Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
JESSY

Откриће и пренос моштију светог Стефана, архиђакона и првомученика

Оцени ову тему

Recommended Posts

Пошто свети архиђакон Стефан би камењем убијен од Јевреја, чесно тело његово лежаше на отвореном месту под градом ноћ и два дана: јер беше остављено да га поједу пси, звериње и птице. Али се ништа не косну тела, јер га Господ чуваше. Друге пак ноћи славни законоучитељ јерусалимски Гамалил, који се спомиње у Делима Апостолским (5, 34; 22, 3), који беше почео нагињати вери Христовој и постао потајни пријатељ светих апостола, посла побожне људе да неприметно узму првомучениково тело; и он га однесе на своје имање у село које се по њему називаше Кафаргамала, тојест село Гамалилово, удаљено двадесет потркалишта од Јерусалима.

Ту га Гамалил чесно погребе, положивши га у пећини уновом гробу свом. Потом Никодим, кнез јеврејски, који ноћу беше долазио Господу Исусу (Јн. 3, 1-2), престави се плачући над гробом светога Стефана; Гамалил и њега сахрани у исту пећину близу првомученикова гроба. Затим и Гамалил, примивши свето крштење са својим сином Авивом и богоугодно поживевши неко време у хришћанској побожности, сконча; оба они бише погребени у истој пећини крај Стефановог и Никодимовог гроба.

Од тога времена прођоше векови, изгинуше мучитељи који су дуго гонили Цркву Божију, и са обраћењем Константина Великог наступи за Цркву мир и свуда процват побожности; тада, по откровењу Божјем, бише пронађене чесне мошти светог првомученика Стефана и крај њега сахрањених богоугодних мужева: Никодима, Гамалила и Авива. Пронађе их презвитер споменутог села Лукијан после оваквог виђења. У девет сати једне ноћи уочи петка Лукијану се јави у саном виђењу неки светолики старац, високог раста, украшен седином, подуже браде, обучен у беле одежде, ишаране златастим крстовима, у руци имађаше златан жезал. Куцнувши презвитера жезлом у ребра, он га трипут викну по имену: "Лукијане! Лукијане! Лукијане!" и стаде говорити: "Иди у Јерусалим и реци светом архиепископу Јовану: Докле ћемо бити затворени, - зашто нас не отвараш? Јер у време твога епископовања треба да будемо јављени. Зато без одлагања отвори гроб наш, где мошти наше леже занемарене, час квашене кишом, час гажене ногама неверних. Ја се бринем не толико за себе, колико за свете што са мном леже, који су достојни велике части. Отвори мошти, да би Бог отворио врата милосрђа свету, притиснутом многим невољама". - Препавши се, презвитер Лукијан упита јавившег му се мужа: "Ко си ти, господине? и ко су ти о којима говориш да су с тобом?" - Овај одговори: "Ја сам Гамалил, васпитач и учитељ Христовог апостола Павла, а са мном почива господин Стефан архиђакон, камењем убијен од Јевреја и просвештеника јерусалимских за веру Христову; тело његово, бачено за храну псима, зверима и птицама, ја узех ноћу, донесох у ово село и положих у мојој пећини, припремљеној ми за гроб, желећи да имам удела са њим у васкрсењу и благодати Господњој. У другом пак гробу, у тој истој пећини, положен је господин Никодим, који од самог Господа Христа би научен светој вери и од апостола прими свето крштење по вазнесењу Господњем; Јевреји, дознавши за његову веру у Христа, испунише се гнева и хтедоше га убити, као и Стефана, али то не урадише из уважења према мени, пошто ми Никодим беше рођак; но одузеше му старешинство, и његову имовину присајединише црквеној, па проклевши га, протераше га из града са многим увредама и бешчешћем. Тада га ја примих у своје село и издржавах га до његове смрти; а кад умре, ја га сахраних близу моштију првомученика Стефана. Тамо у трећем гробу, ископаном у пећинској стени, ја сахраних свог милог двадесетогодишњег сина Авива, који заједно са мном беше примио свето крштење од Христових апостола, а који умре пре мене. Умирући, ја оставих завештање да и моје тело положе поред њега". - Презвитер га опет упита: "Где ћемо вас тражити?" - Гамалил одговори: "Тражите нас испред села на јужној страни, на њиви званој Делагаври (тојест њива људи Божјих)". - Рекавши то, он постаде невидљив.

Пренувши се од сна, презвитер захвали Богу, и помоли се говорећи: Господе Исусе Христе, ако је ово јављење од Тебе, а није нека обмана, онда нареди да ми се оно понови трипут. - И стаде се Лукијан постити, једући само сув хлеб до наредног петка, проводећи у молитви и никоме не казујући виђење.

Ноћу наредног петка у девет сати Гамалил се опет јави презвитеру Лукијану на исти начин као и први пут, и рече му: Зашто си пренебрегао отићи и обавестити светог архиепископа Јована о свему што сам ти рекао? - Презвитер му одговори: Опрости ми, господине мој, ја се побојах да после првог виђења одмах идем и обавестим, плашећи се да не испаднем лажов; зато молих Господа да те пошаље к мени и други и трећи пут, да бих се уверио у истинитост. - А Гамалил, пруживши руку, рече: Мир теби, презвитере, почивај! - И изгледаше као да се удаљује од очију презвитерових. Затим, обраћајући му се понова, рече: Лукијане, ти размишљаш о томе како ћеш пронаћи и распознати мошти свакога од нас. Ево, погледај и разумеј што ти се показује. - Рекавши то, он принесе к презвитеру четири корпе; по изгледу три беху златне, а четврта сребрна: једна од златних корпи беше пуна црвенога цвећа, друга и трећа беху пуне белога цвећа, а четврта, сребрна корпа беше пуна жутог миомириеног шафрана. Прву златну корпу са црвеним цвећем Гамалил постави с десне стране презвитеру на истоку, другу са белим цвећем постави на северној страни, а трећу и четврту корпу постави заједно на западној страни, наспрам прве која се налазила на источној страни. И презвитер упита Гамалила који му то показиваше: Шта то означава, господине? - Он одговори: То означава наше гробове, у којима ми почивамо: тако, прва златна корпа са црвеним цвећем на истоку, означава гроб светог Стефана, обагреног мученичком крвљу за Христа; друга златна корпа са белим цвећем на северној страни, означава гроб господина Никодима; трећа златна корпа, са белим цвећем, што је према западу, означава мој гроб; а четврта корпа сребрна, пуна миришљавог шафрана, што стоји заједно са мојом, означава гроб мога сина Авива, који беше од утробе матере своје чист телом и душом и сконча у беспрекорном девству. - Рекавши то, Гамалил постаде невидљив, исто тако и корпе.

После овог виђења презвитер узнесе благодарност Богу, и још више приону на молитву и пост до трећега петка, очекујући да се и трећи пут удостоји истог јављења. И понова ноћу уочи трећега петка, онај чесни и светолики муж Гамалил, представши презвитеру у виђењу, рече му са претњом: Зашто се досад ниси постарао да отидеш код архиепископа и да га обавестиш о ономе што ти је јављено и речено? Зар не видиш колика је суша и невоља у поднебесју? А ти не хајеш. Еда ли нема по пустињама светих мужева, бољих од тебе, достојних овог откривења? Но ми, мимоишавши њих, хоћемо да будемо јављени преко тебе. Стога устани, па иди и кажи архиепископу да отвори место где ми почивамо и подигне храм, да би се нашим молитвама Господ смиловао на људе Своје.

Презвитер, уставши и заблагодаривши Богу, хитно оде у Јерусалим и обавести светог архиепископа Јована о овом трикратном виђењу и наређењу. Архиепископ, заплакавши од радости, рече: Благословен Господ Бог човекољубац који хоће да нам јави милост Своју откривењем светих Својих. И када се удостојимо пронаћи мошти њихове, онда треба мошти светог првомученика архиђакона Стефана пренети овамо у град, где се он борио са Јеврејима и видео небо отворено и Христа Бога у слави Његовој. А ти, чедо, - обрати се он презвитеру, - отиди на ту њиву и пронађи то место где леже свеци, раскопај до гробова њихових, па ме извести.

Вративши се из града у своје село, презвитер сазва побожне људе и оде с њима на њиву Делагаври. На тој њиви бејаше брежуљчић, па мислећи да мошти светих почивају ту, он хтеде ту да копа. Али најпре сву ноћ проведе у молитви на том брежуљчићу. Те пак ноћи свети Гамалил се јави неком иноку Нугетију, који обитаваше близу тог места, и рече му: Иди и кажи Лукијану презвитеру да се не мучи са копањем на том брежуљчићу, јер ми тамо не лежимо; него нека нас тражи крај шуме, са јужне стране, тамо смо сахрањени; а на оном брежуљчићу нас су полагали када су нас носили да нас сахране, и над нама по старом обичају творили плач; и за сведочанство тог плача учињеног над нама, насут је тај брежуљчић.

Уставши, инок оде и нађе на споменутом брежуљку презвитера Лукијана са многим људима где већ беху почели да копају, и исприча Лукијану оно што виде и чу. Презвитер прослави Бога што јави и другог сведока откривења. И упутише се к шуми, и поред ње нађоше камен са јеврејским написом: Хелиил, што значи: слуге Божје. Окопавши тај камен и помакнувши га, они пронађоше тесан улаз у пећину. Ушавши са свећом у пећину, они угледаше ископане у зидовима гробнице, и у њима мошти светих. Улаз у пећину беше с јужне стране; с десне стране према истоку беше гроб светог Стефана; наспрам улаза, на северној страни, гроб светог Никодима; а на западној страни, према светоме Стефану, почиваше свети Гамалил са сином, као што то беше раније показано презвитеру у виђењу корпи.

Презвитер одмах извести архиепископа јерусалимског Јована о обретењу светих моштију. Архиепископ, узевши са собом два епископа који се ту десише: Елевтерија севастијског и Елевтерија јерихонског, хитно дође на то место к моштима светих. Пошто улаз у пећину би проширен, они уђоше унутра. Када отворише гроб светог првомученика, одмах се затресе земља и људи, достојни по животу, чуше глас анђела који горе певаху: Слава на висини Богу и на земљи мир! (ср. Лк. 2, 14). А од моштију светога излажаше такав мирис, какав нико од људи никада осетио није; и тај неисказани миомир разли се по ваздуху за читавих десет потркалишта; и сви мишљаху као да се налазе у рају. Са архиепископом пак беше дошло много народа из Јерусалима и из околних села; међу њима се налажаху многи болесници, болесни од разних болести: слепи, сакати, мучени унутрашњим болестима, бесомучни, покривени ранама; сви они одмах добише исцељење. Број исцељених изношаше седамдесет три. Онда узевши мошти свију четири угодника Божјих изнесоше их на брежуљак уз појање псалама и других свештених песама; и људи их се дотицаху целивајући их с побожношћу. Архиепископ ускоро подиже на том брежуљку цркву у име обретених светаца и положи у њој мошти Никодима, Гамалила и Авива, а мошти светог архиђакона Стефана пренесе свечано у Јерусалим и положи у цркви, која се налажаше у светом Сиону.

У та времена један високородни муж, сенатор Александар, са женом својом Јулијаном допутова из Цариграда у Јерусалим на поклоњење светим местима. Видевши чудеса која бивају на гробу светог првомученика Стефана, Александар сагради у име његово камену цркву у граду, и много моли архијереја да мошти светог Стефана пренесе у њу; архијереј изађе у сусрет његовој усрдној молби и пренесе мошти. Но након извесног времена Александар се у Јерусалиму смртно разболе, и остави својој жени завештање са заклетвом: да му направи ковчег сличан ковчегу првомученика, и да га у њему положи поред моштију светог Стефана. Завештавши то, он умре. Жена поступи по завештању мужа: начини ковчег по свему сличан ковчегу светога Стефана, и у њему тело мужевљево при свечаној сахрани положи поред ковчега светог првомученика. И живљаше она у Јерусалиму при поменутој цркви, не желећи да се одваја од умрлог мужа, јер она вероваше да је он жив Богу.

Пошто Александрова жена бејаше још млада, лепа и усто богата, многи јој високородници нуђаху брак. Али она, целомудрена жена, никако није хтела да ступа у други брак, чврсто чувајући супружанску верност првоме мужу и очекујући да при васкрсењу добије са њим исти удео, приправљен праведницима. А када јој један од веома моћних властелина стаде силно досађивати својим наваљивањем да ступи са њим у брак, Јулијанија, желећи да се избави од њега, одлучи: да узме тело свога мужа и врати се своме завичају у Цариград, пошто већ беше прошло осам година од дана престављења њенога мужа. И она моли архиепископа да јој не забрани узети тело свога мужа; но архиепископ не пристаде. Тада Јулијанија одмах написа своме оцу који је живео у Цариграду, да јој издејствује од цара такво наређење, по коме би она могла несметано узети тело свога мужа и допутовати у Цариград. Ускоро њој стиже од цара наређење какво је тражила и показа га архиепископу. Видевши царево писмо, архиепископ се више не могаше противити и даде свој благослов да буде по Јулијанијиној молби. Тада Јулијанија, с благословом откривши у земљи оно место где стајаху оба ковчега: светог првомученика Стефана и њеног мужа Александра, узе као погрешивши ковчег са моштима светог првомученика уместо мужевљевог ковчега, јер је тако хтео Бог и желео првомученик. Пошто утовари ковчег у кола, у која беху упрегнуте мазге, Јулијанија крену на пут. Беше вече када она изиђе из Јерусалима; и те ноћи над воженим моштима чу се у ваздуху глас анђела који певаху славословља Богу, а од ковчега исхођаше силан мирис, као од мира изливеног у великој количини. А чуше се и крици ђавола који издалека викаху: "Тешко нама, јер Стефан иде и бије нас".

Слушајући све то, слуге Јулијанијине се уплашише и упиташе своју господарицу: Шта то значи, госпођо, што се чују разни гласови који изговарају Стефаново име? Не возимо ли ми ковчег првомученика Стефана уместо ковчега нашег господина Александра? - А она, лијући сузе од радости, одговори: Ћутите, децо, све се збива како хоће Бог и свети слуга Његов. - Када стигоше у приморски град Аскалон, они нађоше лађу која је пловила у Цариград, и плативши путне трошкове седоше у лађу са моштима свечевим, и лађа се отисну на пут. А када се лађа налажаше насред пучине, подиже се страховита бура на мору, тако да таласи покриваху лађу, те се сви на лађи поплашише од страшних валова; но, гле, њима се на очигледан начин јави свети првомученик Стефан и рече: "Ја сам с вама, не бојте се!" Рекавши то он постаде невидљив, и море се одмах умири, и они пловљаху даље благополучно. Над моштима пак светитељевим ноћу се јављаше светлост, и од ковчега исхођаше силан мирис, и у ваздуху се чујаше певање анђела. Када пристадоше у Халкидон, остадоше тамо пет дана. Дознавши за мошти светог Стефана, грађани се стадоше стицати к лађи, доносећи своје болеснике. И сви болесници што их беше у граду добише исцељење доласком првомученика. А изгоњаху се из људи и ђаволи, који бежећи викаху: "Стефан, камењем убијен од Јевреја, дошавши мучи нас страховито, и гони нас свуда, на земљи и на мору".

Отпловивши из Халкидона лађа срећно стиже у Цариград. Благочестива Јулијанија оде к оцу своме и подробно га обавести о моштима светог архиђакона Стефана. Затим се заједно са оцем упути, те извести о томе цара и патријарха, и сви се испунише велике радости. Патријарх са клиром и свим народом оде на морско пристаниште у сусрет првомучениковим моштима. Изневши ковчег из лађе, положише га на цареке колеснице и повезоше чесно уз псалмопојање, хотећи да га унесу у царев дворац, пошто цар беше тако наредио. За то време се од светих моштију догодише толика чудеса, да је то немогуће исказати: јер исцељење добијаху сви, ма каква болест и недуг да беху на њима. Када ова свечана поворка стиже до места званог "Константинова купатила", стадоше мазге што су вукле цареве колеснице са моштима; и премда их слуге тукоше да иду даље, оне се никако не могаху помаћи с места. Тада један мазгов, добивши по Божјем наређењу дар речи, проговори овако: Зашто нас бијете забадава? Јер свети првомученик Стефан жели да мошти његове буду положене на овом месту.

Чувши то, сви се веома удивише и запрепастише, и прославише Бога громким усклицима. Цар онда одмах нареди да се на том месту подигне камена црква. И за кратко време би подигнута прекрасна црква у име светог првомученика архиђакона Стефана, и у њој положене чесне мошти његове у славу и хвалу Господа и Спаса нашег Исуса Христа, слављеног заједно са Оцем и Светим Духом, коме нека је од нас грешних част и слава, поклоњење и благодарност, сада и увек и кроза све векове. Амин.

|


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах
Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      У припремном периоду за Велики и Часни Пост, у недељу коју називамо „Недељом о митару и фарисеју“, Владика жички г. Јустин је служио свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Епархије жичке. Саслуживали су архимандрит Сава (Илић), протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј Радоје Сандо, протонамесници Дејан Марковић, Александар Јевтић и Новица Благојевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Стефан Милошевски.
       
      -Почела је припрема за Велики Часни Пост. Ово је време када треба да се удубимо у нашу личност, у наш живот, у наше биће и да се загледамо у наша дела. Данас читамо један део из Светога Јеванђеља по Луки у ком Господ Бог нама говори да постоје две врсте људи – цариници и фарисеји.  Цариници су били они који су прикупљали државни порез – порезници – и сви они који су се бавили послом који често пута није усмерен на народ него на уређење државе. У Старом Завету постајала је једна верска дружина или боље рећи дружина зилота који су се називали фарисеји. Они су били школовани, строго су поштовали Стари Завет, постили су два пута седмично, давали су десетак од свега што зараде и сматрали су себе да су тиме што су испунили Закон потпуно беспрекорни пред Богом. Али то је оно што су они мислили о себи, а оно што је срцезналац Бог видео у срцима њиховим то је се показало данас у јеванђелској причи о царинику и фарисеју. Цариник који, знајући да има грешна дела, грешна дела која читав народ осуђује, јер народ није волео царинике који су прикупљали порез и који су наметали да се нешто мора дати, још издалека дође и рече Господу – није могао ни да подигне очи своје ка Богу него је само рекао: „Боже милостив буди мени грешноме.“ А фарисеј, пун себе, задовољан оним што чини, а не зна да је Господ тај коме се треба клањати, рекао је: „Боже, хвала Ти што нисам као сви други људи. Постим, дајем десетак, беспрекоран сам по Закону…“ И сматрао је да ће добити похвалу од Господа Бога, беседио је владика Јустин и наставио:
      -Данашња прича нам говори следеће: да је потребно да се већ сада духовно припремамо за Пост тако што ћемо видети какви смо заправо. Да би себе познали потребно је да имамо смирења, покајања, љубави, и да то све буде спојено у пост. Јер без молитве и поста нико не може угодити Господу! И то су једина два средства којима можемо да разрешимо своје психолошке и животне проблеме. Овде у овоме свету имамо многе невоље, јер Господ Сам је рекао да ћемо у свету имати невоља, али не само невоље од других, него највише невоља од себе самих. Ако поштујемо и држимо заповести Божије и трудимо се да испунимо оно што Господ Бог тражи од нас, онај минимум да чинимо оно што можемо, тада смо послушни Господу, а послушност Богу јесте највећа врлина јер она показује и смирење и трпљење и човекољубље и милосрђе и љубав и све врлине које је Господ Бог показао нама на самоме Себи. Јер ако не стекнемо врлине, ако нисмо смирени да познамо своје грехе како ћемо моћи да те грехе разрешавамо пред Господом? Како ћемо моћи да се кајемо за своје грехе? Јер данас има многих који кажу: немам никакав проблем ни са собом ни са Богом, никога нисам убио, ништа нисам никоме украо. А Господ Бог каже: чувајте се и клоните се греха и чините добро! Ако се привремено клонимо греха, а не чинимо добро а можемо да чинимо добро, опет смо у греху – немамо милосрђа, немамо љубави, немамо човекољубља. А Господ је и љубав и милосрђе и Једини Човекољубац.
      -Дакле, ако не стекнемо врлине Христове ништа нам не помажу пост и молитва. Пост и молитва ако нису у човеку који је познао себе, а чак и стари филозофи грчки су говорили: „упознај самога себе“, не помажу. Кад упознамо себе онда ћемо видети своје врлине и своје добре стране, а најпре ћемо видети своје слабости. А како ћемо победити своје слабости? Тако што ћемо дозволити да Христова реч, Христова благодат и Христова сила уђу у нашу природу, у наше срце, душу и у ум и онда ће Он нас да води и руководи и да нас чува од свакога зла. И да нам даје радост живота. Данас многи кажу: „Ето, ја сам као тај цариник, знам да не чиним никаква добра дела и дошао сам и ја да кажем Боже опрости мени грешноме.“ То може само да каже онај који је себе измерио у Цркви Божијој са светитељима Божијим и са самим Христом. Коме се Богу он моли ако га нема у Цркви Божијој? Бог је Личност, Он није појам, није само просто неко „слово“, Он јесте Логос, али је личност и када Он као личност заживи у нама онда ми мерећи се са Њим и са Речју коју нам је дао можемо да видимо где се налазимо. И, наравно, ма шта чинили овде на земљи, ми смо најобичније слуге како се каже у Светоме Писму. Ми смо то дужни да чинимо и када чинимо ништа посебно не радимо. Ми смо дужни да то чинимо да би заблагодарили Оцу нашем, као што су деца дужна да поштују своје родитеље јер су их родитељи родили и дали им живот и упућују их како да живе у овоме животу. Тако смо ми дужни, не зато што се клањамо највећем Господару света, него зато што држећи Његове заповести ми себе оплемењујемо, ми узрастамо у меру висине раста Христова, јер смо без Њега, без Његове спасоносне науке и дела, нико и ништа. Ми смо као трска коју љуља ветар – данас јесмо, а сутра ко зна где смо. Нека Господ Бог учини да почетак овога припремног периода за Пост буде благослов за нас. Нека Господ Бог буде милостив према нама и да нам да познамо наше слабости и да нам снаге да задобијемо силу Божију и нека буде са нама у све векове и сву вечност. Амин, нагласио је владика Јустин.
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од ризница богословља,
      Да ли постоји лепша честитка српским винарима на дан њихове славе Светог Трифуна од вести да су српска вина од аутохтоних домаћих сорти прокупца и црне тамјанике апсолутно одушевила винску публику на тлу Италије, у Тревизу!     А све то догодило се на изузетно занимљивом и оригиналном сајму вина Вини да Терре Естреме, који се од 2. до 4. фебруара одиграо у градићу Тревизо, надомак Венеције, где је боје Србије на позив организатора бранио Радован Ђорђевић с винима од прокупца и тамјанике из своје винарије Чокот, али и онима из манастирске винарије Буково, која је представљена винима Црна тамјаника, Гаме и Цабернет Саувигнон.   Ова манифестација у суштини представља место састанка љубитеља вина и професионалаца заинтересованих за мале произвођаче, такозвану „херојску” производњу вина из Италије, али и шире, дакле с неприступачних позиција, великих висина, каменитог тла, тераса, дина, малих винских острваца... Уосталом, група људи која то организује фокусирана је искључиво на ову тему и организује овакве салоне широм света.   - Организатор салона Алваро де Ана био је присутан на салону вина у Хајату, где смо остварили контакт и после чега је моментално уследио позив – каже Радован Ђорђевић. – Због удаљености и трошкова пута понудио је Букову и нама гратис излагачке позиције, па смо били у могућности да прихватимо, а обрели смо се у друштву винара из целог света: Хрватске, Словеније, Аргентине, Чилеа, Италије, Шпаније... Без лажне скормности, српска вина су привукла изузетно велику пажњу, а коментари и реакције били су више него позитивни. Мислим да су сви присутни били изненађени укусима прокупца и беле и црне тамјанике, те снагом гамеа из Букова. Посебно радује што су и колеге винари, други излагачи такође били одушевљени. Ово је збиља била добра прилика за нас произвођаче да видимо своју позицију и правац којим идемо и одлична прилика да покажемо своја аутохтона вина и упознамо едуковану европску публику са њима.   И сам заједнички назив округлих столова „Херојска вина: храброст да се буде јединствен” довољно говори о намери организатора да се у избору издвоје од технолошке униформности. Значај наступа српских винарија тим је већи јер није била реч о великом светском оцењивању, каква све више служе комерцијализацији винске приче и провери сопствених чула винских познавалаца, већ о објективним оценама винољубаца и људи из винског бизниса.   - Искреност публике пред искреним винима била је очигледна и у начину на који су посетиоци с пажњом и симпатијама пропратили појаву братства манастира Буково у Тревизу и хвалили њихова вина, а за црном тамјаником су буквално откинули! Људи су се питали у неверици шта је ово – одушевљено објашњава Ђорђевић.   Верујемо да ће ово бити још један подстрек домаћим винарима да с посебном пажњом негују то мало аутентичних домаћих сорти које очигелдно изазивају велику пажњу свуда у свету.     Извор: Вино.рс
    • Од ризница богословља,
      По благослову Његовог Преосвештенства епископа браничевског проф. др Игнатија, декана ПБФ, данас је Његово Блаженство Архиепископ охрдиски и Митрополит скопски Г. Јован у великом амфитеатру Православног Богословског Факултета одржао предавање на тему "Учење светог Григорија Паламе о обожењу - божанске енергије у контексту литургијског богословља". Предавању су присуствовали Његово Преосвештенство епископ западноамерички проф. др Максим, Његово Преосвештенство епископ франкфуртски и све Немачке Г. Григорије, професори, студенти и гости Православног Богословског Факултета у Београду. Предавање је започето заједничким певањем торпара, а присутнима се најпре обратио епископ Максим. 
       

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од ризница богословља,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 14. фебруара 2019. године свету архијерејску Литургију у храму Светог мученика Трифуна на Топчидерском гробљу   Прилог радија Слово љубве     https://youtu.be/P6ayhoIeSpI
        Саслуживали су протојереји-ставрофори Бранко Топаловић и Никола Трајковић, јереји Владимир Марковић и Василије Војводић, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Петар Дабић и Драган Танасијевић. По освећењу те обновљене светиње, Његова Светост је одликовао старешину храма оца Василија Војводића чином протојереја, док је ђакона др Петра Дабића, кардиолога ИКВБ Дедиње, Патријарх одликовао чином протођакона.
          Пошто је преломио славски колач дугогодишњих домаћина славе породице Бабовић, Његова Светост Патријарх је служио помен ктитору храма Николи Спасићу и протојереју-ставрофору Дејану Дејановићу, а затим уручио грамате заслужнима за обнову храма Светог Трифуна. Одликовани су др Гордана Ђорђевић, постхумно Светлана, Родољуб и Небојша Драмлић, ЈП Пошта Србије, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије др Милета Радојевић, Томас Биберг, Веско и Данијела Бабовић, Љубомир Димитријевић, Ваљаоница бакра Севојно, Задужбина Николе Спасића, Телеком Србија. 
          Високо црквено признање орден Светог краља Милутина патријарх српски г. Иринеј уручио је г. Георгију Крстаноском, архитекти из Београда, за његово несебично залагање и пружање велике стручне и материјалне помоћи приликом генералне обнове храма Светог Трифуна. Протођакон др Петар Дабић одликован је орденом Светог Саве трећег степена за његово несебично залагање и велику финасијску помоћ за генералну обнову храма Светог Трифуна.         Извор: Српска Православна Црква   ПОВЕЗАНА ВЕСТ:   https://pouke.org/forum/index.php?/index/-/1346435757/патријарх-иринеј-у-београдском-храму-светог-труфуна-ми-смо-гости-на-овоме-свету-r12649/
×