Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Милан Ракић

Nebojša Ðukelić, jedan jedini Princ televizije

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЧЛАН

Otvarao je vrata filmovima, mladim ljudima, novim tehnologijama, mnogima pomogao da postanu slavni. Imao je oko za talente. Zorana Ðinđića je učio kako da se ponaša pred kamerama. Nije voleo da „drži banku“. Nije prodavao pamet, bio je pametan

01-copy_15009076247.jpg

Sećanja na znanje, blagost, upornost i lepotu harizmatičnog lika koji je unosio toplinu i vrelinu filma u naše živote neka potraju dok nas novi ritam pokretnih slika potpuno ne samelje.

* * *

Voleo je da neopažen posmatra „život na delu“. Sedeo je u letnjim baštama restorana i gledao ljude u prolazu ili za susednim stolovima. Činilo mu se da svi pravi ljubitelji filma moraju da poseduju gotovo infantilnu potrebu za pokretnim slikama koje blagorodno utiču ne samo na mrežnjaču oka već i na neke moždane centre.

Od detinjstva je slušajući radio čeznuo za daljinama i osećao „nostalgiju za prostorom“, žudeći da zadovolji glad za nekim paralelno postojećim životima. Bioskop je pomagao, bar sat i po. Bolovao je od filmofilije, plemenite bolesti koja znači viši stepen strasti prema filmu.

U podeli ljudi na egzibicioniste i voajere, sebe je svrstavao u drugu grupu. Na početku mu nije prijalo hladno oko kamere iza koje su skriveni nepoznati gledaoci. Zbog toga je usvojio princip kojeg se uvek pridržavao: budi pred kamerama onakav kakav si u privatnom životu. Verovao je u trening, jednostavnost, lakoću, ležernost, vedrinu i nepretencioznu duhovitost. Divio se retkim majstorima filma koji postižu tu lakoću i eleganciju da sve izgleda glatko, bez napora.

Voleo je Trifoa i Hjustona, od koga kao da je usvojio onu neuhvatljivost velikih, da bez poze i lažne ljubaznosti sam sebe „ne uzima previše ozbiljno“. Hjuston je bio zajedljiv i ciničan prema onima koji su prodavali pamet i pitali nerazumljiva pitanja, a iskren i strpljiv na jasno artikulisanu radoznalost, kao što je sklonost ka običnim životnim stvarima.

Posao na televiziji shvatao je kao bavljenje ljudskim komunikacijama. Nije želeo da bude samo „saobraćajac pitanja“, već i da stvori uslove za tolerantan razgovor. Sebe je video kao večitog studenta koji svakoga meseca polaže jedan veliki ispit, u međuvremenu niz malih kolokvijuma i nikako da se približi diplomi.

Inserte iz filmova smatrao je glavnom sadržinom priča, a ostalo ispunjavanjem pauza. Veštinu vođenja ovakve emisije video je u pravoj meri informacija koje drže pažnju. Gledaocu nikada ne sme da bude dosadno.

Voleo je elektrotehniku, koju je apsolvirao na Elektrotehničkom fakultetu, i šah. Umeo je satima da sedi i rešava jedan šahovski problem. Kao aktivni šahista uradio je veliki broj emisija o šahu i intervjue sa Spaskim, Fišerom, Kasparovim i Karpovim.

Voleo je nove tehnologije, video i video-igre, satelitsku i kablovsku televiziju, reklame i kompjutere.
Voleo je košarku. Igrao je za juniore Zvezde sa Kapičićem i Slavnićem kada su postali juniorski šampioni Evrope. Celog života se bavio sportom.

Nebojša Ðukelić, reditelj, voditelj, novinar, filmski kritičar i teoretičar filma, ovako je o sebi govorio u retkim intervjuima. Novinar Slobodan Šterić opisao ga je sledećim rečima: „Ugodne vanjštine, sa prosedim zaliscima uoči četrdesete, visok i vitak, sa melodičnim baritonom, pravilnim izgovorom i dikcijom, surovo kvari tragikomičan prosek na televizijama nekadašnje Jugoslavije.“
Bio je renesansni tip u vremenu socijalizma.

„Princ televizije“, reći će o njemu Svetozar Cvetković na desetogodišnjicu njegove smrti.

Umro je 1996, u 49. godini, u sobi hotela „Metropol“, svojom voljom, filmski.


Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Foto: Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić


RAZMAGNETISANO I IZBRISANO

Kada se na Festu dodeljuje nagrada filmskih novinara i kritičara „Nebojša Ðukelić“, mlade generacije, ako su i čuli ili čitali o njemu, teško da će imati priliku da čuju njegov glas ili vide neku od mnogih kultnih filmskih emisija koje je radio: „Pokretne slike“, „Moderna vremena“, „Petkom u 22“, kviz „Vek filma“, uz nezaboravne „Hroniku Festa“ i „Festoviziju“. Ko zna gde su intervjui sa Hjustonom, Kurosavom, Polanskim, Bertolučijem, Hercogom, Virom, Klintom Istvudom, Melom Gibsonom, Džarmušom. Kan, Venecija, Berlin, Valensija, Montreal, Moskva, London, Tokio, Pula, Niš... festival za festivalom.

Magnetoskopske trake su se brisale, preko njih se ponovo snimalo. Možda u Trezoru postoje zapisi. Osamdesetih godina Jugoslavija je imala samo dva televizijska kanala, a ulice su se praznile u vreme Festa, kada je Ðukelić govorio o filmovima prikazanim te večeri u Sava centru, na način koji je mnoge i uveo u svet filma, da iz tog sveta nikada ne izađu. „Pa kad ga čuješ iz druge sobe, ostaviš to što radiš i dotrčiš da čuješ kako priča i šta priča... ne bih o tome koliko je ovo retko danas“, napisala je na blogu B92 žena koja ga nije poznavala i gde su se poznate ličnosti sećale čoveka koji je bio megazvezda. U Kanu je osamdesetih proglašen za najboljeg novinara koji je odatle izveštavao i sledeće godine bio u žiriju FIPRESCI.

Televiziju je poznavao u dušu. Sam je birao inserte iz filmova. Kao diplomirani reditelj, koliko je bio odmeren u opisu sadržine, toliko je kroz inserte bio strastan i provokativan, jer je znao suštinu medija: da stigne do svakoga, najdalje što može, na najvišem nivou koliko takav medij dopušta. Uprkos zabranama producenata, hladno je pustio scenu iz filma „Koža“ Lilijane Kavani u kojoj američki tenk melje čoveka koji mu kliče. I danas, posle svih modernih horora i tuđina, ova scena izaziva jezu jer je bila umetnička, neprofitna, da se zamisliš. S druge strane, iz filma „Ljudi-mačke“ Pola Šredera izabrao je baš scenu transformacije Nastasje Kinski u leoparda tokom seksualnog čina. To je za ono vreme bilo šokantno, ali ćemo ovakve scene gledati i sledećih decenija, u najmodernijim produkcijskim varijantama, čak i u najsvežijim serijama. A kada je najavljivao insert iz filma „Sammy and Rosie Get Laid“ Stivena Frirsa, izgovorio je bez kalkulisanja: „Semi i Rozi se tucaju“. Možda je malo pocrveneo, ali je rekao doslovce.

U nekim prilikama, tokom živih emisija, sami su se gosti pobrinuli za faktor iznenađenja. Tako je reditelj Alberto Latuada iznenada, ispod stola, tokom emisije uhvatio svoju glumicu za butinu. Roman Polanski je svu svoju pažnju usmerio na proteze ruku kojima se vešto služio prevodilac Boško Čolak-Antić i zamalo nije pao ljuljajući se u rasklimanoj stolici.


Nebojša Ðukelić iz vojničkih dana; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Foto: Nebojša Ðukelić iz vojničkih dana; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić


DINKO PROTIV SPILBERGA

Ðukelić nije dozvoljavao sebi da na film gleda elitistički i hermetički, bar ne na televiziji. Ostavljao je gledaocima da stvore sopstveno mišljenje. Nije bio sudija, iako je objavljivao filmske kritike, eseje i intervjue u svim značajnim filmskim i ostalim novinama. Pamtiće se njegov razgovor sa Klodom Šabrolom za Sineast, kao i priča o Hičkoku, koji je posetio Beograd, gde je prikazano njegovih 11 filmova.

Kada su mu pokazali listu najboljih deset filmova Festa koje su sastavili kritičari i pitali ga da li se poklapa s njegovim ukusom, Ðukelić se složio samo sa filmom „Tajna Kaspara Hauzera“ reditelja Vernera Hercoga. A na listi su bili „Let iznad kukavičjeg gnezda“, „Odiseja“...

Da bi sopstveni ukus stavio u drugi plan, Ðukelić je krajem sedamdesetih otvorio vrata udarnih termina nedostižne televizije do tada potpuno anonimnim mladim ljudima, uglavnom sa Fakulteta dramskih umetnosti, studentima. Oni su, bez cenzure, oštrili pera na filmovima koji im se nisu dopadali. Tako je na neviđen način, ni tada ni sada, promovisao generaciju budućih reditelja, montažera, filmskih kritičara, novinara i pisaca: Dinka Tucakovića, Maju Vlahović, Gorana Terzića, Janka Baljka, Sašu Radojevića, Dragana Jeličića, Biljanu Srbljanović, Dragana Petrovića, Tanju Peternek i mnoge druge kojima je dao šansu da se proslave. Uz reditelja Miljenka Deretu, koji takođe nije među živima, bila je to Festova ekipa.

Rano preminuli Dinko Tucaković, na desetogodišnjicu Ðukelićeve smrti, ispričao je niškoj televiziji da je kao student u okviru programa „Fest na FDU“ postavio Bernardu Bertolučiju „jedno pametno pitanje“. Odmah nakon toga Ðukelić ga je pozvao da se upoznaju i sledeće godine usledio je džentlmenski sporazum da uradi intervjue sa Šrederom i Formanom. „U ‘Hronici Festa’ učinio sam sve da napravim svoj prvi gaf i u mladalačkom žaru svašta sam rekao o Spilbergovom ‘I-Tiju’, nije mi se dopalo. Nebojša je zbog toga mnogo istrpeo od filmskih moćnika.“

„Bio je nezaustavljiv“, kaže danas Maja Vlahović, dramaturg i kopirajter, žena koja je deset godina radila sa Ðukelićem, njegova desna ruka. „Na festivalu u Kanu 1988. Ben Kingsli se pojavio sa filmom ‘Paskalijevo ostrvo’. Vladala je jagma za intervjuom, Nebojša je rekao da dođemo dva sata ranije. Stajali smo sami u holu. Pojavile su se još dve-tri ekipe, ćaskali smo, kad se začuo dobro poznati glas koji je na engleskom pitao: ‘Ko je ovde sa jugoslovenske televizije?’ Dereta mi kaže: ‘Digni ruku, ovo je naš signal!’ Bio je to Nebojša, sa propusnicom jugoslovenske televizije na grudima! Podižem ruku, bune se kolege iz Britanije, ali mi ulazimo, smeštamo se u prvi red i, naravno, imamo najbolje snimke sa Kingslijem! To vam je Nebojša u najkraćem.“


 Nebojša Ðukelić sa suprugom Gordanom i sinom; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Foto: Nebojša Ðukelić sa suprugom Gordanom i sinom; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić
 

SMENA POD SANKCIJAMA

Posle „Hronike Festa“, Ðukelić je osmislio „Festoviziju“, program koji će se prikazivati 24 časa, uz moderne muzičke spotove s kraja osamdesetih, razgovore s gledaocima i razna dešavanja na festivalu. U holu Sava centra postavio je 36 televizora koji su pratili program. Nekim čudom Sava centar i hotel „Interkontinental“ bili su povezani sa beogradskim naseljem Cerak 2, tako da su ljudi iz centra odlazili kod prijatelja na Cerak da cele noći gledaju šta se dešava na Festu. „Već sledeće godine apetiti su porasli i hteli smo da pokrijemo ceo Beograd. Nebojša je to izveo u nemogućim uslovima: pozajmio je tri predajnika od vojske! Tehničar koji je prebacivao link rukovodiocima greškom je pustio program u jugoslovensku mrežu. Naš ležerni i opušteni program odjednom je gledala cela Jugoslavija“, seća se Maja Vlahović.

Tako je nastao Treći program Beogradske televizije.
U trenutku kada je Ðukelić postao selektor, Fest je šlajfovao, bio neka vrsta prestižne parade, a onda je angažovanjem mladih ljudi da mu budu pomoćnici tražio nove mirise i ukuse. „Imao sam čast da budem u selekcionoj komisiji gde smo prvi put prikazali Almodovara i Kaurismakija u tadašnjoj velikoj Jugoslaviji. Nebojšu nije obeshrabrilo to što je na prikazivanju Almodovarovog ‘Zakona požude’ bilo 12 ljudi. Mnogi se danas kunu da su bili na toj projekciji, ali nisu. Znam sve koji su bili“, pričao je Dinko Tucaković. „Bio je najveći promoter Festa u njegovoj istoriji. Zračio je. Za razliku od današnjeg svaštarenja, bio je fokusiran samo na film. Ličnim kontaktima i naporima dovodio je goste koji su bili gabariti Festa.“

Tako su Sava centrom šetali Bertoluči, Pol Šreder, Verner Hercog, Nikita Mihalkov, Harvi Kajtel, Džoni Dep, Džim Džarmuš, Frederik Forest, Klaus Marija Brandauer, Fred Ros, producent Kopolinog „Kuma“ i mnoga značajna imena svetskog filma.

„Današnji Fest nije ni svestan koliko duguje Nebojši. Povodom 30 godina festivala, napravili smo 2002. seriju od deset kratkih filmova „Ljubav koja traje“ i posvetili ih njemu, da ga lagano vraćamo u sećanje. Puštali smo ih pre projekcije svakog filma“, sećao se Tucaković.

U poslednjoj epizodi ove serije postoji kadar gde Ðukelić priča kako bi Fest trebalo da se razvija. Bio je i poslednji dan festivala, prepuna dvorana. U tom trenutku je šest godina od njegove smrti. Kad je došao red na taj kadar gde Ðukelić priča, ceo Sava centar je ustao i aplaudirao.

„Bilo je vrlo dirljivo. Samo dokaz da se neke stvari ne zaboravljaju, naročito ako su dobre“, rekao je filmski kritičar Ivan Karl, jedan od budućih selektora Festa.

Ðukelić ni sa kim od kolega nije bio u svađi, nikoga kritikovao na grub način. „Priznajem, mislila sam tada da je to manjak hrabrosti, da nema petlje. Sada znam da je svetski manir uvažavati pravo na različitost i mišljenje. Nije Nebojša bio ispred svog vremena, bio je i ispred ovog“, rekla je svojevremeno Maja Vlahović u istoj emisiji niške televizije.

Najveća vrlina Nebojše Ðukelića vratila mu se kao bumerang. Da je sklonjen s mesta selektora Festa, saznao je iz novina. Tako su mu se odužili za sve što je uradio. Ni tada nije rekao ništa ružno o onima koji su to učinili. Okrenuo se drugim stvarima, bio je pionir u advertajzingu.

„To mu je teško palo, poznavao sam ga“, rekao je Dinko.

Na inicijativu Ivana Karla, koji ga nikad nije upoznao, Nebojša Ðukelić dobio je svoju ulicu 2013. godine. Bila je to velika borba, potpisivala se peticija, papiri s potpisima su se gubili. Najzad, Ulica Miloja Zakića, prilaz 2, dobila je Nebojšino ime.


Nebojša Ðukelić sa Emirom Kusturicom i Maksom Ćatovićem; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Foto: Nebojša Ðukelić sa Emirom Kusturicom i Maksom Ćatovićem; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić


NIJE BIO MIRAN, VEĆ STALOŽEN

O privatnom životu nikada nije pričao.
„Ništa nismo znali o njemu, ni da li su mu roditelji živi“, priča danas Maja Vlahović. „Čudili smo se kako postiže da radi čitav dan, ode kući da se presvuče i onda vodi emisije. Jedan jedini put za deset godina rada sa njim doživela sam da je doveo svoju porodicu na neki afterparti. Tada mi je njegova supruga Gordana o njemu rekla: ‘Bio bi kosmonaut da je mogao!’ Eto, toliko znam i danas, ništa više.“

Privatni život Nebojše Ðukelića malo je osvetlio njegov stariji sin Miloš, reditelj, producent i vlasnik producentske kuće „Red prodakšn“, zajedno sa majkom i mlađim bratom Vladimirom. Miloš ima 40 godina, Vladimir 36. Oba Ðukelićeva sina su reditelji. Miloš je, spremajući se da sutradan otputuje na festival u Kanu, rekao za Njuzvik najpre da bi i njegov slavni otac i on najviše mrzeli romansirane biografije.

„Bio je popularan, ali nam je govorio da je to posao kao i svaki drugi. To što su ga prepoznavali na ulici nije smatrao za ‘big deal’. Poznanstva s velikim filmskim zvezdama, od kojih je s mnogima i privatno bio prijatelj, čuvao je za sebe. Ja ga doživljavam pre svega kao teoretičara filma i teoretičara medija, ne toliko kao novinara. Bio je televizijski čovek, umeo je to da prenese. Na televiziji se bavio praksom, na filmu teorijom. Za njega je film pre svega bio emotivni doživljaj priče, ne samo za intelektualce. Naprotiv, najmanje za intelektualce. Znate, on se jednako radovao holivudskim hitovima koliko i umetničkom filmu. Draži su mu bili oni koji se pale na američki film nego lažni elitisti. Bio je bliži novom Holivudu nego klasičnom evropskom filmu apriori. Voleo je i jedno i drugo. Uvek mu je bio smešan fanatizam klanova. Još u ono vreme je pričao o smrti klasične filmske priče, što danas vidimo. Film je postao drugorazredna bitnost, vatru kreativnosti preuzimaju serije.“

Na primedbu da je Nebojša Ðukelić bio miran čovek, Miloš ne deli to mišljenje.
„Ne bih rekao da je bio miran čovek. Bio je staložen i analitičan. Emotivno burno je doživljavao i filmove, i umetnost, i život. Zbog toga je objašnjavao zašto gledaoci, i on sam kao gledalac, doživljavaju određenu emociju gledajući neki film. I nama i sebi tražio je razlog za taj doživljaj. Ne, nije bio miran. Bio je pristojan, pokušavao je da ne ide u neke ekstremne stavove što se tiče filma. Bio je moderan. Bio je veliki takmičar. Ne bih rekao borac, već takmičar. Voleo je da se nadmeće, da dobije najbolje intervjue. S jedne strane emotivan i brižan, pun brige za bližnje, a s druge strane uživao je da posmatra ljude, lišen svakog egzibicionizma.“

I iz Miloševe priče saznajemo da je njegovom ocu teško palo što su ga sklonili s mesta selektora Festa.

„Zapravo, nisu ga ni sklonili, već je Fest zbog sankcija privremeno ugašen. Pobedila je struja koja je smatrala da, kad smo već pod sankcijama, sve treba da zamre. Otac je mislio da ne treba sami sebe da izolujemo, ako to već drugi pokušavaju. Sećam se da je sve to teško podneo i smatrao nepravdom. Znate kako je, borili su se za to mesto. I danas je to politička funkcija.“


Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

 

 

Foto: Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić


VOŽNJA GRADSKIM PREVOZOM

Bio je prijatelj sa Zoranom Ðinđićem. Kao kreativni direktor „Spektre“ doveo ga je u ovu agenciju.

„Učio je Zorana kako da se ponaša na televiziji. Nuđeno mu je da se bavi politikom. Nije to želeo, iako je imao vrlo jasan politički stav u to vreme. Dosta tragično je doživeo raspad Jugoslavije, u smislu pada svih vrednosti. Taj veliki kulturni prostor bio je njegova publika, a taj prostor se smanjio. Teško mu je padala nacionalistička histerija u svim zemljama oko nas i kod nas. To je bilo porazno i zaustavilo je njegovu domaću i međunarodnu karijeru.“

U nekim intervjuima može se naći da Nebojša Ðukelić nije u tadašnje vreme, što je bilo normalno za kuću u kojoj je radio, niti dobio stan, niti imao kola. Njegov sin na to gleda vedro, sećajući se sasvim drugačije svog odrastanja.

„Nije imao kola zato što nije znao da vozi, kao što ne znam ni ja. Išao je autobusom na posao, ali to je bio način života. Materijalne stvari nisu mu bile bitne, bilo mu je važnije da bude poštovan i uspešan u poslu. Do devedeset i neke smo živeli na Konjarniku u stanu od 40 kvadrata, trećinskom delu stana moje bake po majci. Nismo bili bogataši, niti smo držali do toga. Putovao je, dobro smo živeli. Onda je počeo da zarađuje ozbiljniji novac radeći reklame i neke međunarodne poslove. Bio je to dobar život. Sada se to vreme malo romantizuje. Nije to bila preterana skromnost, drugi su bili prioriteti.“

Miloš ovo govori dvadeset jednu godinu otkad Nebojše Ðukelića nema među nama. Ako niste u cehu, danas nemate o filmu ni sa kim da pričate. Filmofilija je zalečena. Televizije ne prikazuju odjavne špice, a da se u njihovom programu govori o nekom filmu ili seriji, nezamislivo je. Moždani centri mogu da miruju. Imate internet, pirateriju, pa se nagledajte koliko vam volja. Umetnost se ne nagrađuje, glupost ne kažnjava. Nema slavnih gostiju, nema „Festovizije“. Kakav domaćin, takvi i gosti.

I kako onda ne preneti gotovo vapaj jednog, pre deset godina veoma mladog filmskog radnika koji je, na tom blogu sećanja na Nebojšu Ðukelića, gde su ga nazvali princom, napisao: „Ej! Pa ljudi! Gde ja živim? Šta ja radim? Džaba meni 23 godine kad mi se nikad neće desiti tako nešto... Džabe mi Akademija, i diplomski, i pet televizija sa nacionalnom frekvencijom, i milion producentskih kuća kad nikad neću ovako da se naježim!“



(Tekst je objavljen u 79. broju magazina Newsweek (jun 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)

PIŠE Ljilja Jorgovanović
FOTO Arhiva Gordane Đukelić 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      "ON NE MOŽE DA IDE NA IZBORE AKO NA NJIMA NEMA SVE GRAĐANE UKLJUČENE U IZBORNI PROCES. VIŠE NE MOŽE DA PREVARI NI STRANCE, TU JE SVE POTPUNO JASNO. NEMA ŠANSE DA BUDU ODRŽANI IZBORI A DA NE BUDU POŠTENI. SIGURAN SAM U TO JER SMO MI SAD NA JEDNOJ TAKO DRAMATIČNO VAŽNOJ TAČKI U KOJOJ KO ZNA ŠTA MOŽE DA SE DESI. DA LI ĆE TO BITI KAD NEKO PONOVO, KAO U TOPLOM DOLU, ZACEVI PLANINSKE REKE ILI SE NEKO S NEKIM ZAKAČI ZBOG NEPRAVDE NA PIJACI, ILI DA DOČEKAMO 4. NOVEMBAR DA VIDIMO DA LI JE SINIŠA MALI PLAGIJATOR ILI NIJE? SVE MOŽE DA BUDE ISKRA KOJA ĆE DA ZAPALI VATRU"
      Najvatreniji zagovornik bojkota izbora koji treba da budu održani na proleće sledeće godine je Nebojša Zelenović, predsednik stranke Zajedno za Srbiju, jedan od osnivača Saveza za Srbiju i, po čemu ga najčešće prepoznaju, gradonačelnik Šapca, jedinog grada u Srbiji (uz još tri opštine) u kojem Srpska napredna stranka ne učestvuje u vlasti. Prošle godine je 6. novembra na sednici Kongresa regionalnih i lokalnih vlasti Saveta Evrope predstavio izveštaj o zloupotrebama republičke vlasti i kršenju građanskih i političkih prava u Srbiji. Ove jeseni, odnosno prethodne nedelje, nije se složio sa generalnim sekretarom OEBS-a Tomasom Gremingerom, koji je posle sastanaka sa predsednikom Aleksandrom Vučićem i predsednicom Vlade Anom Brnabić izjavio da bojkot izbora nije dugotrajno održiva mera. Ni Zelenović ni njegove kolege iz Saveza za Srbiju nisu prisustvovali sastancima vlasti sa delom opozicije održanim 9. i 10. oktobra uz posredovanje evropskih parlamentaraca Eduarda Kukana i Knuta Flekenštajna.
      "VREME": Zbog čega vaša koalicija nije prisustvovala sastanku sa evropskim parlamentarcima?
      NEBOJŠA ZELENOVIĆ: Kukan nije ni došao, iz zdravstvenih razloga ostao je kod kuće. Došao je gospodin Flekenštajn, a mi njima nismo imali ništa novo da kažemo, oni manje-više sve znaju. Kad su prošli put dolazili, naša delegacija Saveza za Srbiju proširena strankom Borisa Tadića srela se sa njima i tada smo im rekli da mi više ne živimo u slobodnoj već u delimično slobodnoj državi, prema izveštaju organizacije Fridom haus, zatim da je Evropska komisija dala svoj krajnje negativan izveštaj o pravima građana, da su sve nezavisne organizacije, CRTA, CESID i Transparentnost Srbija, koje su bile deo okruglog stola vlasti i opozicije zaključile da je stanje u medijima katastrofalno. Stvar je potpuno jasna – u Srbiji je nemoguće da se odvija redovan politički život, a kamoli kakvi izbori. Mi tražimo da se to promeni. Rekli smo da ne želimo da učestvujemo ni u jednom cirkusu koji organizuje Aleksandar Vučić. Ili Maja Gojković, što je, na kraju krajeva, isto kao da organizuje Vučić. Ovaj poslednji razgovor je bio još jedan u nizu takvih sastanaka – da, posle svega što je tamo moglo da se čuje, izađe onaj Vladimir Đukanović i kaže da svi dišu kao jedan. Mi tu nemamo šta da tražimo jer je to još jedan politički cirkus koji prvenstveno služi da zamaže oči strancima i da pokaže kako u Srbiji, ipak, postoji nekakva forma dijaloga, samo, eto, tamo neka opozicija ne želi u tome da učestvuje. Naši zahtevi koji su strancima odavno poznati su veoma jednostavni – dakle, 42 preporuke stručnog tima se tehnički sprovode kroz svega tri konkretna zahteva. Prvi je smena svih članova REM-a, ne jednog, ne pet, već svih, i imenovanje ljudi oko kojih postoji politički konsenzus u Srbiji da su visokostručni i da su se dokazali kao zaštitnici slobode govora. Drugi zahtev je da i u Republičkoj izbornoj komisiji takođe sede visokostručni profesionalci jer je RIK sudija svih izbora. Treći je zahtev smena direktora Agencije za borbu protiv korupcije i imenovanje novog. Ako mi uspemo da kroz te tri stvari vratimo snagu institucijama ove države, to su uslovi posle kojih treba da prođe devet meseci, da te institucije počnu da rade, primenjuju zakone i da upravljaju resursima države u oblastima slobode izražavanja i slobode medija, da bismo mogli da idemo na izbore.
      Da li ste vi svesni da vam ova vlast to nikada neće ispuniti? Nijedan od ta tri zahteva.
      Bez ovih zahteva nema slobodnog glasanja u Srbiji. Mi nismo tražili da mi uređujemo Radio-televiziju Srbije, niti da Zoran Lutovac sedi u Upravnom odboru RTS-a ili bilo kod drugog medija ili televizije, niti smo tražili da naši članovi budu u RIK-u, a podsetiću vas da je Dejan Đurđević, čovek koji je išao na pregovore sa opozicijom kao deo delegacije Srpske napredne stranke, bio predsednik RIK-a, što po zakonu nije dozvoljeno. Mi tražimo samo da institucije počnu da rade svoj posao. Ne moram nikad da se pojavim na RTS-u – kao što nikad tamo nisam ni bio – ako će se onde čuti drugačije mišljenje.
      Dobro, ali zar ne mislite da je to malo paradoksalno? Imamo punih sedam godina tokom koji se institucije urušavaju, da bi se to potpuno zaokružilo podjarmljivanjem institucija zaštitnika građana i poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. A vi sad očekujete od ove iste vlasti koja je sve institucije rasturila da ponovo počne da ih gradi. Bar neke od njih. Zar je to realno?
      Ja odavno ne očekujem puno od ove vlasti. Ne očekujem da ova vlast nekakvim magičnim štapićem počne da gradi institucije koje je za sedam godina uspela da uništi. Ovo nije stvar koja se tiče njih, da se oni pitaju, oni ne bi ništa uradili i bilo bi, može biti, samo gore od ovoga. Govorim o dva procesa koji se sad dešavaju u Srbiji i koji će njih nužno naterati da se to uradi. Prvi proces je što su krenuli protesti po Srbiji od decembra prošle godine i koji još traju. Mi smo kroz taj proces uspeli da od različitih zahteva, a bilo ih je stotine, dođemo do samo jednog: da se u Srbiji slobodno glasa. To je jedini zahtev koji traži ona Srbija koja protestuje. Druga činjenica je da prema istraživanjima oko milion i po ljudi neće da učestvuje na izborima jer veruju da je u ovom trenutku besmisleno ići na bilo kakve izbore. Dakle, želja onih koji protestuju jeste da opet ne budu prevareni i da opet ne budu zloupotrebljeni. U ovom trenutku Savez za Srbiju je zajedno sa SDS-om, sa delom "Dosta je bilo" i sa "Ne davimo Beograd" ušao u bojkot. Ideju bojkota sada dele politički predstavnici opozicije i pobunjeni narod. Mi ne tražimo da ono što je za sedam godina u Srbiji urušeno sad odjednom počne da živi. Mi tražimo samo jednu stvar, a to je da se pošteno glasa. Ljudi znaju da ako se u Srbiji bude pošteno glasalo i ako jednom budemo imali poštene izbore, sve ove druge stvari biće rešene vrlo brzo, kad jednom dođe poštena vlast na čelo države. Verujemo da to ne da nije mnogo, nego je toliko malo, a ipak najznačajnije za Srbiju. Sad smo to uspeli da objasnimo svim stranim predstavnicima, ljudima iz OEBS-a, Evropskog parlamenta ili ambasadorima. Svi oni znaju da je ovo sada cirkus u kome niko ozbiljan neće učestvovati i da smo došli do tačke koja mora da se reši. Ako se ne reši, nas Vučić gura u jedan tako loš period koji će se, kako se sad stvari razvijaju, završiti dramatično. To niko ne želi. Mi to ne želimo i zovemo na dijalog od samog početka protesta.
      Koliko stranci razumeju vašu poruku da su stvari otišle toliko daleko?
      Bili smo vrlo jasni i mislim da su oni sve razumeli. Na kraju krajeva, svi koji predstavljaju neku političku snagu a dolaze iz inostranstva, zaključili su da ova stvar sa Vučićem nema neku naročitu budućnost. Došli smo u fazu da vlast sa Vučićem i ovakvim parlamentom ne može ništa značajno i važno za Srbiju da odluči. Oni, jednostavno, nemaju više taj kapacitet.
      I stranci se slažu sa tom vašom ocenom?
      Ne znam da li se oni slažu, ali sam siguran da su razumeli i da ovde više nema nikakvog pretvaranja. Sve je potpuno jasno: ovakvi izbori, bez učešća opozicije i bez učešća milion i po birača neće sutra moći da dovedu legitimne predstavnike građana koji će moći o bilo čemu ozbiljnom da odluče. Pa ni o Kosovu. A to je tema nad temama koja najviše zaokuplja predstavnike Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država.
      Vi se sećate izbora iz 1997. koje je opozicija, sa izuzetkom Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića, bojkotovala. I tada ste dobili jednu nelegitimnu vlast koja je uvela državu u rat protiv NATO-a, vlast koja je naterala Vojsku da potpiše Kumanovski sporazum, vlast koja je fizički izgubila Kosovo. Samo godinu dana kasnije, kada su bili verovatno najgori mogući izborni uslovi u savremenoj istoriji Srbije, opozicija izlazi na izbore i dobija. Kako to tumačite u kontekstu legitimiteta vlasti?
      Bio sam tada student i učesnik protesta, pa i bojkota. Tada se desilo ono što će se danas ponoviti. Svako ko na bilo koji način želi da sarađuje sa Vučićem ispašće iz ovog procesa. Kao što je onda Vuk Drašković odlukom da učestvuje na takvim izborima, a cela ostala opozicija ih bojkotovala, prestao da bude pokretačka snaga opozicije i krenuo u proces iščezavanja. To je bilo loše samo po Srpski pokret obnove, ali je bilo veoma dobro za opoziciju i budućnost Srbije. Tada se Demokratska stranka etablirala kao neko ko predvodi čitavu opoziciju, što je na kraju dovelo do smene Slobodana Miloševića. Period od 1997. do 2000. bio je potreban da se građani uvere da je promena moguća, da ona ne može da se desi ako ne postoji prava opozicija, ako ne postoji demokratska snaga. To će se ponoviti i sada.
      Postoji li unutar opozicije pritisak da se izađe na izbore?
      Mi smo svaki dan pod pritiskom, ali vidite da taj pritisak ne daje rezultate. U to su mogli da se uvere i Flekenštajn i Greminger. Ta dva sastanka su poslužila da se razbije jedinstvo opozicije. Na sastanak opozicije sa Tomasom Gremingerom, na koji smo pozvani mi iz Saveza za Srbiju koji bojkotujemo izbore i Pokret slobodnih građana koji se dvoumi, odjednom dolazi Čedomir Jovanović – koga niko nije ni zvao i mi i ne znamo da on tamo prisustvuje – da on objasni Gremingeru kako je, u stvari, opozicija jedna gomila luzera. To je samo još jedan u nizu pokušaja da se razbije jedinstvo opozicije, ali očigledno je da nije uspelo. Meni je žao što je Greminger kao generalni sekretar OEBS-a bio zloupotrebljen u Vučićevoj igri koja treba da posluži da obezbedi dovoljan broj predstavnika opozicije na sledećim izborima. Ne uspeva. A zašto? Zbog ovih milion i po građana čije je snažno uverenje da je bojkot u ovom trenutku najjače sredstvo koje imaju u borbi protiv Vučića.
      Rekli ste da se Pokret slobodnih građana dvoumi. Znate li zašto?
      Ne znam. Čuo sam različita njihova obrazloženja, neću da vršim dodatni pritisak na njih. Na njima je. Ovo je ozbiljna stvar, u pitanju je budućnost Srbije u svakom pogledu, i svako ko se prema tome ponaša neodgovorno na kraju će snositi posledice za koje treba sam da odgovara.
      Da li vaš bojkot podrazumeva da nećete izaći ni na lokalne izbore?
      To mi je najčešće postavljano pitanje pošto je ovo jedini grad u kojem stranka Aleksandra Vučića nije na vlasti. Sve ono što su lokalne politike Šapca, vrlo lako i vrlo brzo mogu da postanu nacionalne politike. I što se tiče uključivanja građana u odlučivanje i referenduma koje organizujemo i prilike da milioni ljudi mogu da odlučuju o svom novcu u gradovima, selima i mesnim zajednicama u kojima žive. I da javni sektor pruža najjeftinije moguće usluge građanima. Da sistem finansijske kontrole obezbedi da građani, za početak građani Šapca, a kasnije i cele Srbije, znaju na šta se troše narodne pare. Ko ih troši, kako i čemu to služi. Sve to vrlo brzo može da postane nacionalna politika. Taj sistem će omogućiti da se rešimo ovoga što se sad zove 230.000 robova koje drži SNS u javnom sektoru i ne da im da se osećaju i ponašaju kao ljudi jer je, pored njih samih, zarobila i njihove porodice u najbeskrupoloznijem sistemu pritiska da glasaju za njih. Meni ljudi po Šapcu pričaju da moraju da glasaju za SNS zbog deteta koje radi kao medicinska sestra u bolnici. Ako tu ostane bez posla otići će u Nemačku, ako ode u Nemačku njemu će se raspasti cela kuća. To niko nije zaslužio. Zatim, mi u Šapcu imamo potpuno nov privredni ambijent u kojem su svi slobodni da rade svoj posao, a da ih niko ne reketira. Tačno se zna koliko košta kvadrat zemljišta, nema neosnovanih subvencija i poklanjanja zemljišta u industrijskim zonama. U ovom trenutku mi u okviru ujedinjene Demokratske stranke završavamo razvojni program koji će kroz privredu, energetiku i biznis obezbediti osam posto rasta godišnje. To je naš plan. Pravimo sad strategiju kako da ovaj bojkot na najbolji način proizvede svoj puni efekat. Obilazimo Srbiju, podižemo energiju kod ljudi, imamo plan da za dve nedelje obiđemo stotinak gradova i opština. Ja sam sâm obišao desetak, Zoran Lutovac isto...
      Izgleda da ste vi spremni da sve to što ste uspeli i postigli u Šapcu i što imate želju da proširite na državni nivo prepustite bez borbe Vučiću na lokalnim izborima dogodine.
      Nije ideja da li ćemo mi prepustiti ili ne. Na kraju će građani reći šta ćemo uraditi. Ali to zavisi od toga da li oni veruju da je ovo što smo do sada uradili dobro. Radićemo sve što možemo da Vučića pobedimo na poštenim izborima. Od građana će zavisiti kako će se s tim u vezi izjasniti. U mnogim gradovima u kojima sam nedavno bio čuo sam da mi ni po koju cenu ne smemo da pustimo da Šabac padne u ruke bilo koga. Ali i Šabac i Paraćin i sva ta druga mesta su sada manje važna, najvažnije je da mi dođemo do energije ljudi. A do energije ćemo doći ako počnu da nam veruju da mi radimo pravu stvar. Zato smo mi paralelno sa bojkotom izbora ušli u još jedan proces za koji su svi rekli da nema šanse da uspe, a ja vam kažem da će uspeti, a to je da ujedinimo Demokratsku stranku. Da napravimo snažnu političku organizaciju levog centra koja će, jednom u Srbiji, biti poštena politička organizacija. Šta znači poštena? Da svaki član, a zatim i svaki građanin, vidi kako se troši novac u toj stranci. Kako novac ulazi, kako izlazi, kako se troši, zašto se troši i na šta se troši. Jer ne može neko ko hoće ozbiljno da se bavi politikom da kaže: "Ja sam sposoban da vodim državu, al’ baš nešto nisam sposoban da vodim stranku. I baš sam sposoban da organizujem državu, ali, eto, ne mogu stranku. I baš ću da vratim sve državne dugove, da napravim od Srbije najprosperitetniju državu u Evropi, al’ nešto ne mogu da vratim ove dugove koje ima Demokratska stranka." Ne biva. To ne ide tako. Zato smo se dogovorili da idemo u kampanju u kojoj ćemo tražiti od svakog člana, od svakog građanina koji želi da podrži, jednom u 30 godina parlamenarizma u Srbiji, poštenu političku organizaciju da dâ 100 dinara mesečno za taj cilj. Za nešto svoje, za svoju budućnost, za svoju stranku. Obilazeći Srbiju zajedno sa Zoranom Lutovcem i Sašom Ivanovićem, video sam da kada pitate ljude: "Jel’ biste vi za poštenu političku organizaciju dali 100 dinara mesečno? A da znate, da kontrolišete i da vidite svaki dinar u njoj?" Ljudi kao u školi – dižu dva prsta. Svi hoće. Jer su shvatili da je to put da smenite Vučića i da tu nema nekih trica i kučina. Mi hoćemo da pokažemo da je moguće napraviti pristojno društvo, a da biste to postigli trebaju vam pristojne i poštene stranke, i to ćemo mi napraviti sa Demokratskom strankom. Jednom u 30 godina!
      Način na koji vi usmeravate svoju političku energiju je nešto sa dugoročnim ciljem – treba da prođe nekoliko godina da bismo došli do društva koje će malo pažljivije da posmatra političke tokove i da ih malo racionalnije tumači. Ali šta ćete vi dogodine u martu ili aprilu kada se budu održali izbori? Biće sigurno, nećete ih odložiti. Nema šanse.
      Ja sam potpuno drugog uverenja. Vučiću se steže obruč. On ne može da ide na izbore ako na njima nema sve građane uključene u izborni proces. Više ne može da prevari ni strance, tu je sve potpuno jasno. Nema šanse da budu održani izbori a da ne budu pošteni. Siguran sam u to jer smo mi sad na jednoj tako dramatično važnoj tački u kojoj ko zna šta može da se desi. Da li će to biti kad neko ponovo, kao u onom Toplom Dolu, zacevi planinske reke ili se neko s nekim zakači zbog nepravde na pijaci, ili da dočekamo 4. novembar da vidimo da li je Siniša Mali plagijator ili nije. Sve može da bude iskra koja će da zapali vatru. Mislim da je to svima jasno. Mi ćemo istrajati, promovisaćemo ideju bojkota, nećemo zatvarati vrata Evropskoj uniji, sa njima moramo da razgovaramo jer hoćemo da idemo u Evropsku uniju. Tražićemo ove tri vrlo jednostavne stvari. One nisu nedostižne. Mi tražimo samo ono na čemu Evropska unija insistira, a to je vladavina prava. To da vratimo, pa da pustimo pošten svet u REM-u da radi svoj posao. Pitali su me stranci da li ima takvih ljudi – poštenih, nezavisnih autoriteta. Ima. Pa evo, takvi autoriteti će sada biti u Nadzornom odboru Demokratske stranke: Zoran Ivošević, Žarko Trebješanin, Ivan Vujačić. To su ljudi koji nemaju nijednu mrlju u svojoj karijeri. Bivši sudija Vrhovnog suda, profesor univerziteta, bivši ambasador u SAD, to su ljudi koji će kontrolisati ulazak i izlazak novca u Demokratskoj stranci.
      Međutim, u istoriji Demokratske stranke mnogi ugledni ljudi su joj pristupili i dali joj svoje ime i obraz, ali ne možete reći da se stranka može podičiti da je čista i poštena.
      Slažem se. Ali kakve veze imam ja s tim? Kakve veze ima Zoran Lutovac? Kakve Saša Ivanović? Demokratska stranka nikad nije bila problem kao stranka, problem su ljudi u toj stranci. Evo, sad su došli neki novi ljudi. I ja mislim da ima još novih ljudi. Uz sve pritiske i sva osporavanja, uz sve ove prepreke i podmetanja koje postavlja Aleksandar Vučić, mi ćemo završiti posao. Znam da smo blizu, samo još malo nam treba. Biće teško, biće još više pritisaka, ali taj posao u vezi s Vučićem se mora završiti.
       
      Oko Vučića se steže obruč
      WWW.VREME.COM  
    • Од Милан Ракић,
      Nejasno je da li se inicijativa pokojnog Olivera Ivanovića pridružila Srpskoj listi ili je to istup pojedinaca. Iz Beograda pred kosovske izbore poručuju da je samo Srpska lista dovoljno srpska, a ostali kvare jedinstvo.

      Izbori početkom oktobra mogli bi da donesu tektonske promene na kosovskoj političkoj sceni, nove većine i možda prvi odlazak Demokratske partije Kosova (PDK) Hašima Tačija u opoziciju. No za srpsku zajednicu neizvesnost nije takve političke prirode.
      Naime, tri partije i jedna koalicija su Centralnoj izbornoj komisiji predale liste štiklirajući da kandidati na njima predstavljaju srpsku zajednicu. No sudeći prema izjavama beogradskih Naprednjaka, samo su jedni „pravi“, dok su drugi „albanski predstavnici Srba“.
      Taj jedan „jedinstven i monolitan“ predstavnik Srba, kako je nazivan u kampanjama od 2013. naovamo, je po čitanju iz Beograda samo Srpska lista.
      Svi ostali – Samostalna liberalna stranka, Partija kosovskih Srba i koalicija Progresivne demokratske stranke, Nove partije Kosova, dve građanske inicijative i dva nezavisna kandidata pod nazivom „Sloboda“ – „ne žele da budu deo jedinstvenog nacionalnog korpusa i ne žele da rade u koordinaciji sa zvaničnim Beogradom“.
      Hvalospevi o jedinstvu koje održava Srpska lista pred svake izbore bivali su propraćeni i mračnim, kritičkim tonovima koji su ukazivali na pretnje, zastrašivanja kandidata, psihološke pritiske na birače. Ta je stvar kulminirala ubistvima dvojice kandidata za gradonačelnika Severne Mitrovice – kumova, Dimitrija Janićijevića i Olivera Ivanovića.

       
      U „monolit“ Srpske liste je, prema vestima koje su potresle javnost, stupila i građanska inicijativa ubijenog Ivanovića „Sloboda demokratija pravda“ (SDP). To je prvi put da ta inicijativa učestvuje na kosovskim parlamentarnim izborima i to u redovima onih koji su Ivanovića targetirali kao „izdajnika“ i „albanskog čoveka“. Za potpredsednikom Srpske liste Milanom Radoičićem kosovske vlasti tragaju u vezi sa ubistvom Ivanovića.
      „Veliki greh“, „sramota“ samo su neke od reakcija kosovskih Srba na vest da će se potpredsednica SDP Ksenija Božović naći na Srpskoj list. Uzvratili su predsednik Aleksandar Vučić i Marko Đurić opisujući Kseniju Božović kao „ozbiljnu, inteligentnu ženu“ koja se „opredelila da bude u okviru jedinstvene državne politike Srbije“ i kojoj zbog toga „tajkunski mediji i predstavnici opozicije“ žele da „uzmu politički skalp“.
      „Zbijamo redove“
      Ubrzo nakon što je sa zvanične adrese SDP stiglo saopštenje o priključenju Srpskoj listi reagovao je Dušan Milunović, jedan od odbornika SDP u Severnoj Mitrovici. Milunović i Igor Rajčić, koji su uz Božović lokalni odbornici SDP, optužili su Božović da se oglušila o volju većine članova stranke, ali i volje njihovih glasača.
      „Svi smo potreseni odlukom koju je donela lično Ksenija Božović“, kaže Milunović za DW. „Što se tiče ostalih članova SDP, pokušavamo da ih ne provlačimo kroz blato i da ne koristimo ovaj momenat da radimo na bilo kakvoj prevlasti ili bilo čemu. Želimo da svako ima svoj stav, ali moje mišljenje je da je apsolutna većina smatra da nema prostora za ovu vrstu saradnje.“
      Hijerarhija u SDP je konfuzna jer ta inicijativa ni dve godine od ubistva lidera nije odabrala novo rukovodstvo. Tako političko nasleđe Ivanovića sada može postati predmet borbe dve struje – one koja podržava saradnju sa Srpskom listom i one koja se tome oštro protivi.

      Foto: EPA-EFE/MALTON DIBRA
      Da stvari budu još komplikovanije, trenutno nije jasno koja od te dve struje ima nadmoć. S jedne strane, Božović, ali i predsednik Vučić govore o većem broju članova SDP koji su se odlučili za saradnju sa Srpskom listom, ali je Božović jedina koja je iza svoje odluke stala javno. Njoj se na listi Srpske liste pridružio i stranački kolega Svetislav Jokić što je javnost saznala tek nakon što je Srpska lista objavila imena kandidata. Međutim ni Jokić, ni ostali članovi SDP nisu se javno oglašavali o ovom pitanju.
      Ni sam Milunović ne može da potvrdi koliko članova SDP prećutno podržava odluku Božović, a ne negira da je diskusija na tu temu bilo i da Božović nije imala potrebnu većinu za zajedničku odluku.
      „Nezvanično postoji informacija da su još jedan ili dva člana prećutno saglasni sa ovim. Ali, ukoliko to sami žele, mogu javno da izraze svoj stav, bez obzira na to što nisu odbornici. Ne želim da govorim u tuđe ime. Igor (Rajčić) i ja smo se putem saopštenja javno oglasili,“ podseća za DW.
      U pomenutom saopštenju stoji da se Srpskoj listi neće pridružiti zbog ličnog dostojanstva. „Ova naša odluka ni na koji način nije usmerena na razdor jedinstva srpskog naroda, već je doneta radi očuvanja ličnog dostojanstva i dostojanstva ljudi koji su za nas glasali i podržavali.“
      Ipak Milunović ne namerava da odustane od SDP, tvrdi da ova inicijativa postoji dok traju njihovi mandati u skupštini. „Mi smo građanska inicijativa i bavimo se lokalnim temama, imamo nameru da zbijamo redove i zadržimo članstvo koje prati politiku koju nam je Oliver sam ponudio i iza koje smo stali kada smo se kandidovali na lokalnim izborima,“ navodi za DW.
      Ksenija Božović tokom jučerašnjeg dana nije bila dostupna za komentar.
      Demokratska liga favorit
      Izbori 6. oktobra dolaze nakon nešto više od mesec dana političke neizvesnosti koju je u Prištini izazvala ostavka premijera Ramuša Haradinaja zbor poziva da u svojstvu osumnjičenog da iskaz Specijalnom sudu za zločine UČK.
      Vest je mnoge stranke na Kosovu dočekala nespremne, a u prvom redu trenutno najveću parlamentarnu i opozicionu stranku na Kosovu – Demokratsku ligu Kosova (LDK), koja se našla usred procesa unutrašnjih izbora.

      Foto: EPA-EFE/ VALDRIN XHEMAJ
      Upravo ova partija je viđena kao najpoželjniji partner koji bi gotovo svakoj predizbornoj koaliciji doneo velike šanse za pobedu. Umerena, sa iskustvom u upravljanju institucijama, poštovana u međunarodnoj zajednici i bez istaknutih ratnih komandanata, LDK najbliže odražava i želje međunarodne zajednice.
      Najozbiljnije pregovore o predizbornoj koaliciji LDK je imala sa pokretom Samoopredeljenje, ali su razgovori propali na pitanju ko će biti kandidat za premijera. Da je do dogovora došlo, ta koalicija bi bez sumnje osigurala komotnu većinu i, što je za mnoge aktere u Prištini najbitnije, oformila vladu bez glasova Srba.
      Srpska lista je inače do samog kraja podržavala prošlu Vladu Ramuša Haradinaja.
      Iako do koalicije nije došlo, LDK ostaje favorit i teško je zamisliti buduću vladu bez ove partije. Neizvesnost je ogromna za sve ostale, a ponajviše Demokratsku partiju Kosova (PDK) koja bi po prvi put u dve decenije mogla da ode u opoziciju.
      Ovaj izborni proces mogao bi biti istorijski i za Samoopredeljenje koje je bliže nego ikada da po prvi put postane deo izvršne vlasti. Tada će se videti koliko su Aljbin Kurti i ostali iz ovog pokreta ozbiljno mislili kada su najavljivali borbu protiv korupcije, nepotizma, uzurpiranog sudstva i organizovanog kriminala, što bi do srži moglo da uzburka kosovsku političku senu.
      Za učešće na izborima prijavilo se ukupno dvadeset partija, četiri koalicije i jedan nezavisan kandidat.

    • Од Милан Ракић,
      Prošle nedelje na nemačkom internet sajtu Helionline pojavile su se nove fotografije srpskih vojnih H145M pa tako sada imamo fotografije svih 5 helikoptera namenjenih RV i PVO. U fabričkom krugu Erbasovog pogona u Donevortu 3. aprila primećena su još dva H145M sa privremenim nemačkim registracijama D-HMBB i D-HCBT.

      Na osnovu dostupnih fotografija može se videti da meteo-radar poseduje samo jedan helikopter, primerak sa evidencijskim brojem 14502 (privremena nemačka registracija D-HBTS). Taj helikopter služiće za traganje i spasavanje dok će se, kako Tango Six saznaje, helikopter 14501 (D-HADD) koristiti za borbeno traganje i spasavanje.
      H145M D-HCBT fotografisan 3. aprila ove godine u Erbasovom pogonu u Donavurtu / Foto: Alexander Lutz Drugi helikopter primećen prošle nedelje D-HMBB / Foto: Alexander Lutz Do sada smo imali prilike da vidimo tri vojna H145M, na primopredaji je bio prikazan čelni helikopter ev. broja 14501, fotografiju 14502 Tango Six je objavio krajem novembra 2018. a takođe na sajtu Helionline je 3. februara ove godine objavljena i fotografija helikoptera sa registracijom D-HADZ koji je uočen 31. januara za koji se pretpostavlja da mu je ev. broj 14503.
      Poslednji uslikani srpski policijski H145M, YU-SAR (D-HCBV) / Foto: Alexander Lutz Helikopteri nisu fotografisani samo na fabričkom aerodromu u Donevortu već i u vazduhoplovnoj bazi Ingolstadt Manching gde se obučavaju naši piloti a u kojoj se nalazi sedište kompanije Airbus Defence and Space kao i Vazduhoplovno-tehnički centar nemačke vojske. Na ovom aerodromu ne obučavaju se samo srpski vojni piloti već i piloti Helikopterske jedinice policije.
      Od 4 srpska policijska H145M do sada su na fotografijama uočena tri, maskirni YU-ICE (D-HADR), YU-MED (D-HAD0) i YU-SAR (D-HCBV). Kako saznajemo, četvrti će nositi registraciju YU-MUP.
      Živojin BANKOVIĆ

    • Од Поуке.орг инфо,
      Ideja je da lokal bude dostupan svima, i bogatima i siromašnima, i da se stvore uslovi koji onemogućavaju stvaranje razloga da se u lokal ne dođe
       
      Rušenje predrasuda i borba za jednaka prava i poštovanje svih pokucala je i na vrata dece sa smetnjama u razvoju - ovoga puta na jedan pristupačniji način široj javnosti. 
      Naime, organizacija 'Dečje Srce' koja se već 18 godina bori da deci i mladima sa smetnjama u razvoju, njihovim porodicama i svima koji žele da se uključe u rad sa njima, stvori adekvatne uslove i pruži pomoć, sada je učinila veliki korak napred. 
        Novootvoreni kafić pod imenom 'Zvuci srca' otvoren je na Vračaru, na adresi Čuburska 12 , a u njemu rade isključivo mladi sa posebnim potrebama uz malu pomoć i podršku nadležnih iz organizacije. 
      Lokal "Zvuci Srca"foto: Filip Plavčić Goran Rojević, defektolog po zanimaju i dirketor humanitarne organizacije "Dečje srce" , objasnio je da ova organizacija već 18 godina pokušava da bude most između mladih sa smetnjama u mentalnom razvoju i šire zajednice i da razbije predrasude koje ljudi možda imaju o njima. 
      foto: Filip Plavčić Rojević je objasnio da prostor u kome se nalaze 'Zvuci srca' , dobili su od poslovnog prostora grada Beograda, a Ministarstvo zapošljavanja i socijalna pitanja su pomogli da se prostor opremi. Kroz program delegacije 'EU u Srbiji' i kroz program 'Mi radimo budućnost gradimo' , omogućeno je da 60 osoba sa smetnjama u mentalnom razvoju prođu obuke za pomoćnika kuvara, štampara i cvećara i da u okviru tih zanimanja i ovog radnog centra stvore uslovi da se što više njih osposobljava za to da stvara neka znanja i stupa u kontakt i komunikaciju sa širom zajednicom. 
      Osobe ometene u razvoju posao obavljaju same uz malu pomoć i podršku nadležnih. Sve što se u lokalu posluži - ne naplaćuje se, već je moguće ostaviti dobrotvoran prilog u skladu sa svojim mogućnostima i željom. 
      Jedan od zaposlenih u lokalu, Nemanja Jović koji ima 25 godina, kaže da je njegovo iskustvo u lokalu pozitivno i da nema zamerki. 
      Nemanja Jovič, jedan od zaposlenih u lokalu.foto: Filip Plavčić Ideja je da lokal bude dostupan svima, i bogatima i siromašnima, i da se stvore uslovi koji onemogućavaju stvaranje razloga da se u lokal ne dođe.
       
    • Од Милан Ракић,
      Šetnja unazad: privatne iskrice iz dvehiljadeosamnaeste

      Nisam hroničar velikih događaja. U mom malom životu svaki događaj, pa i ne bio veliki, veliki je. Ovih nekoliko su iz moje ovogodišnje beležnice. Ima ih još i svi su mi podjednako važni, ali nije fer da time previše zamaram ljude čiji se životi kreću u drugačijim koordinatama. Zato se nadam da ću sad i ja ponešto iz vaših beležnica pročitati na, jel' te, vašim zidićima...
      ZAIR na Radio Laguni
      Prvih dana marta iskreno sam se zahvalio prijateljima iz stvarnog i sajber života na dobrim željama zbog događaja nevažnog za sudbinu sveta, ali zato meni bitnog: preseljenja ZAIRA na katkad mirne, katkad uzburkane talase Radio Lagune. Nisam selebriti s hordom obožavalaca, tek tipski (mada prilično trajući) radio prezenter koga zanimaju teme bliske maloj, ali važnoj grupi slušalaca. To su oni koji vole dobro upakovan zvuk i pomalo esejistički pristup multidisciplinarnim temama tzv. treće i četvrte industrijske revolucije. Dolazak na Radio Lagunu nije bio moja zasluga.

      Bio je posledica iskazanih simpatija ove male radijske porodice i lakog lobiranja Darka Mitrovića. Bio sam srećan što je ZAIR, posle dvomesečne pauze koliko je proteklo od časa kada sam ga povukao sa Beograda 202, ponovo dobio priliku da se oglašava na FM nebu glavnog grada. Ipak su ka Beogradu uprti pogledi bar polovine Srbije, a nešto od toga i živi u njemu.
      Tango na šesti stepen
      Moj prijatelj Petar i portal Tango Six trebalo bi da su tu negde oko jubilarnog rođendana. Za proteklih deset godina T6 je prošao kroz uzbudljiv morfing - od bloga, preko blog-portala, sve do mega-portala. Posledica svega što je sada mega jeste da je njegov osnivač Petar Vojinović prvo ime na spisku ljudi čiji telefon naše medijske kuće okrenu kad god se dogodi nešto važno ili dramatično u svetu avijacije.

      Pretprošle godine desilo se nešto važno: T6 portal je organizovao prvi Vazduhoplovni samit jugoistočne Evrope SEAS (Sout European Aviation Summit), impozantan skup predstavnika avio-kompanija, aerodroma i uopšte avio-privrednika ex-YU regije. Ovog marta održan je i drugi, u beogradskoj Crown Plazi. Ako mene, kao jednog od učesnika ovog drugog Samita pitate, spektakularno je što je naš najreferentniji vazduhoplovni portal Tango Six, nakon onog inauguralnog SEAS-a iz 2016, sazreo do te mere da je svojim autoritetom uspeo da zainteresuje sva bitna imena avio-industrije oko tema bitnih za dalji razvoj civilnog letenja na nebu jugoistočne Evrope i na taj način posadio Beograd u centar mete!

      Proleće je počelo s jednom, a jesen se završila s drugom, do tada još neviđenom Tango Six konferencijom. Bila je to Konferencija o bezbednosti aerodroma ASCE (Airport Security Convention and Exibitio), pod budnim sponzorskim okom Aerodroma Nikola Tesla.

      I ova je trajala dva dana, i ova je okupila 550 domaćih i inostranih delegata. E pa, za tako nešto, čak i posle deset godina, stvarno treba imati... sad bih rekao koje visuljke, ali ću biti fin i reći: petlju.
      Knjiga uoči ponoći
      Za one koji ponekad uživaju u istoriografiji, dogodilo se posthumno izdanje knjige "Tvorci vazduhoplovstva kraljevine Jugoslavije" Čedomira Janića.

      Za neupućene: da njega nije bilo, ne bi bilo ni one staklene pečurke na aerodromu "Nikola Tesla" u kojoj je Muzej avijacije. Nažalost, ne i njegov osnivač, Čeda Janić, nesumnjiva legenda avijacije i čovek koji je opevavao našu vazduhoplovnu istoriju na svim medijima i kroz desetine publikacija - od feljtona i novinskih članaka, pa do bukleta i blistavih monografija.

      Sada mi opevavamo njega, a knjigu o kojoj govorim Čeda je želeo, ali ne i stopostotno uspeo da završi pre no što je otkucala ponoć njegovog života na 14. spratu solitera u Gramšijevoj ulici - uzgred, tačno prekoputa zgrade starog "Ikarusa", zgrade na koju su se nameračili i, takođe ove godine, do temelja srušuli "neimari novog doba"! Tačku na "i" stavio je njegov prijatelj i saradnik Ognjan Petrović.

      Završio je knjigu.
      Osamnaesta beogradska opština Niš
      Bila je ovo BRAKE NEWS iz juna meseca: „Konstantin Veliki“ predat državi na upravljanje. Preneti objekti, zemljište i osnivačka prava. Kraj citata. O, kakav radostan dan, ptice su pevale aleluja. Mi, naivni, mislili da će aerodrom ostati Nišlijama, c-c-c, kakav obrt. Jasno je da aerodrom ostaje usidren u Nišu, nećemo ga valjda seliti u Beograd, govore političke siledžije kao i obično. Gle, a mi mislili da će ga, kao nekada Egipćani Abu Simbel, seliti kamen po kamen, svetiljku po svetiljku i avion po avion na LYBE.

      Hvala na besplatnoj utehi. Uteha bez naknade za aerodrom bez naknade. I, dok Nišlije zapomažu zbog oduzimanja aerodroma protiv njihove volje, preostala dva (nepreuzeta) aerodroma, Kraljevo i Ponikve, na kolenima mole državu da ih preuzme. Uzgred, u Niš avioni sleću. U Kraljevu i Ponikvama nema nijednog. Jedni će reći: dok jednom ne omrkne, drugom ne osvane, drugi - svako se češe tamo gde ga svrbi, a treći: tamo gde svrbi, solidarnosti nema. A što bi je i bilo? - reći će četvrti. Mada ostaje pitanje o kakvoj solidarnosti govorimo? Solidarnosti sa Nišom kome je išlo dobro, ili solidarnost sa Krajevom i Užicem kojima nikada nije ni krenulo? Verujte mi da ni sam nisam više siguran.
      Bugi-vugi za disk-džokeja
      Verujem da će svaki disk-džokej reći da se di-džejem postaje samopregornim slušanjem muzike i učenjem na iskustvu i vlastitim greškama. Za razliku od (mrzim to, ali moram da izgovorim) “mog vremena”, danas je profesija disk-džokeja uveliko u nomenklaturi priznatih zanimanja. Pa kad je već priznata kao zanimanje, zašto ne bi postojala i visoka škola za takvo zanimanje, a ne samo sezonski kursevi po “rok akademijama”? Ako je neko pomislio da ću se i ja pridružiti horu malicioznih komentatora egzotične ideje o osnivanja Fakulteta za disk-džokeje, istih onih koji već godinama, kao fol, zatvaraju prozor automobila dok voze pokraj Megatrenda, e da im neko slučajno ne bi ubacio diplomu kroz prozor (mada žarko priželjkuju da im se dogodi baš to!) - varate se. Hrabrost je ponekad posledica ludosti, ponekad posledica zdravog rasuđivanja, a ponekad srećnih okolnosti. Zato ću radije sačekati prve diplome, umesto da adhoc seciram utiske. Ni profesija disk-džokeja više nije za sprdanje, a danas od svega možete načiniti nauku. Samo ako umete. Pa, da vidimo.
      Animacija kao zanimacija
      Beograd, varošica poznata po novogodišnjim ukrasima s doživotnom garancijom, patriotskim tunelima, trijumfalnim kapijama i lavirintima koji zakrčuju ionako uska šetališta, ume da se bavi i smislenim stvarima: 16. i 17. novembra bio je domaćin druge CGA konferencije u zgodnom ambijentu Muzeja jugoslovenske kinoteke. CGA Belgrade (akronim za Computer Graphics and Arts) je svim kreativcima željnim posla i novih saznanja približio rad na vizuelnim efektima i animaciji s one strane ekrana. Lista govornika je bila jaka, sa globalnim zvezdama Majkom Simorom i Viktorom Perezom na čelu.
      Konferencije poput ove važne su jer postoje zanimanja za koja ljudi ne znaju, a zanimljiva su koliko i zabavna. Kada se kaže 3D, ljudi uglavnom pomisle da je samo reč o animaciji, modelovanju ili digitalnim efektima. Ali digitalni umetnik nije osoba koja klikće mišem i kojoj softver pruža rešenje. Softver je alatka kao bilo koja druga. Bitni su ljudski faktor i kreativnost. Jedan od učesnika konferencije, Josip Modli, kaže:
      "Animacija je animacija na bilo čemu, modeling je modeling. 'Regrutovali' smo dosta vajara, oduševljeni su kada otkriju modelovanje. Storibord artisti su kod nas uvek bili sporedna stvar, dok su u našem poslu, pogotovo animaciji, glavni: oni postavljaju režiju, kadrove... To su u svetu veoma cenjena zanimanja, odmah do reditelja. Mogli bismo da popunimo podeblju knjigu samo sa spiskom zanimanja u našem poslu! Sve što može da se uradi u Holivudu, može i kod nas. Uostalom, baš zbog tih naših ljudi u stranim postprodukcijama mi najčešće ostajemo poslednji u sali i gledamo odjavnu špicu i kad svi odu, do samog kraja... Odgledajte svaki film do kraja, pa će vam biti jasno gde smo, jer sve je više 'vićeva' među postprodukcijskim timovima."
      Prvi i poslednji potez u partiji šaha
      Bila je ovo godina predodređena i za dve godišnjice u životu jednog čoveka: jubileja koji se proslavlja, a to je 50 godina od prve emisije borca za pop na radiju i rok uživo Nikole Karaklajića, "Veče uz radio" - i događaja koji obeležavamo smrknutih lica: 10 godina od definitivnog rastanka sa Nikolom.

      Moram priznati, svih onih prethodnih godina činilo mi se da je besmrtan i da je šah, njegova najveća ljubav, ponajviše zaslužan za to. Nažalost, razuverila me je njegova smrt tačno mesec dana nakon našeg poslednjeg susreta, 16. decembra 2008, kada se srušio pred vratima svog stana u Đurićevoj broj 6. Nikola Karaklajić, za sve nas na čije živote je uticao, čovek za sva vremena.
       
×
×
  • Креирај ново...