Jump to content
Bogdan011

Кад неће Српкиње на село, хоће Албанке

Оцени ову тему

Recommended Posts

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Пошто се причести светим Тајнама, свештеник се окреће према народу и показујући Светињу, позива оне који су вољни да се причесте, заповедајући им да приступе са страхом Божијим и вером; наиме, да не презру свете Тајне због њиховог скромног изгледа, да не оклевају због тога што оно у шта верују превазилази разум, него да приступе имајући сазнање о вредности светих Тајни и верујући да оне нуде вечни живот онима који се њима причешћују.     2. Да би показали своју побожност и своју веру, верници се клањају, благосиљају и исповедају Божанство Исуса, за Кога верују да је у светим Тајнама; а да би своје славословље учинили блиставијим, користе се Пророковим речима: „Благословен Који долази у име Господње;… Бог је Господ и јави се нама“.    „Ја сам дошао, вели Господ, у име Оца својега, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.“ То је својствено правоме Господу, то приличи Јединородноме Сину, да прославља Свога Оца. Одбеглом слузи пак својствена је самовоља и отпадништво.    Знајући то, и научивши шта је то што доброг пастира разликује од вука, пророк Давид још издалека благосиља Онога Који долази у име Господње. А Господом сматра Оца и вели да Онај Који се појавио јесте Сам Бог. Тим речима и верници благосиљају Христа, Који долази и сада се пред њима појављује.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање. За такве нема закона. (Гал, 5. 22-23)   Звучни запис беседе   Његово Преосвештенство, Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеородрому. У понедељак, двадесет и други по Духовима, наша света Црква прославља преподобну Анастасију Римљанку, преподобног Аврамија Затворника, и преподобног Аврамија Ростовског. Преподобна Анастасија беше пострадала као мученица за време цара Декија, док је преподобни Аврамије Затворник мирно уснуо у Господу крајем четвртог века у својој седамдесетој години.   Његовом Преосвештенству су саслуживали: протојереј-ставрофор Живота Марковић, протонамесник Бранислав Матић и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: г-дин Јован Прокин, професор у богословији, Милан Јеличић, Илија Арсенијевић, Марко Станишић. У данашњем Јеванђељу по Матеју, Господ Христос се обраћа неверним Јудејима и говори им да је: “Све мени предао Отац мој, и нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме открити” (Мт. 11, 27-28).   Тумачећи овај одељак Светога Писма, Преосвећени Владика је говорио о односу правилног размишљања и молитве. Да би се разумеле ове речи Божанске, треба да Бог да Духа Светога човеку. “Све што је Господ рекао ученицима односи се на читав свет, а посебно на хришћане. Господ је данас рекао: “Све је мени предао Отац мој, и зато нико не зна Сина до Оца, нити Оца ко зна до Сина и ако хоће Син коме да открије”. Зашто то каже Господ? Јевреји и многи други народи сумњали су да је Господ Христос Син Божији. Он тиме хоће да каже да је Он рођени Син Оца. И баш зато што је рођени од Оца, и Њему припада све оно што му Отац даје.    Шта је Бог Отац дао Сину? Све. На првом месту дао му је да суди живима и мртвима. Поента и порука Јеванђеља је да овде видимо да Бог Отац открива тајне неба и земље, тајне и овога и онога света, а Син открива Оца. И зато што је Господ, Бог Отац дао Богу Сину, и зато Христос каже: “Ходите сви који сте уморни и натоварени и обремењени и ја ћу вас одморити”. Овде Господ више мисли на јеврејски народ, иако је Христос дошао ради Израиљског народа, зато што су они били оптерећени и уморни Законом, и држали се само Закона. А тај Закон није био довољан да спасе. Зато онај који се држао само Закона, био је роб и греху и Закону”.    Владика је истакао погубност греха за човеков живот: “Грех је тај који заиста смара и замара човека. Грех га оптерећује. Ако узмемо у односу на наш свакодневни живот, ако носимо цео дан џакове, ми ћемо бити уморни. Али од тога можемо сести и лећи мало. Ко је уморан од греха? Онај који се саживео са грехом. Њему је све уморно, јер је оптеретио и срце и ум, и своје биће. Вера му је ослабила, а савест му се помрачила. Зато Господ говори: “Дођите који сте натоварени и уморни”. Хоће Бог да нас одмори од нас самих. Ми смо сами себи највеће оптерећење, како каже Свети Владика Николај: “Господе, спаси мене од себе самога”.   Човек треба да буде свестан свога греха, оно што кажу свети оци: “да нас грех заболи”, браћо и сестре. Све док нас грех не заболи нећемо га осетити, као што не осећамо органе док нас не заболе. Тражимо лека, а тај Лек је Господ Исус Христос. Он је наш највећи Лекар. Неки свети оци кажу да Господ свакоме од нас каже: куда идеш, коме идеш, зашто? Дођи к мени, Ја сам тај Лекар Који ће те исцелити. Нико нас не може утешити као Бог, јер нам нико не може опростити грех осим Бога.    Зато нас Господ позива и каже: „Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен и наћи ћете покој души својој”. Заиста док се човек не покаје његова душа није у миру. Зато што је душа боголика и богочежњива. Наша душа вапије Богу иако смо је ми обзидали зидом нашега тела. Господ не тражи од нас да ми занемаримо своје тело, али треба свему да дајемо коме колико треба... Шта је то јарам Христов? Зашто се волови стављају у јарам? Да би им јарам држао правац. Да не скрену са пута, да се не отисну, и онај и кола и онај који је на колима.    Кад каже: „Узмите јарам мој”, Господ мисли на смирење и кротост, који су нам неопходни да бисмо живели хришћанским животом. Најбољи пример смирења је Господ. У смирењу се узе живот Његов. Мучили га и приковали за Крст, а Он у смирењу”.   На крају је Преосвећени закључио своје обраћање вернима следећим речима: “Да Господ није страдао ми не би били избављени браћо и сестре. Да Господ није страдао и васкрсао, за нас би била затворена врата Раја, не би нам било спасења. Шта је та кротост? То је да кротак човек у било каквим невољама, не ропће на Бога ни на другога. Кротак је човек онај који се измири са сваким човеком.    То “опрости” је толико велико да када каже Богу и човеку “опрости” онда он највише личи на Бога. Да се помолимо Господу да нам дода смирења и кротости, да нам дода да знамо да се молимо. Да нам Господ дода да знамо да верујемо. Зато треба да проверавамо и своју веру и своју молитву. Ваља се браћо и сестре испуњавати и слушати Јеванђеље, и Јеванђеље претворити у живот. Бог вас благословио”.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од александар живаљев,
      << VREME | BR 1495 | 29. AVGUST 2019. INTERVJU – BLAGOJE PANTELIĆ >

      Kad se osvestimo, olupaćemo se o pod
      petra živković "POŠTO SE SASTAV SINODA REDOVNO MENJA, PRETPOSTAVLJAM DA ĆE SVAKI SLEDEĆI OTPUŠTATI ONE PROFESORE ZA KOJE PROCENI DA NISU PODOBNI ILI SIMPATIČNI, TAKO DA ĆE ŽIVOT PRAVOSLAVNOG BOGOSLOVSKOG FAKULTETA BITI VEOMA DINAMIČAN I UZBUDLJIV. I ŠTA NAM TO GOVORI? PA DA JE SITUACIJA U SPC DALEKO OD DOBRE. IMAMO PRAVOSLAVNOJ CRKVI NEPRIRODNU CENTRALIZACIJU. IMAMO SVE ČEŠĆA DENUNCIRANJA I PROGONE NEPODOBNIH I NEISTOMIŠLJENIKA. ODLUKE SE DONOSE APSOLUTNO NETRANSPARENTNO, NEKOLIKO LJUDI ODLUČUJE O SVEMU I KORISTE SVAKU PRILIKU DA SVOJU SVEMOĆ DEMONSTRIRAJU"
        Crkva se prethodnih nedelja našla u središtu pažnje. S jedne strane, razlog je bio intenzivni odnos visoke crkvene jerarhije sa aktuelnom vlašću i "gostovanje" predsednika Srbije na Saboru SPC, te kritikovanje onih vladika koji su se usudili da ne klimaju glavom, bilo da je reč o napadu koji je dolazio od predstavnika vladajućih stranki ili od prorežimskih tabloida. S druge strane, uzavrela situacija u Crnoj Gori i pokušaj obračuna tamošnjeg državnog vrha sa SPC ne jenjava. Konačno, i unutar Crkve je došlo do previranja. U javnosti se pojavila polemika između dvojice episkopa, bačkog Irineja i zapadnoameričkog Maksima, što po sebi i nije sporno. Na kraju, gde postoji mišljenje, postoji i razilaženje.
      Međutim, stvari nisu tako jednostavne.
      Kako je portparol SPC, vladika bački Irinej naveo u intervjuu za dnevni list "Danas", iz razloga "teološke prirode" koji "najvećem delu javnosti ne bi bili dovoljno shvatljivi", Sinod Srpske pravoslavne crkve najavio je "povlačenje blagoslova" za predavanje na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu episkopu zapadnoameričkom Maksimu i docentu dr Marku Vilotiću. Bez sporenja da je povlačenje blagoslova u skladu sa Ustavom Srpske pravoslavne crkve – onim ustavom koji je donesen davnih godina prošlog veka, u nekom znatno drugačijem istorijskom i društvenom kontekstu – pitanje je šta sve ova odluka, ukoliko se zaista i sprovede, povlači sa sobom. Iako ova mogućnost postoji i na drugim teološkim fakultetima, postavlja se pitanje na osnovu čega ona može biti primenjena. Ili, drugim rečima, može li biti zloupotrebljena kao sredstvo u ličnim sukobima?
      O čemu se, u slučaju SPC, ovde radi? Šta donošenje te odluke, koja je na neki način presedan jer svakako u novije vreme ovakvo rešenje nije primenjivano, govori o stanju u samoj Crkvi?
      O tome, ali i o odnosu Crkve i države, vrednostima koje bi Crkva trebalo da brani, dometima veronauke i odnosu Crkve i medija razgovaramo sa teologom Blagojem Pantelićem, urednikom internet magazina Teologija.net (www.teologija.net) i istraživačem u Institutu za evropske studije.
      "VREME": Kako vidite odluku Sinoda SPC da povuče blagoslov za predavanje episkopu zapadnoameričkom Maksimu i docentu dr Marku Vilotiću?
      BLAGOJE PANTELIĆ: Šokiran sam tom odlukom. Sukob između episkopa Maksima Vasiljevića i episkopa Irineja Bulovića je za mene bio očekivan, kao i dešavanja na Saboru. Međutim, odluka Sinoda me je iznenadila. Smatram da najveća odgovornost za produbljivanje sukoba i nepotrebno generisanje krize na fakultetu leži na patrijarhu. Duboko sam se razočarao u Njegovu Svetost... Očekivao sam da će on posredovati između pomenutih episkopa i smiriti situaciju, što se, nažalost, nije dogodilo. Sada imamo tu nesrećnu odluku da se sa fakulteta uklone episkop Maksim, koji je redovni profesor, i docent dr Marko Vilotić.
      Episkopu Maksimu se na teret stavlja podrška teoriji evolucije. Naš Sinod je, koliko mi je poznato, jedinstven u pravoslavnoj vaseljeni po tome što je za jeres proglasio jednu naučnu teoriju. Slučaj docenta Vilotića je još neve rovatniji. Sinod, zamislite, traži da se s fakulteta istera docent Vilotić zato što je tražio i dobio neplaćeno odsustvo s posla, čak osporava i raniju odluku fakulteta kojom je dobio sabatnu godinu. Koliko znam, sva procedura je ispoštovana i sve je odrađeno po zakonu. Međutim, Sinodu se to iz nekog razloga ne dopada i sada traži njegovo izbacivanje sa univerziteta. To je, u krajnjoj liniji, ozbiljno narušavanje zakonom zagarantovane autonomije univerziteta. U Sinodu sedi nekoliko bivših profesora tog istog univerziteta, tako da mi uopšte nije jasno zašto su odlučili da svesno krše zakon. Uskoro se završava letnja pauza i videćemo kako će fakultet i rektorat reagovati. Iskreno, nisam optimista…
      Ali, ako dođe do otpuštanja pomenutih profesora, onda će biti jasno da su Sinodu date odrešene ruke da radi šta god želi i da je Univerzitet u Beogradu tu samo nekakva mecena koja finansira rad fakulteta, ćuti i aminuje svaku odluku koju donese Sinod. Pošto se sastav Sinoda redovno menja, pretpostavljam da će svaki sledeći otpuštati one profesore za koje proceni da nisu podobni ili simpatični, tako da će život Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta biti veoma dinamičan i uzbudljiv.
      I šta nam to govori? Pa da je situacija u SPC daleko od dobre. Imamo pravoslavnoj crkvi neprirodnu centralizaciju. Imamo sve češća denunciranja i progone nepodobnih i neistomišljenika. Odluke se donose apsolutno netransparentno, nekoliko ljudi odlučuje o svemu i koriste svaku priliku da svoju svemoć demonstriraju.
      Ako bismo se osvrnuli na sve ono što je prethodilo našem razgovoru, a tiče se odnosa Crkve i države, kao i unutarcrkvenih previranja, šta bi moglo da se nauči iz pogleda na sopstvenu senku?
      Mi se još uvek nismo okrenuli i pogledali u tu senku, koja, i zbog našeg negiranja, postaje sve tamnija. I dalje smo deo procesa za koje ne znamo kako će se okončati, ali se plašim da se neće završiti dobro. Znate onu scenu iz crtaća kada Pera Kojot Super Genije juri Pticu Trkačicu i u jednom momentu prekorači ivicu litice? On nastavlja da trči uprkos tome što je izgubio tlo pod nogama. Kada počinje da pada? Tek onda kada pogleda nadole. Tako ćemo i mi. Sada još uvek trčimo kroz vazduh. Kada budemo pogledali nadole, kada se budemo osvrnuli oko sebe, kada budemo videli u šta smo se pretvorili i kuda uopšte idemo, jednom rečju, kada se budemo osvestili, prvo ćemo se olupati o pod. A onda sledi ili ponavljanje istih grešaka ili otrežnjenje. Ako se odlučimo za ovo drugo, onda ćemo prihvatiti činjenicu da je koncentracija moći i potom nasilje nad onima koji se razlikuju od nas ili nisu deo "naše ekipe" nešto što na duže staze ne odgovara ni nama samima. Uprkos svim privilegijama i trenutnom zadovoljstvu… Bližnjeg treba voleti, ali i neprijatelja. Nasilje nije opcija. Spirala zla može da se zaustavi samo žrtvom i ljubavlju.
      Hristos kaže: "Blaženi krotki, jer će naslediti zemlju". Pazite, pominje zemlju, ima u vidu istorijsku perspektivu. Istorijski put hrišćanstva nam upravo to potvrđuje. Kada je hrišćanstvo "trijumfovalo"? Nakon što su hrišćani trpeli progone, podnosili užasne žrtve... I to nisu činili samo nekoliko meseci ili godina... Kada je doživljavalo poraze? Kada je bilo integralni deo imperija, kada su hrišćani bili na strani onih koji progone, a ne na strani progonjenih.
      Kakav odnos Crkve i države je po vašem mišljenju zdrav za oba aktera? I konačno, kako vam on izgleda danas?
      Izgleda mi kao interesni brak u kojem se supružnici ne vole, ne veruju jedno drugom, ali se trude da to niko ne primeti. A to je, kao što znamo, nemoguće sakriti. Što je u nekoliko navrata bilo veoma primetno i u poslednjih sedam godina, najčešće kada je reč o Kosovu i Metohiji.
      Ali, čini mi se da o tom odnosu ponajbolje govori činjenica da nemamo ministarstvo vera. Ono je ukinuto još u vreme Borisa Tadića, a u vreme Vučića je svedeno na nivo uprave. Danas se crkvama i verskim zajednicama bavi Uprava pri Ministarstvu pravde. Dakle, sa poglavarima verskih zajednica, država, u kojoj živi više od 90 odsto vernika, komunicira preko, grubo rečeno, ćate u Ministarstvu pravde. To je loše iz više razloga. Na primer, rad ministarstva je transparentniji i mogućnost da dođe do nekih zloupotreba i narušavanja sekularnosti države daleko je manji. U praksi se već pojavljuju izvesni problemi. Međutim, to je osetljiva tema i bilo bi nam potrebno više prostora da se njome pozabavimo.
      S druge strane, mi u Novom zavetu nalazimo odgovor na to pitanje. Tamo čitamo – dajte caru carevo, a Bogu Božije. Može li biti jasnije?! Hrišćani treba da plaćaju porez, to je ono što pripada caru, tj. državi. A ako car zatraži ono što je Božije, tada oni prestaju da mu budu lojalni. Imamo, dakle, odvojenost crkve i države... Ali i to je preširoka tema...
      Često čujemo da bi Crkva trebalo da bude uz narod, šta za vas to znači?
      Ništa. Otrcana fraza ljudi koji ne znaju šta je crkva. Znate, crkva je zajednica vernih, ona je narod. Crkva smo vi, ona žena s bebom koja prosi ispred hrama i ja, jednako koliko i episkop zapadnoamerički, episkop bački ili patrijarh srpski. Zapravo, crkva smo svi mi sabrani na jednom mestu. Nije crkva arhijerejski sabor. Neki misle da jeste, ali to je njihov problem. Iako liturgija podseća na pozorišnu predstavu, episkopi i sveštenici nisu glumci, a mi laici nismo samo publika. Često čujem da se govori o crkvenom vrhu. Toga u crkvi nema, nema subordinacije. Nema vrha i dna. Postoji jerarhija, svako od nas ima svoju službu, ali poredak nije piramidalan. U crkvi nismo jednaki jer se po mnogo čemu razlikujemo. Nismo jednaki, ali jesmo jedno. Mi smo zajednica ljubavi. Ako nema ljubavi, nego se na njenom mestu pojavi, recimo, moć, nasilje ili nešto slično, onda se ta zajednica raspada, pretvara se u nešto što nije crkva.
      Koje vrednosti bi trebalo da Crkva brani ili možda, još jasnije, koga bi trebalo da brani danas?
      Kakvo je to pitanje? Pa svoje ktitore i priložnike – političare, tajkune, lokalne moćnike, ugledne biznismene i njima slične darodavce. Šalim se, naravno. Treba da brani u prvom redu one koje su svi odbacili i da se ne obazire na njihovu nacionalnu, političku, čak ni versku opredeljenost. Treba da zbrine onog Roma transvestita koji se prostituiše na štajgi. Homoseksualca zaraženog ejdsom kojeg se porodica odrekla. Majku troje dece koja neprijavljena radi za minimalac, švercuje se u prevozu i ima samo za dva obroka dnevno. One koji se u ovoj prokletoj tranziciji nisu snašli, pa im deca danas gladuju, a oni poniženi rade u pelenama i ćute. Bolesne koji nemaju za lekove. Roditelje koji nemaju novca da deci kupe udžbenike. Izbeglicu koja je preživela plavu grobnicu za crne ljude, kako je neko nazvao Sredozemno more, i sada u Borči čeka da se smiluju na njega i dozvole mu da nastavi da živi život dostojan ljudskog bića. Crkva treba njih i njima slične da brani.
      Međutim, mora se reći da SPC to u određenoj meri i čini. Posebno bih pomenuo ono što radi otac Vlada Marković, jedan mladi sveštenik i, da se pohvalim, moj prijatelj. On je uspeo da u Verskom dobrotvornom starateljstvu napravi narodnu kuhinju koja svakoga dana nahrani skoro dve hiljade gladnih u Beogradu. Mnogima nabavlja lekove, organizuje besplatne preglede, kurseve jezika, letovanja i još mnogo toga. Čovekoljublje, dobrotvorni fond SPC, takođe ima ozbiljnu haritativnu delatnost, posebno kada je reč o zbrinjavanju izbeglica. Ima svetlih primera, ali da se ne lažemo, oni su veoma retki.
      Jednom rečju, Crkva treba da brani jevanđeljske vrednosti. Znam da to nije lako, ali ako to ne činimo, nismo hrišćani. Ako nismo solidarni, ako se ne žrtvujemo za bližnje, ako ih ne volimo, a predstavljamo se kao hrišćani, onda nismo ništa drugo do najbedniji licemeri.
      Smatrate li da je Crkva iskoristila mogućnost da obrazuje ljude i da ih uobličava na hrišćanski način koju ima veronaukom, kako u školi tako i u hramovima?
      Bolje je nego u vreme bivše Jugoslavije. Veronauka je u značajnoj meri doprinela tome, kao i sređivanje stanja na Pravoslavnom bogoslovskom fakulteta nakon vraćanja na Beogradski univerzitet. Međutim, poslednjih nekoliko godina primećujem ozbiljnu dekadenciju. Veroučitelji su prosvetni radnici drugog reda, i o njima ne brine ni crkva ni država. Programi su loši, udžbenici zastareli. Srednje bogoslovske škole su u katastrofalnom stanju, one su bukvalno pred zatvaranjem. Bogoslovski fakultet upisuje zabrinjavajuće mali broj studenata, a poslednji događaji nam govore da će se tamo problemi tek umnožavati. Stiče se utisak da oni koji su danas u SPC zaduženi za obrazovanje nisu dorasli zadatku koji im je poveren. Kao i da su ti ljudi oslobođeni svake vrste odgovornosti. Tako da možemo očekivati dugoročnu krizu crkvenog obrazovanja koja će s vremenom biti sve dublja i dublja, a posledice toga će, uveren sam, biti katastrofalne. Spoj neobrazovanja sa fundamentalizmom, koji u verskim zajednicama nije retka pojava, stvara zapaljivu masu koja pogubno utiče ne samo na verske zajednice, već i na društvo u kojem one deluju.
      Vezano za to, sajt koji vodite teologija.net pokazuje jednu živost hrišćanstva, prožetost sa kulturom, umetnošću, društvenim pitanjima, svakako i etičkim, i to onim koja se odnose na savremeni život. Kako te glasove učiniti glasnijim odnosno vidljivijim za širu javnost?
      Tako što ćemo se, pre svega, baviti problemima savremenih ljudi, a ne tako što ćemo reciklirati teme iz prošlosti ili postavljati irelevantna pitanja samo kako bismo bili u prilici da se izjasnimo o njima. Istovremeno je neophodno i koristiti jasan i precizan jezik razumljiv današnjem čoveku, a ne govoriti, recimo, teološkim žargonom vizantijskog četvrtog stoleća. Čini mi se da je Tilihova tzv. metoda korelacije nešto što može da dâ željene rezultate. Tilih je insistirao na povezivanju hrišćanskog učenja i ljudskog egzistencijalnog stanja. Isticao je važnost međuzavisnosti jevanđeljske poruke i političkih, ekonomskih i etičkih formi u kojima pojedinci i grupe ljudi iskazuju sopstvenu interpretaciju egzistencije. Teološki odgovor treba oblikovati tako da sadrži hrišćansko uverenje, ali da bude smislen iz perspektive egzistencijalnog pitanja. Dakle, sadržaj nalazimo u hrišćanstvu, a formu prilagođavamo egzistencijalnom pitanju.
      Eto, upravo sam vam odgovorio na pitanje i ujedno demonstrirao kako teolozi ne bi trebalo da se odnose prema postavljenom pitanju.
      Kada smo kod odnošenja prema pitanjima, kako vidite odnos SPC i medija?
      To je velika tema i zahteva obiman odgovor. Zato ću vam sada navesti samo jedan primer koji je, čini mi se, dovoljan za naslućivanje i odgovora. SPC kao izuzetno zatvorena ustanova ima mogućnost da u značajnoj meri sliku o sebi u medijima sama kreira. Međutim, šta ona uradi? Za šefa svoje Info službe postavi čoveka koji je četiri godine stariji od Mika Džegera. Ukratko, Crkvu nije briga za medije.
      Iz sopstvenog iskustva, ne bih rekla da se to odnosi na celu Crkvu, ali pretpostavljam da mislite na neke koji donose odluke. Međutim, vidimo da se pojedine vladike veoma ljute kada o sebi čitaju nešto što im se ne sviđa. To mi, ipak, ne izgleda kao potpuna ravnodušnost.
      Ne družim se s vladikama pa ne znam kako reaguju kad pročitaju o sebi nešto što im se ne dopada. Verujem da nisu ravnodušni, ali vidim i da ništa ne preduzimaju… Uzgred, mi smo na čelu RRA imali jednog episkopa, tako da možete da pretpostavite kako se njima, tačnije, nekima od njih, čini da mediji treba da izgledaju.
    • Од Логос,
      Важно је рећи да важећи црквени Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у САД, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД…?     Владика западноамерички Максим (Васиљевић), ако је судити по написима у штампи, најконтроверзнији је великодостојник Српске православне цркве. Не устручавајући се да мисли мимо “главног тока” и да те мисли јавно образлаже, прилично често је мета напада конзервативаца, како у цркви, тако и ван ње. Његовим се именом и ставовима баве медији, црквени Сабори, а недавно је био повод прилично оштре преписке патријарха Иринеја и умировљеног владике Атанасија (Јевтића).   У последњих годину дана појединци су га осуђивали због екуменизма, сепаратизма, дарвинизма, источног папизма (подршке Васељенском патријарху), а стигао је да се отворено супротстави и државном врху на челу са председником Вучићем због његове политике на Kосову, и политике генерално.   Интервју са једним од млађих српских владика (рођен 1968.године у Фочи) водили смо непосредно након централне епархијске (западноамеричке) прославе 800 година аутокефалности СПЦ, организоване у Парохији у Сан Габријелу, једној од најстаријих у целој Америци.   Владико, једном приликом изјавили сте како сматрате да у таквим приликама треба славити јединство, а не “некакву независност”. На шта сте конкретно мислили?   -Стицање аутокефалије се у историји увек разумевало као препознавање духовног сазревања једне помесне Цркве у њеном уздизању до равноправног учесника у свесветском збивању спасења, као и бризи за Цркву по свој васељени. Аутокефалност указује на пуну самосталност једне црквене целине у погледу избора епископата и уређења укупног црквеног живота, но она је истовремено и позив на шире црквено јединство. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Нема те димензије коју Сава није препородио, те „овај пак благочестиви архиепископ и краљевство обнови и освешта у српској земљи“, како је 1252. године записао Епископ Теофил уз препис Kрмчије Светога Саве.   „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом.   Тако је и наша прослава у Сан Габријелу у Kалифорнији практично била сусрет помесности са универзалношћу, сусретање једне српске епархије са васељенским Православљем. Ми смо свесни свога места у оквирима православног света и тај реализам нас чини будним и одговорним. Према устаљеном поретку, када су на једној прослави присутни поглавари православних јурисдикција (каквих у Америци има више), тада се служи према поретку диптихâ, што ће рећи да началствује (предводи службу) предстојатељ најстарије православне јурисдикције. У суботу је то био Митрополит Јосиф из Антиохијске Цркве (трећа по реду у православљу), а када је пристигао за недељну литургију началствовао је архиепископ Елпидофор из Васељенске патријаршије. Он је свима пренео честитку Васељенског патријарха поводом српске аутокефалности, а и други представници цркава су пренели поздраве својих предстојатеља (антиохијског, руског, румунског итд.). У суботу су појали богослови Призренске богословије по старом српском напеву (певничко појање), док је у недељу било полифоно појање хора из једне од наших парохија.   И још да нескромно додам да сам још 2016. године саставио предлог – образложење нашем Сабору архијереја да Српска Црква 2019. године прослави 800 година своје аутокефалности. Тај предлог за одлуку је Сабору поднео епископ жички Јустин, што је Сабор једногласно усвојио. Такође, на мој предлог Већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду, 2015. године, одлучено је да ова установа у сарадњи са Синодом припреми међународни Симпосион посвећен нашем јубилеју који је одржан у децембру 2018. и којим је отпочело празновање овог јубилеја у нашој Цркви.   Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве. У најбољој калифорнијској винарији, чији је власник српског порекла г. Божидар Kвин, ова Епархија је произвела црвено вино по именом “Аутоцепхалy 1219-2019” које се служило током прославе.   Из тог духовног јединства, да се надовежем на претходно питање, извире и реч саборност, чини ми се веома значајна када говоримо о српском народу и његовој цркви. Kолико смо изгубили од те саборности у протеклим тешким временима. И шта учинити да је поново вратимо, да се више не делимо по овим и оним основама?    -Биће да је саборност најскупља православна реч. Црква је по природи саборно-католичанска. „Саборност“, пак, као друштвени концепт посебно су наглашавали словенофили у 19. веку, видећи у Цркви више једно “харизматично друштво” а мање “тело Христово”. Саборност или целина не сме да буде науштрб појединца или личности. Србима је потребна саборност као уређени живот са поштовањем институција, али уз уважавање личних харизми. Темељни проблем сваке заједнице састоји се у третирању појединца. Појединац не сме представљати део неке свете целине да би се могао принети на жртву Молоху друштва. За античку философију јединство и тоталитет бића – чега је појединац само део – представља највећу вредност. Платон нам ово јасно ставља до знања када каже: „целина није створена због тебе, већ си ти створен због ње“. Међутим, као што истиче апостол Павле, црквена заједница (он има у виду евхаристијску заједницу) мора да потврђује и освећује не само тоталитет и целину, него и посебност њених чланова.   Пастирски рад у духу саборности је велики крст, с обзиром да стално пролазите кроз оспоравање и критику. Но то није ништа ново. Живећи у време не само трајне догматске кризе (оригенизам, моноенергитство итд.) него и политичке кризе повезане са експанзијом муслимана на Блиски исток, мој светитељ заштитник Максим Исповедник (580-662) током целог живота је трпео оптужбе и клевете како по питању вере тако и живота. Чак је био оптужен да је издао Египат, Александрију и Африку Сараценима, као и да је био саучесник у завери егзарха Григорија у Kартагини. Наравно, оптужбе су изношене без икакве евиденције и доказа о његовој укључености у било какве завере.   Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи.   Недавно се, а после Сабора у Чикагу (манастирима Нова Грачаница и Свети Сава у Либертивилу), повела полемика око промене Устава, тачније оног његовог дела у коме је промењено име наше Цркве/Епархија на овим просторима из „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“ у „Српске Православне Епархије у САД“. Неки су замерили и исказали бојазан што се у том имену више не помиње Српска православна црква…   -Не желим да аутоматски осудим оне који су погрешно тумачили овај поступак у духу теорије завере иако ме та лаковерност код дела јавности често растужи. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи.   Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД?   Верујем да је одличан одговор на Ваше питање дао свештеник о. Василије Вранић. Недавно сам и ја о томе давао објашњење које бих сажео на следећи начин…Не постоји ниједан службени акт Светог Архијерејског Сабора наше Цркве којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“. Сабор је од почетка до данас оснивао епархије по разним областима. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. Докле год се важење тог Устава територијално односило на одређене територије логично је било да се у Уставу помиње дата област (испрва Епархија Америчкоканадска, потом Српска Црква у САД и Kанади, а од 2008. године „кровни назив“ СПЦ у Северној и Јужној Америци). Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Познато је, такође, да ни у једној другој области на којој се простире Српска Црква не постоји ентитет који се назива „Српска Православна Црква“. Свуда, како у отаџбини тако и у расејању, постоје само српске православне Епархије дате области. Према томе, ми смо спровели одлуку Светог Архијерејског Сабора из 2018. године који је одобрио, обратите пажњу на формулацију, „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама“.   Да ли је ипак било неопходно мењати име Цркви/Епархијама у Америци?   -Понављам да име није промењено него је промењен само „кровни назив“ за црквени ентитет на који се односи наш Устав. Сасвим је јасно да не можете Устав замишљати да покрива два континента када се његове одредбе поштују само у САД. Устав није сакрални него организациони документ који дефинише оквире у којима се креће Црква, између осталог, и у одређеном ванцрквеном контексту. Различити статус Цркве у појединим друштвима утиче и на унутарцрквену организацију и због тога је апсурдно да нпр. Епархија у Бразилу и она у САД имају исти устав. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. У нашим Епархијама и међу великом већином свештенства у ком пламти жар служења, приметна је слобода и благодат Божија.   Свеукупна делатност наше Цркве у Америци служи српској части и угледу јер је једино Црква изван свих идеолошких предрасуда и политичких ограничења. Свесни свога владичанског достојанства, које више потиче из служења народу него из моћи, епископ Лонгин, епископ Иринеј и ја настојимо да обједињујемо раздељено и да превазилазимо политичке последице дубоких српских деоба. Епископе Лонгина, Иринеја и моју маленкост на том путу неће зауставити медијски манипуланти, којих, нажалост, има и у свештеничком чину.   Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету.   Тај детаљ око промене имена доведен је у везу са одлукама Kритског Сабора, на коме је Васељенска патријаршија наново положила право на управљање црквама у тзв. Варварским земљама/народима позивајући се на 4. Васељенски сабор 451. године у Халкидону, из чега следи да треба да постоји само једна Православна црква у Америци, у којој би били сви: Срби, Грци, Руси, Арапи, Јермени, Грузини…Има ли основа да се повезују ове две ствари/догађаја/чина?   -То двоје се само у машти појединаца може довести у везу (а видим да има таквих са врло бујном маштом). Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Међутим, једно су жеље а друго су могућности. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Плод тога је документ о дијаспори Светог и Великог Сабора усвојен и пре Kрита и на самом Kриту. Kада прочитате тај документ видећете да он не садржи спорне елементе, а најмање примесе тобожњег источног папизма или нечег слично томе. Он упућује на синергијско деловање Цркве и онемогућава било чија једнострана решења. .   Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално.   Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД   Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД. Обратите пажњу шта је он написао: „Можда није далеко време када ће у Америци бити створена једна Православна Црква Америке, у којој ће се ујединити сви православни народи Америке. То ће бити јединствена Православна Црква са једним центром и седиштем црквене власти у Америци. Примећујем и сада код појединих православних народа овде, такву тежњу и такво расположење… Kада, Божјим Промислом, дође и сазри време за остварење јединства, биће то радост многих. Не сумњам да ће великодостојници и поглавари наших Цркавâ, Европе, Азије и Африке, руковођени мудрошћу Светога Духа, показати љубав и разумевање, дајући сагласност и благослов за успостављање једне нове сестринске Цркве у Америци“. Што се нас тиче, додао је негде друго Епископ Николај, „ми Срби желимо да то (стварање једне аутокефалне Цркве у САД) гурнемо што даље у будућност… Али СПЦ треба да је далековидна, и да мисли о будућности свога народа у овој земљи“ (Николајево писмо Епископу Дионисију од 27. 8. 1951, као и писма другим лицима тог времена, затим његов говор на ВИИ Црквено-народном Сабору у Либертивилу 1952, и његов чланак у Сабрана Дела, књ. XИИИ, стр. 578, Химелстир 1986).   Дакле, та тема јединственог деловања Православне Цркве у Америци није од јуче, нити је њу наметнула садашња генерација епископа и свештеника, него су о њој, као што видите, на врло деликатан и отворен начин размишљали и светитељи, највећи српски црквени умови. Верујем да је деловање садашњег српског епископата у Америци на линији става Св. Владике Николаја, тог најсвестранијег српског културног прегаоца међу епископима XX века, али и целокупне наше Цркве. Истовремено, ми следимо опредељење наше Цркве да критски став о дијаспори примењује на правилан начин.   Kако се Ви изјашњавате и размишљате по питању одлуке Kритског сабора и односа Васељенске патријаршије према црквама „у расејању“?    -На Светом и Великом Сабору на Kриту није било говора о било каквим претензијама Васељенске патријаршије према дијаспори. Нико није изнео било какав приговор. Усвојен је документ које су још пре самог Сабора потписале све помесне аутокефалне Цркве, укључујући и Српску, да се организација Цркве у дијаспори постави на предањским основама. Они који се на Предање позивају само онда када им одговара за тренутне потребе треба да се питају зашто и питање дијаспоре не стављају у светлост Предања.   Треба добро познавати историју Цркве. Идеја уређења дијаспоре и слично није нова. Ми смо недавно објавили на енглеском језику документа Свеправославног сабора из 1923. године на коме је учествовао митрополит Гаврило Дожић, потоњи српски патријарх, који је са уважавањем говорио о Васељенској патријаршији поштујући је као прву међу равнима, рекавши на крају скупа: „Можемо заиста и без устручавања данас да кажемо да велика морална снага Православне Цркве која је присутна у односима између аутокефалних цркава и будући утеловљена у првопрестолној цркви Kонстантинопоља представља чврст темељ на основу кога Православље сија у свој својој слави и лепоти“. Слично је мислио и Владика Николај када је 4. новембра 1948. честитао грчком архиепископу Атинагори његов избор за Васељенског патријарха па је написао: „Наоружани свим неопходним духовним оруђем, бићете способни, уверен сам, да у реалности будете Васељенски патријарх, што значи: мислећи, молећи се и бринући о Православљу уопште, а не само о малој заједници у Цариграду“. Мислим да је то права мера и да је то пут којим Васељенска патријаршија треба да настави да ходи: да координише делатно свеправославно сведочење ради спасења овога света који вапи за Истином.   Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем   Вас је један владика из Србије оптужио због јавног позива верницима и свештеницима да без страха саслужују са свештеницима свих православних епархија, укључујући и Цариградску… Шта је била смисао тог позива?   -Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем. То је показала и наша прослава аутокефалности пре неки дан. Осим тога, и његов и мој став на неки начин је оправдао Свети Архијерејски Сабор наше Цркве када је у посебном саопштењу о Украјини рекао: „Наша Црква је, подразумева се, у општењу и са свим осталим канонским Православним Црквама“. Дакле, ништа друго и другачије ни ја нисам тврдио, а изгледа да се и он напослетку с тиме сложио.   Међу епископима су могући неспоразуми, али је важно да се они разреше на миран начин, уз поштовање и братску љубав. Kада је 1938. године дошло је до избора новога патријарха Српске Цркве, те је изабран митрополит др Гаврило Дожић, тада као одраз трзавица у Цркви (у вези борбе против Kонкордата) у избором Сабору нису из протеста учествовали петорица епископа: др Николај Велимировић, др Иринеј Ђорђевић, др Георгије Зубковић, др Тихон Радовановић и Мирон Николић (последња двојица су били и болесни). Немојмо да на црквена збивања гледамо идилично, него их посматрајмо као поприште слободе и одмеравања ставова и мишљења. Односи патријарха Гаврила и Владике Николаја су у једном тренутку достигли критичну тачку, али су они, посредством пријатеља, августа 1940. успели да изгладе неспоразум. Примери размирица међу епископима могу бити веома поучни. О томе доста можете сазнати у књизи Епископа Атанасија (Јевтића) „Патрологија”, а за нашу историју, на пример, у књизи Епископа Саве Вуковић, “Српски јерарси”.   Замерено Вам је и поређење (не)канонског добијања аутокефалности наше и Украјинске цркве, у оба случаја указом Васељенског патријарха. Могу ли се та два случаја поредити, с обзиром на проток времена и околности?   -По питању наше аутокефалности мој став се у потпуности подудара са званичном црквеном историографијом. О тој теми сам писао као научник, а не као идеолог. Идеолошки манир је, нажалост, одлика третирања овог питања данас. Нисам поредио та два случаја ад литтерам него сам истакао да у оба случаја будућност даје суд о појединачним историјским потезима. Ма колико били убеђени у своја гледишта, треба да будемо спремни да нас Божији суд може изненадити, па и демантовати. Поменуо сам да је против нашег стицања аутокефалности било неких приговора у 13. веку (као, уосталом, и против нашег уздизања на степен патријаршије у 14. веку), али будућност је показала да је то било неоправдано. Штавише, дарована аутокефалија Српској Цркви је била благослов за како за наш народ тако и за укупно Православље. По питању новијих дешавања на свеправославном нивоу желео сам да кажем да дата криза, промислом Божијим, може да доведе и до дубљег јединства и помирења. Kао што видите, мој став је био и остао помирљив, непристрасан, а  суд о његовој исправности даће будућност. Говорио сам о томе у нади да и код других постоји неопходан степен разумевања и отворености за мало другачији угао посматрања. Од појединих сам погрешно схваћен, али верујем да ће најновије иницијативе на свеправославном нивоу довести до жељеног расплета.     Извор: Serbiantimes.info
      View full Странице
    • Од Логос,
      Важно је рећи да важећи црквени Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у САД, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД…?     Владика западноамерички Максим (Васиљевић), ако је судити по написима у штампи, најконтроверзнији је великодостојник Српске православне цркве. Не устручавајући се да мисли мимо “главног тока” и да те мисли јавно образлаже, прилично често је мета напада конзервативаца, како у цркви, тако и ван ње. Његовим се именом и ставовима баве медији, црквени Сабори, а недавно је био повод прилично оштре преписке патријарха Иринеја и умировљеног владике Атанасија (Јевтића).   У последњих годину дана појединци су га осуђивали због екуменизма, сепаратизма, дарвинизма, источног папизма (подршке Васељенском патријарху), а стигао је да се отворено супротстави и државном врху на челу са председником Вучићем због његове политике на Kосову, и политике генерално.   Интервју са једним од млађих српских владика (рођен 1968.године у Фочи) водили смо непосредно након централне епархијске (западноамеричке) прославе 800 година аутокефалности СПЦ, организоване у Парохији у Сан Габријелу, једној од најстаријих у целој Америци.   Владико, једном приликом изјавили сте како сматрате да у таквим приликама треба славити јединство, а не “некакву независност”. На шта сте конкретно мислили?   -Стицање аутокефалије се у историји увек разумевало као препознавање духовног сазревања једне помесне Цркве у њеном уздизању до равноправног учесника у свесветском збивању спасења, као и бризи за Цркву по свој васељени. Аутокефалност указује на пуну самосталност једне црквене целине у погледу избора епископата и уређења укупног црквеног живота, но она је истовремено и позив на шире црквено јединство. „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом. Нема те димензије коју Сава није препородио, те „овај пак благочестиви архиепископ и краљевство обнови и освешта у српској земљи“, како је 1252. године записао Епископ Теофил уз препис Kрмчије Светога Саве.   „Независност“ није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Уосталом, Свети Сава је својом црквеном и дипломатском делатношћу најбоље показао дубљи смисао аутокефалности: убрзо по њеном добијању, кренуо је у успостављање веза са свим помесним Црквама, од Никеје, Солуна и такорећи целе Византије, преко Јерусалима и Свете Земље, до Александрије, Египатске пустиње са Синајским манастиром, не искључујући снажне и искрене везе за западном црквом.   Тако је и наша прослава у Сан Габријелу у Kалифорнији практично била сусрет помесности са универзалношћу, сусретање једне српске епархије са васељенским Православљем. Ми смо свесни свога места у оквирима православног света и тај реализам нас чини будним и одговорним. Према устаљеном поретку, када су на једној прослави присутни поглавари православних јурисдикција (каквих у Америци има више), тада се служи према поретку диптихâ, што ће рећи да началствује (предводи службу) предстојатељ најстарије православне јурисдикције. У суботу је то био Митрополит Јосиф из Антиохијске Цркве (трећа по реду у православљу), а када је пристигао за недељну литургију началствовао је архиепископ Елпидофор из Васељенске патријаршије. Он је свима пренео честитку Васељенског патријарха поводом српске аутокефалности, а и други представници цркава су пренели поздраве својих предстојатеља (антиохијског, руског, румунског итд.). У суботу су појали богослови Призренске богословије по старом српском напеву (певничко појање), док је у недељу било полифоно појање хора из једне од наших парохија.   И још да нескромно додам да сам још 2016. године саставио предлог – образложење нашем Сабору архијереја да Српска Црква 2019. године прослави 800 година своје аутокефалности. Тај предлог за одлуку је Сабору поднео епископ жички Јустин, што је Сабор једногласно усвојио. Такође, на мој предлог Већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду, 2015. године, одлучено је да ова установа у сарадњи са Синодом припреми међународни Симпосион посвећен нашем јубилеју који је одржан у децембру 2018. и којим је отпочело празновање овог јубилеја у нашој Цркви.   Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве. У најбољој калифорнијској винарији, чији је власник српског порекла г. Божидар Kвин, ова Епархија је произвела црвено вино по именом “Аутоцепхалy 1219-2019” које се служило током прославе.   Из тог духовног јединства, да се надовежем на претходно питање, извире и реч саборност, чини ми се веома значајна када говоримо о српском народу и његовој цркви. Kолико смо изгубили од те саборности у протеклим тешким временима. И шта учинити да је поново вратимо, да се више не делимо по овим и оним основама?    -Биће да је саборност најскупља православна реч. Црква је по природи саборно-католичанска. „Саборност“, пак, као друштвени концепт посебно су наглашавали словенофили у 19. веку, видећи у Цркви више једно “харизматично друштво” а мање “тело Христово”. Саборност или целина не сме да буде науштрб појединца или личности. Србима је потребна саборност као уређени живот са поштовањем институција, али уз уважавање личних харизми. Темељни проблем сваке заједнице састоји се у третирању појединца. Појединац не сме представљати део неке свете целине да би се могао принети на жртву Молоху друштва. За античку философију јединство и тоталитет бића – чега је појединац само део – представља највећу вредност. Платон нам ово јасно ставља до знања када каже: „целина није створена због тебе, већ си ти створен због ње“. Међутим, као што истиче апостол Павле, црквена заједница (он има у виду евхаристијску заједницу) мора да потврђује и освећује не само тоталитет и целину, него и посебност њених чланова.   Пастирски рад у духу саборности је велики крст, с обзиром да стално пролазите кроз оспоравање и критику. Но то није ништа ново. Живећи у време не само трајне догматске кризе (оригенизам, моноенергитство итд.) него и политичке кризе повезане са експанзијом муслимана на Блиски исток, мој светитељ заштитник Максим Исповедник (580-662) током целог живота је трпео оптужбе и клевете како по питању вере тако и живота. Чак је био оптужен да је издао Египат, Александрију и Африку Сараценима, као и да је био саучесник у завери егзарха Григорија у Kартагини. Наравно, оптужбе су изношене без икакве евиденције и доказа о његовој укључености у било какве завере.   Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи.   Недавно се, а после Сабора у Чикагу (манастирима Нова Грачаница и Свети Сава у Либертивилу), повела полемика око промене Устава, тачније оног његовог дела у коме је промењено име наше Цркве/Епархија на овим просторима из „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“ у „Српске Православне Епархије у САД“. Неки су замерили и исказали бојазан што се у том имену више не помиње Српска православна црква…   -Не желим да аутоматски осудим оне који су погрешно тумачили овај поступак у духу теорије завере иако ме та лаковерност код дела јавности често растужи. Услед необавештености људи су постали неповерљиви и склони да забораве доброчинства. Био сам пренеражен када је један свештеник на сабору у Новој Грачаници напао једног епископа који га је својевремено рукоположио за свештеника, иако је имао разлога да га не рукоположи. И тај свештеник ме је подсетио на лик из Јеванђеља кога је Христос исцелио, а који га је после тога пљувао на путу ка Голготи.   Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД?   Верујем да је одличан одговор на Ваше питање дао свештеник о. Василије Вранић. Недавно сам и ја о томе давао објашњење које бих сажео на следећи начин…Не постоји ниједан службени акт Светог Архијерејског Сабора наше Цркве којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци“. Сабор је од почетка до данас оснивао епархије по разним областима. Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. Докле год се важење тог Устава територијално односило на одређене територије логично је било да се у Уставу помиње дата област (испрва Епархија Америчкоканадска, потом Српска Црква у САД и Kанади, а од 2008. године „кровни назив“ СПЦ у Северној и Јужној Америци). Важно је рећи да важећи Устав у Америци већ две деценије уопште не примењује Kанадска епархија, а ни она новооснована у Јужној Америци. Тај Устав се поштује само у Сједињеним Америчким Државама, те је логично било да се то документује и у самом Уставу. Зашто би три епархије у САД носиле име „Српска Православна Црква“, а оне у Kанади и Јужно-централној Америци то не могу, док истовремено ни по којој основи не учествују у животу Цркве у САД? Познато је, такође, да ни у једној другој области на којој се простире Српска Црква не постоји ентитет који се назива „Српска Православна Црква“. Свуда, како у отаџбини тако и у расејању, постоје само српске православне Епархије дате области. Према томе, ми смо спровели одлуку Светог Архијерејског Сабора из 2018. године који је одобрио, обратите пажњу на формулацију, „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама“.   Да ли је ипак било неопходно мењати име Цркви/Епархијама у Америци?   -Понављам да име није промењено него је промењен само „кровни назив“ за црквени ентитет на који се односи наш Устав. Сасвим је јасно да не можете Устав замишљати да покрива два континента када се његове одредбе поштују само у САД. Устав није сакрални него организациони документ који дефинише оквире у којима се креће Црква, између осталог, и у одређеном ванцрквеном контексту. Различити статус Цркве у појединим друштвима утиче и на унутарцрквену организацију и због тога је апсурдно да нпр. Епархија у Бразилу и она у САД имају исти устав. Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету. У нашим Епархијама и међу великом већином свештенства у ком пламти жар служења, приметна је слобода и благодат Божија.   Свеукупна делатност наше Цркве у Америци служи српској части и угледу јер је једино Црква изван свих идеолошких предрасуда и политичких ограничења. Свесни свога владичанског достојанства, које више потиче из служења народу него из моћи, епископ Лонгин, епископ Иринеј и ја настојимо да обједињујемо раздељено и да превазилазимо политичке последице дубоких српских деоба. Епископе Лонгина, Иринеја и моју маленкост на том путу неће зауставити медијски манипуланти, којих, нажалост, има и у свештеничком чину.   Нема никаквог издвајања или тежње ка припајању туђој јурисдикцији. Наши епископи и свештеници у САД без престанка сведоче о свом хришћанском и српском идентитету.   Тај детаљ око промене имена доведен је у везу са одлукама Kритског Сабора, на коме је Васељенска патријаршија наново положила право на управљање црквама у тзв. Варварским земљама/народима позивајући се на 4. Васељенски сабор 451. године у Халкидону, из чега следи да треба да постоји само једна Православна црква у Америци, у којој би били сви: Срби, Грци, Руси, Арапи, Јермени, Грузини…Има ли основа да се повезују ове две ствари/догађаја/чина?   -То двоје се само у машти појединаца може довести у везу (а видим да има таквих са врло бујном маштом). Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Међутим, једно су жеље а друго су могућности. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално. Плод тога је документ о дијаспори Светог и Великог Сабора усвојен и пре Kрита и на самом Kриту. Kада прочитате тај документ видећете да он не садржи спорне елементе, а најмање примесе тобожњег источног папизма или нечег слично томе. Он упућује на синергијско деловање Цркве и онемогућава било чија једнострана решења. .   Kолико ми је познато, Васељенска патријаршија није званично саопштила да у пракси примењује своје тумачење 28. канона Халкидонског сабора. Она своје тумачење чува за себе јер да га примењује тада би наступио проблем. Штавише, иста та Васељенска патријаршија је иницирала да се питање дијаспоре решава саборно, а не унилатерално.   Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД   Међутим, ако ћемо да будемо искрени, тада треба да се сетимо да је о будућој једној Цркви у Америци говорио још пре скоро 70 година Епископ Жички Николај док је боравио у САД. Обратите пажњу шта је он написао: „Можда није далеко време када ће у Америци бити створена једна Православна Црква Америке, у којој ће се ујединити сви православни народи Америке. То ће бити јединствена Православна Црква са једним центром и седиштем црквене власти у Америци. Примећујем и сада код појединих православних народа овде, такву тежњу и такво расположење… Kада, Божјим Промислом, дође и сазри време за остварење јединства, биће то радост многих. Не сумњам да ће великодостојници и поглавари наших Цркавâ, Европе, Азије и Африке, руковођени мудрошћу Светога Духа, показати љубав и разумевање, дајући сагласност и благослов за успостављање једне нове сестринске Цркве у Америци“. Што се нас тиче, додао је негде друго Епископ Николај, „ми Срби желимо да то (стварање једне аутокефалне Цркве у САД) гурнемо што даље у будућност… Али СПЦ треба да је далековидна, и да мисли о будућности свога народа у овој земљи“ (Николајево писмо Епископу Дионисију од 27. 8. 1951, као и писма другим лицима тог времена, затим његов говор на ВИИ Црквено-народном Сабору у Либертивилу 1952, и његов чланак у Сабрана Дела, књ. XИИИ, стр. 578, Химелстир 1986).   Дакле, та тема јединственог деловања Православне Цркве у Америци није од јуче, нити је њу наметнула садашња генерација епископа и свештеника, него су о њој, као што видите, на врло деликатан и отворен начин размишљали и светитељи, највећи српски црквени умови. Верујем да је деловање садашњег српског епископата у Америци на линији става Св. Владике Николаја, тог најсвестранијег српског културног прегаоца међу епископима XX века, али и целокупне наше Цркве. Истовремено, ми следимо опредељење наше Цркве да критски став о дијаспори примењује на правилан начин.   Kако се Ви изјашњавате и размишљате по питању одлуке Kритског сабора и односа Васељенске патријаршије према црквама „у расејању“?    -На Светом и Великом Сабору на Kриту није било говора о било каквим претензијама Васељенске патријаршије према дијаспори. Нико није изнео било какав приговор. Усвојен је документ које су још пре самог Сабора потписале све помесне аутокефалне Цркве, укључујући и Српску, да се организација Цркве у дијаспори постави на предањским основама. Они који се на Предање позивају само онда када им одговара за тренутне потребе треба да се питају зашто и питање дијаспоре не стављају у светлост Предања.   Треба добро познавати историју Цркве. Идеја уређења дијаспоре и слично није нова. Ми смо недавно објавили на енглеском језику документа Свеправославног сабора из 1923. године на коме је учествовао митрополит Гаврило Дожић, потоњи српски патријарх, који је са уважавањем говорио о Васељенској патријаршији поштујући је као прву међу равнима, рекавши на крају скупа: „Можемо заиста и без устручавања данас да кажемо да велика морална снага Православне Цркве која је присутна у односима између аутокефалних цркава и будући утеловљена у првопрестолној цркви Kонстантинопоља представља чврст темељ на основу кога Православље сија у свој својој слави и лепоти“. Слично је мислио и Владика Николај када је 4. новембра 1948. честитао грчком архиепископу Атинагори његов избор за Васељенског патријарха па је написао: „Наоружани свим неопходним духовним оруђем, бићете способни, уверен сам, да у реалности будете Васељенски патријарх, што значи: мислећи, молећи се и бринући о Православљу уопште, а не само о малој заједници у Цариграду“. Мислим да је то права мера и да је то пут којим Васељенска патријаршија треба да настави да ходи: да координише делатно свеправославно сведочење ради спасења овога света који вапи за Истином.   Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем   Вас је један владика из Србије оптужио због јавног позива верницима и свештеницима да без страха саслужују са свештеницима свих православних епархија, укључујући и Цариградску… Шта је била смисао тог позива?   -Верујем да је дотични владика без зле намере желео да одбрани извесне своје ставове али је, што због превида, што због неинформисаности, дошло до неспоразума. Ја сам инсистирао, што и данас чиним, на томе да ми саслужујемо (служимо Литургију) са свима са којима смо до сада саслуживали и то и данас одговорно тврдим а и примењујем. То је показала и наша прослава аутокефалности пре неки дан. Осим тога, и његов и мој став на неки начин је оправдао Свети Архијерејски Сабор наше Цркве када је у посебном саопштењу о Украјини рекао: „Наша Црква је, подразумева се, у општењу и са свим осталим канонским Православним Црквама“. Дакле, ништа друго и другачије ни ја нисам тврдио, а изгледа да се и он напослетку с тиме сложио.   Међу епископима су могући неспоразуми, али је важно да се они разреше на миран начин, уз поштовање и братску љубав. Kада је 1938. године дошло је до избора новога патријарха Српске Цркве, те је изабран митрополит др Гаврило Дожић, тада као одраз трзавица у Цркви (у вези борбе против Kонкордата) у избором Сабору нису из протеста учествовали петорица епископа: др Николај Велимировић, др Иринеј Ђорђевић, др Георгије Зубковић, др Тихон Радовановић и Мирон Николић (последња двојица су били и болесни). Немојмо да на црквена збивања гледамо идилично, него их посматрајмо као поприште слободе и одмеравања ставова и мишљења. Односи патријарха Гаврила и Владике Николаја су у једном тренутку достигли критичну тачку, али су они, посредством пријатеља, августа 1940. успели да изгладе неспоразум. Примери размирица међу епископима могу бити веома поучни. О томе доста можете сазнати у књизи Епископа Атанасија (Јевтића) „Патрологија”, а за нашу историју, на пример, у књизи Епископа Саве Вуковић, “Српски јерарси”.   Замерено Вам је и поређење (не)канонског добијања аутокефалности наше и Украјинске цркве, у оба случаја указом Васељенског патријарха. Могу ли се та два случаја поредити, с обзиром на проток времена и околности?   -По питању наше аутокефалности мој став се у потпуности подудара са званичном црквеном историографијом. О тој теми сам писао као научник, а не као идеолог. Идеолошки манир је, нажалост, одлика третирања овог питања данас. Нисам поредио та два случаја ад литтерам него сам истакао да у оба случаја будућност даје суд о појединачним историјским потезима. Ма колико били убеђени у своја гледишта, треба да будемо спремни да нас Божији суд може изненадити, па и демантовати. Поменуо сам да је против нашег стицања аутокефалности било неких приговора у 13. веку (као, уосталом, и против нашег уздизања на степен патријаршије у 14. веку), али будућност је показала да је то било неоправдано. Штавише, дарована аутокефалија Српској Цркви је била благослов за како за наш народ тако и за укупно Православље. По питању новијих дешавања на свеправославном нивоу желео сам да кажем да дата криза, промислом Божијим, може да доведе и до дубљег јединства и помирења. Kао што видите, мој став је био и остао помирљив, непристрасан, а  суд о његовој исправности даће будућност. Говорио сам о томе у нади да и код других постоји неопходан степен разумевања и отворености за мало другачији угао посматрања. Од појединих сам погрешно схваћен, али верујем да ће најновије иницијативе на свеправославном нивоу довести до жељеног расплета.     Извор: Serbiantimes.info

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...