Jump to content
  1. Драшко

    Драшко

  2. "Tamo daleko"

    "Tamo daleko"

  3. Џуманџи

    Џуманџи

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 3. маја 2021. године, на Васкршњи понедељак и дан молитвеног спомена Светог владике Николаја Охридског и Жичког, свету архијерејску Литургију у цркви посвећеној том Божјем угоднику у Реснику.
        - Шта је друго историја људскога рода кроз све своје аспекте деловања, и кроз науку, и кроз уметност, филозофију, кроз све оно што човек мисли, што говори, што јесте, него покушај да човек покида окове смрти, да победи смрт, да заправо дотакне живот вечни. Без обзира на све људске домете, свако ко се родио и дошао на овај свет, он је из овога света отишао. Ми, православни Срби, знамо добро да је вера у Бога, православна вера, у прошлости обликовала и градила наш народ, отварала путеве и давала смисао постојању свакога човека, смисао и онда када није било једноставно и није било лако. Вера православна је заправо темељ, извор нашега идентитета, без ње, готово сам сигуран, да наш народ у најмању руку у овом облику, у овој форми – не би данас постојао и не би оставио све оне лепоте стваралаштва свога које су многе од њих украсиле и светску културу и постале део светске баштине, беседио је патријарх Порфирије.
      - Та вера не треба да буде само спољашње исказивање наше припадности Православној Цркви, не треба да буде формална. Она треба да буде буквално преведена у наш живот, треба да постане наш живот, треба да буде извор наде, спознаја да смо створени као иконе Божје за вечност и спознаја да сами ту вечност досегнути не можемо, али да нам је дата као на длану, љубављу и промислом Божјим. Љубављу која иде дотле и да саму себе распиње и жртвује за нас, а ми треба да васкрсавамо у сваком добру и врлини али пре свега у јединству, у изграђивању међусобног разумевања. Неспоразум доноси немир и буру, зато је важно да негујемо међусобну љубав, разумевање, прихватамо једни друге и градимо јединство, јер је то заповест Божја –да сви једно буду. А то је могуће, то је реалност само ако је Крст Христов али и Васкрсење Његово – извор нашега живота, нагласио је патријарх Порфирије који је подсетио на подвиг Светог владике Николаја "апостола који је баш Васкрслога Христа проповедао и сведочио својим животом и позивао на непрестано исправљање свакога од нас“.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Уверени смо да Закон о истополним заједницама, у понуђеном облику не треба да дође пред Народну скупштину нити да буде изгласан, поручио је Епископ бачки Иринеј.

       
      Он је у разговору за „Политику“ подсетио и да се поводом овог питања Синод огласио саопштењем за јавност које је одмерено, јасно и недвосмислено.
      „Претходно је и влади упућен одговарајући предлог. Нисмо желели да у јавности подижемо температуру због овога. Црква је последња која жели да, по било ком основу, дели народ, иначе вешто ускраћен за могућност да се добро упозна са предлогом закона и да се о њему изјасни“.
      Владика Иринеј каже и да СПЦ не жели да било ко буде дискриминисан у остваривању својих права због својих уверења, личних склоности и томе слично.
      „Никога не одбацујемо нити проскрибујемо због личних склоности или проблема било које врсте. Напротив, спремни смо да пружимо духовну помоћ и потпору свакоме. Нисмо, међутим, спремни да поздравимо, и то, како неки очекују, са одушевљењем, пропагирање и рекламирање греха као пожељног. Наше служење Богу и људима представља култ живота, а не култ смрти.
      Иначе, Свети архијерејски синод Српске православне цркве оценио је као неприхватљив Предлог закона о истополним заједницама. Истичући да је већина одредаба у супротности са вековним учењем Цркве, предлажући да се имовинска, правна и друга питања партнера у овим заједницама, решавају кроз друге законе.
      Закон о истополним заједницама би, према најавама, пред посланицима требало да се нађе у мају. Закон, између осталог, предвиђа да припадници истополних заједница, које се склапају пред матичарем уз сведоке, могу да наслеђују имовину, буду једни уз друге поред болесничке постеље, да се посећују у затворима... Претходно је Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог Србије позвало на јавну расправу о поменутом закону.
       
      Извор: Спутњик
    • Од Поуке.орг инфо,
      Мисија Цркве је позив на заједницу. Савремени човек пред собом има мноштво изазова. Сви они стапају се у један циљ - проналажење себе у смислу постојања. Многе понуде су ту. Да ли и Црква има своју? Наравно!
      Мора и у обавези је да је има јер сам Христос је позвао ученике на мисију Јеванђеља, мисију вечног живота. Време у којем живимо у корену је изменило начин комуникације и функционисања. Уздрмало је и потпуно преобратило навике у нове сфере и ново поље. Сада се глас преноси преко жице и таласа. Млади су на друштвеним мрежама. Пред Црквом је недвосмислен изазов, а то је - или прихватити или одбацити модерне технологије у служби мисије. Ако их одбијемо, вероватно никада нећемо допрети до одређених душа које траже Бога. Ако их пак прихватимо, морамо водити рачуна о следећем:
      Наша проповед мора бити јасна и тематски усаглашена. Језик и начин произношења је неопходно прилагодити онима који слушају и прате. Не треба постављати ултиматуме типа „мора се и тачка“, већ понудити слободу у избору. Истине вере треба изнети тако да оне сачувају сву своју догматску суштину неокрњене, али објаснити на који начин су значајне по наш конкретан живот. Поштовати слободу оних који слушају и када је супростављена ономе што износимо. Никада немој да сведочимо и да намећемо људима оно што сами не држимо. Практичан пример јесте пост. Уколико је проповед на web – пољу, увек наглашавајмо да је виртуелано поље за мисионарење, али да све има смисла тек онда, када се преточи у реалну заједницу која се налази у Цркви и која јесте Литургија. Наша проповед није обавеза коју морамо да испунимо, већ призив на апостолско служење. Више се не ради о статистици на коју смо навикли, нити о извештају о учинку, већ о пастирском делу спасења - апостолској мисији и одговору који ћемо дати Господу. У томе не сме да буде лицемерја, прорачунатости и лењости! Само са вером, надом и љубављу имаћемо напретка у делању Духа, који ће свој плод дати у вечности.
      Место на коме служимо као братство - у манастиру Туман, пример је тога. Мисија позива у име Божије код светитеља као посредника и пријатеља наших у Христу. Призив на живо литургијско учешће. Чаша воде и ратлук, реч утехе и приступ, колико је то у гужви могуће, отварају врата Цркве.
      Тумане није место верског туризма, већ место литургијског живота. Прелепо предање о настанку и трајању ове светиње у времену, као и сведочанство о чудима светитеља, путем савремених технолошких достигнућа, призвали су народ. А када су људи дошли, онда их треба позвати на оно што је претежније од свега - вечно постојање у заједници са Богом и онима који га љубе. Стотине хиљада људи, стотине путира на овом светом месту, велика сабрања у годишњем кругу, о томе говоре.
      Бог ће дати последњу реч.

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Мисија Цркве је позив на заједницу. Савремени човек пред собом има мноштво изазова. Сви они стапају се у један циљ - проналажење себе у смислу постојања. Многе понуде су ту. Да ли и Црква има своју? Наравно!
      Мора и у обавези је да је има јер сам Христос је позвао ученике на мисију Јеванђеља, мисију вечног живота. Време у којем живимо у корену је изменило начин комуникације и функционисања. Уздрмало је и потпуно преобратило навике у нове сфере и ново поље. Сада се глас преноси преко жице и таласа. Млади су на друштвеним мрежама. Пред Црквом је недвосмислен изазов, а то је - или прихватити или одбацити модерне технологије у служби мисије. Ако их одбијемо, вероватно никада нећемо допрети до одређених душа које траже Бога. Ако их пак прихватимо, морамо водити рачуна о следећем:
      Наша проповед мора бити јасна и тематски усаглашена. Језик и начин произношења је неопходно прилагодити онима који слушају и прате. Не треба постављати ултиматуме типа „мора се и тачка“, већ понудити слободу у избору. Истине вере треба изнети тако да оне сачувају сву своју догматску суштину неокрњене, али објаснити на који начин су значајне по наш конкретан живот. Поштовати слободу оних који слушају и када је супростављена ономе што износимо. Никада немој да сведочимо и да намећемо људима оно што сами не држимо. Практичан пример јесте пост. Уколико је проповед на web – пољу, увек наглашавајмо да је виртуелано поље за мисионарење, али да све има смисла тек онда, када се преточи у реалну заједницу која се налази у Цркви и која јесте Литургија. Наша проповед није обавеза коју морамо да испунимо, већ призив на апостолско служење. Више се не ради о статистици на коју смо навикли, нити о извештају о учинку, већ о пастирском делу спасења - апостолској мисији и одговору који ћемо дати Господу. У томе не сме да буде лицемерја, прорачунатости и лењости! Само са вером, надом и љубављу имаћемо напретка у делању Духа, који ће свој плод дати у вечности.
      Место на коме служимо као братство - у манастиру Туман, пример је тога. Мисија позива у име Божије код светитеља као посредника и пријатеља наших у Христу. Призив на живо литургијско учешће. Чаша воде и ратлук, реч утехе и приступ, колико је то у гужви могуће, отварају врата Цркве.
      Тумане није место верског туризма, већ место литургијског живота. Прелепо предање о настанку и трајању ове светиње у времену, као и сведочанство о чудима светитеља, путем савремених технолошких достигнућа, призвали су народ. А када су људи дошли, онда их треба позвати на оно што је претежније од свега - вечно постојање у заједници са Богом и онима који га љубе. Стотине хиљада људи, стотине путира на овом светом месту, велика сабрања у годишњем кругу, о томе говоре.
      Бог ће дати последњу реч.
    • Од sanja84,
      Е људи, одгледах занимљив видео. Шта ви мислите на ову тему?
       
       
×
×
  • Креирај ново...