Jump to content

Кад неће Српкиње на село, хоће Албанке

Оцени ову тему


Препоручена порука

11-kad-nece-2_620x0-640x430.jpg

* Флора и Мирослав Дамјановић са ћерком

Све више мушкараца из Жупе и Александровца своје животне партнерке проналази у околини Тиране и Скадра. За мање од 10 година, у Расинском округу склопљено близу 200 мешовитих бракова

НА територији Расинског округа је за мање од 10 година, према неким проценама, склопљено близу 200 српско-албанских бракова. Албанских снаја раније је највише било у општини Брус, а младе из Албаније у последње време све чешће доводе младожење из Александровца.

Мало је недостајало па да у александровачком селу Горњи Ступањ домаћинство Јовановић, које је требало да наследе рођена браћа Зоран (45) и Драгутин (41), остане пусто и без наследника. Старији Зоран је зато одлучио да послушао савет пријатеља и животну партнерку потражио у околини Тиране.

– Имао сам девојака, али је углавном био проблем што су се двоумиле око живота на селу – сведочи, за „Новости“, Зоран Јовановић. – Годину дана сам се мучио сам са собом и размишљао. Нисам био сугуран какве ће реакције да буду. Када сам преломио и отишао, на крају и упознао будућу тазбину, видео сам да су то нормални људи, које, као и нас, муче исти проблеми.

Миу (30) је довео у Жупу 10. новембра 2012, а венчали су се 13. јануара наредне године. Каже да је више од 150 радозналаца продефиловало кроз њихов дом да види у то време прву Албанку у селу. Венчање је обављено у оквиру популарне ТВ емисије, а судбоносно „да“ изговорили су и његов брат Драгутин и Мирјана, такође млада из Албаније.

– Имамо складан брак, нисмо разменили ни пет лоших реченица – уверава нас Зоран, док покушава да се „одбрани“ од синова Ђорђа (4) и Михајла (2). – Миа је сама пожелела да промени веру.

Лепа Албанка прича да се одмах загледала у Зорана, а да је прихватила православље јер мисли да жена треба да прати свог човека.

– Нисам се никада покајала што сам дошла – каже нам Миа.

Њена заова Мирјана (38) каже да јој је на почетку било мало теже, док није савладала српски језик.

11-kad-nece-(3).jpg

* Драгутин и Мирјана Јовановић

– Дошла сам међу добре људе, и наравно да ми је добро – каже насмејана Мира, мајка трогодишње Јасмине и Матеје, који тек треба да напуни годину дана.

Иначе, обе снаје редовно виђају своју родбину.

Браћа Јовановић раде у фабрици „Вино Жупа“, а код куће послују с воћем. Од сточарства су одустали. Слична занимања прфеовлађују и у другим жупским селима где има албанских снаја, у Суботици, Ратају, Осрецима, Злегињу…

Село Гаревина, са 100 домаћинстава, има четири младе из Албаније. Флора (36) из скадарског краја је једна од њих. Удала се за Мирослава Дамјановића (40), ауто-механичара у „Југопревозу“ у Крушевцу. Имају ћерку Нину од две и по године и ишчекују принову.

– Мој пријатељ из Криве Реке се оженио Албанком. Тако сам и упознао Флору, јер су биле другарице – открива нам Мирослав. – У почетку је многима било необично, али више није.

11-kad-nece-(1).jpg

* Зоран и Миа Јовановић са децом

Флора каже да је њена сестра удата у селу Швране код Крушевца и да јој једино смета што је процедура добијања српског држављанства скупа и мукотрпна.

– Бавимо се воћарством, али ове године нисмо имали среће због суше. Тако је то на селу, једне године буде мраз, друге град, треће нас мучи цена откупа – каже Флора.

ПРЕВОДИЛАЦ

ПОУЗДАНО знам да се нико од чланова родбине будуће младе није пожалио када су дошли да провере у коју породицу долази њихова девојка, а разлози за удају су углавном економске природе – објашњава Радоје Радић, један од ретких овлашћених судских преводилаца албанског језика. – Око 70 одсто девојака које дођу у Србију да се удају су католикиње, док су остале муслиманске вере. С временом науче и навикну се на српске обичаје.

МНОГО ДЕЦЕ

ПРВИ бракови са држављанкама Албаније почели су у Алексадровцу почетком 21. века. Најчешће су се на тај корак одлучивали старији младићи из сеоских средина, који супругу нису могли да нађу на нашим просторима.

– Код нас је склопљено у протеклом периоду око 25 бракова, а рођено је од 30 до 40 деце – каже Зоран Малетић, матичар из општине Александровац, где се годишње обави од 80 до 100 венчања. – Посебних процедура што се тиче склапања брака са држављанкама Албаније нема, то се чини као у случају било које друге стране држављанке. Судски тумач присуствује уколико не знају добро наш језик.

Новости

http://vidovdan.org/2017/08/10/kad-nece-srpkinje-na-selo-hoce-albanke/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Justin Waters рече

Neka samo neka dolaze, da bude i Kineskinja i Afrikanki, neka se naupni zemlja. :)

Мени криво што не увозимо Хрватице...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Врло поражавајућа чињеница, нажалост. Али допада ми се та њихова послушност и смиреност. Чуо сам у већини случајева да било шта да им кажеш да ће те послушати. Имају тај неки принцип подређености мужу. Још ако уз све то иде живот у Цркви, дивна комбинација. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Ћириличар рече

Мени криво што не увозимо Хрватице...

Kako ne uvozimo kad kralj bakra i Kebin sin istu uvoziše dvaput.Nemoj tako...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 6 минута, ГрешниСлуга рече

Чуо сам у већини случајева да било шта да им кажеш да ће те послушати.

Ja bi takvu odma izbacio iz kuće.To nije žena to je kuče.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Кратос рече

Ja bi takvu odma izbacio iz kuće.To nije žena to je kuče.

Па ако си нормалан нећеш јој рећи ништа ненормално, чак можеш и да утичеш позитивно на њу. Просто су из такве средине.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Вилер Текс рече

Па ако си нормалан нећеш јој рећи ништа ненормално, чак можеш и да утичеш позитивно на њу. Просто су из такве средине.

Ženu koja nema svoje ja ne smatram ženom.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Кратос рече

Kako ne uvozimo kad kralj bakra i Kebin sin istu uvoziše dvaput.Nemoj tako...

ТО су појединачни случајеви који нису доказ генералног тренда. Иначе лоши случајеви, јер нисам мислио на Северине, него Јелене Розге, липе Далматинке, а не булдоге.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Кратос рече

Ženu koja nema svoje ja ne smatram ženom.

Брзо ће се то претворити у "жену која нема моје Ја... " :smeh1: 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Кратос рече

Ženu koja nema svoje ja ne smatram ženom.

То женино своје ,,ја,, је и навело мушкарца на грех, а наравно ту је и мушкарац погрешио што је послушао. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ja bi takvu odma izbacio iz kuće.To nije žena to je kuče.

 

Зато се не'ш ни оженити. Ако нормалне избацујеш а оне друге пиче својим послом остане човеку да буде сам...

 

Шта фали да жена буде послушна мужу, а да муж воли своју жену? Ако је волиш, шта тада може поћи наопако? Ако не верујеш, види @Juan... [emoji6]

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Јанко рече

 

Зато се не'ш ни оженити. Ако нормалне избацујеш а оне друге пиче својим послом остане човеку да буде сам...

 

Шта фали да жена буде послушна мужу, а да муж воли своју жену? Ако је волиш, шта тада може поћи наопако? Ако не верујеш, види @Juan... emoji6.png

 

Ovo više zvuči robovski,da radi sve što joj se kaže.Ne vidim tu ništa normalno da imam roba za ženu.Druga je stvar ako ona radi nešto da bi udovoljila mužu iz ljubavi a ne zato što to tako mora i zato što je od malena uzgajana da bude mentalna robinja.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Није тачно да немају своје ја. Мој млађи брат од ујака пре три-четири године довео је Албанку, католкињу. Млади су обоје. Она се ништа не разликује од осталих девојака. Чак га и грди за неке ствари, он воли да цирне сваког дана. Још је и највреднија међу њима свима. Немам прилике да их виђам често, али ових неколико пута што сам је видела, немам појма, делује ми скроз ОК. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Наша Света црква данас прославља Преподобног Пимена Великог а ми смо имали част да у нашем Храму Христовог Васкрсења богослужи Његово Преосвештенство Епископ зворничко- тузлански господин Фотије.

      На Светој архијерејској литургији саслуживали су свештеници: протојереј-ставрофор Мирко Николић, архијерејски намјесник добојски; протојереј-ставрофор Драган Пејчић, парох бијељински; протојереј Раде Танацковић и јереј Бранислав Пејчић; пароси станарски и епархијски ђакон Немања Спасојевић.
      ''Сила капитализма руши без милости све пред собом, али наравно тако неће бити у вечности. Сила земљска ће бити заустављена. Али оно што неће бити заустављено то су свети Божји људи. То је истина Цркве. То је Божја истина. То су вечни идеали. Чистота, доброта, милосрђа и других хришћанских врлина. У том крстоваскрсном косовском идеалу је живео српски народ кроз историју, '' рекао је у својој бесједи Епископ Фотије.
      Епископ Фотије је након бесједе одликовао чином протонамјесника јереја Бранислава Пејчића.
      Општина Станари данас обиљежава и Дан општине. Након Свете литургије коју је служио Владика Фотије и литије коју је предводио, освештан је темељ Светосавског парохијског дома.
      Кум темеља Светосавског парохијског дома је начелник општине Станари Радојица Ћелић.
      Потом је одржана свечана сједница Скупштине општине Станари, локалне заједнице оформљене прије седам година одлуком Народне скупштине Републике Српске и вољом становништва.
      У присуству бројних гостију на свечаној сједници уручене су награде заслужним појединцима.
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. августа 2021. године у земунском насељу Бусије после помена Србима пострадалим у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“
       
      У име Оца и Сина и Светога Духа,
      Сабрали смо се овде у име Божје, драга браћо и сестре, да се помолимо васкрслом Господу Исусу Христу да у своје наручје прими све наше рођаке, суседе, суграђане, невино пострадале страшних авустовских дана 1995. године; и не само тада, него и пре тога: од Задарске кристалне ноћи, преко страдања у Медаку и личким селима; до Пакраца и западнославонских села. Све невино побијене у градовима и селима, по улица и њивама, у кућама и становима. Сабрали смо се да се молитвено сетимо небивалог по размерама на европским просторима насилног егзодуса нашег народа са подручја Далмације, Баније, Кордуна, Лике и западне Славоније. Све је то камичак у мозаику наших новијих страдања и распећа, заједно са Јадовном, Јастребарским, Млаком, Глином и Јасеновцем, стравичним логором смрти из којег су последњих неколико преживелих данас са нама, чијим се страдањима до земље клањамо, целивајући њихове стопе. Са нама је мистично и Свети мученик Вукашин јасеновачки из Клепаца чије потресне речи: „Само ти дијете ради свој посао“ – упућене монструму, лишеном сваког људског лика, јесу пример парадоксалног тријумфа праведне жртве над злом, као и пројава људском уму непојмљиве Божије логике, која се открива као тајна крста и васкрсења. Зато је, имајући искуство правде и љубави Божије, блаженопочивши патријарх Герман на том месту могао рећи: „Не смемо заборавити, али морамо опростити“.
      Као митрополит загребачко љубљански, много пута сам био у Далмацији, и заволео ту кршну, шкрту, али и благословену земљу. Мало где ми је небо било тако близу као тамо. Упознао сам и заволео  њене људе као своју браћу, православне честите Србе, али и многе добре Хрвате, који су вековима на тим просторима упућени једни на друге, заједно живели, међусобно се обогаћивали, чак постајали сродници, али имали и неспоразуме и сукобе, и исто тако проналазили начине да заједно иду даље. Сигуран сам да многи међу вама и поред бола и патње коју носите због пострадалих ближњих, због сећања на остављене домове и огњишта ипак делите моје искуство. Зато се питам: ко је добитник вашим прогоном? Остала је само пуста, празна, необрађена земља. Зло је уписало себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима још једном је изневерен, и то како!
      Сабрали смо се данас да гласно кажемо да не заборављамо оне крајеве у којима смо се мајчиним млеком хранили, и то не само ми, него и наши преци, који су се вековима рађали у Далмацији, на Кордуну, у Лици, Банији, Славонији, по градовима и селима читаве данашње Хрватске. И даље у срцу чувамо немањићке далматинске манастире из 13. и 14. века, и друге светиње, у којима се, долазећи са свих страна света, окупљамо, као и градове и села које су подизали наши преци; не заборављамо у песмама опеване ускоке који су бранили ту земљу и све који су у војној граници штитили Европу од Турака. Памтимо Петра Прерадовића, Владана Десницу, Николу Теслу, Милутина Миланковића и сваког уметника, научника, философа, који су доприносили култури не само српског народа, већ и хрватског и свих народа света. Знам да сте овде свили ново гнездо, али да сте срцем и душом у вашој Далмацији и другим крајевима.
      Молећи се данас за пострадале, за наше ближње, не желимо да, злоупотребљавајући жртве, продубљујемо спиралу сукоба, нити да водимо ратове комеморативним политикама сећања, а још мање да уђемо у матрицу запомагања и паралишемо себе затварањем у трајно, беспомоћно и безизлазно стање жртве. Наратив жртве, као једини могући, не може бити покретач и извор надахнућа. Пре је трајна мука и пакао. Ви, овде  у Бусијама, подигли сте куће, школу, свети храм, велику амбуланту, гајите децу за још бољи и срећнији живот, упркос свему, гледате ка будућности са надом и оптимизмом; узор сте свима који су били принуђени да напусте родну груду, па и другима који имају мање проблеме од вас, како да се и они издигну и наставе живот пуним плућима. Наш народ је толико пута, баш кроз страдање и жртву, освајао искуство слободе и васкрсења, досежући максималне границе људског и хришћанског постојања на земљи. Као хришћани знамо да је свака невина жртва у Христу, већ сада и овде део славе и тријумфа. Крст Христов је par excellence жртва, као што је и Његово васкрсење par excellence победа. У тој жртви и победи налазимо наду у коначну правду Божију, чак и кад правда људска затаји. Апостол Павле од најранијих времена сведочи да за разлику од оних који траже знаке и мудрост ми хришћани „проповедамо Христа распетог“ „силу и премудрост Божију“, који је једнима саблазан, а другима лудост. Коначни суд не припада нама, него Божијој праведној љубави. У светлу Христових речи – „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ – треба разумети одакле је, у страшноме болу и патњи, црпео снагу и спокој Вукашин из Клепаца, као и толики страдалници из нашег рода.
      Вером у љубав Христову, молитвом и јеванђелским животом и ми кроз крст и страдање можемо надрасти себе и обновити се као Богу мили људи који знају ко су и шта су, поштују и негују своје, и с поштовањем се опходе према другом и другачијем. Када смо верни Богу и Цркви Његовој, онда ћемо и поред свих тешкоћа дати све од себе у изградњи мира. У таквом подухвату, озареном небеском правдом, у којој ће се исправљење историјских неправди решити мерилима која нису појмљива нашем уму, али која ће свакоме дати по делима његовим. Нису нам потребни самозвани миротворци као посредници, јер су они често вођени нама непознатим интересима. Под плаштом миротворства они нам неретко намећу формуле наших неспоразума са другима, као језичке, семантичке и мислене логоре, у које нас онда принудно смештају и заувек дефинишу. На тај начин, не само да не помажу већ стварају веће поларизације и непремостиве јазове. Нама је суштински потребан распети и васкрсли Христос, мир и правда Његова, то је једини језик којим ћемо заиста проговорити тако да нас сви чују и који ће нас заиста умирити.  
      За тај мир се молимо данас. Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо! Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога, док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо макар једну мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, у трагичном рату страдале, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање, пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусуф. И када се у молитви сећамо страдалих суседа, Хрвата католика, Бошњака Бошњака муслимана, обрадоваће се, тамо на небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога ”блажени гладни и жедни правде” додао ”блажени милостиви, јер ће бити помиловани”. И потом, блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божији. Не престати гладовати и жеднети за правдом Божијом, а бити милостив и миротворив – е, то је јеванђелски пут задат свим хришћанима, а дубоко верујем, и свим људима. Зато се молимо да на његовом остварењу више не буде промашаја.
      Молим се, носећи вас све у срцу да својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на наше недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ.
      Данас учинисмо помен свим пострадалима, који је, међутим и опомена и позив да се свим силама супротставимо сваком прогону и погрому било кога и било где!
      Вјечнаја памјат свој нашој браћи и сестрам пострадалим у војној операцији Олуја!
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас ћу писати о својеврсном „чуду“ савременог црквеног живота. Претпостављам да је током шездесетих и седамдесетих година прошлог века било много оних који су очекивали да ће се Црква у Србији спонтано угасити јер ће баке које су верно и у тим временима ишле у Цркву поумирати (наравно ово очекивање у себи вероватно скрива предрасуду оних који везе са Црквом нису имали јер ми је један свештеник из нашег храма који је, додуше, осамдесетих година, студирао у Београду, у више наврата причао да је одлазећи тада у београдске храмове био фасциниран јер је тамо виђао многе успешне и чувене људе из свих сегмената друштва). 

       
      Међутим, насупрот очекивањима ових људи свако ко недељом дође у наш краљевачки светосавски храм на Свету Литургију својим очима може видети мноштво деце, младих људи најразличитијих профила, средовечних људи, па и оних који су већ загазили у пределе старости како се једнодушно моле свом Оцу Небеском. Не треба ову слику ни преувеличавати јер исто тако у нашем граду има и много људи који немају никакву представу шта се то недељом збива у храму и који су прилично незаинтересовани за веру (свакако постоји и одређен број људи који се отворено декларишу као атеисти), али  је јасно да је црквени живот, на изненађење многих, показао изузетну виталност и очигледно је да се више никако не може маштати о дану када ће Црква и вера престати да постоје.
      Зашто сам на почетку текста ову појаву назвао „чудом“? Па, осим чињенице да постоје људи који се и дан данас чуде („ишчуђавају“) над чињеницом да су многи људи итекако заинтересовани за црквени живот, разлог овоме је и у томе што је можда заиста и чудесно како то, у време невероватних чуда савремене технологије и савременог ритма живота (и у позитивном и у негативном смислу) кандило вере ипак гори, и то, чини се, све сјајније и снажније.
      Шта је то са човеком, па и сада, када практично има све о чему је миленијума и вековима маштао (или чак није ни могао толико далеко да машта) опет буде некако нефасциниран свим тим и чак сматра, и то врло тврдоглаво, да се оно што је заиста везано за његово истинско биће налази у некаквом црквеном приступу животу? Вероватно бисмо били ближи одговору када бисмо отишли на недељну Литургију и покушали да интервјуишемо све људе који су тамо дошли укључујући и малу децу (додуше искрен дечији одговор „лепо нам је овде, и дружимо се са другом децом“ вероватно би услед своје неинтелектуалности био мало релевантан за оне који никако не могу да схвате овај феномен). Верујем да би у тим интервјуима било и много кратких одговора попут ових дечијих али би сасвим сигурно било и много оних који би се распричали износећи своје животне путеве (не нужно и „бродоломе“) у покушају да нам расветле ову загонетку и, с обзиром на то, уверен сам да би та књига сведочанстава верника светосавског храма (мислим да нема преувеличавања у овоме што ћу рећи) морала имати макар хиљаду страницу. Било би ту неких можда и сувише једноставних разлога, било би вероватно и неких који би код нас изазвали осмех на лицу, било би оних који би нас навели да осетимо симпатију према том човеку, било би много речи о патњи, несрећама, радостима, љубави, утехи, чудима, о запитаности над овим животом, о богатству и сиромаштву, о милости Божијој, о бризи за најдраже, о сатанским препонама које се налазе на животном путу, о ђаволу, о најгнуснијим греховима и најдивнијим врлинама, било би речи о поезији и уопште о књижевности, о сликарству, о неверју, о доброти, о појању, о историји, о манастирима, о животу и смрти, о покајању, о милости Божијој, о (ово је можда и најневероватније) добром свештенику и много чему другом. Неко је дословно преко ноћи постао верник, има оних који су се годинама рвали са својим трагањима, има оних који су рођени у хришћанским породицама, још је много више оних који су сами утабали ову стазу, свега би било у тој књизи и можда једина заједничка увереност свих тих одговора (изузев дечијих јер код њих је одговор везан за атмосферу у којој бораве и која се сама по себи подразумева без икаквих посебних уверености) лежи у чињеници да сви ти људи дубоко у себи сматрају да без Бога њима нема истинског живота и истинске радости. Многи од тих људи би сасвим сигурно радије дали своје животе него да се одрекну свог живота у Христу, у ствари још прецизније би било рећи да би неки од тих људи заиста дали своје животе када би били у ситуацији да бирају, а огромна већина њих, без сумње, воли да мисли за себе да би одабрала живот у Христу пре него свет без Христа.
      Ја бих овоме додао и свој лични став са којима се људи могу, а и не морају, сложити, а то је да сва ова прича о доласку у Цркву и о ступању на пут богопознања, није везана само за човека, већ и да Бог има итекако има Свога удела у свему томе. Рекао бих да Он неким Својим путевима и начинима призива човека, куца на врата људскога срца и уколико му се она отворе улази унутра и води домаћина ка светлости, радости и миру. Многи људи не чују тај позив, многи затворе врата и не желе да укажу гостопримство, али сви су добили позив јер Бог је Неко ко нас воли и ко нас жели крај Себе у слави Свога Царства.
      И, на самом крају, то што неко још увек није зачуо позив и што се можда чак и  декларише као атеиста, још увек не значи да баш тај неће постати већи верник од многих па и од писца ових редова. Тужно је само ако живот прође својим путем, а човек још увек није зачуо позив којим је све време призиван. Још је Достојевски давно рекао да су речи „прекасно је“ најстрашније речи које човек икада може чути. Дај Боже да их нико од нас никада не чује.
       
                                                      Ђакон Стефан Милошевски
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу 25. јула 2021. године, на празник Чудотворне иконе Богородице Тројеручице а поводом обележавања 81. годишњице освећења храма Светог Георгија у Бору, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у борској цркви. На светој служби уз Епископа су слижили протојереји-ставрофори Лука Јовић, Петар Поповић, Славко Јоцић, Нико Туфегџић, Душан Ћирић, протојереји Ратко Тобић и Саша Степановић, протонамесници Радоје Мијовић и Самоило Шергић, јереј Милан Јанковић и архиђакон Илија.

       
      Звучни запис беседе
       
      По завршетку Литургије старешина борског храма протонамесник Радоје Мијовић уручио је дарове Епископу тимочком и бившим борским паросима који су овом приликом саслуживали Епископу.
      Владика Иларион је у својој беседи пожелео свима молитвену помоћ Пресвете Богородице Тројеручице и Њену заштиту од сваког искушења и зла. Да бисмо то завредили, владика напомиње да је потребно да имамо чврсту и непоколебљиву веру удружену са покајањем које мора бити и на личном и на колективном нивоу. Господ неће оставити народ свој без потврде свог присуства. Он неће оставити ниједну душу која вапи за спасењем без Царства небеског, закључио је Преосвећени Епископ и заблагодарио свима на лепом молитвеном сабрању и добијеним даровима.
       
      Извор: Епархија тимочка / Радио Светигора
    • Од Milan Nikolic,
      АЛБАНЦИ РАДЕ ПО РЕЦЕПТУ ЂУКАНОВИЋА И УСТАША: Хоће да створе свог Мираша Дедеића!
      22. 06. 2021.
      ПРЕДСЕДНИК Србије Александар Вучић изјавио је данас да ће на КиМ покушати, као и у Црној Гори, да праве православну цркву када им не буде успело лажно присвајање косовског културног наслеђа.
      - Што се тиче косовског наслеђа на коме они инсистирају, то је нешто о чему су кренули да говоре у том смислу госпође Олбрајт и Клинтон, које су веома утицајне. Али, плашим се да ће они у будућности када буду видели чврстину и снагу наше Цркве на терену и одлучност српске државе, ићи на нешто слично као у Црној Гори и покушаће, као са Мирашом Дедеићем у ЦГ, формирање православне цркве на Косову - рекао је Вучић у Скупштини Србије.
      Каже да су то покушали и у Хрватској током Другог светског рата, када су измислили хрватску православну цркву.
      Вучић додаје да постоји документ када су 420 Срба из Каменова код Карловца покатоличили у једном дану и дали им усташке симболе.
      То су њихови планови и у то нема никакве сумње.
      - Тако и за КиМ, видећете већи утицај породице Гаши него свих Немањића и њихових потомака у изградњи манастира било где на КиМ, и то је оно што албанска деца уче. И по том питању без подршке међународне заједнице тешко да ћемо моћи било шта да сачувамо, ма колико се борили - казао је Вучић.
       
      https://www.novosti.rs/c/vesti/politika/1009638/albanci-rade-receptu-djukanovica-ustasa-hoce-stvore-svog-mirasa-dedeica
       
×
×
  • Креирај ново...