Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Sign in to follow this  
Драгана Милошевић

Постоје ли чини и уроци?

Recommended Posts

271576.p.jpg?mtime=1502820787

„Скидам чини“, „бацам чини“ – ови и слични огласи су 90-их година пунили рекламне странице новина скоро сваке врсте. И реклама је донела своје „резултате“. „Оче, бацили су на мене зле чини“, – или: „Оче, препоручите ми добру икону против урока“, – после две деценије ове фразе често чујеш од разних људи, који долазе у цркву. И не само од оних што просто „зађу“ у цркву – дешава се и да бака, која више година иде у цркву, уздахне на исповести: „Ето, бацили су чини на мене, тешко ми је да ходам“.

Појмови као што су „урок“ и „чини“ су се чврсто усталили не само као речи које се често користе, већ су постали саставни део погледа на свет многих наших суграђана и заузели своје место негде поред појмова „добре и зле енергије“ и многих других езотеричних термина. Овде треба придодати и целу групу „видовњака“, који у својим процедурама „скидања и бацања чини“ користе православну симболику: свеће, иконе и још много тога. После свега тога обичном човеку може да се учини да заиста и постоје те чини. И ту је неопходно разјаснити како се Православна Црква односи према таквим појмовима.

Оно што не постоји

„Чини“ и „уроци“ – то је оно што не постоји. Постоји само оно што човек допушта злим силама да му учине. Преподобни Пајсије Светогорац је говорио: „Црне снаге таме су немоћне. Само их људи, удаљавајући се од Бога, чине снажнима, зато што дају ђаволу право на себе.»

Сваки хришћанин је позван да исповеда своју веру у пракси. „Вера без дела је мртва“, – говори апостол Јаков (Јак. 2:20). И заиста, веома често можемо да видимо како човек који се удаљио од Цркве, почиње да се заноси различитим „паранормалним догађањима“. Навешћу још један цитат. „Сваки човек у својој души има простор величине Бога, и свако га испуњава како може“, – ове речи припадају непоколебљивом атеисти Жану Полу Сартру. Чак и он је то разумео! Исти је случај и овде: ако се човек удаљава од Бога, он може да се примакне само једном – ка Његовом непријатељу, тојест ка ђаволу.

„Ко није са мном против мене је; и ко не сабира са мном, просипа“ (Мт. 12:30).

Савремени човек има сан – да буде као сви. Вероватно су сви чули расуђивања многих наших савременика, у стилу: „ја нисам урадио ништа лоше“ и „радио сам оно што и сви“. Али у духовном животу не можеш да будеш осредњи – нема „сивог“ у Православљу. Постоји или добро, или зло. А када човек наивно расуђује, мислећи да није ништа лоше урадио, док притом верује „као и сви остали“, тојест „у души“, а без Цркве, онда треба да постави себи искрену дијагнозу – од Христа је такав човек отишао. А то значи само једно – он је сада отворен за свакакве нападе злих сила, које неће оклевати.

Како да се боримо?

И ето, човек је отишао од Христа. Почињу различити напади злих сила. Човек сматра да су на њега бацили чини и почиње да „се бори“ са њима. А ту тржиште магијских услуга нуди огромни асортиман. Можеш покушати да се унапред заштитиш од чини, можеш да их „скинеш“. Ако хоћете да се оградите од потенцијалног бацања чини, онда треба да носите црвен конац, правилно да убодете чиоду, можете да носите „Фатимино око“ и многе друге варијанте амајлија све до потпуне егзотике. Само треба да имамо на уму духовну суштину таквих пракси – то је исто као и обраћање злим дусима. Често говорим људима који долазе у храм са црвеним концем или „Фатиминим оком“ да они носе на себи малог ђавола. Можда је то мало оштро али је ефикасно. Већина људи ове конце кидају и бацају већ у самом храму.

Скоро да нема смисла да пишем и о „скидању чини“, јер је то тај исти концепт „клин се клином избија“. И јасно је да обраћање злим дусима за помоћ против злих духова доводи до само једног резултата – продубљења робовања злим силама.

„Безгрешне љубавне чини“

Дотаћи ћу се само једног битног детаља „скидања чини“. „И није чудо, јер се сам сотона претвара у анђела светла. Није дакле ништа велико ако се и слуге његове претварају као слуге правде“ (2Кор.11:14) – речено је у Новом Завету. Не постоје „безгрешне чини“, исто као што гатаре, видовњци (и други слуге ђавола) не могу бити православни хришћани. Такви могу колико им воља да се користе православним обележјима, да вам предлажу да запалите свеће у цркви, или у току магијске сеансе, могу да се служе иконама и изводе многе друге ритуале. Али присетите се речи апостола Павла, које смо навели горе. Не дозволите да вас заведу ови спољни православни симболи – суштину то не мења.

Шта да радимо?

Треба да живимо духовним животом то је једноставан одговор. Треба да се сећамо да хришћанин има само једну „алтернативу“ – или да буду са Богом, или да падну у руке Његовог непријатеља. А живети духовним животом значи у пракси остваривати своју веру. Тојест, треба искрено да се молимо, да редовно учествујемо у Светим тајнама, а не само да „верујемо у души“. У супротном, таквог човека чекају и „уроци“, и „чини“, и остали напади злих духова.

С руског Александар Ђокић и Ана Ведјајева

 

15 / 08 / 2017

http://www.pravoslavie.ru/srpska/105782.htm

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Воздвижење Часног Крста – Крстовдан прослављен је у петак, 27. септембра 2019. године у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење архимандрита Мирона (Вучићевића), настојатеља манастира, протојереја-ставрофора Јована Клајића и ђакона Срђана Лукића из Борова Насеља.     Владика Херувим је заблагодаривши Богу поучио сабране о важности Празника за све оне који се осењују Крсним знаком и исповедају веру у Свету Тројицу. ”Истрајавање на крстоваскрсном путу чини нас синовима и кћерима Божјим, води нас у Царство Небеско” –истакао је Владика Херувим.     Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Логос,
      Ма­на­стир Ту­ман на­ла­зи се на де­вет ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но­сти од Го­луп­ца, у под­нож­ју го­лу­бач­ких пла­ни­на, окру­жен шу­мом, на ле­вој оба­ли Ту­ман­ске ре­ке, што са­мој све­ти­њи да­је по­себ­ну ле­по­ту. Пет ве­ко­ва на­кон пред­ста­вље­ња Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, ја­сно је за­што је све­ти под­ви­жник иза­брао за свој уса­мље­ни и мо­ли­тве­ни жи­вот баш та­кво ме­сто, скри­ве­но од љу­ди и у пот­пу­но­сти по­год­но за мо­ли­тве­но ти­хо­ва­ње.       Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. Са овом Христовом поруком, пастир Божји, свештеник Дејан Трипковић, већ шест година улази у ваљевски затвор, једину установу у Србији за осуђене малолетнике.
      А тамо иза зидова Kазнено-поправног завода - млади људи, који су у једном или више тренутака свог живота од 16. до 23. године, починили злочин и грех. Убице, силоватељи, насилници, разбојници, крадљивци, изазивачи саобраћајних несрећа. Њима је свештеник Дејан духовник и пастир, за којег не постоји изгубљена овчица, преносећи им универзалну поруку Јеванђеља и хришћански оптимизам.
      - Причам им да је грех који их је довео у затвор само један тренутак живота, али и да живот свакоме даје прилику за искупљење и покајање, што је и основна порука цркве. Причам им да је много хришћанских светитеља у историји, током свог живота починило грех и преступ, али да су их покајање и преумљење потом учинили светитељима. Причам им о блудном сину, који је све прокоцкао и изгубио, али се вратио у свој дом и отац га је прихватио у наручје. Тако и наш Бог, као љубав, сваког чека да му се врати и да време своје затворске казне искористе да осмисле будућност, ојачају за њу и врате се на пут Човека – почиње Трипковић причу за "Блиц".
      Пре KПЗ за малолетнике, свештенички рад је Дејана, након завршеног Богословског факултета, водио ка раду са омладином, од Светосавске омладинске заједнице, до посла вероучитеља у Ваљевској гимназији и другим школама. Зато је, уз благослов епископа ваљевског Милутина, прихватио позив да рад цркве организује у затвору чији су штићеници млади људи.
      - Многи од њих, док су у установи, заврше школу или занат, постану мајстори. Нажалост, добром делу њих се дешава да након истека казне не буду прихваћени у друштву, да буду жигосани и у свом окружењу не добију ту преко потребну другу шансу да покажу да су се променили. Зато, уз све оно што је наша мисија међу њима, неопходно је да црква и све друге институције друштва заједно раде на њиховој ресоцијализацији – сматра наш саговорник.
      Сем литургија, Трипковић је у ваљевском затвору за осуђенике организовао низ занимљивих предавања и трибина на којим су гости, између осталих, били професор др Жарко Требјешанин, глумац Небојша Дугалић, водитељ Александар Гајшек, музичари Слободан Тркуља и Зоран Kостић Цане. Kоначно, ту су и његови индивидуални разговори и исповести штићеника, који то желе.
      - Много је штићеника који никада пре установе нису знали ништа о православној вери, нити су видели позориште или чули концерт и не бисте веровали колико њих после тога искаже потребу за духовношћу и културом, колико њих пожели више да сазна о животу за који нису имали прилику. Страховито велики проценат њих долази из разорених породица или су сами били жртве насиља и траума. Али, као што сваки човек на планети, слободан или затворен, чезне за љубављу и саосећајношћу, тако и они, када им се на тај начин приступи, отварају се и показују потребу да се повере и исповеде. Након тога, јер у сваком човеку постоји добро, пожеле да се промене. Ако се и један врати на прави пут, наша мисија је успела – збори свештеник Дејан.
      А оних који су се искрено покајали, како каже, има. Види се то по њиховом понашању, по извештајима васпитача и затворске управе, као и по јављању свом духовнику када се нађу на слободи и почну нови живот, ван света криминала. Један од њих, како каже Дејан, изразио је жељу да када буде одлучио да се жени, да то буде у храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву, за кога га вежу најлепше успомене.
      - Младом човеку је лакше да се промени. Затвор је, да искористим цитат нашег владике Јована Охридског који је и сам био затвореник, "место у којем је присутна велика количина зла и греха, али исто тако затвор је место где се догоди највеће и најискреније покајање" – поручује Дејан Трипковић.
      Граде цркву у затвору
      Духовнику KПЗ за малолетнике је на последњој Светосавској академији у овој установи уручено највеће заводско признање, уздарје "Од злата беседа". Службе у овој установи одржавају се у капели посвећеној Светом Сави, али Дејан Трипковић каже да постоји пројекат и расположење Министарства правде да у склопу затвора буде саграђена и црква Светом Сави.
       
      Извор: Блиц
×
×
  • Креирај ново...