Jump to content

Глумца убила елиса хеликоптера, каскадера појела ајкула

Оцени ову тему


Препоручена порука

Каскадерка је на снимању наставка „Дедпула“ погинула пред очима целе филмске екипе, због чега је снимање прекинуто. Трагедије на снимањима, нажалост, нису ретке.

1112301054.jpg

Каскадерка је у понедељак изгубила контролу над мотоциклом и забила се у стакло студија који се налази у центру Ванкувера. Пре тога је исти маневар успешно извела четири пута. Пробила је стакло и погинула. Цела екипа филма „Дедпул 2“, у ком су главне звезде Рајан Рејнолдс и Џош Бролин, остала је у шоку.

Свега неколико сати раније, на снимању шестог наставака „Немогуће мисије“ тешко се повредио Том Круз. Док је скакао са зграде на зграду, лоше је проценио, промашио зграду и забио се у зид. Висио је на сајлама, што му је спасло живот, али ипак је поломио неколико костију у нози, због чега ће снимање филма бити одложено барем неколико месеци.

Последње несреће само су подсетиле колико опасно може бити на снимање филмова. Глумци, статисти и чланови филмских екипа гинули су на најбизарније начине.

„Зона сумрака (1983) — елиса хеликоптера одрубила главу главном глумцу

Раних осамдесетих, четворица тадашњих великих режисерских звезда — Стивен Спилберг, Џо Данте, Џорџ Милер и Џон Лендис снимали су омнибус посвећен легендарној хорор серији Рода Серлинга. Сваки режисер био је задужен за једну причу.

Глумац Виктор Мороу
© AP PHOTO/Глумац Виктор Мороу

Звезда прве приче „Тајм аут“ био је Вик Мороу, који је глумио расисту који за све неуспехе у животу криви припаднике других раса. Док су снимали призоре вијетнамског ужаса, хеликоптер коришћен на снимању почео је да пада. Елиса хеликоптера одрубила је главу Мороу, а погинули су и дечји глумци Мица Дин Ли (7) и Рени Шин Ји Чен (6). После трагедије и вишегодишње судске тужбе, америчка филмска индустрија пооштрила је правилнике о безбедности на снимањима филмова.

„Врана (1993) — Брендон Ли убијен из пиштоља

Врана је требало да буде први велики хит Брендона Лија, сина легендарног мајстора борилачких вештина Бруса Лија. Међутим, глумац је, попут оца, умро у бизарним околностима.

Док су снимали једну сцену, у Брендона је колега глумац Мајкл Мас, требало да испали метак. У пиштољу је требало да се налазе ћорци, али, будући да су у пређашњим сценама остали без лажних метака, реквизитери су одлучили да сами од правих метака направе лажне, без зрна. Међутим, нису добро преконтролисали цев у којој је остало заглављено зрно од пређашње рунде лажних метака. Пуцањ из ћорка погурао је заглављено зрно које се с удаљености од неколико метара забило у Лијев стомак. Оперисали су га, али је убрзо умро.

Филм је довршен, али га Мас, који је испалио кобни хитац, никад није погледао. Годинама касније имао је ноћне море и себе је кривио за Брендонову смрт. Умро је прошле године.

„Ајкула! (1969) — каскадера појела ајкула

И пре Спилбергових „Раља“, морски пси изазивали су страх код филмске публике. Давне 1969. један од најшокантнијих америчких режисера Самјуел Фулер снимао је у Мексику филм о нападу морског пса с Бертом Рејнолдсом у главној улози. Од почетка снимања, Фулер се свађао с продуцентима и око филма је била нека „лоша аура“.

Све се претворило у прави хорор након што је каскадер ушао у море да сними сцену с морским псом, који је требало да буде успаван. Међутим, животиња се отела контроли, напала каскадера и изгризла га до смрти. Филм је, након привременог прекида, ипак довршен, а продуценти су чак у рекламној кампањи користили трагедију за промоцију. Зато је Фулер тражио да се његово име избрише са шпице.

„Топ ган (1986) — на снимању погинуо прави пилот

Док се сви љубитељи филма увек растуже на сцену у којој гине Мевериков пријатељ, копилот Гус, већина не зна каква се стварна трагедија догодила на снимању акробатских сцена. Арт Скул био је угледни акробатски пилот кога су ангажовали да изводи вратоломије на сету „Топ гана“.

Артов авион је мистериозно пао у Пацифик док је изводио акробације које је дотад у животу направио хиљаде пута. Ни авион ни Артово тело никад нису пронађени. Филмска екипа посветила је „Топ ган“ Арту.

„Повратак мускетара“ (1989) — глумац пао с коња и искрварио

Глумац Рој Кинер тешко се повредио на снимању наставка популарне саге о мускетарима које су глумили Мајкл Јорк, Ричард Чамберлен, Оливер Рид и Френк Финли.

Пао је с коња и сломио карличну кост. Иако се на први поглед чинило како није реч о нечему тако страшном, глумац је хитно са симптомима унутрашњег крварења превезен у болницу у Мадриду, где је и умро.

d9cd12c1.png

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

E svasta... vecinu ovoga nisam znao, Bog da prosti sve te nastradale.

I jos treba da se pomene npr. da je prvi glumac serije "Na tajnom zadatku" Dzon Erik Heksum takodje nastradao od pistolja (valjda mu bilo dosadno ili tako nesto, pa se nesto igrao pistoljem). Takodje, u vise navrata je i Dzeki Cen imao teze povrede na snimanjima (npr. "Boziji oklop"), zato sto nikad nije koristio kaskadere za sebe, nego je opasne scene snimao sam.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, obi-wan рече

u vise navrata je i Dzeki Cen imao teze povrede na snimanjima

Пре пар дана сам гледао неку његову комедију. Шта он све ради, није ни чудо... Направи га да изгледа смешно, али кад пажљиво погледаш - уопште није смешно...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 40 минута, Милан Ракић рече

Звезда прве приче „Тајм аут“ био је Вик Мороу, који је глумио расисту који за све неуспехе у животу криви припаднике других раса. Док су снимали призоре вијетнамског ужаса, хеликоптер коришћен на снимању почео је да пада. Елиса хеликоптера одрубила је главу Мороу, а погинули су и дечји глумци Мица Дин Ли (7) и Рени Шин Ји Чен (6). После трагедије и вишегодишње судске тужбе, америчка филмска индустрија пооштрила је правилнике о безбедности на снимањима филмова.

Има снимак на јутјубу. Гадно, само толико могу да кажем...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 минута, Grizzly Adams рече

Пре пар дана сам гледао неку његову комедију. Шта он све ради, није ни чудо... Направи га да изгледа смешно, али кад пажљиво погледаш - уопште није смешно...

Od detinjstva pratim njegove filmove, i ima cesto na kraju "kad idu slova" snimak sa snimanja, `de se vidi kol`ko puta se nesto pokusava, i u mnogo filmova krajnje opasne scene (npr. prolazak motorom kroz staklo, pri cemu u stvari naskace sa jedne terase na drugu, prvi ili drugi sprat zgrade) covek lepo snima sam, bez kaskadera. I bas dosta puta je imao povrede, a par puta i teze - snimanje prvog "Bozjeg oklopa" imalo je visemesecnu pauzu, jer je prilikom skakanja preko nekog zida, grana za koju se do`vatio pukla, tako da je pri padu dobro zarezao vrat.

Secam se da sam jos kao mali bio duboko zadivljen takvom hrabroscu, i zato je za mene Cen uvek bio ljudina i junacina sa srcem kao planina. :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 13 минута, obi-wan рече

ima cesto na kraju "kad idu slova" snimak sa snimanja, `de se vidi kol`ko puta se nesto pokusava

Да, да и ја то увек погледам. :)

Најлуђе од свега је што се развали негде, они око њега скоче да виде да ли је жив, а он се диже, држи за леђа-нoгу-руку и смеје... Стварно је нешто посебно.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 минута, Grizzly Adams рече

Да, да и ја то увек погледам. :)

Најлуђе од свега је што се развали негде, они око њега скоче да виде да ли је жив, а он се диже, држи за леђа-нугу-руку и смеје... Стварно је нешто посебно.

To je posteno zaradjena para, do zadnjeg dinara... :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 41 минута, GeniusAtWork рече

Има снимак на јутјубу. Гадно, само толико могу да кажем...

Сад сам гледао. Тај хеликоптер је имао отказ репног ротора на малој висини и био је неуправљив практично....

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Обелодањене књиге стрељаних које је открила државна комисија за тајне гробнице. Највише ликвидираних у односу на све бивше комунистичке државе
      Највеће откриће Државне комисије за тајне гробнице јесу књиге стрељаних. То, за "Новости", открива историчар Срђан Цветковић, бивши секретар ове комисије, која је формално престала с радом крајем прошле године и чију је скенирану документацију Министарство правде уступило Институту за савремену историју.
       
      Књиге стрељаних постојале су за сваки округ, укоричене су, и у њима су вођене прецизне евиденције о онима који су стрељани без судске пресуде, само по налогу Озне. Из њих се види да су стрељања била организован и масован, нимало случајан посао, и слична документација не постоји нигде у Европи.
      - Ликвидације на десетине хиљада људи после рата нису рађене "на реч" или из анархичне освете, како то често покушава да се прикаже, већ по детаљном плану који је подразумевао квоте и стриктну методологију с прецизном евиденцијом - каже Цветковић. - Ово доказују књиге стрељаних по окрузима и спискови за свако село у Србији, које су радили органи Озне.
      На основу њих, урађен је детаљан попис жртава. Пописано је око 35.000 људи убијених без суђења, још 2.000-3.000 убијено их је по судским пресудама, што документују уписници војних судова, и око 24.000 људи ликвидирано је или је умрло у логорима. Махом је реч о фолксдојчерима по Војводини, што се види из књига логораша. У бази Државне комисије укупно се налази 59.912 имена.
      Како се види из књиге стрељаних за подручје Ниша, Лесковца, Пирота..., подаци о жртвама уписани су по колонама: име и презиме, занимање, одакле је жртва, којој организацији и установи припада, када је и где ухапшена, када је и где кажњена и ко је донео одлуку о казни. У последњој рубрици свуда стоји Озна.
       
      Међу стрељанима има земљорадника, учитеља, адвоката, свештеника... У рубрици којој су организацији припадали наводи се: ДМ (покрет Драже Михаиловића), СДС (Српска државна стража), добровољац Лјотић (покрет "Збор"), четник, полиција, пољска стража, градска стража, али и уопштене оптужбе - "везе с Немцима", "комесар села", "радила у немачкој болници", "народни непријатељ"...
      Ископавање масовне гробнице на Опленцу
      Велики део тих документа сачуван је у архиви БИА и предат Архиву Србије, а овакве детаљне евиденције нису пронађене у Словенији и Хрватској. Може се рећи да је то јединствен сачуван документ у целој комунистичкој Источној Европи. Од свих комунистичких земаља, у некадашњој Југославији, односно Србији, после рата је ликвидирано највише људи - објашњава Цветковић.
      Ликвидација је било, каже, и у Мађарској, Пољској, Бугарској, Румунији, али ни издалека толико, нити су вођене такве евиденције. У Румунији се број убијених мери стотинама, у Мађарској и Пољској хиљадама, у Бугарској је реч о десетак хиљада људи, а само у Србији бројка премашује 35.000!
      Зашто је Озна водила овако прецизну евиденцију? Цветковић мисли да нису веровали да ће документа било када бити обелодањена, као ни да ће КП пасти с власти. Речју, није било страха пред јавношћу и некаквом кривичном одговорношћу. С друге стране, у свим тоталитарним режимима тајна полиција има претензије да о свима зна све, "из безбедносних разлога", а нарочито ко потиче из породице у којој је неко стрељан. То је увек могао да буде згодан начин за компромитацију непослушних.
      Ипак, 20-30 одсто књига стрељаних уништено је после пада Александра Ранковића, када је "чишћена" Удбина документација. Данас оваквих књига нема комплетираних нпр. за Београд, Шабац, Крагујевац...
      Др Срђан Цветковић
        ЛИНК
      Књигу стрељаних за нишки, лесковачки, пиротски и врањски крај можете наћи на линку хттп://онлине.флипхтмл5.цом/qслу/гцте/, а списак свих жртава и масовних гробница на сајту Министарства правде хттп://www.комисија1944.мправде.гов.рс/цр/артицлес/поцетна/.
       
      иѕвор
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Глумац Растко Лупуловић је са 22. године добио једну од најпрестижнијих позоришних награда „Стеријину награду“ за улогу у представи „У потпалубљу“, а потом је овенчан и наградом „Зоран Радмиловић“ што је био сан многих његових колега, доста старијих од Растка. У рок групи „Канда, Коџа и Небојша“ Растко се такође потврдио као добар музичар. У трену када су се многа врата отварала пред њим, Растко се одрекао глуме, музике, славе и световног живота и кренуо на свој пут ка Богу.     На том путу чекали су га многи изазови, искушења и одрицања. Током монашког живота у манастиру Дечани, Растко је завршио студије теологије, школу иконописа и научио италијански и албански језик. Пре осам година, Растко чије је духовно име Иларион, је постао игуман манастира Драганац који је духовни ослонац Србима из Косовског Поморавља. Колико је после 22 године монашког живота остало Растка у Илариону, колико су му глума и музика биле степеница, а колико камен спотицања на путу који је изабрао сазнаћете, између осталог, у новом издању Квадратуре круга.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од александар живаљев,
      Овогодишња прослава независности протиче у знаку идеје о подели и одлуке да се, за разлику од претходних обележавања, нагласи косовска посебност
      Живојин Ракочевић  
      Млади човек који скаче по крсту и руши га на врху високе беле цркве, док испод њега куљају дим и ватра, слика је из Подујева која је обишла свет и обележила „нову реалност на Косову“. Системска репресија, па стихијско насиље 17. марта 2004. губитак свих права Срба, као и могућност да се све то окрене против странаца навели су најмоћније западне земље да закључе: „морамо им дати независност!“ Противно свакој логици младић, један од хиљада његових сународника који су тада хитали на брдо изнад града да спале и униште храм светог Илије, награђен је за своје „херојско дело“. Борна кола КФОР-а немоћно су напуштала овај видиковац, чешки војници пронашли су украдено звоно, дар краља Александра, а олтар храма проваљен и порушен зјапио је као црна рупа изнад града. Четири године касније, дакле, 2008. године Косово је нелегално, једнострано одвојено од државе Србије и проглашено за јединствен случај. Успут, сви су се „обавезали“ да развију демократске капацитете и примене савршене европске законе и стандарде, врате протеране и имовину, нађу нестале и суоче се са свим злочинима.
      Како то данас, на десетогодишњицу самопроглашења, изгледа у Подујеву?
      Два свештеника, Милорад Цветковић и Саво Шмигић – први зашао у године, а други готово младић –  у пратњи полиције одлазе у храм и пролазе кроз град. Од 1971. ово је била парохија оца Милорада: „гледао сам у црквеним књигама, пре ове године и пре немира 1968, да је било око 400 крштења у овом крају, и све то у доба комунизма. Онда је Срба бивало све мање…“ Данас код Доњег Љупча не може да пронађе ни српско гробље на које је много пута одлазио. Исто је и са парохијским домом који се налази у граду испод пруге. У њему је седам година живео. При доласку не успева да га пронађе. Врата храма отвара старији полицајац Албанац. Иако је објекат обновљен после Погрома из њега бију хладноћа и влага, са куполе је отпао малтер, остаци крова згужвани стоје са стране, у олтару поломљена кадионица. Нема ни једне једине иконе, трага од неке фреске, само два велика лустера покидана и накривљена стоје унутар храма, у једном – међу стакленим перлама – нека птица је направила гнездо.
      „Тако ћеш се и ти вратити оче Милораде, морамо ти градити нови дом“, каже његов млађи колега Саво Шмигић и креће да уђе у порушено градско гробље.  Чврсто навлачи своју камилавку, усукује мантију и урања у драче, шикару и трње. Брише руком лишће и наносе земље, склања снег и покушава да прочита имена на плочама. Изговара их гласно, као да их дозива и као да покушава да надомести празнике и задушнице о којима овим људима већ 20 година нико не долази. Више од пола сата, изгребаним рукама и између поломљених плоча сриче ову читуљу. Стајемо код гробнице Јовановића, празна је, унутра су остаци смећа, нема посмртних остатака. „Изгледа да ту спавају бескућници или неке животиње“ каже отац Саво. На малој чистини, где је све срушено и где нема растиња застаје и служи мали помен. Прав као свећа стоји на комаду сломљене плоче и понавља: „Вјечнаја памјат“. Од 40 насеља у којима су некад живели подујевски Срби само у Медраговцу није порушено гробље. Оцу Милораду године не дају да прође кроз ово гробље, а чини се и да би га ту могле срести неке успомене:
      „Ондашњи владика, потоњи наш патријарх Павле је волео да нам дође, а кад позове телефоном и најави се, ја кажем: преосвећени могли сте се јавити раније да нешто спремимо.
      – Има попадија кору хлеба, одговарао је и долазио“.
      Јасно му је да се, за сада, овде не може доћи, а криво му је што ту кућу у којој је дочекивао патријарха Павла не може да нађе. На крају препознао је крушку и бунар, а иза високе лимене ограде стоји некадашњи свештенички дом. На тераси, до зида, на жици виси веш, неке играчке набацане по угловима. Човек који је то заузео живи својим „мирним“ животом.
      Да ли је та кућа нека врста симбола, шта се стварно догодило после десет година од самопроглашења и да ли је онај младић који је порушио крст коначно задовољан и да ли нашао свој мир?
      Шпетим Гаши из Невладине организације Савет за инклузивно управљање говорио је на дебати у Косовској Митровици да нема велике разлике од 2008. до данас, што се тиче економије. „Албанци су мислили да независност решава све проблеме и имали су очекивања и лажне наде, сада живе у реалности и почињу да схватају да држава није изграђена од политичких изјава са кауча: Србија је лоша, нема Заједнице (српских општина) и тако даље… Важна је ефективна администрација, а то немамо“, каже Гаши и иронично додаје „има неких ‘добрих вести’, сада у Приштини има воде 24 сата, имамо два ауто-пута, али нема кола на овим ауто-путевима. Важно је да људи живе у реалности, видимо да многи људи иду у иностранство, то је ‘добра вест’, пре две године је отишло сто хиљада, јер Косово је заправо мало за два милиона, док немамо Ниш. Кад узмемо Ниш, они могу да се врате, али за сада не.“
      Фраза да на Косову и Метохији није ништа као што изгледа, готово се, увек потврђује. Формално овогодишња прослава независности протиче у знаку идеје о подели и одлуке да се, за разлику од претходних обележавања, нагласи косовска посебност. То значи да се у страну склоне, готово увек присутне, заставе Републике Албаније. Паралелно с тим новим нападним плаво-жутим декором и заставом, коју је, пре деценију Косову „предложила“ бивша америчка амбасадорка Тина Кајданов, говори се о подели Косова и Метохије. Суштински интензивно се тражи решење о размени територија, на којима би опет могли да се лепршају једино црни орлови на црвеној подлози. Та фатална идеја, одавно јака, у једном делу српских елита, прима се и код Албанца и може да надомести изгубљени садржај и потрошене године, а њихови страни ментори, за сада званично, одбацују ову могућност. Што се Срба на Косову и Метохији тиче, они поделу виде као најкраћи пут у нестанак.
      „Сви знамо да се на Балкану границе никада не договарају, већ се цртају крвљу и милиони људи на простору бивше Југославије и те како знају како то изгледа. Последице екстремних идеја које се заснивају на етнички чистим територијама и те како добро познају и Срби и Албанци“, упозорио је игуман Високих Дечана архимандрит Сава Јањић.
      Мир је далеко од свих, изгубљене године појела је независност и неправда.
      (Политика 17. 2. 2018)

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Овогодишња прослава независности протиче у знаку идеје о подели и одлуке да се, за разлику од претходних обележавања, нагласи косовска посебност
      Живојин Ракочевић  
      Млади човек који скаче по крсту и руши га на врху високе беле цркве, док испод њега куљају дим и ватра, слика је из Подујева која је обишла свет и обележила „нову реалност на Косову“. Системска репресија, па стихијско насиље 17. марта 2004. губитак свих права Срба, као и могућност да се све то окрене против странаца навели су најмоћније западне земље да закључе: „морамо им дати независност!“ Противно свакој логици младић, један од хиљада његових сународника који су тада хитали на брдо изнад града да спале и униште храм светог Илије, награђен је за своје „херојско дело“. Борна кола КФОР-а немоћно су напуштала овај видиковац, чешки војници пронашли су украдено звоно, дар краља Александра, а олтар храма проваљен и порушен зјапио је као црна рупа изнад града. Четири године касније, дакле, 2008. године Косово је нелегално, једнострано одвојено од државе Србије и проглашено за јединствен случај. Успут, сви су се „обавезали“ да развију демократске капацитете и примене савршене европске законе и стандарде, врате протеране и имовину, нађу нестале и суоче се са свим злочинима.
      Како то данас, на десетогодишњицу самопроглашења, изгледа у Подујеву?
      Два свештеника, Милорад Цветковић и Саво Шмигић – први зашао у године, а други готово младић –  у пратњи полиције одлазе у храм и пролазе кроз град. Од 1971. ово је била парохија оца Милорада: „гледао сам у црквеним књигама, пре ове године и пре немира 1968, да је било око 400 крштења у овом крају, и све то у доба комунизма. Онда је Срба бивало све мање…“ Данас код Доњег Љупча не може да пронађе ни српско гробље на које је много пута одлазио. Исто је и са парохијским домом који се налази у граду испод пруге. У њему је седам година живео. При доласку не успева да га пронађе. Врата храма отвара старији полицајац Албанац. Иако је објекат обновљен после Погрома из њега бију хладноћа и влага, са куполе је отпао малтер, остаци крова згужвани стоје са стране, у олтару поломљена кадионица. Нема ни једне једине иконе, трага од неке фреске, само два велика лустера покидана и накривљена стоје унутар храма, у једном – међу стакленим перлама – нека птица је направила гнездо.
      „Тако ћеш се и ти вратити оче Милораде, морамо ти градити нови дом“, каже његов млађи колега Саво Шмигић и креће да уђе у порушено градско гробље.  Чврсто навлачи своју камилавку, усукује мантију и урања у драче, шикару и трње. Брише руком лишће и наносе земље, склања снег и покушава да прочита имена на плочама. Изговара их гласно, као да их дозива и као да покушава да надомести празнике и задушнице о којима овим људима већ 20 година нико не долази. Више од пола сата, изгребаним рукама и између поломљених плоча сриче ову читуљу. Стајемо код гробнице Јовановића, празна је, унутра су остаци смећа, нема посмртних остатака. „Изгледа да ту спавају бескућници или неке животиње“ каже отац Саво. На малој чистини, где је све срушено и где нема растиња застаје и служи мали помен. Прав као свећа стоји на комаду сломљене плоче и понавља: „Вјечнаја памјат“. Од 40 насеља у којима су некад живели подујевски Срби само у Медраговцу није порушено гробље. Оцу Милораду године не дају да прође кроз ово гробље, а чини се и да би га ту могле срести неке успомене:
      „Ондашњи владика, потоњи наш патријарх Павле је волео да нам дође, а кад позове телефоном и најави се, ја кажем: преосвећени могли сте се јавити раније да нешто спремимо.
      – Има попадија кору хлеба, одговарао је и долазио“.
      Јасно му је да се, за сада, овде не може доћи, а криво му је што ту кућу у којој је дочекивао патријарха Павла не може да нађе. На крају препознао је крушку и бунар, а иза високе лимене ограде стоји некадашњи свештенички дом. На тераси, до зида, на жици виси веш, неке играчке набацане по угловима. Човек који је то заузео живи својим „мирним“ животом.
      Да ли је та кућа нека врста симбола, шта се стварно догодило после десет година од самопроглашења и да ли је онај младић који је порушио крст коначно задовољан и да ли нашао свој мир?
      Шпетим Гаши из Невладине организације Савет за инклузивно управљање говорио је на дебати у Косовској Митровици да нема велике разлике од 2008. до данас, што се тиче економије. „Албанци су мислили да независност решава све проблеме и имали су очекивања и лажне наде, сада живе у реалности и почињу да схватају да држава није изграђена од политичких изјава са кауча: Србија је лоша, нема Заједнице (српских општина) и тако даље… Важна је ефективна администрација, а то немамо“, каже Гаши и иронично додаје „има неких ‘добрих вести’, сада у Приштини има воде 24 сата, имамо два ауто-пута, али нема кола на овим ауто-путевима. Важно је да људи живе у реалности, видимо да многи људи иду у иностранство, то је ‘добра вест’, пре две године је отишло сто хиљада, јер Косово је заправо мало за два милиона, док немамо Ниш. Кад узмемо Ниш, они могу да се врате, али за сада не.“
      Фраза да на Косову и Метохији није ништа као што изгледа, готово се, увек потврђује. Формално овогодишња прослава независности протиче у знаку идеје о подели и одлуке да се, за разлику од претходних обележавања, нагласи косовска посебност. То значи да се у страну склоне, готово увек присутне, заставе Републике Албаније. Паралелно с тим новим нападним плаво-жутим декором и заставом, коју је, пре деценију Косову „предложила“ бивша америчка амбасадорка Тина Кајданов, говори се о подели Косова и Метохије. Суштински интензивно се тражи решење о размени територија, на којима би опет могли да се лепршају једино црни орлови на црвеној подлози. Та фатална идеја, одавно јака, у једном делу српских елита, прима се и код Албанца и може да надомести изгубљени садржај и потрошене године, а њихови страни ментори, за сада званично, одбацују ову могућност. Што се Срба на Косову и Метохији тиче, они поделу виде као најкраћи пут у нестанак.
      „Сви знамо да се на Балкану границе никада не договарају, већ се цртају крвљу и милиони људи на простору бивше Југославије и те како знају како то изгледа. Последице екстремних идеја које се заснивају на етнички чистим територијама и те како добро познају и Срби и Албанци“, упозорио је игуман Високих Дечана архимандрит Сава Јањић.
      Мир је далеко од свих, изгубљене године појела је независност и неправда.
      (Политика 17. 2. 2018)
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приорски г. Амфилохије служио је 12. фебруара 2018. године на београдском Новом гробљу опело српском глумцу Небојши Глоговцу.
          Знаменити српски глумац Небојша Глоговац преставио се у Господу 9. фебруара 2018. године. Рођен је 30. августа 1969. године у Требињу од оца Милована, свештеника, и мајке Милене Глоговац. Небојшин отац, протојереј-ставрофор Милован Глоговац, службовао је као парох у Херцеговини, а главнину свог пастирског рада обавио је на једној од панчевачких парохија, да би данас у мировини вршио дужност духовника у манастиру Ваведење у Београду.     Небојша Глоговац, један од најцењених глумаца у Србији и окружењу, остаће упамћен по бројним улогама на филму, телевизији и у позоришту, за које је награђиван у земљи и иностранству. Својим несвакидашњим талентом обележио је и многе културне и духовне манифестације које је организовала Српска Православна Црква (Митровданске свечаности у Невестињу, Академија поводом годишњице Рације у Новом Саду, Духовске свечаности на Калемегдану...).   Вјечнаја памјат!     Извор: Српска Православна Црква
      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...