Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. Ana B.

    Ana B.

  2. Милан Ракић

    Милан Ракић

  3. александар живаљев

    александар живаљев

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Можда, после речи „љубав“, најпрежваканија је реч „слобода“, која је, исто као и реч „љубав“, сасвим изгубила на свом значењу. Заиста – шта је љубав? шта је слобода?
      Из перспективе нашег века, можемо са сигурношћу констатовати, да је љубав замењена са заљубљеношћу, а слобода – са могућношћу избора. Слично, и довољно дуго поистовећивано, тако да се данас, у мозгу просечног човека, то свело на исто. Љубав = заљубљеност, слобода = избор, те како су ове две категорије у међусобној зависности, а заправо произилазе једна из друге, да би се опет улиле једна у другу, то данашњи свет јесте неповратно изгубио право да воли, у својој инфантивној потреби да буде вољен.
      Генерација неодрасле деце, жели да буде вољена по сваку цену, уз могућност да изабере „објекат“, који ће да их воли. На жалост, свет је поистоветио слободу са избором, тако да је исти постао морањем.
      „Мораш да бираш! Мораш да будеш слободан! Мораш да си насмејан!“ – јесу само неке од данашњих флоскула, којима се мери срећа. Тужно је у ствари то, што је постало битније да се покаже та своја срећа, од реалне среће, коју човек живи. Дакле, битније ми је да људи виде да сам срећан, него ли то да ли сам заиста срећан.
      Придев „срећан“ долази од глагола „сретати, срести“, тако да је јасно по себи да срећа није „једносмерна улица“. Ипак, избор сужава околности среће на саму особу која бира, а не на ону коју среће, те тако сама срећа зависи од тог нашег избора да будемо то, а не од личности која ће нас обасјати тиме. Што нас неумитно води ка љубави, изистинској срећи. Али, поистоветивши слободу са избором, ми поистовећујемо и љубав са заљубљеношћу, тако да и овде покушавамо да бирамо. Бирамо особу коју желимо да сретнемо, и са којом желимо да будемо срећни. Тужна је истина да након такве особе долази нека друга, јер ни ову прву нисмо срели, већ смо је изабрали. Заправо, то је права несрећа данашњег века! То, што је човек поистоветио слободу не са љубављу, него са могућношћу избора.
      Или, као што је то веома елоквентно срочио Христо Јанарас: „Слика слободе данас јесте супер-маркет: уђеш и бираш. Али са људима не можеш да бираш: са њима стојиш у односу и не можеш изабрати шта ћеш волети из њихове личности. Волиш њих. Или не волиш”.
      Свакако, многи се данас одушевљавају Егзиперијем, и његовом илустрацијом љубави, у догађају сусрета дечака и лисице. Ти исти, многи, се одушевљавају и Литургијом као заједницом љубави. Као заједницом зрелих личности, које спаја та димензија љубави, која нас и преображава од ове муке палог постојања, у радост вечног постојања. Постојања у љубави, у сусрету, јер „Бог љубав је“, што би рекао ап. Јован.
      Да, личност, љубав, заједница… и, варијације на тему, без реалног осврта на онтолошки значај тих речи, чини да и те саме речи изгубе на значају, у том свом папагајском понављању. Што се и догодило. Признајмо то себи напокон! Говорим о нама, православним хришћанима. О нама, који и даље имамо неке двојбе око тога ко има права да се причести, а ко не. Видите, и овде говоримо о правима, само црквена терминологија је другачија, па ћемо рећи – „ко је достојан да се причести“, али у принципу ту сами себи „улећемо у стомак“, јер и сами врло добро знамо да нико није достојан. Ипак, бирамо ту реч да не бисмо говорили о правима. Неизбежним правима. Но, добро… остаје и даље питање – ко је достојан да се Причести?
      Видите, само постојање тог питања јесте сведок нашег отуђења. И наше неслободе, изражене у том нашем избору да месец дана не једемо свињетину. Комично, али тако је, јер тих месец дана јесте потврда да смо изабрали да будемо „достојни“. И, то је то!
      Најтужнија, али буквално најтужнија, реалност тог избора, јесте да смо њиме заборавили слободу којом смо вољени… и, којом треба да волимо.
      Мислите о томе!
       
      Свештеник др Угрин Поповић
    • Од ризница богословља,
      Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље које се чита на 26. недјељу по Духовима. С обзиром да за православне Хришћане почиње Божићни пост, отац Слободан нас је подсјетио на значај овог, као и сваког другог поста и правила и смисао Божићног поста. Он је подсјетио на ријечи Светог Јована Златоустог: ,,Кад кажеш да постиш, увјери ме у то својим дјелима“, које свима нама треба да буду путоказ у току посног периода.   Звучни запис емисије   Отац Слободан Јокић је затим тумачио и молитву на Литургији и ријечи ,,Горе имајмо срца“. “Ту према горе је Господ, ту је Царство небеско. Ми треба да својим унутрашњим бићем стремимо ка Оном из Горњих сфера“- објашњава отац Бобан. Отац Слободан је одговарао и на питање шта можемо да урадимо за душе својих упокојених. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако одслушате ову нашу емисију.   Извор: Радио Светигора
      View full Странице
    • Од ризница богословља,
      Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље које се чита на 26. недјељу по Духовима. С обзиром да за православне Хришћане почиње Божићни пост, отац Слободан нас је подсјетио на значај овог, као и сваког другог поста и правила и смисао Божићног поста. Он је подсјетио на ријечи Светог Јована Златоустог: ,,Кад кажеш да постиш, увјери ме у то својим дјелима“, које свима нама треба да буду путоказ у току посног периода.   Звучни запис емисије   Отац Слободан Јокић је затим тумачио и молитву на Литургији и ријечи ,,Горе имајмо срца“. “Ту према горе је Господ, ту је Царство небеско. Ми треба да својим унутрашњим бићем стремимо ка Оном из Горњих сфера“- објашњава отац Бобан. Отац Слободан је одговарао и на питање шта можемо да урадимо за душе својих упокојених. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако одслушате ову нашу емисију.   Извор: Радио Светигора
    • Од Рапсоди,
      Када женски админ добије црвену ленту ,  знајте да смо  га угасили....
      Имате ли неку идеју ? 
    • Од ризница богословља,
      „A hero is someone who understands the responsibility that comes with his freedom.“ Bob Dylan Зашто Дилан? Ова уводна сентенца садржи два важна аспекта хришћанске перспективе и постојања уопште. Одговорност и слободу.

      „Само они који познају слободу од жеље могу да разумеју пуно значење слободе од страха, а само они слободни и од жеље и од страха у позицији су да осмисле страст ка јавним слободама“. Ослобођен од страха човек улази у уске ходнике свог бивствовања, а ношен одговорношћу бива ослобођен симулакрума.
      Одговорност је незаобилазни део сваког појединца. У супротном бићемо као Мрожеков јунак који не прихватајући Грбавца и живећи само за себе, који бежећи од одговорности пред самим собом, али и пред другима, у страху, пуца у свакога ко има грбу.
      „Диланов став је став визионара, пророка. Његове слике долазе из нашег друштва, али виђене су његовим очима, а не на начин на који би ово друштво желело да буде схваћено. Има много занимљивих елемената у визији Боба Дилана: његова свест о патњама и врлинама потлачених, његов осећај за неподопштине савременог друштва у САД, његова мржња према рату, његова лична потреба за независношћу од материјалистичке културе, као и његов предосећај апокалипсе.
      Диланова визија је, у ствари, битно апокалиптичка; увек изнова он говори о злом свету који ће ускоро бити кажњен и укинут, онда када брод пристане[ii]. Његов избор за Нобелову награду за књижевност је изазвао контраверзне ставове од негодовања преко потпуног неодобравања па до тога да ју је требао још давно добити. Многи су толико били збуњени да су реаговали са индигнацијом и презиром. Мени је жао што је није добио Леонард Коен, али очекујем да ће наредни у низу бити Том Вејтц или Ник Кејв. Али оно што је мени посебно занимљиво је да су стихови његових песама постали делови наслова научних радова.
      У научним радовима је пронађено преко седам стотина цитата из Диланових песама. Од тога је 135 цитата базирано на песмама „“Blowin’ in the Wind“ i „The times they are a’ changin“. Диланова поезија је променила поглед на свет и приступ објашњавања света. А свет нам објашњавају религија, наука, филозофија, а с њима равноправно поезија. Не мислим да је Дилан најважнији, далеко од тога, али је сигурно занимљив избор.
      Поезија нас води кроз неслућене лавиринте љубави, и хтели или не, захваљујући њој приморани смо да истражујемо наше почетке, како  би сви схватили шта се морало догодити да буде овако. Одакле смо и куда идемо? Кад тад ће нас та вечна питања сустићи иза угла. Она одзвањају нашим бићима из даљине прошлих времена и остављају нас упитане и зачуђене. А то су вечна питања поета.
      Колико данас поезија одговара свом првобитном назначењу у овом друштву спектала, забаве и игара, таблоида и хедонистичких маштарија, који нису плодно тло за увезивање у својој визији свих ових контекста. Опасно је сводити мишљење о поезији уопште на само један укус, поготову ако је тај укус израз гласа народа. Опасно је сводити поезију на дословно певање уличним сленгом и на баналну риму. Поезија је органон за мењање стварности, она гађа In medias res. Они који заборављају филозофију, или не читају поезију, само су они који је никада нису ни разумели нити јој веровали.
      Данашњи човек је у свом разуму укинуо везу поезије са одговором на постојање, али човек, истински тражитељ, никада је не може избрисати из кода, из срца, из свог крвотока. Поезија је месо и крв песника и зато је она вечна истина. Погрешно је мислити да поезија „гађа“ само оне емоционално рањиве. Песник мисли, али и пише наше неизречене, недомишљене мисли, мисли које не умемо да уткамо у речи, емоције које не умемо да исплетемо у ниску поезије, он мисли наше проблеме. Наше је само да схватимо оно што је он досегао. Они који су склонији читању цитата, углавном извучених из контекста, скрушено ће потврдити да немају времена или довољно пажње за читање поезије, а онда додати да је не разумеју. Радије ћемо упалити наше „паметне екране“, сурфовати и тражити забавне садржаје. А да ли ће нас исти ти екрани дехуманизовати за то не маримо.
      У одсуству правилне анализе и критичког приступа долази до потребе да од поезије очекујемо буквалне, једноставне одговоре, што је нова опасност. У свету критике у ком владају корист, блефирање, шмира, снобизам и лаж, добијамо погрешне информације. Опасност да једноставним стиховима без укуса изражавамо стање ствари. Опасност да надувавамо просечне песнике и поезију. Ниједна популистичка поезија не би могла у потпуности усмерити људско понашање ка лошем избору садржаја који се у највећој мери пласира широким народним масама посредством интернета, ако је то супротно са вредностима тих људи. Уметност мора бити формативни основ друштва у целини и тек тако нам неће претити опасност да изгубимо везу са квалитетом.
      Исто тако, опасно је дословно тумачити и Библију, књигу која нам нуди религиозни поглед на свет, која већ два миленијума обележава свеукупну људску делатност. Јер знамо, дакако, да је Библија, с обзиром да је готово увек тумачена дословно, изазивала (и још увек изазива) многе контроверзе и погрешне конотације. Човек одувек верује да помоћу религије, филозофије, уметности и науке може да се вине у неслућене висине и да победи зло. Оне су ту да нас одвлаче од мрака и непрестано указују на силу живота. Оне су ту да нам објасне и да нас дигну изнад и даље од хаоса постојања. „Песник и свештеник у почетку су били једно и тек су их каснија времена раздвојила. Но прави је песник увек свештеник, као што је и прави свештеник увек песник. И зар не би будућност могла опет довести натраг то стање?“[iii]
      Док наша тела свакодневно понављају исте устаљене радње, млади би људи то назвали егзистенцијалном досадом, док се мучимо да нађемо решења како бисмо превазишли сложене друштвене и економске кризе, док се појединци боре против маргинализације културе, сви неминовно примећујемо да хуманистичка уверења Декарта и Канта бивају срушена пред нашим телима која с времена на време промисле и осете емпатију јер су углавном егоистично опседнута собом. И ту филозоф и песник ступају на сцену. Никада већи комфор и никада веће незадовољство.
      У том свеопштем хаосу поверујмо да човек и даље уме да ствара. Идеалан је тренутак  да оставимо бомбастичне наслове и прионемо на читаву плејаду песника од Елиота, Јејтса, Паунде, Неруде итд, али никако пре него што прочитамо Миодрага Павловића, Брану Петровића и Васка Попу.
      Филозофија, поезија, религија и наука су златне медаље човековог стваралаштва. Наука узимајући Диланове стихове постаје поетична, свештеник-песник опевајући лепоту и спасење света постаје поетични тумач стварности. Пример је и велики хемичар Примо Леви и његовa прича о циклусу угљеника. Све ове делатности имају тежњу да спознају себе и свет око себе и оне су најплеменитије људске делатности. Оне јесу више лица исте те златне медаље. Њутнова филозофија садржи природну науку, односно садржи сазнање закона, сила, узетих из искуства и посматрања. И наизглед иако супротно принципу филозофије, опет је њему заједничко јер су им основни ставови општи.[iv] „Све истинске формуле света су поетске. Често буљим у Ајнштајнове формуле и верујем да се и оне могу препевати. Савремена физика би могла да узме за епиграф Бодлеров стих: „Човеков пут води кроз шуму симбола. Моја формула: Речи су моћни оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или о звездама.“[v]
      Логос-Реч ствара свет, покреће и даје живот. У почетку је била реч. Био је смисао. Била је љубав. Речи и служе да постављају недостижне циљеве чинећи живот вечно смисленим и испуњеним. Поезија није овоземаљски идеал јер границе које она поставља, простор који она отвара, а у који ми само провирујемо, исто тако нису овоземаљски. Још је Аристотелово и грчко стваралаштво уопште поставило вечне темеље који се поштују и дан-данас у свим делима врхунске уметности. Симболисти су се водили мишљу да су природа и објективна стварност ту само како би нам помогле да преко њих откријемо оно духовно. Водећи рачуна о ритму и мелодичности користили су језик који је за њих представљао метафоричку везу између објективног и идеалног света. Речи су значиле.
      Самоостваривање човека се постиже кроз уметност и креативно стварање, како нас је учио Ниче. Поезија и религија одгонетају човекову истинску природу и назначење, покушавају да открију његову суштину кроз категорије добра и зла. Обе нам поручују да од нас зависи да ли ћемо из себе испољити добро или зло. Али нам поручују да добро спасава свет. Не искључују једна другу, него се допуњују, надовезују. Све док нам се поезија обраћа, немогуће је умрети. Игнорисање поезије нас може довести до два сценарија. Можемо да постанемо тривијална култура, али можемо створити и утопију о којој су сви велики песници сањали. Открили смо сијалицу и њоме победили мрак. Али реч мења свет. „Ако је уметност тежња ка савршенству, а вера ка непорецивошћу, онда је филозофија трагање за никада до краја осигураном извешношћу, уколико и свака потрага за извешношћу није потрага за метафорички схваћеним Богом.“[vi] Ко се усуди да отвори врата поезије вапећи за смислом свога постојања и кога једанпут та питања и одговори зграбе, никада га више не напуштају.
      -----------------------------------------------------------------
      Hana Arent, „Sloboda da se bude slobodan“, u: Hana Arent, Mišljenje bez ograda: Eseji o razumevanju, (ed.) J. Kon.NA ENGLESKOM
      [ii] Frank Davey, Alphabet br. 17, decembar 1969.
      [iii] Фридрих фон Харденберг-Новалис, „Фрагменти“, у: Повијест књижевних теорија (од антике до краја 19. века), СНЛ, Загреб 1979.
      [iv] Хегел, Историја филозофије 1, Београдски издавачко-графички завод Београд, 1983. cтр. 54.
      [v] Разговор са песником Бранком Миљковићем поводом његове две најновије књиге песама: Порекло наде и Ватра и ништа, НИН, септембар 1960.
      [vi] Из књиге Предрага Финција, Поетозофски есеји, Сарајево 2004.
       
      Ауторка је теолог и вјероучитељ
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска

      View full Странице
×