Jump to content

Корејски рат: Како је МиГ-15 зауставио америчку надмоћ на небу

Оцени ову тему


Препоручена порука

Супериорност изузетног ловца МиГ-15 била је један од кључних чинилаца који су довели до вођства руских пилота у ваздушном рату изнад Кореје.

103298_vest_tgf.jpg

 

Ратно ваздухопловство САД (USAF) у септембру 1950. године је извршило масовни дневни напад на севернокорејски град Синуију. Осамдесет бомбардера Б-29 је у нападу изазвало највеће страдање цивила после америчког атомског бомбардовања Нагасакија. Цео град, изграђен од бамбуса и дрвета, у потпуности је изгорио. Више од 30 000 невиних цивила је умрло у пламену.

Северна Кореја, која није могла да заустави нападе ваздухопловних снага САД, Велике Британије и Аустралије, обратила се за помоћ Москви. Руси су послали најновије ловце МиГ-15 којима су управљали искусни пилоти, ветерани Другог светског рата.

Резултат је био драматичан. У првом ваздухопловном боју између руских и америчких авиона изнад Кореје 1. новембра 1950. године Руси су срушили два Мустанга без губитка иједног МиГ-а.

„Америчка надмоћ на корејском небу је окончана”, пише ратни пилот у пензији Сергеј Крамаренко у својој књизи „Ваздушне борбе изнад Источног ратишта и Кореје”. На корејском небу руски асови су се суочили са западним противницима у првим окршајима борбених авиона на млазни погон. Изнад полуострва руски пилоти су више пута у смртоносним ваздушним биткама победили много веће формације борбених авиона и послали десетине бомбардера „у старо гвожђе”.

У овом чланку ћемо проучити разлоге руске надмоћи над далеко већим западним вазухопловним снагама.

МиГ-15: Авион који је запрепастио Запад

МиГ-15 је био кључни чинилац за успостављање руске надмоћи. Авион је могао да лети на већим висинама од западних авиона као што је F-86 Sabre, тако да су пилоти с лакоћом могли да побегну пењући се на висине изнад 50 000 стопа, знајући да их непријатељ не може пратити.

Као друго, МиГ је имао веће убрзање и брзину – 1005 километара на сат у односу на 972 километра на сат. Мигова могућност пењања 9200 стопа у минути такође је била већа од 7200 стопа колико су постизали авиони F-86.

Кључни чинилац у ваздушном ратовању је наоружање. Мигови су били наоружани топовима који су могли да погоде мету с удаљености од хиљду метара, док су топови америчких бомбардера Б-29 имали домет од 400 метара.

Кључни фактор у ваздушном ратовању била је разлика у наоружању / USAF

Кључни фактор у ваздушном ратовању била је разлика у наоружању / USAF

Крамаренко објашњава: „Показало се да у домету између 1000 и 400 метара наши авиони могу да отворе ватру и униште бомбардере, док су сами изван домета њихових митраљеза. То је била најгора погрешна процена америчке команде – грешка техничара који су пројектовали и произвели авионе. У суштини, велики и скупи бомбардери нису могли да се одбране од топова наших мигова.”

Високо експлозивни меци које је испаљивао МиГ-15 стварали су у непријатељским авионима рупе величине око једног квадратног метра. Ретко који од тих авиона би опет полетео чак и да су њихови пилоти неким чудом успели да се врате с оштећеним авионом. С друге стране, МиГ-15 је захваљујући „дебљој кожи” могао да поднесе више погодака и сигурно се врати у базу.

Командант Ваздухопловних снага у пензији, генерал пуковник Чарлс „Чек“ Клевеленд је изјавио за часопис Air & Space: „Морате запамтити да је мали МиГ-15 у Кореји успео да учини оно што сви Фоке-Вулфови и Месершмитови током Другог светског рата никада нису успели: да са неба отера бомбардере америчког ваздухопловства.”

Пилоти прекаљени у Другом светском рату

Већина руских пилота који су учествовали у Корејском рату били су ваздухопловни асови Другог светског рата који је завршен шест година раније. Иста је ситуација била са америчким и британским пилотима. Пилоти све три земље су се у Другом светском рату борили против врхунски обучених пилота Луфтвафеа, али сада је постојала разлика.

Ваздушне битке које су пратиле продор снага Русије према Берлину биле су немилосрдне. Тамо се „Црвена ваздухопловна сила” суочила са све више очајним, бројчано надјачаним, али ипак смртоносним пилотима Луфтвафеа који су бранили своју домовину.

Тако су руски пилоти стекли боље борбено искуство и развили вештине за блиску борбу с другим авионима која је недостајала њиховим западним противницима.

На пример, прва велика ваздушна формација коју је Русија послала у Кореју, 324. IAD, била је дивизија пресретача којом је командовао пуковник Иван Кожедуб, који је са 62 срушена непријатељска авиона био најбољи ас савезничких снага у Другом светском рату.

Боља тактика

Руси су такође користили бољу тактику, што им је омогућило да стекну предност над западним ваздухопловним снагама. На пример, велике формације мигова би чекале у заседи с кинеске стране границе. Када би авиони снага запада ушли у „Алеју мигова” (како су пилоти западних снага називали северозападни део Северне Кореје, поприште многих ваздушних окршаја),  мигови би се спустили с великих висина у напад. Ако би се мигови нашли у неповољној ситуацији у борби, покушали би да се врате преко границе у Кину.

Руске ескадриле авиона МиГ-15 су деловале у великим групама, али главна формација се састојала од три пара авиона.

Први пар МиГ-15 би напао непријатељске F-86 Sabre. Њих би штитио други пар. Трећи пар се задржавао на већој висини, спреман да пружи подршку осталима по потреби. Овај пар је имао већу слободу, а могао је да напада и мете по жељи, као што су F-86  који су остали без помоћне летелице.

Руска укљученост у рат имала је значајан споредни ефекат на морал Северне Кореје и Кине. Када су Руси почели с обуком кинеских ратних пилота за управљање миговима, открили су да су Кинези у лошој телесној кондицији и да једва устају из авиона након летећих вежби.

То је највише било последица њихове исхране: три шоље пиринча и шоља чорбе од купуса на дан. После неколико недеља исхране која је била уобичајена за руске пилоте кинески пилоти су били у стању да издрже напоре ваздушне борбе.

Истовремено, пилоти из Северне Кореје су почели да изводе чуда у ваздуху. Срушили су неколико америчких авиона који су раније кружили око њих.

Тврдње и контратврдње

Упркос томе што су совјетски и кинески поверљиви документи постали доступни, Ратно ваздухопловство САД се и даље придржава своје теорије о односу срушених авиона 1:7/8/9, мада је и то мање од оригиналне тврдње да је однос био 1:14, што је важило као историјска чињеница до деведесетих година прошлог века.

Узмимо на пример ваздушну битку 12. априла 1951. године у којој су Американци изгубили 25 стратешких бомбардера и око сто пилота. Тај дан су назвали „Црни дан” и америчко ратно ваздухопловство је прогласило недељу дана жалости. А ипак су Американци тврдили да су тада срушили 11 МиГ-ова.

„У стварности“, каже Крамаренко, „сви наши борбени авиони су се сигурно вратили из мисија, а само су три или четири мига имали рупе проузроковане пуцањем из митраљеза. Узрок погрешним бројкама је чињеница да су Американци бројали авионе које су срушили помоћу система за фотографисање везаног уз наоружање авиона. Претпостављам да су амерички пилоти рачунали да су ме срушили – и то барем два или три пута.“ Американци су на тај начин „срушили” више мигова него што се борило у Кореји.

Руси су имали далеко прецизнију методу бележења броја оборених авиона. Пилоти су морали да сниме јасне и препознатљиве фотографије обореног авиона, чије би остатке прикупио посебан одред и потврдио број.

Ово се показало као проблематично. Многи погођени амерички авиони који су се повукли према мору и пали у воду нису се бројали као руске победе. Понекад би непријатељски авиони пали у недоступна подручја као што су шуме или кланци где  одред за потрагу није могао да их нађе. Ови оборени авиони код Руса се никада нису рачунали као победе.

МиГ-15 је одиграо кључну улогу у заустављању америчког напредовања / WikipediaМиГ-15 је одиграо кључну улогу у заустављању америчког напредовања / Wikipedia

У стварности су Руси задавали тешке ударце западњачким ваздухопловним снагама. Погледајмо сукобе из септембра 1951. године.

Према документима којима је приступ омогућила 64. борбена ваздухоловна јединица совјетских ваздухопловних снага, пилоти две совјетске дивизије срушили су 92 непријатељска авиона, притом изгубивши само пет властитих авиона и два пилота. Међутим, према америчким записима, њихови су губици износили шест авиона. Према истраживањима у раздобљу после хладног рата која су спровели руски и страни научници, број губитака снага запада током септембра 1951. године износи 21 авион срушен у борби с миговима. Такође је осам борбених авиона било толико тешко оштећено да вероватно никада више нису узлетели.

Према томе, чак и ако узмемо у обзир ове врло конзервативне бројке, однос губитака између двеју страна током окршаја у септембру је 4:1 у корист руских пилота. Међутим, западни аутори, историчари и аналитичари тврдоглаво одбијају да измене претеране податке о успешности америчког ратног ваздухопловства.

Слично неслагање односи се и на Аустралију, која је послала своју 77. ескадрилу авиона Gloster Meteor у Јужну Кореју. Једног хладног дана у децембру руски авиони предвођени Крамаренком су у извиђачком борбеном лету наишли на тих двадесетак авиона британске производње.

Чим су се мигови пробили у формације „Глостера”, тај дан је постао несрећан за Аустралијанце. После само неколико секунди тло је прекривало неколико десетина пожара, што су били остаци тих несретних авиона. Само један пилот је преживио и успео да се пробије кроз пакао борбе и да се врати кући.

Руси су видели како аустралијски пилот бежи из борбе, помирен са својом судбином и одбија да уђе у борбу. „Пробудио је сажаљење у мени“, написао је Крамаренко. „Глостери су престали да буду непријатељ у том тренутку и одлучио сам да га пустим на миру. Нека се врати кући на свој аеродром и исприча каква је судбина задесила остатак његових другова који су хтели да униште град у Кореји, а чији авиони су завршили у ватри на обронцима поред тог града и његове железничке станице!“

Крамаренко додаје: „И даље ме збуњује зашто су Американци дозволили тим жутокљунцима да се боре у застарелим авионима без подршке авиона Sabre.“ Иако су претрпели тешке губитке, Аустралијанци су веровали да су срушили један МиГ у блиском окршају, а да су сами изгубили само три властита авиона. Руси више никада нису наишли на припаднике ескадриле „Глостера” на корејском небу. Заправо су Американци поштедели аустралијске снаге.

Грешке из Москве

Однос успешности у Корејском рату био би још већи у прилог мигова да није било непромишљене идеје совјетског вође Јосифа Стаљина да ротира комплетне екипе борбених посада. Стаљин, који није разумео моћ ваздушне борбе, у почетку није дозволио авионима МиГ-15 да учествују у ваздушним борбама изнад Кореје.

Као резултат Стаљинове наредбе, млади пилоти с мало или нимало борбеног искуства су заменили руске асове из Другог светског рата који су били изразито успешни у окршајима 1951. године. То је омогућило деморалисаним припадницима америчког ратног ваздухпловства да се врате у игру и сруше низ руских авиона.

Други чинилац који је ишао у корист америчких снага је био „G-suit“, летачки комбинезон који омогућава пилотима да лете без излагања екстремним условима  којима су изложени борбени пилоти.

Совјетске ваздухопловне снаге нису имале ту битну опрему и зато су многи руски пилоти морали да прекидају летење на више недеља или месеци како би се опоравили од напора борбе.

Једнакост је успостављена након што се већи број пилота ветерана Другог светског рата вратио у Кореју, али са Стаљиновом смрти 1953. године рат се приближавао крају. Како то није била битка за домовину, нико од руских пилота није желео да буде последњи који ће изгубити живот у том рату, па тако више није било епских битака на небу изнад Кореје.

Ракеш Кришнан Симха,
Руска реч

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 13 часа, Аурор рече

Ovo čudo je imalo Rols Rojs motor koliko znam...

Није. Имао је моторе КБ Климова, који су настали на основу купљене лиценце за Ролс Ројсов НЕНЕ мотор, у то време револуционарни турбомлажњак са радијалним компресором.

Иначе, ако занемаримо русољубност текста и неко манипуллисање чињеницама (о дометима стрељачког наоружања, те о односу оборених летелица две зараћене стране), сав идиотлук комунарског сустава показује ова реченица. Нема даље. Енде.

пре 14 часа, Милан Ракић рече

Други чинилац који је ишао у корист америчких снага је био „G-suit“, летачки комбинезон који омогућава пилотима да лете без излагања екстремним условима  којима су изложени борбени пилоти. Совјетске ваздухопловне снаге нису имале ту битну опрему и зато су многи руски пилоти морали да прекидају летење на више недеља или месеци како би се опоравили од напора борбе.

Па нису Амери криви што идиoти својим летачима нису направили "анти-Г" одела. И може авoин да "дуби" на трепавицама од маневарбилности и надмоћности у односу на америчког противника, пре свега у управљивости, ширини заокрета, прирасту брзине и проче, али кад пилот нема анти-Г одело које ћу у тим еволуцијама да спречи одливање крви у доње екстремитете, односно пуњење главе крвљу-у оба случаја несвестица, ретко и смрт, онда јебеш посо и комунарске кретене

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 weeks later...

Inace, ima onaj dokumentarac (ja sam ga gledao u nekoj petodelnoj verziji) "How Russians Trashed Americans in the Korean War", originalno sa nekog kanala "TV G", a iz njihove serije "Heavy metal". Evo sad sam bas trazio, nema ga na Tubetu, probajte negde po narodnim prodavnicama na internetu, vredi da se pogleda.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      „Уредништво „Џерузалем поста“ најпре је уклонило са интернет странице тог листа ревизионистички и срамотан ауторски текст Давида Голдмана у коме се, поред осталог, тврди како је укупан број жртава концентрационог логора смрти у Јасеновцу свега између 2.500 и 4.500 људи, као и да Срби и садашње српске власти манипулишу и злоупотребљавају холокауст како би вештачки и лажно увећавали број жртава српског порекла страдалих током Другог светског рата“, истакла је дирекција Музеја.
      Након што је в. д. директора Музеја жртава геноцида, историчар Дејан Ристић, ступио у непосредан контакт са главним и одговорним уредником, „Џерузалем поста“ Јаковом Кацом, овај лист је данас објавио Ристићев опширан и детаљан ауторски текст у коме су изнете историјске чињенице у вези са карактером концентрационог логора смрти у Јасеновцу, као и са до сада идентификованим бројем јасеновачких жртава.
      Поред тога, Ристић је у свом тексту јасно и одлучно осудио сваки покушај релативизације карактера концентрационог логора смрти у Јасеновцу, као и умањивање броја жртава.
      Ристић је у писму главном уреднику „Џерузалем поста“ навео да Голдман, који је иначе без стручних квалификација и потпуно непознат научној јавности, „користећи се низом нетачних исказа и полуинформација, у чланку је у свега пар реченица обесмислио читавих 76 година континуираних истраживања, како стручњака и институција Југославије, касније Србије и Хрватске, тако и светских референтних институција попут „Јад Вашема“ и Музеја Холокауста (USHMM)“.
      „Једино што је тачно наведено односи се на географски положај Јасеновца и процентуално учешће Јевреја у људским губицима (15 одсто). У низу проблематичних информација садржаних у том ревизионистичком осврту најпре указујемо на исказ о форензичким истраживањима спроведеним у Југославији којима је, наводно, утврђено да је укупан број јасеновачких жртава између 2.500 и 4.500 што представља апсолутну и срамотну неистину.
      Музеј жртава геноцида, пре свега, указује на то да код форензичких истраживања не може доћи до резултата у броју жртава који се креће у огромном распону „од – до“.
      Друго, никакве ексхумације нису обављане 1947. и 1948. године.
      Током 1946. године обављено је истраживање четири гробнице код Ускочких шума у којима је пронађено 967 остатака (311 мушкараца, 467 жена и 189 деце). На основу сондаже процењено је да и у гробници код шуме Струг има око хиљаду убијених, али су стручњаци закључили да због положаја, односно испреплетености жртава и стања у којима су се тела налазила није могуће обавити потпуно прецизно истраживање.
      Дакле, не постоји никакво форензичко испитивање које је резултирало подацима о 2.500 до 4.500 јасеновачких жртава, извршено током 1947. и 1948. године, како се то наводи у овом ревизионистичком тексту“, пише Ристић.
      У овом крајње ревизионистички интонираном чланку поменути су и разни утврђени и/или процењени бројеви убијених у систему концентрационог логора смрти у Јасеновцу, и то: 59.000 (попис жртава Другог светског рата спроведен 1964. године), 72.000 и 77.000 који су у једном тренутку представљали достигнути резултат допуњавања броја страдалих, а на основу ревизије већ споменутог пописа из 1964. године, што спроводи Музеј жртава геноцида, стоји у писму упућеном уреднику израелског листа.
      „Музеј жртава геноцида користи ову прилику да нагласи да се у његовим базама налазе подаци о безмало 90.000 идентификованих жртава система концентрационог логора смрти у Јасеновцу што у овом тренутку представља само најмањи могући, али не и коначни број ликвидираних на том стратишту. Како се истраживања стручњака Музеја жртава геноцида, која се спроводе по истој методологији како се то већ деценијама чини и у „Јад Вашему“, настављају, за очекивати је и да број идентификованих јасеновачких жртава у наредним годинама буде коригован у правцу далеко већег. Процењени укупан број јасеновачких жртава далеко је, нажалост, већи од оног који ће историјска наука икада успети да идентификује конкретним подацима“, наводи се у реакцији на Голдманов текст.
      У истом ревизионистичком тексту спомиње се и број од 99.000 жртава система концентрационог логора смрти у Јасеновцу што је у једном периоду била процена USHMM, али и у науци потпуно непозната процену од око 250.000 страдалих, стоји у писму.
      Коначно, исти текст садржи некакав, наводни, број од 800.000 убијених на свим јасеновачким стратиштима.
      „Музеј жртава геноцида нема сазнања да је „Јад Вашем“ током последње деценије претходног века потраживао од Републике Србије „оригинална документа из Јасеновца“ пошто историјској науци није познато да постоји неки значајнији корпус грађе изузев оне коју је Антун Милетић већ објавио у четири књиге. Могуће је и то да се у овом ревизионистички интонираном чланку мисли на евакуисану музејску грађу из Спомен-подручја „Јасеновац“ (Република Хрватска) која се током деведесетих година претходног столећа налазила у Босанској Дубици (Босна и Херцеговина). Но, то је питање на које одговор могу и треба да дају неки други, али не и Република Србија“, пише историчар Дејан Ристић.
      Како наводе из Музеја жртава геноцида, та институција је 1997. године предала „Јад Вашему“ списак са именима 52.500 Јевреја страдалих на простору Југославије током Другог светског рата (од којих је 10.500 изгубило животе управо у Јасеновцу), а који је укључен и у званични списак жртава холокауста те институције.
      „Пратећи накарадну, псеудонаучну, антицивилизацијску и срамотну логику којом се у овом ревизионистичком чланку негира број страдалих у Јасеновцу искључиво на основу тога што не постоје одговарајући форензички подаци (осим за 2.500 до 4.500 жртава, како лажно тврди аутор текста), могли бисмо да поставимо и питање у вези са тиме да ли је на исти начин могуће негирати и број од 1.200.000 до 1.500.000 убијених у Аушвицу пошто ни за ту тврдњу нема никаквих форензичких доказа? Било би занимљиво када би аутор овог ревизионистичког текста, негирајући број страдалих у Јасеновцу, одговорио на питање у вези са тиме где је „настало“ 30.000 Јевреја који су живели на подручју геноцидне Независне Државе Хрватске? Музеј жртава геноцида подсећа да је, према расположивим подацима, њих око 7.500 убијено у немачким концентрационим логорима. Шта се догодило са њих преосталих око 22.500?“, наводи Ристић
      Музеј жртава геноцида је кроз вишегодишња истраживања својих стручњака показао да је у систему концентрационог логора смрти у Јасеновцу убијено између 18.000 и 19.000 Јевреја са подручја Независне Државе Хрватске, као и да је њихово учешће у укупним губицима цивила било вишеструко веће од њихове заступљености у популацији (10,23 пута веће).
      Стручњаци Музеја жртава геноцида у континуитету јасно раздвајају страдање у холокаусту од геноцида почињеног над српским народом на подручју Независне Државе Хрватске.
      У истраживањима Музеја жртава геноцида континуирано се наглашава и то да је губитак Јевреја у систему усташког логора смрти у Јасеновцу, с обзиром на заступљеност у популацији, био реално 13 пута већи од претрпљеног губитка Срба у логору, чиме се побија апсурдна тврдња по којој „Србија покушава да истисне Јевреје из холокауста и да их замени Србима“, стоји у писму директора Музеја.
      „Музеј жртава геноцида овом приликом наглашава и то како су, поред бројних других, чак и тројица председника Републике Хрватске званично и јавно саопштила како се у раздобљу између 1941. и 1945. године догодио геноцид над припадницима српског народа који су осмислили и реализовали званични органи и целокупан државни систем Независне Државе Хрватске. Имајући то у виду, потпуно је јасно да је једина срамотна злоупотреба управо покушај аутора овог ревизионистички интонираног текста да негира ову одавно потврђену и општеприхваћену историјску чињеницу. Да ли је, пратећи такву логику, могуће очекивати да се на страницама Вашег листа ускоро нађе и подједнако ревизионистички интониран текст Давида Ирвинга којим се негира постојање концентрационог логора смрти у Аушвицу?“, закључује Дејан Ристић.
      https://rs.sputniknews.com/20210818/ko-negira-jasenovac-negira-i-ausvic-kako-je-srpski-istoricar-pobio-lazne-tvrdnje-u-izraelskom-listu-1128551049.html
       
    • Од JESSY,
      Текст аустралијског новинара Давида Голдмана „Ова срамотна злоупотреба холокауста мора одмах да престане“ о усташком логору Јасеновац, објављен у „Џерузалем посту“, уклоњен је захваљујући брзој и одлучној реакцији Музеја жртава геноцида, саопштено је данас из ове институције.
      „Уредништво „Џерузалем поста“ најпре је уклонило са интернет странице тог листа ревизионистички и срамотан ауторски текст Давида Голдмана у коме се, поред осталог, тврди како је укупан број жртава концентрационог логора смрти у Јасеновцу свега између 2.500 и 4.500 људи, као и да Срби и садашње српске власти манипулишу и злоупотребљавају холокауст како би вештачки и лажно увећавали број жртава српског порекла страдалих током Другог светског рата“, истакла је дирекција Музеја.
      Након што је в. д. директора Музеја жртава геноцида, историчар Дејан Ристић, ступио у непосредан контакт са главним и одговорним уредником, „Џерузалем поста“ Јаковом Кацом, овај лист је данас објавио Ристићев опширан и детаљан ауторски текст у коме су изнете историјске чињенице у вези са карактером концентрационог логора смрти у Јасеновцу, као и са до сада идентификованим бројем јасеновачких жртава.
      Поред тога, Ристић је у свом тексту јасно и одлучно осудио сваки покушај релативизације карактера концентрационог логора смрти у Јасеновцу, као и умањивање броја жртава.
      Ристић је у писму главном уреднику „Џерузалем поста“ навео да Голдман, који је иначе без стручних квалификација и потпуно непознат научној јавности, „користећи се низом нетачних исказа и полуинформација, у чланку је у свега пар реченица обесмислио читавих 76 година континуираних истраживања, како стручњака и институција Југославије, касније Србије и Хрватске, тако и светских референтних институција попут „Јад Вашема“ и Музеја Холокауста (USHMM)“.
      „Једино што је тачно наведено односи се на географски положај Јасеновца и процентуално учешће Јевреја у људским губицима (15 одсто). У низу проблематичних информација садржаних у том ревизионистичком осврту најпре указујемо на исказ о форензичким истраживањима спроведеним у Југославији којима је, наводно, утврђено да је укупан број јасеновачких жртава између 2.500 и 4.500 што представља апсолутну и срамотну неистину.
      Музеј жртава геноцида, пре свега, указује на то да код форензичких истраживања не може доћи до резултата у броју жртава који се креће у огромном распону „од – до“.
      Друго, никакве ексхумације нису обављане 1947. и 1948. године.
      Током 1946. године обављено је истраживање четири гробнице код Ускочких шума у којима је пронађено 967 остатака (311 мушкараца, 467 жена и 189 деце). На основу сондаже процењено је да и у гробници код шуме Струг има око хиљаду убијених, али су стручњаци закључили да због положаја, односно испреплетености жртава и стања у којима су се тела налазила није могуће обавити потпуно прецизно истраживање.
      Дакле, не постоји никакво форензичко испитивање које је резултирало подацима о 2.500 до 4.500 јасеновачких жртава, извршено током 1947. и 1948. године, како се то наводи у овом ревизионистичком тексту“, пише Ристић.
      У овом крајње ревизионистички интонираном чланку поменути су и разни утврђени и/или процењени бројеви убијених у систему концентрационог логора смрти у Јасеновцу, и то: 59.000 (попис жртава Другог светског рата спроведен 1964. године), 72.000 и 77.000 који су у једном тренутку представљали достигнути резултат допуњавања броја страдалих, а на основу ревизије већ споменутог пописа из 1964. године, што спроводи Музеј жртава геноцида, стоји у писму упућеном уреднику израелског листа.
      „Музеј жртава геноцида користи ову прилику да нагласи да се у његовим базама налазе подаци о безмало 90.000 идентификованих жртава система концентрационог логора смрти у Јасеновцу што у овом тренутку представља само најмањи могући, али не и коначни број ликвидираних на том стратишту. Како се истраживања стручњака Музеја жртава геноцида, која се спроводе по истој методологији како се то већ деценијама чини и у „Јад Вашему“, настављају, за очекивати је и да број идентификованих јасеновачких жртава у наредним годинама буде коригован у правцу далеко већег. Процењени укупан број јасеновачких жртава далеко је, нажалост, већи од оног који ће историјска наука икада успети да идентификује конкретним подацима“, наводи се у реакцији на Голдманов текст.
      У истом ревизионистичком тексту спомиње се и број од 99.000 жртава система концентрационог логора смрти у Јасеновцу што је у једном периоду била процена USHMM, али и у науци потпуно непозната процену од око 250.000 страдалих, стоји у писму.
      Коначно, исти текст садржи некакав, наводни, број од 800.000 убијених на свим јасеновачким стратиштима.
      „Музеј жртава геноцида нема сазнања да је „Јад Вашем“ током последње деценије претходног века потраживао од Републике Србије „оригинална документа из Јасеновца“ пошто историјској науци није познато да постоји неки значајнији корпус грађе изузев оне коју је Антун Милетић већ објавио у четири књиге. Могуће је и то да се у овом ревизионистички интонираном чланку мисли на евакуисану музејску грађу из Спомен-подручја „Јасеновац“ (Република Хрватска) која се током деведесетих година претходног столећа налазила у Босанској Дубици (Босна и Херцеговина). Но, то је питање на које одговор могу и треба да дају неки други, али не и Република Србија“, пише историчар Дејан Ристић.
      Како наводе из Музеја жртава геноцида, та институција је 1997. године предала „Јад Вашему“ списак са именима 52.500 Јевреја страдалих на простору Југославије током Другог светског рата (од којих је 10.500 изгубило животе управо у Јасеновцу), а који је укључен и у званични списак жртава холокауста те институције.
      „Пратећи накарадну, псеудонаучну, антицивилизацијску и срамотну логику којом се у овом ревизионистичком чланку негира број страдалих у Јасеновцу искључиво на основу тога што не постоје одговарајући форензички подаци (осим за 2.500 до 4.500 жртава, како лажно тврди аутор текста), могли бисмо да поставимо и питање у вези са тиме да ли је на исти начин могуће негирати и број од 1.200.000 до 1.500.000 убијених у Аушвицу пошто ни за ту тврдњу нема никаквих форензичких доказа? Било би занимљиво када би аутор овог ревизионистичког текста, негирајући број страдалих у Јасеновцу, одговорио на питање у вези са тиме где је „настало“ 30.000 Јевреја који су живели на подручју геноцидне Независне Државе Хрватске? Музеј жртава геноцида подсећа да је, према расположивим подацима, њих око 7.500 убијено у немачким концентрационим логорима. Шта се догодило са њих преосталих око 22.500?“, наводи Ристић
      Музеј жртава геноцида је кроз вишегодишња истраживања својих стручњака показао да је у систему концентрационог логора смрти у Јасеновцу убијено између 18.000 и 19.000 Јевреја са подручја Независне Државе Хрватске, као и да је њихово учешће у укупним губицима цивила било вишеструко веће од њихове заступљености у популацији (10,23 пута веће).
      Стручњаци Музеја жртава геноцида у континуитету јасно раздвајају страдање у холокаусту од геноцида почињеног над српским народом на подручју Независне Државе Хрватске.
      У истраживањима Музеја жртава геноцида континуирано се наглашава и то да је губитак Јевреја у систему усташког логора смрти у Јасеновцу, с обзиром на заступљеност у популацији, био реално 13 пута већи од претрпљеног губитка Срба у логору, чиме се побија апсурдна тврдња по којој „Србија покушава да истисне Јевреје из холокауста и да их замени Србима“, стоји у писму директора Музеја.
      „Музеј жртава геноцида овом приликом наглашава и то како су, поред бројних других, чак и тројица председника Републике Хрватске званично и јавно саопштила како се у раздобљу између 1941. и 1945. године догодио геноцид над припадницима српског народа који су осмислили и реализовали званични органи и целокупан државни систем Независне Државе Хрватске. Имајући то у виду, потпуно је јасно да је једина срамотна злоупотреба управо покушај аутора овог ревизионистички интонираног текста да негира ову одавно потврђену и општеприхваћену историјску чињеницу. Да ли је, пратећи такву логику, могуће очекивати да се на страницама Вашег листа ускоро нађе и подједнако ревизионистички интониран текст Давида Ирвинга којим се негира постојање концентрационог логора смрти у Аушвицу?“, закључује Дејан Ристић.
      https://rs.sputniknews.com/20210818/ko-negira-jasenovac-negira-i-ausvic-kako-je-srpski-istoricar-pobio-lazne-tvrdnje-u-izraelskom-listu-1128551049.html
       

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Евхаристијским сабрањем, дана 02. августа 2021. године, свечано и молитвено је прослављена храмовна слава чији је небески заступник Свети пророк Илија. Тим поводом Свету Архијерејску литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г. Герасим у Личкој Јасеници.

       
      Преосвећеном Епископу су саслуживали: протопрезвитер – ставрофор Радослав Анђелић, протопрезвитер Милан Симић и протођакон Небојша Анђић.
      Након заамвоне молитве, Епископ Герасим је заједно са свештенством и верним народом осветио славске дарове колач и жито, који су прињети у славу Божију, а у част Светог пророка Илије.
      Након сабрања, Епископ Герасим је говорио о лику и значају Светих пророка, где је између осталог рекао: Свети пророк Илија је од самог рођења свога чудесно и промислом Божијим био позван на службу пророчку, одликовао се великом и чврстом вером у Господа. Сва чуда која су везана за њега јесу се десила у време када је стари Израиљ у Староме Завету одступао од заповести Божијих и више пута поклањао се многобожачким боговима. Због тога је Свети Илија прилично оправдано био гњеван на свој народ, али та опомена јесте пут спасења, јер је и пророчки дар управо ту да опомиње народ када греши или одступа од Бога. Свети пророк Илија је чинио чудеса како би и Сам Бог кроз њега показао да је прави и истинити Бог.  
      Храмовној слави присуствовали су дожупан Жупаније карловачке, г. Дејан Михајловић и начелник  општине Плашки г. Перо Дамјановић.
       
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Од Вилер Текс,
      Британски тајни пројекат – како да Срби заволе независно Косово
      29.07.2021. - 10:13   Британски тајни пројекат еуфемистичког назива „Јачање позитивног мира на Косову и у Србији“, који је разоткрио новинар Кит Кларенберг, заправо има за циљ истискивање Русије и Кине из региона и спроводи се већ осам месеци. Између осталог, циљ је и створити албанску државу на Косову на коју ће Срби пристати и малтене је заволети.   Идеја о „глобалној Британији“, коју је након изласка ове државе из ЕУ прокламовао премијер Борис Џонсон своје обрисе изгледа добија и на Балкану кроз тајни пројекат британске владе под називом „Јачање позитивног мира на Косову и у Србији“.   Разоткривен од стране истраживачког новинара Кита Кларенберга и објављен на веб порталу телевизије „Раша тудеј“, документ говори о организовању мреже појединаца, НВО, медија и политичара за повећање подршке Срба са Косова и Метохије приштинској влади – просто речено, британска влада жели да Срби прихвате косовску независност и за то су између 2020. и 2022. издвојили пет милиона фунти. Оно што пада у очи јесте решеност Вајтхола да угуши сваки отпор зацртаном циљу и за то предвиђа, како Кларенберг каже, средства слична онима која су САД користиле када су компромитовале бразилског председника Лулу да Силву – уз помоћ мреже „тројанских коња“ дискредитовати политичаре и све оне који се противе британском циљу. Британски тајни пројекат – усадити Србима мишљење да су расисти
      Уз то, све би требало да се одвија тајно и да изгледа спонтано – зато су за циљну групу и одабрани „млади који нису у могућности да емигрирају, па се претпоставља да ће због незапослености бити вољнији да се ангажују“. Ако би се Кларенбергово откриће повезало са, на пример, изјавом турског председника Реџепа Тајипа Ердогана који је изразио намеру своје земље да лобира за признање косовске независности, могао би се стећи утисак да се ради о координисаним акцијама. Међутим, Синиша Љепојевић, дугогодишњи дописник српских медија из Лондона и добар познавалац прилика у Великој Британији, каже да је британски пројекат старији, као и да се ради о делу ширег западног пројекта који се пре свега бави стварањем мреже медија и НВО против присуства Русије и Кине на Балкану.   „То се прикрива једном другачијом формом – помирењем у региону и обезбеђивањем мира кроз школовање и прање мозгова углавном младим људима из НВО и млађим новинарима који већ раде у одређеним медијима. Реализација пројекта почела је пре око осам месеци, а британска улога у пројекту (јер то није само њихов пројекат, већ и амерички и немачки) је да људе доводи у Британију и да их, уз помоћ НВО провлаче кроз школу и да се они са „новим знањем“ враћају овде“, објашњава Љепојевић.   Методологија обуке је стара, у њој нема нових идеја, а суштина је спровођење антируске и антикинеске политике, али и онога што Љепојевић назива културом поништавања – она, према његовим речима, у српске мозгове треба да усади став да су Срби расисти.   Британија подржава најстрашније национализме на Балкану Тајни британски пројекат за историчара Чедомира Антића не представља новост, али показатељ је британских амбиција за доминацијом. Некада империја, а данас увелико смањених политичких, економских и војних капацитета, Британија води политику дугог трајања. Отуда и амбиција за доминацијом на Балкану. Према Антићевим речима, суштина пројекта је стварање албанске државе на Косову и Метохији – зато се говори о „позитивном миру“ и утицају на идентитетску заснованост Срба на Косову. Британска акција је морално недопустива јер са једне стране, Британија, заједно са неким другим великим силама, намеће албанску државу на Косову и Метохији, док са друге стране, не обраћа пажњу на кршења људских права Срба у региону.   „Ово је веома важна информација и Србија треба да поступа у складу са њом – да за једног од врло важних партнера имамо државу која своју политику заснива на чистом антисрпству“, истиче Антић.
        Британија заправо жели да Србима наметне „Пунски мир“ где се од Срба очекује да Бошњацима или Албанцима дају она права која Срби у региону не могу да очекују, додаје он.   „Да су ово неке друге године и нека друга епоха то би се јако лоше завршило по Велику Британију и њене савезнике. Међутим, не само Србија и српски народ, већ и цео Балкан је у опадању и то је иживљавање на све слабијим земљама зато што они буде најмрачније националистичке снаге међу Албанцима, Бошњацима, етничким Црногорцима и то је најстрашније“, наглашава наш саговорник.   Косово за почетак, после Бујановац, Медвеђа и западна Македонија   За македонског новинара Миленка Неделковског британски пројекат о Косову и Метохији само је припрема за ширу акцију која ће у будућности обухватити и Бујановац, Медвеђу, западну Македонију и друге регионе. То показује и решеност да се сви опоненти дискредитују и униште, каже он. Ипак, Љепојевић сматра да су британски империјални капацитети ограничени. Балкан, поготово онај његов део који још није постао део ЕУ, занимљив је за Британију и она процењује да би било корисно да се уложе одређена средства за ширење њеног утицаја. Јер, како наш саговорник каже, одатле би био британски уцењивачки капацитет био проширен и на ЕУ, и на Блиски исток.   „То су планови и амбиције, међутим, реалност је много другачија и зависи од две ствари. Пре свега зависи од догађаја, јер не знамо шта ће се све дешавати. Друго, зависи од тога у којој мери Британија може да представи себе као обновљену силу. Моје мишљење је да је то потпуно нереална амбиција, али тамошња државна номенклатура верује да треба покушати“, закључује Љепојевић.   rs.sputniknews.com   Британски тајни пројекат – како да Срби заволе независно Косово | ИСКРА
      ISKRA.CO Британски тајни пројекат еуфемистичког назива „Јачање позитивног мира на Косову и у...
×
×
  • Креирај ново...