијски етос ". „Неко може питати како је преживео. Преживео  је из два разлога: био је посвећен отаџбини и Богу. Онога ко је посвећен Богу и отаџбини, Бог неће  напустити и избавиће га Његова велика милост. "   „Данас смо видели пример ове милости“, наставио је митрополит. „Ова држава се, упркос многим проблемима, показала много заштићенијом од већих држава, и то се догодило зато што је наш народ дао све од себе, а људи који се до краја боре за земљу, љубав и морал - видеће чудо Божје. "   "Видели смо чудо које се догодило у Грузији", нагласио је он. „У упркос томе што богослужења никада нису престала, епидемија није избила у Грузији", митрополит Данило је рекао.   „Бог ће учинити чудо  народу који је одан Богу и отаџбини. Грузија је имала такве одане патриоте и зато је преживела," напоменуо је архијереј.   „Живот без Христа је смрт, а смрт са Христом је живот. То веровање нас је избавило од ове епидемије “, рекао је архијереј.   У марту је Грузијска патријаршија изјавила да је затварање цркава "неоправдана  увреда Бога".     Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо-служба СПЦ)
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Нема, дакле, потребе да се бавите трњем. Немојте да се замарате изгонећи зло из себе. Христос хоће да се не бавимо страстима и ђаволом, противником нашим. Усмерите воду, што ће рећи сву снагу своје душе, ка цвећу, па ћете се радовати његовој лепоти, мирисима, свежини.     Нећете постати свети прогонећи зло. Не обраћајте пажњу на зло. Гледајте у Христа и он ће вас спасти. Уместо да стојите пред вратима и одгоните непријатеља, презрите га. Да ли са ове стране иде зло на вас? Благо, спокојно, окрените се на ону страну. Другим речима, уколико зло долази на вас да вас позледи, ви своју унутрашњу силу усмерите на добро, ка Христу. Помолите се речима: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", а Он зна како и на који начин да вас помилује. А када се испуните добром, више се нећете враћати на зло. И сами ћете, благодаћу Божјом, постати добри. А где онда зло да нађе себи места? Оно ишчезава!   Свети Порфирије Кавсокаливит     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Milan Nikolic,
      Да ли сте приметили да на форуму ЖРУ нема више активних теолошких тема? Да ли је у питању замор, да ли је нека друга криза, да ли су нека посебна искушења у питању?
      Приметио бих само да теолошки дијалог на форуму никада није ни био комплетан и истрајан у духу какав треба бити. Зачеле су се добре теме, добри дијалози, али увек је завршавало набојем провокација и напада на личност саговорника.
      Да ли ће једном бити другачија пракса, она пракса какву видимо у теолошким дијалозима код светих отаца (који су се дописивали по теолошким темама), остаје да видимо. Можда је главна фалинка још од почетка форумашења то што није постојао један подфорум са ограниченим учествовањем, односно са условним учествовањем и са избегавањем било каквих провокација, на коме ће се водити искључиво теолошки дијалог.
      Постоји и друга крајност која је показала невероватну гордост код појединаца, који би волели да они који се не слажу са њима запуше уста, уколико немају академски позив за теолога (?!?). Скрнављење теологије била је пракса управо нападом на неку личност само зато што није академски теолог.
      Живимо у времену када се пишу теолошке књиге. Многи уважени теолози позивају на теолошки дијалог. Међутим, ја нисам приметио да су нака два теолога објавила њихов теолошки дијалог, не рачунајући спорадичне преписке које су се претварале у полемике око политике и којечега.
      Већ дуго година, деценију, предлагао сам да се отвори подфорум где ће учесници разговарати искључиво по теолошким темама и без упада икога са стране, осим уколико тај има исто искључиво теолошке аргументе и без икаквог провоцирања на рачун личности саговорника. То се никада није остварило, јер форуми су препуни свакаквих људи, доконих и неодговорних. Зато се поставља питање да ли је овакав форум какав је сада, отворен за све и свакога и у свакој теми, уопште способан да изнедри теолошки дијалог који би презентовао савремену светоотачку одговорност и светоотачки допринос?
      Ако се постидимо и будемо заједљиви па помислимо да нико од нас није достојан да износи аргументе достојне светих отаца, онда овај форум није ни потребан за Цркву. Форум ће се по себи свести на догодовштине и голе информације, чак више на дезинформације.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...