Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Trifke

Istinska ljubavna prica kao iz filma

Recommended Posts

https://rachfeed.com/pinay-girl-received-christmas-box-american-boy-kid-marries-14-years-later/

Molim vas da odete na link da biste procitali i odgledali pricu. Copy paste bi samo pricu pokvarilo. Mnog su lepo to tamo uradili.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      NAKON VIŠE OD GODINU DANA BUSANJA U GRUDI DA ĆE POMOĆI NIŠKOM AERODROMU "KONSTANTIN VELIKI", DRŽAVA JE ZAPRAVO ODABRALA DA POMOGNE JEDNOJ ILI VIŠE AVIO-KOMPANIJA, I TO SUMOM (15 MILIONA EVRA ZA TRI GODINE) O KOJOJ NIŠKI AERODROM MOŽE SAMO DA SANJA

      Kao što je poznato, krajem marta Vlada Republike Srbije donela je Odluku o proglašenju linija u javnom interesu u vazdušnom saobraćaju "u cilju bržeg ekonomskog razvoja regiona, a kroz efikasnije saobraćajno povezivanje sa evropskim gradovima".
      Ovom odlukom za linije od javnog interesa određene su linije iz Niša do Nirnberga, Frankfurta/Hana, Rima, Hanovera, Ljubljane, Salcburga, Bolonje, Budimpešte, Geteborga, Fridrihsafena, Karlsruea i Tivta. Vlada će godišnje obezbeđivati nešto više od pet miliona evra za ovu namenu (do 600 miliona dinara) za kompanije koje pobede na ovom međunarodnom tenderu, a sve u cilju razvoja regiona i na linijama "na kojima ne saobraća nijedna avio-kompanija".
      Tako je, nakon više od godinu dana busanja u grudi da će pomoći niškom Aerodromu "Konstantin Veliki", država zapravo odabrala da pomogne jednoj ili više avio-kompanija, i to sumom (15 miliona evra za tri godine) o kojoj niški aerodrom može samo da sanja.
      Ako je nužno da se u nekoliko rečenica ispriča priča o Aerodromu "Konstantin Veliki" u Nišu, to bi glasilo ovako: do 2014, Aerodrom je godinama bio klinički mrtav. Nakon toga, započeo je nesvakidašnji i gotovo neverovatan rast – sa prosečno manje od četiri (cifrom: 4) putnika dnevno tokom 2014. godine, na skoro hiljadu putnika dnevno (2017). A onda je tokom 2018. ovaj aerodrom, do tada u vlasništvu Grada Niša, prosto otela država Srbija i stavila ga pod svoju kontrolu.
      Mada se može pratiti i pre formalne promene uprave Aerodroma (u avgustu 2018), od tada je taj "trag države" nepogrešiv – isti onaj trag koji je naprednjačka država ostavila i poslujući sa Er Srbijom i Aerodromom "Nikola Tesla", onaj trag koji kao da kaže: hajde da milionima evra poreskih obveznika bez potrebe subvencionišemo avio-prevoznike kojima subvencija nije potrebna, kako bi leteli na mesta do kojih građani Srbije lako mogu da dođu već postojećim komercijalnim linijama. A ako još od svega toga najveću korist izvuče kamen-temeljac i simbol naše SNS vlasti – Er Srbija, kao i svi sa njom povezani – tim bolje.
      "Država ne zna da upravlja aerodromom", saopštavano je javnosti Srbije početkom 2018. godine, kada je francuska kompanija Vansi uzimala u koncesiju beogradski Aerodrom "Nikola Tesla": "Taj operater mnogo bolje radi aerodrome nego što bismo mi radili, ko god da dođe, bilo da su to Kinezi, Arapi, Vansi, Nemci, ko god hoćete. Bolji su nego mi, u svemu su bolji", rekao je tada predsednik Vučić.

      U INTERESU NIŠLIJA
      Simptomatično, negde u isto vreme – sredinom januara – počela je da se plete mreža oko gradskog Aerodroma "Konstantin Veliki" u Nišu: uporedo sa vešću da će koncesijom biti ograničen broj putnika niškog aerodroma na milion putnika godišnje, u javnost počinju da se plasiraju informacije da "Konstantin Veliki" neće moći dalje da se razvija bez pomoći države, da takse moraju da se dupliraju, da Ministarstvo traži da "aminuje" uvođenje svake nove linije, te da je broj putnika u Nišu rastao nauštrb Aerodroma "Nikola Tesla", odnosno da je vlast, kako reče Vučić, "pustila" Niš da se razvija.
      Svi ovi spinovi i filovanje javnosti neistinama i poluistinama dobili su konkretan oblik krajem marta, kada je gradsko veće Niša usvojilo "preporuku" i bez naknade ustupilo Aerodrom Republici Srbiji. Sve, naravno, "u interesu Nišlija", i zato što je "niški aerodrom strateški bitan za državu" i jer je "prevazišao lokalne okvire". Zanemarena je ovom prilikom tvrdnja uz koju je "otišao" Aerodrom "Nikola Tesla" – da država ne zna da upravlja aerodromom.
      Osam meseci nakon ostavke direktora aerodroma Vladice Đurđanovića (pogledati intervju Đurđanovića u "Vremenu" broj 1442 iz avgusta prošle godine) i odlaska direktora Regionalne razvojne agencije "Jug" Bojana Avramovića – najzaslužnijih za uspeh "Konstantina Velikog" u periodu 2015–2018. – brojke kažu sledeće: u prvom kvartalu 2019. godine niški aerodrom imao je skoro 10.000 putnika manje nego u prva tri meseca 2018. (pad od 11,2 odsto), a smanjen je i broj putničkih aviona koji su saobraćali sa "Konstantina Velikog", i to za 4,7 odsto.
      Sa druge strane, u kargo saobraćaju stanje je potpuno katastrofalno: nakon 2537,7 tona prevezenog tereta u 2017, tokom 2018. taj broj bio je skoro četiri puta manji (688,3 tona), da bi, čak i tako smanjena, količina tereta bila za još 61,6 odsto smanjena u prvom kvartalu 2019. godine u odnosu na isti period u 2018.
      "Za sve što se desilo i što se dešava sa saobraćajem i sa samim Aerodromom u Nišu, odgovorni su oni koji su ovu glupost i napravili, bez izuzetaka, od samog vrha države pa do poslednjeg odbornika koji je za to glasao", kaže za "Vreme" Bojan Avramović, nekadašnji direktor RRA "Jug" i nekadašnji poverenik SNS-a za nišku opštinu Pantelej.
      "Koncesija beogradskog aerodroma je iskorišćena za preuzimanje Aerodroma u Nišu od strane Ministarstva, i odlično je poslužila Zorani Mihajlović. To je samo povod na koji su se mnogi upecali. Pokušali su oni u Ministarstvu još 2015. godine da ‘uteraju’ Aerodrom Niš u Aerodrome Srbije d.o.o., ali je tada bila drugačija konstelacija snaga u Nišu, a i Aerodrom svojim poslovanjem nije zavredeo pažnju, pa su i to radili nevoljno i kalkulantski. Da biste shvatili malo bolje situaciju, do 2014. godine aerodromima u Srbiji je upravljao URS, i u Nišu i u Beogradu – slučajno je i ministarka istog ‘aristokratskog’ porekla, pomoćnik ministarke takođe, kao i šef kabineta predsednika i nadležni lokalni čauši. I tada, kada dođete na sastanak – svi su tu, samo njega nema, lepo uvezani (privatno) i uigrani.
      Od tada i traju raznorazni pokušaji uticaja na poslovanje Aerodroma u Nišu i stavljanja pod kontrolu. Nisu uspevali tri godine, uspeli su kada su u igru ubacili Vansi. U međuvremenu, mi smo isporučili evropski rezultat, oborili sve rekorde i demantovali 30-godišnju famu ‘beogradskih stručnjaka’ da Niš ne može da radi. Ponajviše smo demantovali dugogodišnje uverenje severnog dela države o ‘nesposobnom jugu’ kome treba uvek nešto pomagati. I da budem do kraja pošten, bez obzira što će mnogi biti nezadovoljni, jedan od razloga našeg uspešnog ‘otpora’ je podrška koju smo imali od samog Vučića, trajala je sve do Vansija, posle toga je sve otišlo na drugu stranu. To ga, naravno, ne amnestira njegovog dela odgovornosti za sve negativno što se desilo i eventualno ako nešto i pozitivno od ovoga ispadne, u šta ja čisto sumnjam", kaže Avramović.

      DOBITAK USPORAVA
      Sve one podatke o broju putnika i količini prevezenog kargo tereta saznajemo sa sajta Aerodroma, pod odeljkom "Statistika". Međutim, zgodno, taman kada je država uzela Aerodrom pod svoje (u avgustu 2018), na sajtu prestaju da se objavljuju kvartalni izveštaji o poslovanju. "Vreme" je od Aerodroma "Konstantin Veliki" zatražilo kvartalne izveštaje za 2018. godinu (finansijski izveštaj u APR-u očekuje se tek na leto), ali odgovora nije bilo. Tako, poslednji javno dostupan izveštaj jeste onaj za prvi kvartal 2018, i u njemu piše sledeće:
      "I pored iskazanog dobitka, primetno je usporavanje realizacije Programa poslovanja u prvom kvartalu po svim pozicijama, jer izostaje planirani rast obima poslovanja, a u nekim sektorima je očigledan pad, što je direktna posledica trenutne situacije koja se odnosi na sam status JP Aerodrom Niš."
      Dakle, još tada – dok niški odbornici nisu i formalno, velikom većinom u gradskoj skupštini izglasali ono što je gradsko veće odlučilo u martu, i dok država još nije bila nadležna za Aerodrom – ona je činila štetu svojim postupcima i izjavama funkcionera. Setimo se samo da je u maju prošle godine ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović "naterala" Direktorat civilnog vazduhoplovstva (DCV) da se oglasi i demantuje njenu tvrdnju da tadašnji menadžment Aerodroma i čelnici Niša "direktno ugrožavaju funkcionisanje Aerodroma Niš, ugrožavaju građane, ugrožavaju bezbednost", te da "njihova nesposobnost pokazuje da su spremni čak i da dovedu u pitanje odvijanje avio-saobraćaja". Kako je tada saopštio DCV, "Aerodrom ‘Konstantin Veliki’ nema nikakav problem sa bezbednošću avio-operacija niti sa obezbeđivanjem samog aerodroma".
      I uopšte, u četvorouglu Aleksandar Vučić – Zorana Mihajlović – Darko Bulatović (gradonačelnik Niša) – Zoran Ilić (pomoćnik ministarke Mihajlović) bilo je izrečeno toliko neistina i poluistina o Aerodromu, i toliko puta su davali direktno suprotne izjave jedni drugima tokom prve polovine 2018, da je potreban jedan tekst samo da se popiše količina "magle" koju su proizveli kako bi ubedili javnost da je naprosto nužno da država – koja ne zna da upravlja aerodromima – preuzme niški aerodrom.
      Samo ukratko: Pamtimo izjavu ministarke da se u koncesiji Aerodroma "Nikola Tesla" ne pominje nikakvo ograničenje broja putnika na niškom aerodromu – izjavu koju je demantovao "njen rođeni pomoćnik" Ilić, koji je rekao da će država plaćati "penale" Vansiju ako niški aerodrom pređe milion putnika na godišnjem nivou.
      Pamtimo i falsifikovanje zapisnika sa sastanka u Ministarstvu saobraćaja, kada je navodno tadašnji direktor Aerodroma Đurđanović rekao da bi valjalo povećati aerodromske takse. Đurđanović se kasnije javio "Južnim vestima" i saopštio da on na tom sastanku nije prozborio ni reč: "Ja tako nešto nikad nisam izjavio niti rekao, a na pomenutom sastanku nisam uzimao reč, doslovce ništa nisam ni rekao."
      JEDNA ZEMLJA, JEDAN AERODROM: Protest "Ne damo niški aerodrom", april 2018. Takođe, pamtimo i neistine koje je ministarka iznosila o finansijskoj sposobnosti aerodroma. U aprilu 2018. je Zorana Mihajlović rekla da su prihodi Aerodroma 60 miliona, a samo trošak za plate 110 miliona dinara. Zapravo, u realnosti, prihodi Aerodroma su u 2017. bili 323,7 miliona dinara, dok je na plate otišlo negde oko 105 miliona dinara.
      Sećamo se i da je u januaru 2018, samo par meseci pre nego što će gradsko veće u Nišu dobiti neizdrživ napad darežljivosti i pokloniti Aerodrom državi, gradonačelnik Darko Bulatović (sa tim istim gradskim većem) potpisao saglasnost na Dugoročni plan poslovne strategije i razvoja niškog aerodroma (za period 2017–2027), u kome nema ni slova o promeni vlasnika.
      Pamtimo i sporni ugovor Aerodroma sa Ministarstvom odbrane, potpisan još pre desetak godina, koji je bio još jedan adut države u nameri da uzme "Konstantina Velikog": iako je ispoklanjala silnu zemlju u Beogradu na vodi ili prodala budzašto kojekakvim arapskim investitorima, država se zainatila da na ugovor kojim Aerodrom duguje zemljište Ministarstvu odbrane "prebije" tako što će država uzeti Aerodrom, a da Ministarstvo oprosti dug. Pamtimo da je Darko Bulatović za sklapanje ugovora optužio Demokratsku stranku, ali i Pokret "Dosta je bilo" (osnovan 2014) i Pokret slobodnih građana (osnovan 2017), koji u trenutku potpisivanja ovog ugovora nisu ni postojali. Takođe, pamtimo da, iako je država uzela Aerodrom, dug prema Ministarstvu nije bio oprošten.
      Pamtimo i bezbrojna obećanja o tome kada će ugovor o koncesiji Aerodroma "Nikola Tesla" – iz koga bi se jasno saznalo šta je to država obećala Francuzima u vezi sa niškim aerodromom – postati dostupan javnosti. Pa je tako Ana Brnabić obećavala do septembra 2018, Siniša Mali do kraja 2018, a Zoran Ilić je krajem januara 2019. obećao da će ugovor biti objavljen "u narednih mesec dana". Naravno, ugovor je još uvek tajna za građane Srbije.
      Najzad, pamtimo i da je Zorana Mihajlović u aprilu 2018. kritikovala bivše rukovodstvo Aerodroma zbog subvencionisanja dve avio-kompanije, odnosno, jer su za četiri godine (2010–2013) "dali 3,6 miliona evra avio-kompanijama za prazna sedišta, da bi leteli iz Niša". U maju je Vučić varirao na ovu temu kod Sarape na Pinku: "Nemojte da vam pričam šta su oni radili, kako su plaćali mesto u avionu, do Kaljarija ili do nekih drugih mesta, a i koliko se para države trošilo." Kad ono – ni godinu dana kasnije, Vlada Srbije izdvaja ne 3,6, nego 15 miliona evra za tri godine da bi – "plaćali mesto u avionu" i da bi avio-kompanije "letele iz Niša".
      No, šta zapravo leži iza cele priče sa ovim subvencionisanim letovima iz Niša? Kako se došlo do baš ovih destinacija, a ne nekih drugih? Koliko će putnika tako biti prevezeno i da li se nekome "nameštaju" ove nove, subvencionisane linije?
      "Prošlu godinu je aerodrom završio sa 350.000 putnika i sasvim slučajno su ovi novi, subvencionisani instalirani kapaciteti oko 350.000 sedišta godišnje – a to ne znači i toliki broj putnika", kaže Bojan Avramović.
      "Mi smo isporučili 350.000 putnika kroz trogodišnji projekat koji je Grad Niš koštao dva miliona evra. Međutim, zatekli smo milion evra dugova (četiri neisplaćene plate, 400.000 kredita u švajcarcima, 400.000 evra duga dobavljačima), tako da smo na raspolaganju imali milion evra. Doveli smo Aerodrom do samoodrživosti i nadalje je trebalo samo ulagati u infrastrukturu. Ovih 15 miliona evra nema veze sa infrastrukturom, ovo je besomučno rasipanje para u cilju dokazivanja opravdanosti preuzimanja Aerodroma, a bojim se i razračunavanja sa avio-kompanijama koje već rade u Nišu. Jednostavno, za ovih 15 miliona evra dobijate ono što već imate, 350.000 putnika godišnje, a Aerodrom dobija ista ona tri evra takse koje dobija i bez subvencionisanih letova. Svim ovim je pokazano da oni koji su preuzeli Aerodrom pojma nemaju šta s njim da rade, niti su imali plan kad su ga uzimali, niti ga imaju sada. Sa 15 miliona evra može svako", kaže Avramović.
      On dodaje da ne veruje da je lokalno rukovodstvo biralo destinacije ("Pobogu, pa niko od njih nije znao da taj Fridrihshfs... uopšte i postoji. Oni muku muče da osposobe niško groblje, bacili su do sad 500 miliona dinara pomoći tom preduzeću i dalje ne radi kako treba"), ali kaže da, ko god da je birao u koja će se mesta putovati subvencionisanim letovima, zlonamerno je napao opslužna područja svih postojećih linija iz Niša osim Stokholma:
      "Ovo je direktna nelojalna konkurencija sa najvećim subvencijama, slobodno mogu da kažem, u Evropi. Sa najmanje pet puta manje para za subvencije mogli bi obezbediti ove linije iz Niša i to prema Parizu, Frankfurtu (ne Hanu), Štutgartu, Londonu, Moskvi, Istanbulu... Pa Turkish Airwaysu je odgovarala cena aerodromskih usluga, leteo bi bez dodatnih para. Priča o ‘nekomercijalnim’ linijama je budalaština, koju moraju da pričaju ovi iz Niša iako su svesni kakvu glupost izgovaraju. Kakav državni interes postoji da bi se enormno plaćala linija Niš–Fridrihshafen, koji je inače 50-ak kilometara od ‘komercijalnog’ Memingema? I jedan i drugi aerodrom su alternativa Minhenu. Da je u pitanju Minhen, u redu, destinacija je okej, ali svejedno zašto toliki novac?"

      VEROVALI ILI NE
      "Sudeći po kriterijumima raspisanog tendera za 12 novih operacija sa niškog aerodroma, potpuno sam siguran da će jedini ponuđač biti Er Srbija, jer kriterijumi za ocenjivanje ponuda – ali i obligacioni odnosi koji su definisani Ugovorom – u potpuno podređeni položaj stavljaju sve druge ponuđače, a naročito loukost avio-kompanije. Čak i ako progutaju ‘žabu’ sa pomenutim spornim destinacijama, loukost kompanije se susreću sa ponderisanim (bodovanim) kriterijumom ‘povezanih letova’ (čak 15 od 100 pondera), pa sa kabinskim prtljagom od 11 kg (takođe 15 od 100 pondera), drugim avionom u rezervi na teritoriji Srbije (obavezan kriterijum), sa verovali ili ne, pored ostalog osoblja i još 15 ljudi u kol-centru koji moraju da imaju dokazano iskustvo i prođu bezbednosnu proveru!
      Čak i ako sve ovo ispune, loukosteri, ali i ostali ponuđači, moraju da prihvate činjenicu da učestvuju na tenderu za koji je obezbeđen novac samo za 2019. godinu. Dinamikom realizacije ugovora je predviđeno da se, po izvršenju posla, dostavljaju mesečne fakture, tako da će i u 2019. godini avio-kompanija moći da računa samo na pola godišnje tranše (dva i po miliona evra). Ukoliko iz bilo kog razloga u toku trajanja ugovora (tri godine) ne budu bila obezbeđena sredstva u godišnjem budžetu Srbije (2020. ili 2021), ugovor se otkazuje bez ikakvih posledica po Naručioca, tačnije državu Srbiju (član 18 Ugovora). Ova odredba poništava sva ugovorna prava avio-kompanija i obesmišljava sam ugovor. Iz mog skromnog iskustva, a učestvovao sam u pregovorima sa više avio-kompanija, ovo je više nego dovoljan razlog da nikom na pamet ne padne da se pojavi na tenderu, osim onoga ko je i do sada više nego uspešno izvlačio novac iz budžeta Srbije. Zaboravite na konkurenciju i loukostere, pročitajte tendersku dokumentaciju, i videćete šta se valja iza brda", zaključuje Avramović.
      Radmilo MARKOVIĆ

    • Од Милан Ракић,
      Nepovoljna iskustva sa brojnim dosadašnjim bojkotima u Srbiji; Bojkot je često korišćeno sredstvo političke (bojkot političkih institucija) i ekonomske borbe (bojkot roba i usluga) najčešće unutar jedne države, ali i u međudržavnim odnosima; I kod nas se često posezalo za bojkotom izbora i rada parlamenta, a u poslednje vreme to je hit na opozicionoj političkoj sceni Srbije, da li zbog (ne)realnih očekivanja mnogih opozicionih političkih aktera ili kao krik očaja zbog slabosti opozicije, odnosno dodvoravanje učesnicima masovnih građanskih („nepartijskih“) protesta širom Srbije. Ipak, iskustva sa dosadašnjim bojkotima izbora i parlamenta u Srbiji u celini uzev nepovoljna su.

      Već uoči prvih višestranačkih republičkih izbora 1990. godine, posle odbacivanja amandmana opozicije na izborni zakon od strane jednostranačke republičke skupštine, opozicione stranke (SPO, DS, Demokratski forum, SLS, SNO, NRS, NS(S), ND, SSVS, SRSJ u Srbiji, UJDI, Stranka socijalne pravde, Pokret za zaštitu ljudskih prava u Jugoslaviji i Stranka samostalnih privrednika i seljaka) najavljuju da povlače svoje kandidate za narodne poslanike i predsednika Republike, odnosno da neće da učestvuju na “neregularnim” izborima. Ipak, pred same izbore, opozicija odustaje od bojkota, računajući na izborni uspeh i u nepovoljnim uslovima, a na temelju pogrešnih procena snage režima, odnosno uverenja da je “komunizam”  i u Srbiji doživeo krah, kao u ostalim zemljama Istočne Evrope. Tako nekoliko dana pre izbora lider SPO V. Drašković govori: „Boljševizam neću srušiti ja. Boljševizam će srušiti – boljševizam [...] Ovo što oni sada čine, više doprinosi njihovom padu, nego bilo koja propaganda SPO, kada bismo para za propagandu imali. Našu predizbornu kampanju vodi, praktično, Slobodan Milošević i mi smo mu na tome zahvalni” (Srpska reč 5. 12. 1990). Iako je nekoliko dana ranije na mitingu u Zrenjaninu Drašković patetično zaklinjao birače: „Ko izađe na lažirane izbore, srpski je izdajnik i ja kao car Lazar, upućujem kletvu onome ko narod gura u mrak: ’Dabogda mu ništa ne nicalo’” (Borba 1–2. 12. 1990), posle usvajanja samo jednog od desetak zahteva opozicije – za uključivanjem njenih predstavnika u kontrolu izbora, Drašković saopštava da je opozicija, „ceneći napor delegata Skupštine Srbije”, odlučila da učestvuje na izborima. Ova konfuzija poruka dezorijentisala je deo pristalica opozicionih partija i smanjila eventualnu naklonost dela neopredeljenih birača, a podrška V. Draškoviću se osipala – SPS je osvojio 78% mandata, a Milošević je pobedio u I krugu sa 65% glasova.
      Za razliku od ovog nerealizovanog bojkota, uspešan je bio bojkot mobilizacije 1991. godine u vreme masovnih antiratnih građanskih protesta, praćeni dobro segmentisanim proglasom SPO upućenim svim građanima, ali i prilagođenim različitim ciljnim grupama – omladini, bakama i dekama, majkama i očevima, izbeglicama, vojnicima i oficirima i završen porukom Srbima i braćama i sestrama... Prema procenama mobilizaciji se odazvalo tek 10-tak procenata pozvanih, uz oko 200.000 dezertera. Međutim, kako dobar deo opozicije na ovaj ili onaj način prihvata argument režima o „ugroženosti srpske nacije“, široko antiratno raspoloženje nije iskorišćeno za promene vlasti u Srbiji – bojkot mobilizacije nije bio praćen drugim oblicima političke borbe.
      Slede savezni parlamentarni izbori maja 1992. Ta kampanja ne bi bila interesantna da nije donela kampanju opozicije za bojkot izbora. Na inicijativu režima o formiranju SRJ opozicija nema delotvorni odgovor, a podrška inicijativi režima nije dolazila u obzir iz više razloga: opozicija nije priznala legitimnost izbora 1990, pa time ni režim i njegove inicijative i projekate; ocena da nema uslova za „demokratske” i „ravnopravne” izbore (Ustav SRJ i izborne zakone ponovo nameće vladajuća partija, nisu rešena pitanja finansiranja stranaka, demokratizacije medija itd.); tvrdnja da će izbori u uslovima ratnih sukoba ojačati režim; eventualna pobeda opozicije na saveznim izborima ne bi značila zaposedanje osnovnih poluga vlasti koje su u republikama, itd. Osim toga, inicijativa režima je bila u sukobu sa „velikosrpskim” ambicijama dela opozicije, koji je zagovarao „Savez srpskih država”, drugi delovi su bili protiv bilo kakvog kontinuiteta sa SFRJ kao „komunističkom tvorevinom”, republikanski oblik vladavine sukobljavao sa monarhizmom trećeg dela opozicije, za neke je bio krajnje sporan način formiranja nove države (tzv. Žabljački ustav donosi nelegitimna „stara skupština“ bez referenduma naroda itd), nekima nisu odgovarali naglašeni elementi konfederalizma itd. Sve su to elementi na kojima je opozicija mogla da zasnuje samo strategiju suprotstavljanja u vidu antiizborne kampanje. SPO vodi najintenzivniju kampanju za bojkot, kao i DS, čiji lider D. Mićunović u Čačku (26. 1. 1992.) pokušava građanstvo da „oslobodi iluzije o još jednoj Jugoslaviji”. Na izbore je izašlo nešto više od polovine birača, dovoljno za njihov uspeh, iako ih opozicija neće priznati. Inače, SPS je osvojio nešto više od 1.600.000 (43%) glasova i 73 (69%) mandata, a SRS nešto manje od 1.200.000 (30%) glasova i 30 mandata (28%), postaje druga partija po parlamentarnoj snazi, pa Šešelj, kao šef poslaničke grupe SRS u saveznoj skupštini i „omiljeni” opozicionar Miloševića, na „velika vrata” ulazi na političku scenu Srbije. Međutim, ni konstituisanje SRJ nije donelo poboljšanje privredne i socijalne situacije, niti međunarodnog položaja zemlje.
      Parlamentarni i predsednički izbori 1992. i parlamentarni izbori 1993. protekli su bez bojkota – SPS troškari kapital „velikih izbornih pobeda” i svaki potez vlasti brani pozivanjem na mandat koji mu je dao „narod”, a opozicija stalno dovodi u pitanje legitimnost i legalitet vlasti i tumara labirintom nedoslednosti, vlastitih nesređenih odnosa i nedaekvatne strategije borbe protiv režima, iako su to vreme obeležili brojni masovni protesti.
      Međutim, kada su ukinuti direktani TV prenosi sednica skupštine Srbije na predlog poslanika SPS, naprasno, mimo dnevnog reda, to je bio razlog za bojkot rada parlamenta 1995. od strane opozicije, čak i SRS. Prenosi nisu obnovljeni, a poslanici SRS su se vratili u parlament krajem 1996, a DS, DSS i SPO juna 1997, pa ni ovaj bojkot nije imao pozitivne efekte. Naprotiv, vladajuća većina je uvrstila u dnevni rednekoliko zakonskih predloga DS u “redovnoj proceduri”, ali kako poslanika DS nije bilo u sali, posle konstatacije predsednika parlamenta da “predlagača nema u sali”, glasačka mašina nije prihvata predloge u načelu, pa se nije ni raspravljalo o njima. Krajem 1996. stranke u bojkotu formirale su “paralelni parlament” koji je bio kratkog daha i bez nekakvog traga u političkom životu.
      Savezni i lokalni izbori 1996. protekli su u „tihom“ bojkotu DSS. Koštinica odbija da pristupi koaliciji „Zajedno”, pa joj samovlasno pristupaju mnogi opštinski odbori. Koštunica učestvuje u razgovorima sa liderima opozicije o formiranju „tehničke koalicije”, najpre poziva na bojkot izbora (Dnevni telegraf 22. 8. 1996), a i kada uđe u koaliciju, ne pojavljuje se na nekoliko mitinga, na predstavljanju koalicije na II programu RTS itd, što ruši i onako mali kredibilitet opozicije. A sve prevrši Koštuničino minimiziranje velikog uspeha opozicije na lokalnim izborima – za njega pobeda u Beogradu i još 13 gradova Srbije „ima psihološki, ali ne i politički značaj”, pa zahteva da se utvrdi odgovornosti lidera koalicije za poraz na saveznim izborima.
      Republički parlamentarni i predsednički izbori 1997. ponovo su suočili režim sa bojkotom. DS i GSS odbijaju da učestvuju na izborima zbog neravnopravnih uslova, uz šta ide i Draškovićevo insistiranje na predsedničkoj kandidaturi. Njegova kandidatura je imala uporište u ranijem dogovoru koalicije „Zajedno”, ali članice koalicije odbijaju da ga podrže zbog malih izbornih šansi, nakon čega sledi i raspad koalicije. Uoči predsedničkih izbora 1997. nijedan lider opozicije samostalnim nastupom nije imao šansi da uđe u II krug pored Miloševića i Šešelja, ali je Koštunica kao zajednički kandidat opozicije imao najveće izglede da uđe u II krug, a onda i da pobedi i Šešelja i Miloševića. Ipak, kako su DS, DSS i GSS rešili za bojkot, ova mogućnost nije ni razmatrana. Kampanje opozicionih partija koje učestvuju na izborima, a još više onih koje ih bojkotuju, bile su kampanje bez milosti. Posebno se isticao Drašković napadima na lidere stranaka u bojkotu, mnogo snažnijim od napada na režim Miloševića, tvrdeći da oni koji vode antiizbornu kampanju daju podršku Miloševiću (SB 13. 9. 1997). U antiizbornoj kampanji prednjači DS masovnim plakatiranjem (na primer, sporni plakat na kome su birači koji se reše da glasaju prikazani kao magarci), organizovanjem različitih događanja, raskrinkavanjem afera ljudi iz vlasti, zbog čega je bio u žiži napada učesnika izbora. Ova antiizborna kampanja nije naišla ni na podršku Stejt Departmenta za koga su izborni uslovi u Srbiji bili nepravični, ali ni bojkot nije viđen kao efikasno sredstvo političkih promena. Bojkot nije uspeo, sužena izborna ponuda dala je nereprezentativnu strukturu parlamenta, a deo opozicije izgubio je status parlamentarnih stranaka i duže vreme sam sebe isključio iz najvažnijih institucionalnih političkih tokova. Nova opoziciona koalicija SZP, formirana 1998. uglavnom od stranaka koje su bojkotovale izbore 1997, nije uspela da okupi sve značajnije opozicione stranke (SPO i DSS), a od početka je imala problem osmišljavanja strategije vanparlamentarne borbe, posebno kada se proredio broj učesnika njenih protesta.

      Godine 1999. DS, DSS, GSS i stranke nacionalnih manjina – DZVM, SVM i SDA neuspešno su bojkotovale referendum o stranom posredovanju u rešavanju problema Kosovo. Na referendum je izašlo 74%, a protiv stranog posredovanja je bilo 95% glasalih, uz opravdane sumnje u ovoliki odaziv građana i rezultate (Prema CeSID oficijelni rezultati mogli su da budu tačni samo pod pretpostavkom da je, pored uobičajenog odaziva Srba i Crnogoraca, na referendumu učestvovalo 500.000 pripadnika nacionalnih manjina, pre svega Albanaca, iako su njihove stranke bojkotovale referendum! – Preliminarni izveštaj 1998).
      Sledeće, 2000. godine vladajuća stranka u Crnoj Gori, DPS bojkotuje savezne izbore, a nakon toga i odluke saveznih organa, što ostaje njena politika sve do preuređenja odnosa u federaciji.
      Skupština Srbije prekinula je raspravu 3. 4. 2002. o Polaznim osnovama Sporazuma o preuređenju odnosa Srbije i Crne Gore zbog bojkota poslanika ne samo SPS, SRS, SSJ, već i DSS, ali je na sledećem zasedanju jedan poslanik DSS obezbedio kvorum, što je šef poslaničke grupe DSS D. Mihajlov prokomentarisao da je DSS pokazao da nije tačna ocena premijera Đinđića da ima većinu od 131 poslanika i da je DSS obezbedio kvorum da se ne bi usporilo usvajanje Sporuazuma.
      Prve predsedničke izbore 2002. godine prate dva bojkota. Najpre bojkot po izbornoj snazi slabog DHSS nezadovoljnog predsedničkim kandidatima, a onda Šešelj bojkotuje II krug tih izbora. Pred te izbore rejting Šešelja je znatno nepovoljniji od rejtinga Koštunice i Labusa, pa su njegove šanse bile male, bez obzira na podršku S. Miloševića i njegove supruge M. Marković – osvojio oko 275.000 glasova manje od Koštunice i oko 150.000 manje od Labusa. A kada nije „prošao” u II krug, pozovao je svoje pristalice u bojkot, pa II krug nije uspeo. Na decembarskim predsedničkim izborima 2002. Šešelj je imao podršku i SPS, ali je tada osvojio čak oko 600.000 glasova manje od Koštunice. Ipak, ovi izbori nisu uspeli zbog malog izlaska (oko 45%), a jedan od razloga je bio i taj pristalice Labusa iz septembarskih izbora te godine Koštunicu nisu doživljavale kao „svog” kandidata, pa su uglavnom apstinirale.
      Takođe neuspela, iako zapažena je bila kampanja LDP za bojkot referenduma o Ustavu Srbije 2006. godine – od formiranja stranka Č. Jovanovića je bila u programskim kampanjama, ali prva zapaženija akcija bila je kampanja za bojkot referenduma. Iako je odmah bilo jasno da neće imati veći značaj na izlazak na referendum, ova kampanja poslužila je LDP da se pozicionira kao izrazita proevropska stranka.
      I Izveštaj Poverenika za informacije od javnog interesa R. Šabića nije usvojen maja 2015. jer su rad Odbora skupštine Srbije bojkotovali članovi vladajućeg SNS!
      Albanci sa Kosova od 1990. bojkotuju sve izbore u Srbiji, a posle uvođenja taksi na robu iz Srbije i BiH 2019, sprovode i bojkot robe. Sa druge strane i po neka do albanskih partija iz Preševske doline od 1990. (izuzev od 2003. do 2007.) učestvuje na izborima u Srbiji, i pored povremenih poziva da se bojkotuju (recimo, poziv Albancima i bojkot saveznih izbora 2000. od strane DUA). Srbi na Kosovu su bili stalno pod pritiscima da (ne)bojkotuju pokrajinske izbore. Ipak, od prvih pokrajinskih izbora 2001. bar po neka srpska stranka izlazi na izbore i dobija mandate u parlamentu i mesta u vladi (na prvim izborima, i pored snažne antiizborne kampanje DSS, glasalo je oko 50% Srba sa Kosova, a srpska koalicija „Povratak“ sa 22 mandata bila je treća po parlamentarnoj snazi), uz manje ili više snažnu podršku Đinđićevog i Tadićevog režima. Koštuničina vlada je i 2007. odlučno za bojkot, a DSS je pozivao na bojkot Srbe na Kosovu i 2014. Posebno su snažni bili pritisci Vučićevog režima da Srbi učestvuju na kosovskim izborima, prihvataju ministarska mesta, obezbeđuju većinu vladi, prihvataju mesta u drugim kosovskim institucijama, a onda i da bojkotuju parlament, vladu i druge institucije, rad lokalnih skupština u opštinama u kojima Srbi čine većinu (na primer, ostavke gradonačelnika i predsednika opština), kao i moblizaciju u kosovske bezbednosne snage.
      Brojni su i bojkoti rada lokalnih skupština koji su imali sasvim konkretne ciljeve. Na primer, odbornici NS u SO Kurmšumlija 5. 12. 2001. bojkutuju sednicu na kojoj je trebao da se glasa za predsednika skupštine zbog navodnih pritisaka na odbornike, pa je ona prekinuta. Gotovo neverovatna je bila vest da su odbornici SNS, koji su u Kladovu bili u opoziciji, bojkotovali sednicu skupštine na kojoj je A. Vučić trebalo da bude proglašen za počasnog građanina, pa ona nije održana zbog nedostatka kvoruma (Blic 22. 4. 2015). Burnu sednicu skupštine Novog Sada, posle mnogih incidenata opoziija je napustila, ali odluke predviđene dnevnim redom su izglasane (Blic 11. 2. 2016). Odložena je sednica SO Čačak na kojoj je tebalo razmatrati predlog opozicije sa smenu rukovodstva zbog nedostatka kvoruma (Tanjug 18. 2. 2016), SO Vranje nije održana zbog nedostatka kvoruma: i SPS, partija na vlasti i SNS u opoziciji bojkotovali su zasedanje jer su bili protiv toga da dr. B. Đukanović, kardiohirurg i bivši direktor Instituta „Dedinje“ bude proglašen za počasnog građanina (Politika 4. 3. 2016), a bojkoti lokalnih parlamenata od strane opozicije su učestali u vreme protesta 2019.
      Po svemu se izdvajaju košarkaši Jugoslavije koji su bojkotovali prijem koji je u njihovu čast 10. 9. 2002. priredio premijer Srbije Z. Đinđić sa namerom, između ostalog, da se slika sa njima ispod panoa sa natpisom "Ponosni na Srbiju" – nazivom tada pokrenute kampanje za nastavak vladinih reformi. Pored nepojavljivanja samog premijera u sali u kojoj su čekali ministri i neuverljivih “objašnjenja” prisutnih čelnika KSJ (B92 10. 9. 2002), čini se da se radilo o jedinstvenom odbijanju da se i sportisti instrumentalizuju u političke svrhe. 
      Mogućnosti i rizici bojkota
      Bojkot kao taktičko sredstvo političke i izborne borbe opozicije ima za cilj da onemogći donošenje neke odluke ili njeno izvršenje, odnosno da izvrši pritisak na vlast da donese određene odluke u skladu sa zahtevima društvrnih grupa koje stoje iza organizatora bojkota i obezbedi njihovo izvršenje. Mora da ima opravdanja u konkretnim razlozima, te nije dovoljno da počiva na ma koliko širokom i snažnom difuznom nezadovoljstvu različitih društvenih grupa. Stoga ima svrhu prvenstveno kao kratkotrajniji oblik političke borbe koje vlast dovodi u nepriliku. Da bi bilo delotvorno dugoročnije korišćenje bojkota nužno ga je kombinovati sa drugim sredstvima pritiska na vlasti – protestima, blokadama institucija, javnih mesta, saobraćajnica i sl, štrajkovima, građanskom neposlušnošću...
      Funkcije bojkota mogu da budu, različite, pri čemu se one ne isključuju, već mogu i da preklapaju. Opšta funkcije je delegitimizacija nosilaca vlasti koji kontolišu rad ključnih institucija i raspisuju izbore. Posebne funkcije su: iznuđivanje određenih konkretnih ustupaka u pogledu uslova održavanja izbora, funkcionisanja institucija, donošenja određenih odluka; pribavljanje dodatnog publiciteta organizatorima i učesnicima; formiranje imidža političkih subjekata u bojkotu kao nepomirljivih antirežimskih snaga, i sl.
      Na uspeh bojkota utiču mnogi činioci. Opšti činilac je stanje u društvu, širina i snaga društvenog konsenzusa, odnosno dubina i zaoštrenost socijalnih, političkih, nacionalnih i drugih rascepa; priroda režima – način vladanja i karakter njegovih odluka i postupaka, pri čemu bojkot sam po sebi ne može da dovede ne samo do temeljitijih promena sistema, već ni smene režima, ali može da dovede do stvaranja preduslova za to. Zbog toga je nužno koristiti ga kao jedan vid celovitije strategije političke borbe, u osmišljenoj kombinaciji sa drugim institucionalnim ili vanisnstitucionalnim sredstvima.
      Od značaja je i izborna i parlamentarna snaga stranaka koje se opredeljuju za bojkot – bojkot nerelevantnih političkih aktera ne može imati značajnije efekte, već samo izvesan simboličan značaj, štaviše vladajuća većina počne da se hvali „efikasnošću“ rada parlamenta bez opozicije i sl, pa sve počne da liči na onu „Psi laju, a karavana prolazi“.  
      Uspeh bojkota zavisi i od mogućnosti što šireg okupljanja antirežimskih stranaka u bojkotu, odnosno minimiziranja eventualnih „bojkotbrehera“ među strankama opozicije. Na primer, ulogu „bojkotbrehera“ odigrao je SPO 2017. – nasuprot prethodnog dogovora sa ostalim delom „demokratske“ opozicije da bojkotuju izbore, učestvovao je na njima sitnošićardžijski i pogrešno računajući da će da privuče deo pristalica stranaka u bojkotu.
      Od značaja je i međunarodna podrška režimu, odnosno strankama u bojkotu, pa je 1997. godine Stejt Department, i pored osuda režima S. Miloševića, bio protiv bojkota izbora, a u kontekstu stalne podrške Vučićevom režimu, ovih dana se EU izjasnila protiv bojkota rada parlamenta.  
      Bojkotovanje izbora posebno donosi mnoge rizke. Jedan je taj što se stranake u bojkotu u slučaju njihovih uspeha lišavaju održavanja ili sticanja statusa parlamentarnih stranaka, a time i mnogih mogućnosti parlamentarnog delovanja, uticaja na vlast i sl, kao i publiciteta koji prati zasedanja parlamenta i njegovih tela. To je bilo odlučujuće da SRS, i pored izuzetno nepovoljnih uslova 1993. (sukob sa SPS, optužbe režima da vodi „ratnohuškačku politiku“, zatvorenost najznačajnijih medija za aktivnosti SRS i sl), ne bojkotuje nelegalno raspisane vanredne republičke parlamentarne izbore. Jer, mada je loše prošao (osvojio 39 mandata – dva puta manje nego na izborima 1992), ipak je sačuvao status respektabilne parlamentarne stranke. Sasvim drugačiji je slučaj kada je skupština Srbije birala 3. 5. 2000. novu delegaciju u Veće republika Savezne skupštine, prema hitno izmenjenom zakonu. SPO, nezadovoljan isforsiranom promenom zakona, ne dostavlja predlog svojih delegata i bojkotuje zasedanje skupštine, četiri njemu pripadajuća mandata podelili su SPS i SRS, pa je u novu delegaciju izabrano po 9 poslanika SPS i SRS, kao i 2 poslanika JUL, čime su režimske stranke dobile mogućnost kontrole nad ključnim odlukama saveznog parlamenta.
      Drugu vrstu rizika čini to što demokratski standardi nalažu da se uopšte, a posebno u vreme izbora političkim akterima obezbedi jednak pristup javnosti posredstvom medija. Kod nas to nikada nije poštovano, a posebno ne prema onima koji bojkotuju izbore, pa je najveći deo tzv. demokratske opozicije pred izbore 1997. koji je u bojkotu bio marginalizovan u medijima i prinuđen da na tribinama objašnjava razloge bojkota i nepostojanje sankcija za apstinente, da lepi plakate i nalepnice, deli flajere, ubacuje pisama u poštanske sandučiće birača. A tek u postizbornom periodu ovaj deo opozicije, tada vanparlamentarne stranke, bio je u potpunosti medijski marginalizovan, te je pokušavao da dobije publicitet vanparlamentarnim akcijama, formiranjem nove koalicije – SZP, protestima, performansima i drugim oblicima tzv. propagande akcijom, terenskom kampanjom itd. Sa tim problemom se suočavaju i oni koji sada bojktuju skupštinu, što pokušavaju da nadomeste „paralelnim“, „alternativnim“ parlamentom u vidu konferencija za novnare u skupštinskom holu, a još i više podrškom, logističkom potporom protestima i njihovim korišćenjem za svoje akcije – potpisivanje Sporazuma sa narodom, mobilizaciju vlastitih pristalica, govore funkcionera i poslanika na protestima i sl.
      Rizik za uspešnost bojkota predstavljaju i neizvesni su izvori finansiranja antiizborne kampanje – budžetska sredstava predviđea su za učesnike izbora, a za one koji ih bojkotuju, pa parlamentarnim strankama u bojkotu, ostaju na raspolaganju samo sredstva za „redovno“ funkcionisanje partije, uz mnogo manje šanse da obezbede sredstva iz privatnih izvora.
      Dalje, bojkotom izbora politički akteri nagovaranju deo birača da ne koristi svoje osnovno političko pravo – da biraju i budu birani, što se sukobljava sa osećajem socijalne odgovornosti raširenim među dobrim brojem njih – da je učestvovanje na izborima obaveza.
      Nije nevažno ni to što se bojkotom izbora sužava izborna ponuda, što je kampanja za bojkot je prvenstveno kampanja protiv, a ne kampanja za, pa se njome ne vrši kristalizacija izbornih orijentacija politički i izborno neopredeljenih, posebno ne njihova stabilnija identifikacija sa partijom u bojkotu.
      Najzad, ali ni malo manje značajno je i to što su opozicioni politički akteri u celini i u „redovnim“ aktivnostima, a posebno organizatori i aktivisti angažovani u antiizbornim kampanjama izloženi različitim vrstama pritisaka, ucena, diskvalifikacija, uvreda, pretnji, čak i fizičkim napadima itd. Jedan od brojnih incidenata u vreme antiizborne kampanje 1997. odigrao se kod Kalenićeve pijace u Beogradu kada je grupa napadača izletela iz kombija i napala ekipu DS koja je lepila plakate za bojkot. Kombi je bio službeno vozilo SO Palilula, pa su u DS smatrali da su ih napali aktivisti SPO (Dnevni telegraf 22. 8. 1997). Dvojica aktivista DS pretučena su u Beogradu kod voždovačke crkve od strane četvorice članova SPO, a istog dana obezbeđenje SKC porušilo je štand ispred te ustanove na kome su prof. dr V. Dimitrijević i još nekoliko predstavnika GSS delili propagandni materijal za bojkot izbora (SB 13. 9. 1997). Nekoliko dana kasnije na informativni razgovor u MUP Stari grad privedeni su direktor Studentskog političkog kluba Č. Antić i dve aktivistkinje Studentskog parlamenta dok su lepili nalepnice za bojkot zbog „ugrožavanja časti i prestiža Narodne skupštine Srbije” (SB 16. 9. 1997). U vreme antireferendumske kampanje 2006. za nekoliko dana zabeležena je serija napada na aktiviste LDP i GSS u Zemunu, na Vračaru, u Novom Pazaru, u Kraljevu i u Aranđelovcu dok su lepili plakate (B92 25. 10. 2006), a dva dana kasnije u Novom Pazaru su istim povodom napadnute su i aktiviskinje NVO Urban-in (B92 27. 10. 2006). Mesec dana kasnije u Loznici tokom noći grupa nepoznatih lica potpisana kao Oslobodioci Loznice nacrtala je na prostoriji LDP kukasti krst i napisali „ustaše”, „fašisti” i „izdajnici” (www.cedajovanovic.com 23. 11. 2006).
      Bojkot, dakle, valja promišljati kao jedno od sredstva političke borbe, jednu vrstu pritiska na vlast u okviru celovite strategije institucionalnog i vaninstitucionalnog političkog delovanja, uz pažljivu procenu njegovih realnih mogućnosti, ali i rizika koje donosi. Jer, neuspešni bojkoti vode do kompromitovanja njegovih političkih aktera kao loših procenitelja stanja u društvu i realnih mogućnosti promena, do gubitku poverenja birača i javnosti uopšte, a među njihovim pristalicama do formiranju gubitničkog sindroma i širenja defetizama.
      Zoran Đ. SLAVUJEVIĆ , profesor FPN, savetnik u IDN u penziji i član istraživačkog tima Demostata 

       
    • Од Поуке.орг инфо,
      Kultni hram, 400 godina star, izgrađen u japanskoj kulturnoj prestonici Kjoto, otkrio je da će Android božanstvo, to jest humanoidni robot, propovedati Budina učenja u pokušaju da dopre do mlađih generacija Japanaca. Android Kannon je zasnovan na tradicionalnom budističkom božanstvu milosrđa i predstavljen je medijima početkom februara u Kodaiji hramu, gde je 23. februara održao svoje prve propovedi. Božanstvo će zvanično početi da propoveda vernicima u martu.

      Ovo nije bio jeftin projekat i koštao je 100 miliona jena to jest nešto više od 900.000 dolara za kreiranje Androida. Robot predstavlja saradnju između Zen hrama i Hiroshi Ishiguro-a, profesora inteligentne robotike na Univerzitetu u Osaki. Hram se obratio profesoru Ishiguro-u i zamolio ga da kreira humanoidnog robota koji može da prenosi Budino učenje na način koji je lako razumljiv i na takav način da „pomaže da se smire ljudi sa izmučenom dušom“, prenose Asahi novine.
      „Nadamo se da će Android Kannon pomoći budističkim učenjima da dopru do srca ljudi danas“, rekao je Tensho Goto, sveštenik u hramu, dodajući da se rasprostranjenost budizma po svetu znatno povećala pojavom budističkih slika. Kako poručuju iz hrama, budističko božanstvo milosrđa je u stanju da se transformiše po sopstvenoj volji kako bi pomoglo ljudima, a Android Kannon je samo najnovija inkarnacija.
      Robot, kako prenosi Ubergizmo, se zove Mindar i programiran je da izgovara propovedi iz „Srčanih sutri“ (Heart Sutras) na japanskom. Na ekranu će takođe biti prikazane prevedene verzije na engleskom i kineskom jeziku za strane posetioce. Visok 1,95 m i težak oko 60 kg, robot je u stanju da pokrene torzo, ruke i glavu, ali samo ruke, lice i ramena su prekriveni silikonom dizajniranim da izgleda kao ljudska koža. Kod ostatka Androida se očigledno vide mehanički delovi, uključujući vrh glave. Video kamera je instalirana u levo oko.
      Inače, hram je sagradila supruga Toyotomi Hideyoshi-a, vojskovođe iz 16. veka, koja je ujedinila Japan, kako bi odala počast svom mužu, a Android Kannon, sa sklopljenim rukama u položaj za molitvu, unosi dašak modernosti i futurizma u ovaj kultni hram sa istorijskom tradicijom.
      Izvor: Telegraph, https://pcpress.rs/humanoidni-robot-kao-budisticko-bozanstvo-propoveda-u-hramu-u-kjotu/?fbclid=IwAR0iRn46vbUTUF8NOAMxCEFe8WB2aBzPhCLyQuPKWmt9DGuYOhC-dHuYYUY
    • Од Trifke,
      http://www.novipocetak.com/svijet/prica-doktorice-iz-porodilista-znate-doktorice-moj-muz-radi-ne-pije-svaki-dan-imamo-hljeba-i-ponesto-skuhamo-lijepo-zivim-ne-zalim-se/?fbclid=IwAR3Vh2PyK2GzWUdvE8gVp_WyWGR3wRXg86MoiOZOylhrjdQOgBmRJTvSBpw
      Priča zbog koje će vam poteći suze… Ulazim u porodilište… Na porođajnom stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka. Ne čuje se…
      Babica mi prilazi i kaže: “Doktorka, žena je dilatirana šest centimetara. Termin porođaja je kraj sljedećeg mjeseca, a beba je baš mala.”
      “Kako se zoveš”, pitam i prilazim ženi.
      “Melisa”, kaže jedva čujno.
      “Odakle si?”, nastavljam sa pitanjima.
      “Odavde“, kaže, “tu sam se udala“.
      “Dobro Melisa, što si tako mršava? Jedeš li ti uopšte”, pitam.
      “Da, odgovara kratko. Dobro jedem. Znate doktorka, moj muž radi i zaradi, ne pije. Dobar je. Svaki dan imamo hljeba i ponešto skuvamo. Lijepo živim, ne žalim se”, priča.
      Ja počinjem da se ledim… Shvatam da je iskrena. Da je to stvarno tako. Ona stvarno jede samo jednom dnevno i misli da je to u redu.
      “Melisa, koga imaš ? Brata, sestru”, upitam.
      “Samo sestru, doktorka, ali ona je u hraniteljskoj porodici. Znate, mama je umrla, tata radi po cio dan i nije znao šta će sa mnom. A bila sam vrijedna, čistila sam, kuvala. Odem na pijacu i uzmem zeleniš što bace. A bace dobru hranu. Kaže on meni, Melisa našao sam ti muža. I doveo ga. Idi, dijete sa njim, biće ti bolje nego ovdje. I tako sam se ja udala“, kaže.
      “I je l ti lijep muž”, pokušavam da se našalim.
      “Dobar je“, prozbori i nastavlja da šuti. Samo grimase na licu pokazuju da je boli. Mlada žena koja prihvata realnost, ma koliko bila teška, koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da bilo šta promijeni.
      Babica mi donosi njene analize krvi… Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu. Teška anemija, hipoproteinemija.
      “Znate, nastavlja, ovo je djevojčica. Zvaću je Amina. Imam stvari. Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko nove. I pelene, imam i pelene. Nego, nemojte da se ljutite mislim da ću da se napnem.”
      “Napni se, Melisa”, kažem i gledam u babicu. Svi šutimo. Nemamo riječi. A iznutra nas steže, boli…
      Hajde Melisa, najjače što možeš, napni. Melisa sluša, njeno mršavo tijelo daje svu svoju snagu, i ona se porodi.
      Beba mršava, ali lijepa, plače, crnokosa.
      “Dušo, mama te je dočekala. Dušo, dajte mi je da je ljubim”, kaže.
      Uzima je, grli, ljubi i plače od sreće.
      “Dušo, ti si meni sve. Koliko je teška, doktorka?“, pita.
      “Evo samo malo, Melisa, izmjerićemo bebu”, objasnim. Beba je teška 2.200 grama. Terminska beba, beba gladne Melise.
      “Lijepa je doktorka, stvarno je lijepa”.
      “Jeste Melisa, lijepa…“
      Tjeram babicu da joj donese stvari, da je presvučemo. Babica obara pogled. Odlazi u pripremu i donosi kesu, najlonsku, običnu i u njoj jedna stara spavaćica, jedna kesa uložaka i sapun.
      “Melsia, jesi li gladna, žedna?”
      “Nisam, ješću kasnije. Ne brinite, ne treba meni mnogo”. I prvi put Melisaa ima osmijeh.
      Izlazim iz porodilišta. Čeka me nizak čovjek.
      “Ja sam Melisin muž. Da li je Melisa dobro?”
      “Jeste”, kažem i gledam ga. Iznošena majica, ali čista, velika trenerka i pocjepane patike. Ruke, grube, ranjave. Porodila se i beba je dobro. Sretan je.
      “Molim vas, dajte ovo Melisi”, reče i pruža malu kutiju plazme i sok.
      “Neka jede, treba da doji, a ja ću doći sutra… Eto krenulo mi, imam da radim,…”
      Odlazim puna tuge. To je stvarnost. Tu oko mene.
      Sutradan u viziti, dolazim do nje. Osmjehuje mi se. Miriše na sapun, oprane kose u spavaćici sa porođaja, koja je čista.
      Shvata moj pogled. Gleda me u oči i kaže.
      “Oprala sam je i osušila se. Toplo je. Vidite”, kaže i pokazuje na stočić kraj kreveta.
      okovi, napolitanke, plazme, čokolade…
      “Dale su mi, nisam uzela… Kažu, jedi Melisa, vidi kako si mršava, a mi debele”.
      Namještam osmijeh i gledam oko sebe… Ove divne žene iz sobe su osjetile da treba da joj pomognu i donijele su joj od uložaka do hrane, a da je pritom ni jednog trenutka nisu uvrijedile…
      Dolazi dan otpusta. Pri polasku Melisa dolazi da se zahvali…
      “Hvala vam na stvarima za bebu. Nije trebalo.“
      “Neka Melisa, uživaj. Nije to ništa.”
      “Hvala , hvala…”
      A on ih čeka… Ljubi ih u kosu i daje Melisi jednu ružu… Tako se valja…
      Gledam ih i mislim… Koliko ti je stvarno potrebno da budeš sretan? Zaista ne znam
    • Од Поуке.орг инфо,
      Ideja je da lokal bude dostupan svima, i bogatima i siromašnima, i da se stvore uslovi koji onemogućavaju stvaranje razloga da se u lokal ne dođe
       
      Rušenje predrasuda i borba za jednaka prava i poštovanje svih pokucala je i na vrata dece sa smetnjama u razvoju - ovoga puta na jedan pristupačniji način široj javnosti. 
      Naime, organizacija 'Dečje Srce' koja se već 18 godina bori da deci i mladima sa smetnjama u razvoju, njihovim porodicama i svima koji žele da se uključe u rad sa njima, stvori adekvatne uslove i pruži pomoć, sada je učinila veliki korak napred. 
        Novootvoreni kafić pod imenom 'Zvuci srca' otvoren je na Vračaru, na adresi Čuburska 12 , a u njemu rade isključivo mladi sa posebnim potrebama uz malu pomoć i podršku nadležnih iz organizacije. 
      Lokal "Zvuci Srca"foto: Filip Plavčić Goran Rojević, defektolog po zanimaju i dirketor humanitarne organizacije "Dečje srce" , objasnio je da ova organizacija već 18 godina pokušava da bude most između mladih sa smetnjama u mentalnom razvoju i šire zajednice i da razbije predrasude koje ljudi možda imaju o njima. 
      foto: Filip Plavčić Rojević je objasnio da prostor u kome se nalaze 'Zvuci srca' , dobili su od poslovnog prostora grada Beograda, a Ministarstvo zapošljavanja i socijalna pitanja su pomogli da se prostor opremi. Kroz program delegacije 'EU u Srbiji' i kroz program 'Mi radimo budućnost gradimo' , omogućeno je da 60 osoba sa smetnjama u mentalnom razvoju prođu obuke za pomoćnika kuvara, štampara i cvećara i da u okviru tih zanimanja i ovog radnog centra stvore uslovi da se što više njih osposobljava za to da stvara neka znanja i stupa u kontakt i komunikaciju sa širom zajednicom. 
      Osobe ometene u razvoju posao obavljaju same uz malu pomoć i podršku nadležnih. Sve što se u lokalu posluži - ne naplaćuje se, već je moguće ostaviti dobrotvoran prilog u skladu sa svojim mogućnostima i željom. 
      Jedan od zaposlenih u lokalu, Nemanja Jović koji ima 25 godina, kaže da je njegovo iskustvo u lokalu pozitivno i da nema zamerki. 
      Nemanja Jovič, jedan od zaposlenih u lokalu.foto: Filip Plavčić Ideja je da lokal bude dostupan svima, i bogatima i siromašnima, i da se stvore uslovi koji onemogućavaju stvaranje razloga da se u lokal ne dođe.
       
×
×
  • Create New...