Jump to content
  1. Чунга Лунга

    Чунга Лунга

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Дана 21. октобра 2021. године одржан је разговор у онлајн формату Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила са делегатима Деветог међународног фестивала „Вера и реч“ – „Црква у свету који се мења: изазови и поуке дигитализације“. Током разговора Предстојатељ Руске Цркве одговарао је на питања учесника.

       
      Једно од питања Његовој Светости поставио је ђакон Михаил Степанков, руководилац Одељења за црквене односе са друштвом и медијима Епархије јекатеринодарско-кубанске.
      „На отварању конференције „Светско Православље: првенство и соборност у светлу православног учења“ рекли сте да Цариградска Патријаршија заправо следи модел обнављања раскола из 1054. године. Ако је то заиста тако, ако је то заиста њихов циљ, до чега ће доћи? Шта нас чека?“, обратио се о. Михаил Његовој Светости.
      „То не може бити циљ Цариградске Патријаршије. Она, наравно, не тежи расколу, није њен циљ да уништи јединство Православља. Али, тежња да утврди своје првенство не као први међу једнакима, већ као први без једнаких – онако како се сада изјашњава Цариград – наравно, носи у себи потпуно одређени страшни метак, бацил уништавања црквеног јединства“, одговорио је Његова Светост Патријарх Кирил.
      У том смислу поглавар Руске Православне Цркве непрестано подсећа на оно што се догодило 1054. године: „Римски епископ је настојао да прошири своју директну јурисдикцију на целу Васељенску Цркву. Али, чекајте, а шта се сада дешава? Данас Цариградски Патријарх, тумачећи своје првенство на нов начин, изјављује да је то првенство без једнаких, да је то његово Богом одређено место, које претпоставља вршење власти према свим осталим Помесним Православним Црквама. Дакле, то је исти став, који је довео до поделе 1054. године!“
      „Онда се поставља питање: када је ова доктрина настала у Цариграду? Ми се не сећамо ове доктрине још пре 30 година. Могло би се расправљати на конференцијама да то представља само теоријски дискурс, али то није само теоријски дискурс. То су практични поступци Цариграда повезани, пре свега, са Украјином. Цариград је упао у канонски простор друге Православне Цркве. Штавише, он је незакониту расколничку заједницу, која је настала на тој територији, овластио и потчинио себи. Предузимајући ове саблазне и заиста необјашњиве поступке са становишта историјске стварности, зар Цариград није схватио да ће они довести до поделе?“, упитао је поглавар Руске Православне Цркве.
      Према речима Његове Светости, када би се озаконило оно што је Цариград урадио, то би значило да „признајемо источног Папу“. „Ако останемо православни, признајемо да Православном Црквом управља саборност, да у Православној Цркви постоји први међу једнакима, а да тај први има веома ограничену функцију, која ни на који начин није повезана са управљањем Помесним Православним Црквама, већ да је она чисто представничка – он је први приликом богослужења. Ми смо се чак сложили да на заједничким православним заседањима не треба бирати предстојатеља, већ да то буде цариградски Патријарх, иако смо у почетку инсистирали да га треба бирати“, рекао је Патријарх Кирил.
      Руска Православна Црква „увек је ишла путем стварања пријатне атмосфере за свеправославни дијалог“, нагласио је Његова Светост. „Зато смо одустали од захтева да се бира предстојатељ, сложили смо се – нека буде Цариград. Али то не значи да смо се сложили с тим да цариградски Патријарх има посебна овлашћења, која се разликују од других Патријарха, посебно она која се тичу читавог светског Православља“, резимирао је Предстојатељ.
       
      Извор: Сектор за информисање ОСЦП-а
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх московски и све Русије Господин Кирил због сложене епидемиолошке ситуације обратио се путем видео конференције делегатима деветог Међународног фестивала "Вера и реч" који се одржава у Москви од 18 до 22 октобра.

       
      Патријарх Кирил је благословио учеснике фестивала, а у свом обраћању је, између осталог, поручио да је неопходно користећи друштвене мреже приближити Бога човеку.
      Традиционално сусрет се одржава у Сали црквених сабора Саборног храма у форми дијалога.
      У другом делу дана одржаће се завршне расправе. Учесници ће моћи да погледају видео спот "Српска колевка" и документарни филм "Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења" у продукцији Телевизије Храм.
      Данашњим даном затвара се Међународни свеправославни фестивал чија је тема била "Црква у свету који се мења: Изазови и поуке дигитализације".
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, изговорена на литургијском сабрању, у понедељак 16. августа 2021. године у храму Светог великомученика, победносца и чудотворца Георгија на Опленцу.
      У име Оца и Сина и Светога Духа.
      Браћо и сестре, људски род, али и сваки човек понаособ, има разне потребе. Има, наравно и различите дарове од Бога, како би реализовао те своје потребе. Међутим, и кад успе да оствари све што је замислио, када успе да испуни сваку своју жељу, да оствари сваку своју потребу, остаје једна универзална потреба, заједничка потреба за све људе. Постоји потреба од које зависи и смисао и пуноћа и испуњавање свих осталих потреба. Наиме, постоји једна јединствена потреба свакога од нас, постоји једно универзално, јединствено питање. То питање се зове “питање смисла живота”, смисла постојања и толико је та синтагма распростањена, толико је присутна и данас, углавном на тржишту понуде смисла. Постоје различити путеви и различите понуде које се саморекламирају, да су управо оне смисао постојања. Уосталом, кроз сву историју, ако бацимо поглед уназад, човек је постављао питање себи, зашто постоји, откуда је и који му је циљ. И не само то, него и кроз философију, кроз уметност, кроз различите религије, па ево, и кроз науку, покушава управо да открије природу своју, покушава да открије своје назначење, да пронађе смисао своме постојању. И колико год трају ти напори људски, толико имамо различитих резултата, али у исто време, исто толико неуспеха, тј. све до чега је човек дошао сам из себе није довољно да му одговори на питање, који је смисао његовог постојања. Зашто, браћо и сестре? Па стога – што год чинио човек, какве год успехе на било ком плану и пољу остварио, његов живот у једном тренутку или од једног тренутка почиње да се гаси и на крају се потпуно угаси. И онда се поставља питање, који је смисао свега претходнога, ако је коначни исход бесмисао, смрт и пролазност. Ми хришћани знамо, Откровењем Божијим, знамо љубављу Божијом, љубављу Божијом према творевини и пре свега и изнад свега у односу на нас људе који смо икона Божија, створени по слици и прилици Божијој, знамо да човек није створен за бесмисао. У крајњој линији, и покушаји да дођемо до смисла показују да тај смисао постоји. Ствар је само у томе, што га не може човек сам из себе и сам собом, искључиво и само својим силама открити. Тај смисао јесте Логос Божији, Син Божији, Исус Христос који је дошао међу нас, и не само показао, него реално нас учинио победницима над пролазношћу, над смрћу, учесницима вечнога живота, и то, већ овде, кроз Цркву своју, кроз света њена богослужења, кроз Свету Литургију. Ми смо данас чули причу из Јеванђеља по Матеју, где ученици Христови постављају питање, како се долази до смисла који јесте Царство Небеско у нама, међу нама и са нама, као судеоницима тог Царства Небеског у Телу Христовом. Господ је одговорио једноставном речју: Не може нико ући у Царство Божије, у Царство Небеско, ако не постане као дете. На другом месту позива на покајање, па вели: “Покајте се, јер се приближи Царство небеско!” Царство Небеско доводи у вези са покајањем, то јест покајање, наше покајање, у везу са могућношћу учествовања у свему ономе што нам је Господ љубављу својом дао. Наравно, то покајање није ништа друго, него преображај, узрастање, не напросто један психолошки моменат и тренутак у којем ми самоосуђујемо себе. Покајање значи преумљење, значи одрицање од система вредности које нам нуди овај свет и прихватање и живот по систему вредности Јеванђеља. Зато је основно питање, да ли ми верујемо речи Христовој, да ли верујемо Јеванђељу, да ли је реч Христова за нас меродавна? Ако јесте, онда ће нам живот изгледати на један начин. Ако није, живот ће изгледати потпуно другачије. Ако јесте, онда ћемо разумети и реч: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство небеско”. Наравно, то не значи да будемо деца по наивности, по лаковерности, него да будемо деца по безазлености, по смирењу. А шта је, браћо и сестре, смирење? Смирење, опет, није само и искључиво једно психолошко стање. И то је укључено у тајну смирења. Смирење је наше стајање пред Богом у којем ми препознајемо да сами из себе и собом јесмо пролазни, јесмо смртни, јер имамо свој почетак. Сами собом не можемо додати ни један педаљ своме узрасту, али да управо са свешћу, да не можемо собом, ни из себе, да препознајемо љубав Божију и силу Божију и знамо да њом можемо све, својом отвореношћу, својом вером, поверењем у то да је Бог онај који је наш Спаситељ, Бог који је љубав. Можда можемо бити слабашни, можемо промашивати у свом животу, можемо падати, можемо грешити, али није то од чега зависи наше спасење или погибао. Наше спасење зависи од љубави Божије, а ту љубав примамо управо свешћу ко смо, и свешћу ко смо у заједници са Њим.
      Ми смо се данас сабрали између осталог и да одслужимо стогодишњи помен краљу Петру Ослободиоцу. Ако верујемо речи Јеванђеља, тамо ћемо наћи и то, да је свака власт од Бога. И од тога да ли верујемо Јеванђељу или не, зависиће наш однос према власти. Међутим, ту исту реченицу краљ Петар је гледао из своје перспективе. И он је знао, као што су знали и православни Срби у његово доба, да је он по Божијем допуштењу и Божијем промислу постао краљ, постао владар Срба, и штавише Срба, Хрвата и Словенаца. Али, знао је и то да је то што има од Бога добио. Знао је, браћо и сестре, а знамо и ми да је знао, јер знамо његов живот. Он је знао и реченицу: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско”. Знао је и то, да смрт није последња реч коју може дати о себи, јер је веровао у реч Христову, Јеванђеље Његово, веровао је у Христа Спаситеља, распетог и васкрслог. Да ли хоћемо доказ? Толико их има ако се удубимо у његов живот. Али једна ситница наизглед, крупно и много говори о њему – када је ишао са својим народом на крстоваскрсли пут, кроз зиму, кроз мећаве и снегове, једино што је понео са собом био је диптих – икона апостола Петра и Павла. Већ сама та икона по себи много говори. У њој је садржано једно друштво, образовани - интелектуални свет и обичан - прост свет. Али у једноме једно, у вери једно, у Христу једно. И садржана и показана љубав – јер било је момената када су та двојица апостола имали међусобно различита мишљења и ставове, препирали се, улазили у сукобе, али је увек надвладавала љубав и побеђивало јединство, јер је то јединство у Христу и Цркви Његовој. Краљ Петар је био слуга своме народу. Ко је још подигао своме слуги споменик и мајци његовој? А краљ Петар то јесте – војнику кога није успео да сачува кроз недођију, а за којег је мајка молила да га краљ врати живог и здравог, он је подигао споменик. И мајци његовој. И чувао чарапе које је та мајка упутила по краљу своме сину, који такође није жалио себе.
      Дакле, браћо и сестре, нисмо ми судије. Ако бисмо ми били судије, тешко да би ико прошао наш суд, јер смо немилосрдни, јер смо самољубиви, јер смо оштри и немилосрдни према другима. Суд Божији је суд љубави, али ја сам сигуран да је краљ Петар знао реченицу: Ако не будете као слуге, ако не будете последњи, нећете ући у Царство Небеско, нећете постати први. Нека му Господ да вечни покој, Царство Небеско. А ми, браћо и сестре, да знамо да је Господ са нама, да је победио смрт, сваку невољу, свако искушење без којих није могућ живот и без којих не можемо постати јачи и вернији Христу. Нека би нама Господ дао смирења, наде, вере и љубави како бисмо га овде славили заједно сви, једним гласом кроз Свету Литургију и Цркву Његову, али и у Царству Небеском и у векове векова. Амин.
       
      Извор: Епархија шумадијска / Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Гостујући у емисији "Живе речи" Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније се осврнуо на пети Фестивал хришћанске културе, који је недавно одржан у Зајечару благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона. Са преосвећеним владиком Арсенијем разговарао је катихета Бранислав Илић. Комплетан разговор са Епископом нишким Арсенијем можете погледати овде: ОВДЕ
        Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пети Фестивал хришћанске културе почео је дочеком иконе Богородице Колочке и вечерњим богослужењем у порти Саборне цркве Рођења Пресвете Богородице. После вечерње службе Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је Акатист Богородици Колочкој.     Свечаном отварању присуствовао је др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу сa црквама и верским заједницама Министарства правде Владе Републике Србије, мр Ненад Радаковић, извршни директор Националног парка „Ђердап”, свештенство из свих крајева Тимочке епархије и велики број Зајечараца. На самом отварању Фестивала појао је Хор Саборне зајечарске цркве а говорили су: заменица градоначелника Града Зајечара Марина Милић, директорка Народног музеја „Зајечар” др Маја Живић и Марија Вукосављевић, ауторка изложбе „Свете жене”, којом је отпочео овогодишњи Фестивал. Завршну реч дао је владика Иларион који је Фестивал прогласио отвореним.     Извор: Епархија тимочка
×
×
  • Креирај ново...