Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

JESSY

Да ли деца сметају у цркви?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Реч пастира - о. Владимир Левићанин: Да ли деца сметају у цркви?

 

 

Питање из наслова емисије долази из писма које нам је са великим поверењем упутио један наш слушалац, одређујући тему данашње емисије. Са што је могуће више негенерализовања ситуације, покушали смо да одговоримо на више питања која су нам из овог, (напомињемо) личног, примера постављена, али и препозната као тема која може помоћи духовном узрастању других родитеља и деце. Понашање деце од две, три или четири године може бити узрок "нервозе" како свештенослужитеља и сабраних верника, тако и самих родитеља, који су принуђени да из цркве излазе више пута током службе. А да ли живахност деце уопште сме да узрокује "нервозу" током службе? "Ми родитељи смо само сарадници Божији у васпитавању деце", рекао је овим поводом наш гост, свештеник Владимир Левићанин из храма св. Георгија у старој Бежанији и додао да "не можемо очекивати да деца у том узрасту разумеју све што се дешава на Литургији". Ова ситуација се не односи и на родитеље, који са љубављу и стрпљењем морају да прихвате све оно што родитељство са собом носи. "Када си родитељ, ниси више свој", каже о. Владимир.

 

http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=14178


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

ovo je stvarno dobra tema i uvek aktuelna u crkvi...

vise puta su svestenici u nasoj crkvi opominjali roditelje da vode racuna o tome kako se njihova deca ponasaju u crkvi...neki su to radili delikatnije ali neki veoma strogo...taj strogi nacin je po meni nedostatk ljubavi...nije stvarno prijatno kada deca trce po crkvi, kada glasno pricaju, igraju se, bebe placu...moram priznati da i meni to ponekad smeta...ali se mora naci neki nacin da se taj, nazovi, problem, resi...

recimo, kada bebe placu, nema druge nego da se izadje iz crkve...ali kada su malo veca deca u pitanju, koja naravno ne mogu da stoje mirno i odslusaju celu liturgiju (ne mozemo ni mi stariji) , bilo bi lepo da pri crkvama postoje odredjeni prostori sa odgovornom osobom gde bi roditelji mogli da ostavljaju svoju decu dok su oni na sluzbi...

Share this post


Link to post
Share on other sites

....Велим, жали ми се кћерка, већ неколико пута – а задњи пут прилично алармантно – присиљена је да своју дјецу више не води ну српску цркву.

Разлог?

Пође она са дјецом у цркву; дјеца, ко дјеца: једно потрчи тамо, друго овамо; треће нешто зацвркуће; оно прво заплаче… И да вам не набрајам.

А онда, бабе и деде, накостријешене вране и гаврани, сјате се на јадну дјецу и направе лом. Оставе и Бога и службу па нагрну лекције да држе. Усред цркве и насред богослужења. На све то поп, из олтара, пријекорно, очима стријеља. Моја кћерка, куд ће, шта ће, покупи дјецу па напоље.Тамо се придружи и другим мајкама које су се исто провеле. Тако једном, тако други, и трећи пут и моје се дијете пита: Која је сврха дјецу у цркву водити кад их из те цркве редовно истјерују?

Збивања садашња, са мојом унучади, приводе ми у сјећање времена, ондашња, кад су моја дјеца раног дјечјег узраста била. Ова иста моја кћерка, кад би у Маркову цркву крочила, и свога оца у олтару спазила, дрекнула би из свег дјечјег гласића: Тата! Тата! А бабе ондашње – изгледа све су бабе свуда и свакад исте – божје мољке и црквени цајкани, скоче на дијете као на каквог разбојника.

То моје, лично, искуство, учинило је да сам у цркви, у којој сам, доскора, био служио, одредио свима, и у побожне главе утувио, да је дјеци у цркви, у којој сам ја поп и старјешина – апсолутно, све дозвољено.

Дођите, видите и увјерите се: не могу замислити пријатнију, духовнију, побожнију атмосферу него што је у тој слаткој црквици. Та природна, спонтана, да кажем, породична атмосфера, подстакла је и самог нашег Патријарха, кад нас је, прошле године, посјетио, да истакне своје дивљење. Направо је Свјатјејши поређење са огромним, и хладним, катедралама и рекао да зидови не чине богомољу него топла, молитвена, срца.

У тој, дакле, црквици, дјечица мала, анђелчићи слатки, ћукоре, цвркућу; нешто међу собом се домунђавају; своје мале аутиће по патосу гурају и никоме то не смета.

У своје вријеме, донесе једна мајка свога синчића. А он, завришта из свег гласа, и никакои да га смире. Мајка, јадна, потрча напоље. Кад смотрих, зауставих службу и наредих јој да се врати. А народу рекох: Ако ми, који толико о љубави словимо, нисмо у стању једно мало дијете љубављу да обгрлимо, о чему ми то, онда, причамо. Сад је тај дјечак миљеник наше Цркве, ”стари” чтец и упућује нову дјецу како да се у олтару понашају.

Прошле недјеље синчић мога наслиједника, доскакута до олтара, промрмља нешто са тутором, скокну са солеје и оде у наручје својој мајци. Замишљам шта би било да су двије-три бабе дрекнуле, скочиле, уши му заврнуле.

А на малој дјечици, великим дијелом, установљена је и заживјела та нова парохија Епархије канадске. Јер, чуло се: у тој и тој цркви дјеца су, заиста, добродошла. Ту је дјеци дозвољено да буду – дјеца.

И шта се дешава? Дјеца брзо расту. Двогодишње дијете постане трогодишње, па четворогодишње, и ускоро стане уз своје родитеље; дође у олтар да прислужује, а на његово мјесто доскакуће неки нови јунак којег је мајка, до прије неки дан, чини нам се, у стомаку у цркву доносила. И тако редом, ваљда до њихове дјеце, ако Бог да.

За своју душу, и из знатижеље, драги моји жандари црквени, прелиставао сам матичне књиге торонтске црквене заједнице. Откако је основана, крштено је на хиљаде дјеце. Од овог, од оног Србина, с именом и презименом. Од хиљеда и хиљада те дјеце, од којих би она најстарија сад већ у поодмаклом пензионерском добу била, нигдје ни једног. Друга генерација торонтских ”врлих Срба, ”челик јунака”, ”бораца за Крст Часни” и других, може да се преброји на прсте двије-три руке, који било какву везу са својом Црквом одржавају. Ја их све знам и могао бих, по именима и презименима, све пребројати.

Гдје су? Раздувао их је вјетар на све стране. И у муслиманима их има. А можда су многима од њих нека баба, жандарка, и поп накостријешени, за сва времена њихову Цркву обнемилили. Како да се омили дјетету та његова Црква из које сваки пут понесе ружне успомене на дреку и пријекорне погледе.

Намргођеним поповима србијанским, ако би ме саслушали, поручио бих слиједеће: Јесте, Богу хвала, пуне су вам цркве. (Мада, не варајте се, то је тек неки сићушни проценат народа српског.) Али, браћо моја, један по један, од мирних и укочених, одлазиће својим путем. Црква ће све мирнија и пространија бити. Не буду ли ова дјечица, коју, сад, тако олако, из цркава изгоните, дошла на мјесто баба и дједова њихових, ви нећете имати коме да служите и кога из цркава да изгоните; као што ни ја, овдје гдје сам, не бих имао коме: Мир свима, да кажем да не бијаде несрећних олуја, претходних деценија, које су, на ове стране, нанијеле народ у празне српске цркве Канаде.

Ми знамо за Христову наредбу да му пустимо дјецу и не бранимо им да му долазе. (Мт. 19, 14) Многе су лијепе проповједи на ту тему исписане. Па је речено, толико пута, како је Христос апостолима својим добру ”буквицу” очитао кад су се они, у ревности својој за мир и тишину, између њега и дјеце били испријечили. Па, онда, словимо Христове ријечи да, ако се не обратимо и не будемо као дјеца – злоћом да дјетињимо (1. Кор. 14, 20) – нећемо ући у Царство небеско. (Мт. 18, 3)

Да се куцнемо у чела и увидимо да ми, свим силама, неразумно, и Богу противно, чинимо управо супротно. Запријечили смо се змеђу њих и Господа и још настојимо да дјеца постану – ми.

Да ли неки од жандара црквених не мисли можда да је Христос тражио да му пусте само мирну и стерилну дјецу?

Василије ПpoтaТомић

Share this post


Link to post
Share on other sites

ЉУди којима сметају дјеца у цркви нису ту због Христа, цркве, молитве...то су нервозна, чангризава створења којима смета све што није по њиховом. Који на Литургији нису унутра, већ у спољном свијету... НЕ треба се на такве људе освртати. Још мање треба не доводити дјецу у цркву. Ко има проблем са дјецом у цркви, има проблем са собом... таман нек мало трпи и смирава се :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Одрасли сметају у цркви... :)

Шалу он сајд, на западу многе цркве имају посебну просторију за децу која обично има прозор према олтару, тако да може родитељ са малом децом да ту седи и прати службу, а да никоме не смета ако је дете немирно итд. Може да се игра ако жели.

Мислим да је то добро решење.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Када ми, као одрасли, организујемо црквене службе, када вршимо припреме за њих, скраћујемо и продужавамо поредак служби, ми прилагођавамо себе на сопствена схватања и потребе, или једноставно удобност, схваћену у терминима одраслих.

Али до сада, што се тиче схватања, потребе и духовне тежње деце се нису узимала у обзир, окружење често није корисно да учини да деца заволе Цркву. Ово је без обзира на то, једна од главних сврха религиозног образовања: пустите децу да заволе Цркву, тако да би увек могла да присуствују у храму са пријатним осећањем, да би добијала духовну прехрану од ње.

Па хајде да се мало побринемо око наше деце: у почетку им пружимо шансу да активније учествују у цркви – а у ширем и развијенијем облику онда, само додавања кадионице свештенику; друго, хајде да се сами прилагодимо деци када се молимо заједно са њима.

Нека деца буду свесна да су чланови Христове породице. Нека деца дођу да љубе Цркву!

Протојереј Михаил Помазански

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Grizzly Adams рече

на западу многе цркве имају посебну просторију за децу која обично има прозор према олтару, тако да може родитељ са малом децом да ту седи и прати службу, а да никоме не смета ако је дете немирно итд.

ма ово је срање. Непотребно снисхођење. Изолујеш младунче и женку родитеља да не би преподомне ометало при духовном воздизању пред Престо. Мо'си мислит! Коме смета што дјете потрчи, лупи, направи буку, заплаче нек се преиспита... иде у цркву а живци тремоло...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Tavita рече

ма ово је срање. Непотребно снисхођење. Изолујеш младунче и женку родитеља да не би преподомне ометало при духовном воздизању пред Престо. Мо'си мислит! Коме смета што дјете потрчи, лупи, направи буку, заплаче нек се преиспита... иде у цркву а живци тремоло...

Него дете од две-три године треба да мирно стоји-седи два сата и слуша нешто потпуно неразумљиво...

Good luck with that.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

пре 3 минута, Grizzly Adams рече

Него дете од две-три године треба да мирно стоји-седи два сата и слуша нешто потпуно неразумљиво...

Нисам то ни рекла :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

У цркви у коју ја идем има заиста доста деце. Обично су сва деца у задњем делу цркве и не праве галаму. На крају сваке литургије, након нафоре, супруга једног свештеника им дели слаткише.  

Једини пут када сам ја видела свог свештеника да је љут због дечије галаме је када се један дечак током беседе буквално надвикивао са њим. Притом је мајка само седела и кулирала, а мали је баш викао. Како свештеник повиси тон, да надјача дететову причу, мали почне још гласније. Јесте био неваспитан, али сам се ја слатко исмејала. :D

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 44 минута, Grizzly Adams рече

на западу многе цркве имају посебну просторију за децу која обично има прозор према олтару, тако да може родитељ са малом децом да ту седи и прати службу, а да никоме не смета ако је дете немирно итд. Може да се игра ако жели.

Мислим да је то добро решење.

to je sjajno resenje....!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Код нас у целом граду (4 храма) а нарочито у нашој цркви: ако се укаки, гладно, нервозно, бесно иде да се намири смири па се врате. Остали се играју, шетају, чаврљају, ови који су у олтару су као неки пример али се углавном досађују тамо. Старија деца углавном стоје или са још неким шапућу или изађу напоље па се врате пред причешће. Скроз са леве стране су обично мајке са ситном децом мада су и са десне јер има доста деце.

Када ја дођем сам са троје деце од тога 2 * по 3г. које добро једу и добро спавају и никада не седе онда се атмосфера из места промени :) Преподобни се снужде а који нас воле се обрадују и оне се растрче до жена које нам често помажу. Али приметио сам до често направе пар кругова око преподобних као да их осећају да се ту нешто врти :) Једну по једну носим на рукама па разгледамо около или обилазимо један велики астал са мноштвом икона, или ме ухвате за руку па обилазимо остале или све ређе прошетамо напољу. Сада су већ чешће са осталом децом која их окруже чим дођемо.

Оне су на службама редовно и осећају се као да су кући, знају све и сви њих знају. Посебна је прича када дођемо суботом током постова. Тада има мало људи, служи се заупокојена, а обавезно има оних за причешће који дођу пар пута у години а нису могли да чекају недељу па су дошли у суботу. Свештеници се обрадују када виде децу а ови људи се скамене, осврћу, механички крсте и имају израз лица "ко је овај лудак што је довео децу у цркву и пустио их да нарушавају службу када смо дошли да се причестимо и очекујемо службену духовност и неки мир..." Али, оне тога нису свесне и понашају се као да је празник, као што и јесте :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Вилер Текс,
      Реалност у Хрватској.
      Знам ја да је тако, ал ово качим овде само због нас, тј наших којима је све то случајно, изоловани инцидент....
      Не нажалост није. Хрватска је дубоко инфицирана усташким злом којим трује и своју децу. Исто толико се покрива лицемерним изјавама после сваког оваквог "изолованог случајног инцидента".
      Не знам шта је црње, ово тровање сопствене деце од стране усташа или став многих Срба "па ја сам се много лепо провео тамо".
       
    • Од Логос,
      Ко води бригу о људским правима и узда се у солидарност, а не зна или не хаје за децу Ораховца, нека ме се прође. Ако те бар једном пут нанесе… видећеш срећне, добре људе како ти бескрајну љубав нуде.
       
      „Енклава – то ти је кад људи живе на једном малом простору и не смеју да мрдну јер их са свих страна окружују непријатељи. Кад кажем људи, мислим на мале и велике. У овој енклави живи – знам тачно – 70 деце. Ево задатка: ако 49 иде у предшколско и основну школу, а 12 у гимназију, колико има беба и ових баш малих?“ – препричавам деци догодовштине са ретких путовања на која не идемо заједно и узгред проверавам је ли надрибанда вежбала математику. Ово је други пут да им говорим о Грачаници, Призрену, Дечанима, Великој Хочи, Ораховцу…
      Ах Ораховцу!!
      „Знаш какве фудбалерке имају! Када смо ушли у енклаву, на том тргићу који је минијатуран, седело је њих петоро, играли фудбал па се уморили. И пази, питам ја ко је најбољи голгетер, а дечаци сви покажу на једну девојчицу. Опа, кажем, браво, гоглетерко! А ко је најбољи голман? А они сад покажу на ону другу девојчицу. И стварно, од свих њих, она у дресу. И тако, онда сам их питала ко је који разред. Ко кога нервира… па ко је у кога заљубљен… знаш већ којим питањима одрасли смарају децу…
      „И онда?“
      „Онда сам их замолила да се сликам с њима јер када они једном порасту и буду неке страшне светске фаце, да ја могу да се хвалим да су баш мени давали голове кроз ноге.“
      „А чекај, где они играју фудбал?“
      „Играју ту, у улици или у једном дворишту. Имају на врху улице игралиште, али не играју тамо, не смеју да иду, гађају их камењем, па да не би добили батине од брже, јаче и старије деце. То ти је енклава. Двеста метара горе-доле и крај. Схваташ да је то као кад бисте ви само могли да одете до школе и назад. И да будете испред зграде на паркингу. Значи нема скитње, нема деда, баба, нема музичка, нема тренинга, ништа биоскоп, Ада, Калемегдан, Таш, прослава рођендана… ма не можеш да одеш до нашег максија… само штрафта до школе и назад, с тим што нипошто не може преко парка. Разумеш?
      „Како је то страшно. Ја то не бих издржао… да не возим бициклу с другарима, знаш колико ми далеко одемо…“
      „Имају ли макар интернет, играју ли они понекад игрице?“ – ево га овај што за све има утешно решење.
      „Шта ти мислиш, да се само ваши родитељи с вама надмудрују око игрица? Имају, и могу ти рећи одлично се разумеју у конфигурацију компјутера, то је тако ин… Да, јесте страшно. Али издржао би. Ево да вам покажем.“
      На снимку видимо петнаестак деце; кад би се поређала у врсту, све једно другом до увета. Иза њих је хармоникаш, њихов чика Гавра. Ори се порта ораховачке цркве од ораховачке химне, коју је он написао и компоновао и која певајући о лепоти, срећи и доброти – на најпотреснији начин сведочи о злу и неправди које ни у једном уздаху, а некмоли стиху, не помиње. И то је оно што избезумљује и због чега се публика неконтролисано умива сузама.
      „Зашто овај чика плаче? Види, и овај, и овај…“
      Коме фали катарза, нек послуша овај хор који не иде на пробе, не гостује по телевизијама, нема назив, не путује на такмичења – ништа од тога јер је њихово певање њихов живот, а живот се не тренира и нема генералну пробу, то само узмеш и живиш. У двеста метара? У двеста метара. Између хитаца камењем? Уз свакодневне вербалне увреде и претње? Без поштовања основних људских и дечјих права?
      Нек дакле послуша хор, али на лицу места.
      Недавно је мрежама кружила фотографија снимљена на сиријским рушевинама – она када су двојица глумаца поставила кулисе и приређују луткарско позориште на пустом камењу пред децом која усрдно прате представу. Емоција коју тај призор изазива сажела бих, без имало цинизма, у коментар „уфф, од овога не може да се не рикне“. Позориште је важно да се преживи. Уметност одржава у животу. То зна и чика Гавра и зато је песма ораховачке деце увек дужа од нашег плача. После распамећујуће Ораховцу, башто рајска, чика Гавра одмах прелази на следећу уз коју се осећања умирују и продубљују.
      Многа су питања без одговора. Најтеже и највеће је међу њима, зашто деца пате.
      Али не! Зоки, студент коме из очију блиста детиња наивност а из речи бритка памет сева, заверенички дошаптава да не треба плакати, да збуњујемо децу, она певају и гледају у нас чудећи се шта нам је, па песма је лепа… И ти њихови гласови, мили, чисти, наивни и непоколебљиви њему дају уверење да ће доћи бољи дани. Не проваљују они нашу катарзу, то су бића чистих душа, не треба им прочишћење. Слажем се да ми њих збуњујемо, али када одрасту и буде где год да буду (а биће) – нека имају ту успомену. Једном је неко долазио да их слуша, и они су певали, а ови су плакали, они ништа нису разумели, но сад им је јасно…
      Ораховац је место где све маске, античког и сваког другог театра, падају. Ко води бригу о људским правима и узда се у солидарност, а не зна или не хаје за децу Ораховца, нека ме се прође. О временској прогнози, пак, увек ћемо моћи водити дијалог.
      „Ако они тако добро играју фудбал а видиш како добро певају, онда бисмо могли, пошто сам ја фудбалер а ти свираш, да идемо заједно код њих?“ – из мисли ме прену њихово домунђавање.
      „Ја бих више волео да они дођу код нас. Али они не смеју да мрдну.“
      „Смеју они да мрдну кад их неко ко их воли позове у госте… Смислићемо нешто, децо, смислићемо…“
      Али најпре да научимо песму. Док је читате, имајте на уму да ова деца живе у граду којим за свог живота још никада нису прошетала, да је њихов завичај простран двеста метара, да људску доброту изузев међу најрођенијима нису још спознала, да њихови родитељи велики део својих најплодороднијих винограда годинама не могу да обрађују, да је најлепша поезија настала у најтежим временима и – да ће лепота спасити свет…
       
      Извор: Детињарије
       
    • Од Логос,
      Старац Порфирије Кавссокаливит је рекао: "Мајке умеју да се плаше и брину, да саветују, да много говоре, али нису научиле да се моле. Много савета и упутстава наноси много зла. Не упућујте деци многе речи. Речи одзвањају у ушима, а молитва одлази у срце. Потребна је молитва са вером, без немира и нервозе, али уз добар пример."

      Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу. Не треба мајка да се задовољава само тиме што ће руком помиловати своје дете него треба да му истовремено пружи и миловање молитвом. Дете у дубини своје душе осећа духовно миловање којим зрачи личност његове мајке и зато га она привлачи. Дете осећа безбедност и сигурност када га мајка тајно, али стално грли преко истрајне и топле молитве и тако га ослобађа од свега што га притиска.
      Мајке умеју да се плаше и брину, да саветују, да много говоре, али нису научиле да се моле. Много савета и упутстава наноси много зла. Не упућујте деци многе речи. Речи одзвањају у ушима, а молитва одлази у срце. Потребна је молитва са вером, без немира и нервозе, али уз добар пример.
      Једног дана дође овамо, у манастир, извесна мајка, очајна због сина по имену Јоргос. Тај младић је био веома смушен. Лутао је по сву ноћ унаоколо са рђавим друштвом. Његово стање се погоршавало из дана у дан. Мајка је очајавала и плакала. Ја јој рекох:
       -    Ништа не говори, ни речи! Само се моли Богу!
      Договорили смо се да се сваке вечери, од десет до десет и петнаест, заједно и истовремено молимо Богу. Рекао сам јој да сину ништа не говори него да га пушта да излази у које год време жели. Исто тако, да га не пита у колико сати се вратио и томе слично него само да му каже - и то са много љубави: Jеди, Јорго мој! У фрижидеру смо ти оставили јело." Ништа друго да му не говори.
      Уопште, саветовао сам јој да се према сину односи са љубављу, а да притом не оставља молитву.
      Мајка је почела да примењује то што сам јој рекао. Прошло је тако двадесетак дана, а син ће јој рећи:
      -     Мајко, зашто не разговараш са мном?
       -     Јорго мој, како не разговарам с тобом?
       -     Мајко, ти имаш нешто против мене. Не разговараш са мном. 
       -     Врло чудне ствари ми говориш, Јорго! Како не разговарам с тобом? Зар сада не разговарамо? Шта желиш да ти кажем?
      Јоргос не одговори ништа.
      Кад је поново дошла у манастир, мајка ме упита:
       -     Старче, шта је мој син хтео тиме да ми каже?
       - Наш метод је успео! - одговорих.
       -     Какав метод?
       -     Па то што сам вам рекао да му не говорите ни о чему него да се само кришом молите, те ће младић доћи к себи. 
       -    Мислиш да је то то?
       -    То је то! - кажем јој ја. - Он хоће да му ти упутиш прекор, да га питаш где је био, шта је радио, а он да почне да виче, да пркоси и да долази још касније. 
       -    О, о! Какве се све тајне крију у човеку!
       -    Јеси ли разумела? То произилази из овог стања. Он те је мучио јер је хтео да га грдиш, да би он изводио своје ћефове. Чим га не грдиш, њему је жао. Уместо да се жалостиш ти док он изводи своје вештине", сада, када си ти престала да се жалостиш и када показујеш равнодушност, сада се жалости он.
      Једног дана Јоргос саопшти свима у кући да одлази. Напушта посао и одлази у Канаду. И свом газди је већ био рекао:
       -    Одлазим. Нађи неког другог да ме замени на послу.
       Ја сам у међувремену рекао родитељима:
       -     Ми ћемо се молити Богу за њега.
       -     Али он је спреман! Ја ћу да му дам батине! - рече отац.
       -     Немој, не дирај га! - рекох ја.
       -   Ма он одлази, старче!
       Ја рекох:
       -     Нека одлази! Ви се препустите молитви, а и ја ћу заједно са вама.
       Кроз два-три дана осванула је недеља. Рано ујутру, Јоргос саопштава родитељима:
       -    Ја одлазим! Идем на излет са пријатељима.
       -     Добро, како хоћеш - одговорише они.
      Он оде. С њим су пошли његови пријатељи, две девојке и два младића. Изнајмили су неки аутомобил и кренули према Халкиди. Возикали су се тамо-овамо. После су отишли до Светог Јована Руса, оданде су се упутили у Мандули, Свету Ану и све тамо до Василика. Тамо су се купали у водама Егејског мора, јели, пили, веселили се. Онда су кренули натраг. Већ се смркавало. Возио је Јоргос. На путу, негде око Свете Ане, кола ударише у угао неке куће. Била су врло оштећена. Шта сада да раде? Покренуше их некако и с муком довезоше до Атине. Касно ноћу, боље рећи рано ујутро, стигао је кући. Родитељи му ништа не рекоше. Он је легао и заспао. Када се пробудио и устао, он ће рећи:
       -     Оче, десило се то и то. Сада треба да поправимо кола, а то ће коштати грдан новац.
       Отац му одговори:
       -  Дете моје, ти знаш. Ја имам и дугове, а морам и да бринем о твојим сестрама. Шта ће бити с нама?
       -   Па шта да радим, оче?
       -  Ради шта хоћеш! Одрастао си, мозак имаш, иди у Канаду, заради новац, па плати.
       -   Не могу - каже. - Морам одмах да поправим кола.
       -  Не знам - одговори отац. - Среди то некако.
       Дакле, видећи како отац реагује, он оде. Дође до свог газде. Каже:
       -     Газда, настрадао сам ти тако и тако. Нећу отићи. Не узимај другога.
       Он му рече:
       -    Добро, добро, дете моје.
       -    Јесте, али треба ми новац!
       -    Да, али ти хоћеш да одеш. Нека ми најпре твој отац потпише да ће вратити ако одеш.
       -    Ја ћу потписати. Мој отац се у то не меша. Већ ми је то рекао. Ја ћу радити и све ћу ти вратити.
        Зар ово није чудо Божје? Кад је мајка поново дошла, ја јој рекох:
       - Начин којим смо се послужили успео је и Бог је услишио нашу молитву. И она саобраћајна несрећа је била од Бога. Сада ће ваш син остати код куће и опаметиће се.
      Тако је и било, захваљујући нашој молитви. Десило се чудо. Родитељи су постили, молили се, ћутали и успели.
      После извесног времена, син је дошао у манастир и потражио ме иако му нико од његових није ништа говорио о мени. Јоргос је потом постао врло добар младић и сада је у авијацији. Стекао је добру породицу.
      "Дете жели да има у својој близини људе који се топло моле Богу."

      Старац Порфирије Кавсокаливит
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      На празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим - Цвети, дана 21. априла 2019. године, свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење протојереја-ставрофора Милована Влаовића, пароха друге парохије даљске, јереја Милоша Кузмановића, пароха прве парохије даљске и ђакона Предрага Јелића из Даља и Срђана Лукића из Борова Насеља.  Епископ Херувим је после Литургије одржао беседу:

      -У име Оца и Сина и Светога Духа!
      Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашњи празник, празник у којем се испуни пророштво „Из уста мале деце и одојчади учинио си себи хвалу”. Данас је заиста велика хвала јер Господ Исус Христос улази у Јерусалим и почиње Тајна за коју смо се спремали свих ових четрдесет дана – Тајна Страдања Христовог. 
      Као Хришћани, поучава нас и свети апостол Павле у данашњој посланици, требамо бити деца радости, а не деца туге. Радости јер данас Христос улази у Јерусалим.
      Већ сутра почиње недеља страдања. У људским очима то је недеља туге и трагедије, али ако гледамо преображеним очима, којима бисмо требали гледати јер смо прошли пут свете Четрдесетнице, то треба бити пут нашега живота. Ако будемо тако гледали следићемо речи светог апостола Павла и бићемо деца радости. Јер Христос се распиње ради нас људи и даје себе за живот целога света, даје себе за живот човека. На јучерашњи празник, васкрсење Лазарево, омогућено је човеку да задобије Тајну спасења, тј. Васкрсење. Никако другачије – можемо бити само хришћани радости, а не хришћани прошлости. Увек гледамо у будућност која је одредница нашег живота у овоземаљским оквирима историје. Догађаји који су пред нама јесу историјски, али их не посматрамо из тог аспекта. Посматрамо их из аспекта будућности и Домостроја нашег спасења. Сви дани кроз које ћемо проћи у Страсној седмици су дани у којима се сећамо и саображавамо се са Тајнама нашега спасења. Христос полази на добровољно страдање, носи Крст ка Голготи и преображава тај Крст да бисмо ми као деца могли носити тај Крст Христов и живети преображеним начином живота. Крст је велика тајна драга браћо и сестре. Тај Крст који је био највећа поруга за време у које је Христос живео и разбојници су на крст били распињани. Он својим распињањем Крст преображава и највеће благо овога света. Онда можемо да замислимо колика је Тајна нашега спасења, ако се у материјалном смислу једно дрво преображава колика је тек духовна вертикала нашега живота у овоме свету. Наша вертикала је искључиво есхатолошка, никаква другачија и не може бити. 
      Данашњи празником, Уласком Господа Исуса Христа у Јерусалим на магарету, где Христос у Јерусалим није ушао као неки велможа и господар већ најпонизније – на магарету. Тако је учинио Господ да би показао смирење пред својим апостолима и ученицима. Деца су га дочекала узвикивајући ”Осана сину Давидовом, благословен који долази у име Господње!”. Тиме нам се отвара Тајна данашњега празника, да кроз целу Четрдесетницу и целокупан циклус који смо прошли откријемо Тајну покајања. Кајали смо се током целе Четрдесетнице да бисмо видели Тајну и славу Васкрсења Христовога која је почела данашњим празником. 
      Кроз Страдалну седмицу кроз света богослужења саображаваћемо се са тим догађајима. Зато требамо полазити богослужења да бисмо се поучавали Речју која се пева кроз прелепе химне које нам откривају Тајну Живота вечнога. Тако требамо да живимо, да саображавамо себе Тајнама живота, тада више нећемо бити обремењени овом историјом већ ћемо бити деца радости. На крају свог живота певаћемо управо као и ова деца: ”Осана сину Давидовом, благословен који долази у име Господње!”.
      Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан овде у Даљу, у нашој цркви посвећеној светом великомученику Димитрију. Заиста нас је Божија благодат сабрала овде где смо се причестили Телом и Крвљу Господњом да бисмо видели Тајну вечног Живота и срца своја припремили и преобразили за Тајну Христову, за Тајну Крста и Васкрсења. Преображавајмо своје душе и тела да бисмо видели радост Христовог васкрсења које је пред нама.
      Нека сте благословени и нека је благословено наше сабрање од сада и кроз сву вечност. Амин.

      Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Ромејац,
      ОБИЧАЈИ У БАНАТУ ЈЕДИНСТВЕНИ У СРБИЈИ: На Бадње вече долазе нам деца коринђаши
      Божићни обичаји у Банату јединствени су у Србији. На вратима домаћина певају кратке, шаљиве песме

      САВРЕМЕНИ начин живота у градским срединама јесте изменио начин обележавања најрадоснијег празника, али није потпуно избрисао старе народне обичаје у северном и средњем Банату. Тамо још увек деца на Бадње вече долазе на врата домаћина и певајући им кратке, често врло шаљиве песме, налик бећарцима, најављују сутрашњи Божић.
      Овај ритуални обилазак најмлађих по комшилуку назива се коринђање. За коринђање су карактеристичне две ствари, певање и даривање. Деци се дају воће, разни ситни слаткиши, бомбоне и чоколадице, а у новије време и ситан новац.
      - Обичај је да деца на врата домаћина увек долазе у групама, обавезно питају да ли је слободно коринђати и тек када добију потврдан одговор, почињу да певају, заједно или појединачно или само једно од њих. Певају кратке, лако памтљиве и певљиве песмице, а често и шаљиве, налик бећарцима. Домаћин или домаћица се мало шале са њима, а онда их дарују. Обавезно се дарује свако дете, јер свако од њих има своју кесу или торбицу за поклоне. Никог не треба изоставити. Сваки коринђаш из групе треба да добије нешто, па макар то била једна јабука или две бомбонице - објашњава етнолог Славица Гајић из Народног музеја Кикинда.
      Сваки дар има посебну симболику, па је јабука симбол здравља, орах симболише претке, а слаткиш сладак и леп живот. У коринђање иду само деца узраста од три - четири године, па до раног пубертета.
      Некада је коринђање било карактеристично само за православце, али су и мађарска деца ишла с православном да коринђају, тако да у новије време мали коринђаши иду по комшилуку и пред католички и пред православни Божић. Уколико коринђаши уочи католичког Божића, дакле 24. децембра, покуцају или позвоне на врата домаћина који Божић слави 7. јануара, он ће их љубазно замолити да дођу у јануару. Деца се неће наљутити ако их неко врати.
      - Домаћини који желе да приме коринђаше, а живе у кућама, на Бадње вече требало би да откључају капије како би коринђаши могли да дођу до врата. Деца су се некада давно маскирала и гаравила лице, али се одавно више не маскирају. Коринђање се задржало још само у северном и средњем Банату - каже етнолог Славица Гајић.

      Коринђаши у комшилук одлазе са првим сумраком, а када оду групе деце у кућама се служи вечера, која је на Бадње вече обавезно посна. На столу су традиционално пасуљ на уљу, риба, "насуво с маком", односно резанци с маком, ораси, суве шљиве, смокве и друго воће.
      ЧАВРЉАЊЕ                                                                                                 
      Стари назив коринђање употребљава се у Банату када неко нешто понавља више пута, односно чаврља. Најчешћа коринђашка песмица је: "Ја сам мали Ива, трчим преко њива, њива се зелени, газда се весели, дај газда ораха и ракије, ево Божић код капије". Некада коринђаши само кажу: "Ја сам мали коринђаш, дај ми газда шта имаш".
       
      http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:770231-ОБИЧАЈИ-У-БАНАТУ-ЈЕДИНСТВЕНИ-У-СРБИЈИ-На-Бадње-вече-долазе-нам-деца-коринђаши
×
×
  • Create New...