Jump to content

САД упозориле Хрватску: Величате усташтво и антисрпска осећања

Оцени ову тему


Препоручена порука

У новом извештају о верским слободама САД су упозориле на величање Независне државе Хрватске (НДХ), умањивање усташких злочина и противсрпска осећања у Хрватској у 2016. години.

image.jpg

У редовном годишњем извештају о верским слободама у свету за 2016, укључујући и Хрватску, Стејт департмент помиње бившег министра културе Златка Хасанбеговића и редитеља Јакова Седлара као особе чији су ставови о усташком режиму изазивали посебне критике јеврејских и српских верских заједница и невладиних организација.

Вашингтон је у извештају објављеном у уторак као догађаје који осликавају стање верских слобода истакао комеморацију у логору смрти „Јасеновац“, коју су бојкотовали јеврејски и српски челници, оптужујући тадашњу владу да умањује усташке злочине.

Америчка администрација пише и о маршу 5.000 људи на Савет за електронске медије, који је суспендовао програм телевизије З-1 због ток-шоуа у којем је водитељ позвао гледаоце да се држе даље од православне цркве у Загребу, јер би „четнички викари“ могли изаћи и „заклати“ невине пролазнике.

Помиње се и фудбалска утакмица између Хрватске и Израела, када су навијачи узвикивали усташки поздрав „За дом спремни“, као и спорни документарни филм Јакова Седлара „Јасеновац — Истина“.

Седлар каже да је реалан број убијених у том усташком логору између 20.000 и 40.000, док је Амерички музеј Холокауста проценио да се радило између 77.000 и 99.000 жртава, стоји у извештају и додаје да су јеврејски представници филм осудили, а хвалио га је министар културе Хасанбеговић.

Неколико невладиних организација, укључујући Центар Симон Визентал (ЦСВ) критиковао је именовање Хасанбеговића за министра културе, тврдећи да је величао пронацистички усташки режим и умањивао злочине из тог раздобља, наводи Стејт департмент.

Службени Вашингтон издваја и критику те организације на рачун загребачког Жупанијског суда, који је укинуо осуђујућу пресуду кардиналу Алојзију Степинцу због сарадње са усташким режимом из 1946. „Ефраим Зуроф, директор јерусалимске канцеларије ЦСВ-а, рекао је да је то ’апсолутно срамотно и ужасно, да се ради о покушају прекрајања историје‘“, стоји у извештају.

Стејт департмент помиње и забринутост Српске православне цркве због растуће друштвене нетолеранције и податка да је у 2016. било 20 вандалских напада да њену имовину, пет мање него годину дана раније. Откривена су само двојица починилаца против којих је суђење у току, пише у извештају.

Вашингтон упозорава и да хрватска влада није решила ниједан већи захтев СПЦ за повратак имовине, укључујући имовину у Осијеку, Вуковару и Винковцима, као и захтеве за враћањем јеврејске имовине одузете током Другог светског рата.

„Постојећи закон не допушта појединцима чија је имовина отета током Холокауста да траже одштету на суду ако су у међувремену променили држављанство. Власнике јеврејске имовине то погађа више од других“, наводе у Стејт департменту и позивају Загреб да убрза решавање тог проблема.

tanjug-logo_bolinha_400x400.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, заједно са преосвећеном господом епископима: бањалучким Јефремом, бачким Иринејем и рашко-призренским Теодосијем, примио је 4. јуна 2021. године, у Патријаршијском двору у Београду г. Мирослава Лајчака, специјалог представника Европске уније за дијалог између Београда и Приштине, и г. Метју Палмера, специјалног изасланика Сједињених Америчких Држава за Западни Балкан.

       
      У дугом и отвореном разговору представници Европске уније и Сједињених Америчких Држава су упознали Светејшег Патријарха и архијереје са активностима које предузимају ради наставка дијалога између представника Београда и Приштине. Истакли су и да се ангажују и на решавању проблема на нижем, општинском нивоу, као што је питање везано за статус и имовину манастира Високи Дечани, за захтев Приштине да се са листе угрожених споменика културе под заштитом Унеска уклоне манастири Пећка Патриjаршиjа, Високи Дечани и Грачаница, као и црква Богородице Љевишке у Призрену, за право слободе кретања, као и друга питања од највећег значаја за свакодневни живот Српске Православне Цркве и верног народа на Косову и Метохији.
      Посебно су истакли да су древни манастири, као што су Високи Дечани, Грачаница и други, за њих живи организми, а не само споменици културе и да тако треба и да остане. Нагласили да они не носе никаква готова и унапред припремљена решења или притиске, него да разговори које воде са Његовом Светошћу и архијерејима сведоче да желе поштено и праведно решење.
      Његова Светост Патријарх г. Порфирије и епископи су захвалили представницима Европске уније и Сједињених Америчких Држава на ангажовању, које може битно да олакша тежак живот свештенства, монаштва и српског православног народа на Косову и Метохији. „Њихову мисију, с обзиром на то да је заснована на дијалогу, доживљавамо као јеванђелску, јер као хришћани, сваког човека видимо као брата, као ближњег и стога смо увек спремни на дијалог. За нас су Косово и Метохија, Република Српска и Црна Гора од животне важности“, поручио је Патријарх и истакао да није непознаница да Владу у Приштини дијалог суштински не интересује, што убедљиво потврђују проблеми манастира Високи Дечани, захтев упућен УНЕСКУ и свакодневне тешкоће наше Цркве и народа широм јужне српске покрајине.
      Највиши представници Српске Православне Цркве су подржали дијалог, али не под условом да на било који начин угрожава или доводи у питање интересе Цркве, верног народа и државе Србије. Став Српске Православне Цркве је добро познат: ради се о незаконитој сецесији дела територије и не постоји начин да неко наметне такво решење које ће прихватити незакониту сецесију. Патријарх Порфирије је изнео став да кроз дијалог треба ићи ка европском решењу, које је у духу Европске уније, где границе омекшавају и постају мање важне. Српски архијереји су нагласили забринутост због односа приштинских власти према Српској Православној Цркви која доследно поштује тамошње законе: „Очекујемо да институције поштују Цркву, да не насрћу на наше име, наш идентитет, и порекло наших светиња“, истакaо је патријарх Порфирије и нарочито указао да Цркву не чине само парохијски и манастирски храмови, свештенство и монаштво, него верни народ који је прогнан из својих кућа и који не види могућност да оствари своја имовинска права уколико то не може и широм културног света познати манастир Високи Дечани упркос правоснажним пресудама правосудних органа. Косово и Метохија су за Србе оно што је Јерусалим за Јевреје, а Пећка Патријаршија за Српску Православну Цркву оно што је Ватикан за Католичку Цркву.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј упутио је 19. маја 2021. године писмо г. Џејку Саливану, саветнику Председника САД, у вези са прогоном Српске Православне Цркве и српског народа на Косову и Метохији.

       
      У писму се владика Иринеј посебно осврнуо на актуелне проблеме манастира Високи Дечани, подсетивши г. Саливана да се 19. маја ове године навршава пета годишњица од правоснажне одлуке највише судске инстанце те јужне српске покрајине којом се манастиру враћа отета земља.
      За све ово време, косовски Албанци отворено одбијају да спроведу одлуке својих судова и игноришу позиве међународних институција и дипломатских представника западних земаља на Косову и Метохији да без одлагања врате манастирску земљу.
      Владика је позвао г. Саливана да сагледа тренутну ситуацију на Косову и Метохији са становишта флагрантних кршења људских права и верских слобода Срба и позвао га да се заложи за повлачење подршке САД косовским властима због непрестаног прогона Српске Православне Цркве и српског народа.
       
      Извор: Епархија источноамеричка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Без претеривања се може рећи да ће 2020. година бити запамћена по томе што је људским животима доминирала пандемија вируса. Спортски и културни догађаји, међународне конференције су отказани, а школе, универзитети, ресторани затварани су налогом Владе, те је уведен карантин и самоизолација. 

       
      Мало је рећи да се налазимо у потпуно новом свету испуњеном несигурношћу, страхом и стрепњом. Наш начин живота изненада се променио, а на питања која себи постављамо не добијамо поуздане одговоре. Домаћа невладина организација Psyhosocial Innovation Network спровела је низ истраживања под називом Психолошки профил пандемије у Србији. Између осталог је утврдила да је два месеца након увођења ванредног стања ниво забринутости међу становништвом био на истом нивоу као и средином марта. Ниво психичког стреса и замора је и даље на веома високом нивоу, а само 13% учесника је изјавило да се не боји заразе, док је преко половине испитаника признало да се много плаши.
      Хронични стрес настао услед дуготрајне неизвесности често може довести до развоја психолошких проблема као што су делузије, депресивност, анксиозност. Услед негативног утицаја на здравље, због своје постојаности чиме узрокује физиолошки одговор тела чини да се исцрпи велики део телесне енергије. Домаћи и инострани стручњаци који се баве проблемима менталног здравља упозоравају да ће анксиозност, напади панике, посттрауматски стресни поремећаји, промене расположења бити присутни код великог броја људи, посебно оних који имају снижен капацитет за негативно (negative capability) и тешко подносе неизвесност, мистерије, сумње. Професор Стивен Тејлор, психолог на одељењу за психијатрију Универзитета у Британској Колумбији и аутор књиге Психологија пандемије, са својим колегом Гордоном Асмундсоном проучавао је ниво страха и анксиозности становника северноамеричког континента. Добијени налази говоре да је око 25% становника развило нешто што се назива ковид стрес синдром. Људи са том врстом синдрома имају снажан страх од заразе, забринути су за социјални и економски утицај вируса, имају ноћне море, упорно се информишу на интернету, читају сваку нову вест на тему вируса, а вести само додатно појачавају њихове стрепње. Тејлор закључује да ови људи могу постати ксенофобични, да ће избегавати непознате људе јер се плаше да они могу бити носиоци вируса. У последице социјалне изолације убрајају се акутни стрес, иритабилност, забринутост, проблеми са спавањем, нагле промене расположења, страх и усамљеност.
      Може се рећи да је страх везан за садашњост и реалну опасност. Учи нас како да се на одговоран начин суочимо са кризом, покреће нас на акцију у циљу адаптације на новонасталу ситуацију. Страх је нормална и биолошки сврсисходна сигнална реакција на опасност, чији је смисао да припреми организам за бекство из угрожавајуће ситуације, скривање од опасности или за одбрану (Требјешанин, 2008). Везан је за конкретни објекат где постоји јасна опасност. Човек у страху постаје обазривији, спремнији да се одбрани од претње која се надвила. Страх нас држи у сталној напетости. Крвни судови и мишићи се сувише стежу и напрежу, а стална унутрашња напетост ствара чиреве, висок притисак, ћелављење и мноштво других проблема. По когнитивном моделу страх се доводи у везу са нашом проценом ситуације. Не плаши нас догађај по себи већ наша процена да је он за нас угрожавајући. Постоје само два урођена страха – од висине и изненадне буке. Да страх од смрти није урођен показује психолог Елизабет Киблер Рос у књизи Разговори о деци и смрти. Кроз анализу цртежа деце оболеле од канцера утврдила је да се упркос тешкој болести деца не плаше. Страх од смрти је стечен и произлази из непознавања природе смрти.
      Анксиозност или стрепња представља једну врсту неуротског страха. Осим недефинисаног страха, карактеришу је узнемиреност, забринутост, тескоба. За разлику од страха није везана за неки конкретни објекат. У овом непријатном осећању доминира очекивање неке велике или неодређене несреће, очекивање да ће се десити нешто страшно, неко велико зло. Стрепња се често уклања или ублажава механизмима одбране. Анксиозни стално живе у неком тек долазећем времену, нису присутни у ,,сада и овде.“ За разлику од страха, код стрепње изостаје когнитивна спознаја, није логична и више нас ,,погађа у стомак, него у главу.“ Кјеркегор сматра да стрепња открива да смо као људска бића незбринути, проблематични и неустановљени. Недостатак контроле и дуготрајна неизвесност подсећају нас на неизвесност сопственог постојања. Отварање за неизвесност и поверење у живот који по себи јесте неизвестан представља први корак ка смањењу страхова и стрепњи. Треба разбити илузију да све у животу можемо да исконтролишемо и посегнути за властитим капацитетом за дубљи увид у наше тешкоће осећајући рањивост која се уз Божију помоћ претвара у нашу снагу. Све што имамо дато нам је на привремено коришћење, чак и сам живот.
      Свети Оци саветују да је најефикаснији начин за ослобађање од страхова јачање вере која треба да прерасте у поверење. Главни разлог страха виде у превеликој везаности за све оно што нас окружује и сталну бригу за материјалне ствари. Уче нас да је почетак свих страхова последица наше пале природе која је изгубила благодат. Док је први човек у рају био испуњен Божијом благодаћу, он није осећао страх јер је био бесмртан. Када је изгубио благодат, изгубио је тај контакт са вечношћу и схватио да је смртан. Тако се и сви ми данас плашимо услед осећаја своје смртности. Свети Јован Лествичник подсећа нас да страх и стрепња имају духовне корене: ,,Страшљивост је детињаста нарав у сујетом остарелој души. Страшљивост је одсуство вере у очекивању изненадне несреће. Страх је опасност на коју се мисли још пре него што је настала. Или опет: страх је трепетно осећање срца, које дрхти и тугује због неизвесних а могућих догађаја. Страх је лишење чврстог поуздања у Бога. Охола душа роб је страшљивости, јер се узда у саму себе: она се плаши од сваког шума, од сваке сенке. Они који плачу због својих грехова нису страшљиви. Страшљиви често долазе ван себе од страха, што је сасвим природно: Господ праведно оставља горде на цедилу, да бисмо се и ми остали научили да не будемо горди.“
      Православни психолози такође истичу и остале узроке стрепње: незахвалност, многобрижност, недостатак кротости и смерности. Димитириј Авдејев и Владимир Невјарович закључују: ,,Изгледа да се баш у страху Божијем крије највећа тајна, и, ако хоћете, и кључ за разумевање истинског исцелења од многих неуроза: када човек има у души страх Божији (односно вишњи, Богом дани страх) онда овај огроман страх покрива све те мале, светске, често у суштини ружне страхове, као што су страх од бубашваба или мишева, оштрих предмета и сл. Као што велики талас на мору гута ситне таласе, тако и истински страх Божији апсорбује све неуротске страхове – фобије. Испада, да постојање страха у души и срцу човека значи одсуство љубави. Замислите се над овим мало дубље…“ Психолози издвајају бројне примере људи којима је уцрковљење помогло да се реше бројних страхова, па чак и паничних напада.
      Негде између Ирига и Руме налази се јединствен и необичан споменик посвећен куги. Крајем 18. века у овом делу Срема харала је ова пошаст. Заустављена је тако што су становници Руме управо на том месту чували стражу и формирали санитарни кордон и захваљујући тој интервенцији заустављено је њено ширене. Нека нам овај пример буде подсетник да и у овим данима кризе љубимо једни друге и направимо бедем љубави који ће нам бити заштита од свих надолазећих опасности.
      Дипл. психолог Милош Благојевић
      Жички благовесник, октобар-децембар 2020.
       
      Извор: Епархија жичка
    • Од Поуке.орг инфо,
      Злочин који се догодио на Космету 1975. године, а који је у неку руку остао недоречен, сада је открио полицајац који је водио ту истрагу.
      “Не могу са сигурношћу да тврдим, али верујем да су се Албанци из Горњих Стреоца, села на путу Пећ – Дечани, Реџа Ахметаја и Кура Мехтаја, младићи који су на Чакору давне 1975. убили Бранку Ђукић, претходно покушавши да је силују, предали због осећаја срамоте и стида” речи су које је изговорио Веселин Симоновић, пензионисани полицајац, који је равну Метохију 1999. заменио Шумадијом. Његова прича је “каменчић” који недостаје у мозаику о трагедији Бранке Ђукић, деветнаестогодишње девојке.
      Предаја се догодила 5. септембра, три дана после злочина на Чакору. “На бесу” сам позван у дом злочинца Реџа Ахметаја. Из собе га је извео његов отац, после кафе и кратког разговора. Реџо, тада осамнаестогодишњак, објаснио ми је шта је урадио са својим вршњаком и саучесником Мехтајем. Казао је и где је пиштољ којим су усмртили лепу Бранку.
      И тако је полиција разрешила један од првих монструозних злочина Албанаца, пре тачно 45 година.
      Те 1975. године 2. септембра, двојица Албанаца, чувајући овце видели су ученицу Бранку Ђукић из села Метеха како на Чакору, код кафане, чека аутобус за Пећ. Претпоставили су да ће се лепа девојка вратити кући пошто обави посао у граду. Направили су јој заседу на путу кроз шуму, да је “осрамоте”.
      “Нису је силовали” каже Веселин. “Напротив, добили су батине и огреботине и зато јој је Кур Мехтај пуцао у главу”.
      Бранкино тело пронашао је отац Раде, јер је у рано јутро 3. септембра кренуо у потрагу за њом. Затекао је своју мезимицу мртву, исцепане сукње, како лежи на путу у шуми.
      Пошто су злочинци ухапшени, на завршној речи суђења у Бијелом Пољу, Раде Ђукић је ушао са пиштољем. Док се чекало да судије извећају пресуду, пришао је окривљенима и у Кур Мехтаја пуцао два пута. У главу и срце. Реџо се спасао, бацајући се под ноге полицајцима.
      “Раде је осуђен на осам година, али је одлежао око пола казне. Вратио се на Чакор и није много причао ни са ким. У потоку, неколико стотина метара даље од места где му је дете убијено, ископао је камен огроман. Сам га је клесао данима и месецима. После је споменик сам вукао из потока у планину до места где му је ћерка убијена. Ту га је оставио, и данас је ту” говори нам Симоновић.
      Добро се наш саговорник сећа како је хапсио злочинце. Информацију о убицама је добио од Тафа Љокаја, који је тада био локални политичар из Дечана.
      “У кући Реџа Ахметаја било нас је за столом неколико. Отац му је био очајан, жене су само унеле кафу и воду. Молио је да му дете не тучемо. И ја сам дао `бесу`”.
      Веселин даље прича да проблема није било ни на Бачији, месту где се крио убица. Отишао је, вели, сам полицијским аутом, а убица је отворио врата чим је чуо кола на планини.Потом је Симоновић отишао до места где је остављен пиштољ. Убица Кур Мехтај је рекао да није хтео да убије девојку.
      “Нисам говорио досад због породице Тафа Љокаја” каже овај полицијски инспектор у пензији. “Љокај је давно умро, а недавно сам чуо и да му је син преминуо, па нема више опасности да им се сународници у Метохији свете. Ови Албанци на Космету данас, нису више они из нашег времена када се знало да образ и част немају нацију и веру”.
      Са гнушањем, Симоновић прича како је деведесетих у Горњим Стреоцима на гробљу, на месту где је сахрањен убица Бранке Ђукић, изненада никао огроман споменик (једини те величине у Метохији) где је писало како је Кур Мехтај “жртва српског терора”.
      “Ови младићи јесу починили страшан злочин, али су њихови најмилији остали честити у очима Срба и Албанаца из тог времена. Ово данас није време поштених. Знају то Албанци. Зову ме неки од њих и данас телефоном. Многе је срамота данашњице. А Бранка, она заслужује улицу и споменик у централној Србији, Космету, Црној Гори…. Споменик да срамоти данашњицу” завршава причу инспектор.
      Мошти несрећне девојке су пренете
      Бранкине мошти из Метеха у Спуж пренете су 25. августа 1991. по вољи њене породице. На њеном споменику је уклесано: “На Чакору високоме,сретоше је крвождери, што са њима нешће поћи, пресудише револвери. Не заврши гимназију, но за образ даде главу. Оде вила у легенду и вјечиту стече славу. Освети је отац Раде, то витешки он учини. С тим подиже вјечни спомен својој људској величини.”
      Судбина гимназијалке
      Бранка Ђукић рођена је 1956. године у селу Метех, на планини Чакор. У Беранама је завршила три разреда гимназије са одличним успехом, а онда је хтела да промени школу јер јој је Пећ била ближе. У раним јутарњим сатима, 2. септембра 1975. ушла је у аутобус за град на Дриму, носећи документа за школу у коју је требало да крене 5. септембра
      (Мондо/Новости)
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свештеник кога су полицајци привели на дан Светог Василија, 12. маја 2020, у Тивту, парох горњогрбаљски Миајло Бацковић сведочи о тим немилим догађајима за Слово љубве, говори о тренутној ситуацији, а питали смо га има ли информација о ухапшенима, Епископу Јоаникију и никшићким свештеницима: "Владика Јоаникије је физички и духовни горостас којег није лако сломити, а поготово не његову молитву...    Звучни запис разговора   Њему се храна, како сам чуо, доноси посна, он је на посту - он једноставно и тамо сведочи и мисионари и показује како слуга Божји треба да се држи када је нападнут, тако мислим да су и остали свештеници јер им је са својим Епископом "радосно пострадати за свога Христа...".   Још нам каже: "Ми смо сада у једном логору, можда највећем тренутно логору, у којем је потпуно обесправљена већина Црне Горе. Духовно смо много јачи што нас више стискају и што већи Крст на нас стављају, и знамо да ако изађемо достојанствено са Господом на Голготу и изнесемо тај Крст, да ћемо на крају са Господом и васкрснути".    Подсећа да је Црква Христова увек била гоњена, али и да сада тај прогон и институционални и да први пут у историји једна странка кроз свој програм жели да оснује "цркву": "Нажалост, дошли смо у ситуацију буквално предратног стања. Бојим се да ако не буду имали слуха и добре воље да пусте Владику и да се са црквом разговара, да ће верни народ реаговати као што је реаговао синоћ и у току ноћи и да ће изаћи на улице, а онда нико неће имати од тога доброг, нити ће ико ту бити победник, једноставно сви ћемо изгубити...а зашто? Због привремених мера?..."     Извор: Радио Слово љубве
×
×
  • Креирај ново...