Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Recommended Posts

Долина плача

 

Ходамо долином овом,

поврх двосеклог мача,

здружени са срећом и болом.

Ово је Долина плача.

 

У овој Долини „мртви“

имају посебно место.

Међ много палих жртви

мртви се виђају често.

 

Извор Воде живе

Долином плача тече.

Суморне ране сиве

овом се Водом лече.

 

Муке се упру на плећа.

Од њих се овде јача.

Тако се схвата срећа

у овој Долини плача.

 

Љубав и сузе су сестре,

муке и спокој су браћа

тако то овде јесте

у овој Долини плача.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сапутник

Коси ме погледом
вређа тишином,
смањује дан у кап.

Отима осмех
и баца високо,
а небо постаје драп.

Зашто крај мене седи
и отима све што ми вреди
- тај намрштени човек..?..

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свитање

 

Стиди се

румена зора

вири с крајичка

прозора.

Расута коса

по твоме лицу

...сањам,

загледана кроз трепавицу...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нагли одласци
ремете дисање
а добро знам
да моје писање
нема одговор
на такво питање -
да ли је повратак
заправо скитање?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Пољуби ме
тихо
овлаш
меко
топло,
само нека,
као паперјасти
облак,
усна твоја
ушушка
плишани сан
и лаку
ноћ.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Постојање,
као магловити обриси звука,
плач детета
црквена звона
ветар у грању
цвркут ко зна одакле.
Мисао умотана у простор.
Срећа.
Звук ударца
када се суза откине
и падне у прошлост.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Пар минута

Шопен
Револуционарна етида
Револуција
на некој касети The Cult.
Очи проливају деветсто
деведесет
и девет
разлога самоће.
Даљина
и пропадам
окружена разлозима
без разлога.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мала

Волиш малу зелену бубу.
Мислиш - мала је,
беспомоћна,
ништа ми не може.

Воли те мала зелена буба.
Слети ти на длан
да ти докаже да те воли
а ти онда склопиш

прсте преко ње
и држиш је у шаци.

И онда кажеш свима:
у мојој руци је мала
зелена буба
која је моја и мени припада
и не може ми ништа
...мала.

И ставиш шаку у џеп
препун себе.

А мала зелена буба
пронађе једну пору

на длану
уђе у тебе

и твојим венама
потече зелена крв.

Мала зелена крв.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПРСТ

Прст на челу
да би неко размислио
прст у ваздуху
да би неком претио
прст на уснама
да би неко ћутао
прст на орозу
да би неког убио
прст са прстеном
да би неко волео
прст у носу
да би неког постидео
прст на столу
да би нервозно лупкао
прст у оку
да би око ископао
прст у земљи
да би прст израстао.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Добро јутро граде,

поздрав за тебе и твоје сиве фасаде.

Људи сјединили су се са тобом,

некад мислим-као да ходају пространим гобром.

А ја желим да живим,

па се довијам, савијам, кривим не би ли задржао жељену путању.

Смејем се, а кажу ми да сам у ненормалном стању.

Само срећан што сам жив...

Јуче чуо сам да мрав може да постане див.

За радост разлог јак,

сијам као ауто лак на зиду...

Само морам крити срећу кад мрштавци иду у патролу,

Има нешто и у мудрости, није све у рокенролу.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

АЛАС

На Сави, мало јужније од ушћа,

ка Обреновцу.

У  раскопчаној кошуљи алас није мислио о новцу.

Зарадио га је на други, тежи начин.

Живот био му је безукусан, па је овде потражио зачин.

Осмехнуо алас необријан,

попио је много смедеревке али није пијан.

Спремиће после од упецане рибе чорбу

Хоће са тобом да прича као са човеком а не даје интервију за Новости и Борбу.

Неће да наклапа и нагважда...боље је једно не и да од хорског бла бла бал.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Инок

Одавно ме вуче мир инока.
Столничким хитрим кораком,
Светосавским босим ногама,
свету земљу газим љубећи.
Пут је моj пут крста.
Видим своју скуфију
у скривеном скиту на Атосу,
док узносим тишином
грешност на прочишћење.
Душа ми иште парман за плећа покајна,
хоће да се обећа светлости.
Порта да буде цела пустиња,
храм Господњи срце покајно и чисто.
Светли се молитва из дубине мрака,
ковитлаво дарујући сузе.
Господе Исусе Христе сине
Божији помилуј ме грешног.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

***

У твом оку од процветале зове

фазани носе јаја.

Показаћу ти океан иза горе од жита

aко ми покажеш дете

које се у теби игра мајке.

Док спавамо у тућој стварности

Грли нас мрак који

 додирује капке живота.

 Чекам да се пробудиш у последњем диму

 до краја изгореле жеље.

Ово што сам ти рекао док ћутим

 Не умем више ником да изговорим.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Чује Небо
сваки уздах
крик и шапат
мисао и бесмисао,
тишину туге

јецаје дуге....

Небо чује
и спас ту је.

Никада ниси сам
у осами
никада ниси мук
у ћутању
никада ниси крај
у очају.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Еда би се око навикло

јер вис далеко зеленила крошњу

птицама нагиње.

 

Дамарима затрпавам

пропињу се

као оно кад

шта рекох не рекох,

шта видех не видех,

шта чух не беше,јер.

утабаном стазом не корачам више ја

Share this post


Link to post
Share on other sites

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Прилике и неприлике одређује вријеме у којем живимо, као и наше људске слабости, али наша црква почива на неразоривој истини, због чега је била и остала светионик српског народа који у својој прошлости није губио себе само онда док је био уз цркву, каже у интервјуу за васкршњи број “Гласа Српске” епископ бихаћко-петровачки Сергије.
       
      Он каже да је потребно да се чешће осврћемо на прошлост, на живот наших предака који су живјели у далеко лошијим животним условима него ми, али су имали неупоредиво више животне радости, више вјере и снаге да се носе са животним искушењима.
      - Због тога су опстајали чак и онда када није било наде за опстанак - поручио је епископ Сергије.
      ГЛАС: Како оцјењујете тренутно стање на подручју бихаћко-петровачке епархије?
      СЕРГИЈЕ: Демографске прилике на подручју епархије нису на жељеном нивоу, становништво је старије животне доби, дјеце је све мање, села се полако гасе и са становишта овог тренутка, нема мјеста за велики оптимизам. Међутим, вјековно искуство наше цркве свједочи да се велике промјене дешавају чак и онда када их не очекујемо. Због тога вјерујем да ће садашњи песимизам ускоро бити преображен, не у оптимизам без покрића, већ у вјеру да ће наш народ у овом дијелу Крајине изнова обновити живот у оним селима и градовима гдје га је одувијек било. Због тога нема мјеста за очајање, тугу и безнађе, већ за вјеру која нас је дизала и онда када нисмо имали снаге да подигнемо сами себе. Уосталом, пред зору је најтамније!
      ГЛАС: Да ли присуство великог броја миграната на подручју Ваше епархије утиче на православне вјернике и како коментаришете најаве да би дио миграната могао да буде насељен на српској земљи на подручју Петровца?
      СЕРГИЈЕ: Питање мигрантске кризе има хуманитарни и политички карактер. Као хришћани, ми саосјећамо са њима, а као грађани смо уплашени, јер нам није јасан мотив и циљ ове кризе. Плашећи се дугорочних посљедица, етничког инжењеринга и пораста исламског фундаментализма, оправдано се питамо да ли ће мигрантска криза, у овом дијелу наше земље, измијенити и њену етничко-конфесионалну слику. Ако је ово питање само хуманитарне природе, зашто га онда саме не ријеше земље које су далеко богатије и које имају далеко већи међународни политички утицај?! Ми нисмо против тога да се овим несрећним људима помогне на сваки могући начин, али нисмо за то да се у нашим селима и градовима на силу измијени устаљени начин живота, па тако ни у Петровцу, гдје је српским повратницима живот довољно тежак и без мигрантске кризе.
      ГЛАС: Поред мигрантске кризе која је глобални проблем, која су највећа искушења која чекају вјернике, прије свега на подручју Бихаћко-петровачке епархије, али и у цијелој Републици Српској?
      СЕРГИЈЕ: Данас су жеље веће од могућности, броји се оно што нам недостаје, а мало се благодари на ономе што имамо. Наше невоље често узрокују став према животу. Угледајући се на стандарде западне цивилизације, млади људи данас све теже преузимају обавезе које са собом носе брак и родитељство, а све са жељом да задрже своју слободу. Због тога нас је сваким даном све мање, а млади људи, иако окружени другим људима, у високотехнолошкој ери са модерним технологијама, најчешће су сами и усамљени, поробљени сопственом слободом. Не треба заборавити да је човјек биће које се остварује искључиво у заједници, без обзира на то да ли је она брачна или монашка.
      ГЛАС: Која су најважнија питања која би требало да се нађу на наступајућем мајском засједању Светог архијерејског сабора СПЦ?
      СЕРГИЈЕ: Положај нашег народа и цркве одувијек је деликатан, свака година носи сопствени печат, због тога су и теме, којима се бави Сабор, у начелу сличне, али увијек са одређеним специфичностима. На примјер, питање Косова је сваке године на дневном реду, али положај ове српске покрајине није исти у односу на прошлу годину. Питања којима се бави Свети архијерејски сабор нису непозната, теме нису сензационалистичке, нити има било какве тајновитости, само је потребно трезвеноумље, мудрост и пастирска брига да се на свако питање одговори вјековним искуством. До сада је било тако, тако ће бити и ове године.
      ГЛАС: Питање Косова и Метохије је једно од најважнијих питања за Српску православну цркву. Како Ви видите све што се дешава у вези са колијевком српске духовности?      
      СЕРГИЈЕ: Косово и Метохија јесте питање које је обиљежило не само протеклих двадесет година, већ је то питање које је у великој мјери обиљежило прошли вијек. Оно није само политичко питање, већ изнад свега историјско питање на које је Српска православна црква већ дала одговор остајући на Косову и Метохији, са својим свештенством и монаштвом, свједочећи непрекинути континуитет православне духовности. Косово и Метохија нису изгубљени, ма како се ова тврдња чинила утопистичком. Изгубљено је само оно чега се сами одрекнемо.
      ГЛАС: У чему се огледа важност православних манастира у Вашој епархији?
      СЕРГИЈЕ: Манастири су одувијек били чувари православне вјере и националног идентитета. Манастир Рмањ је срце наше епархије и без његовог постојања тешко је и замислити духовни опстанак Срба на размеђи Крајине и Лике. Манастир Клисина је духовни светионик у долини Сане, док је манастир Трескавац све више мјесто истинског духовног сабрања. Манастир Глоговац је истински бисер јањске висоравни, а вјерујемо да ће то ускоро постати и манастир Милановац, који се гради у подгрмечком дијелу Санског Моста. Прошле јесени кандило монашког живота је упаљено у манастиру Медна. Они су наша снага, понос, заоставштина за будућност и неугасла воштаница коју ћемо предати потомцима.
       
      Радост Васкрсења
       
      ГЛАС: Шта поручујете вјерницима уочи највећег хришћанског празника Васкрса?
      СЕРГИЈЕ: Свако онај ко вјерује у Христово васкрсење нема мјеста за тугу у срцу своме. Радост Васкрсења треба да обасја наше душе, да сопственим примјером, на дјелу, свједочимо да смо Христови, и у добру и у злу, испуњавајући заповијести Господње.  Јер, све ће проћи, и небо и земља, само ријечи Његове остају и у времену и у вјечности. Због тога, заједно са светима, благодаримо Господу на свему, а радошћу анђела дочекајмо овај велики празник са љубављу у нашим срцима, да бисмо били и остали причасници царства небеског.  
       
      Извор:   Глас Српске
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј беседио је вечерас, 24. марта 2019. године, у Нишу на почетку државне церемоније обележавања двадесет година од почетка НАТО агресије на Србију.

      Уз звуке сирена за узбуну и гашење светла, у Нишу је одржано централно обележавање 20. годишњице од почетка бомбардовања. Сећањем на жртве одата је почаст страдалима, уз поруку: "Опростићемо ако будемо могли, заборавити само ако нас не буде било". Централно обележавање почетка НАТО бомбардовања 1999. године почело је тачно у 19.45, када су НАТО авиони бацили прве бомбе.
      Окупљенима у Нишу обратио се Патријарх српски Иринеј, који је поручио да се данас сећамо најтрагичнијих дана у историји, истичући да тако нешто не треба да се понови никада и нигде у свету. Напоменуо је да су звуци сирена за узбуну и данас присутни у нашим животима.
      "Чујемо их у сновима, у својим сећањима, то су дани најтрагичнији у нашој историји, дани за које бисмо желели да се никада више не понове нашем народу, али не само нашем народу него нигде у овоме свету. То су звуци пакла, звуци мржње који излазе из дубине човекова бића, које разарају, које предају смрти и најтужнијим сећањима", рекао је патријарх Иринеј.
      Истакао је да 78 дана бомбардовања представљају дане страха.
      "Да су то су били дани радости и они би били веома дуги. Замислите да ти трагични звуци и страх, који смо сви доживљавали, трају 78 дана. Питамо се данас одакле тај извор мржње, да се уништи оно што је највредније на овом свету под сунцем, да се уништи људксо биће ни криво ни дужно – али са једним јасним планом и циљем да се остваре земаљски планови, а ја бих мирне душе, то назвао пакленим плановима", рекао је патријарх.
      Истиче да је још трагичније то што су нас бомбардовали "наши бивши савезници и пријатељи, који су своје савезништво претворили у непријатељство према нашем народу".
      "Планови које су хтели да остваре потичу од моћника овог света, са једним циљем да један народ и мирољубиву државу униште и раскомадају у најмање делове и парчади, да би остварили своје циљеве и намере. Зато су предузели кораке од којих ће се поколења сигурно стидети и рећи оно што заслужују...", навео је патријарх.
      Поручио је да је ударено на миран народ који је читаву своју историју провео у великом страдању и искушењу, народ који воли слободу за себе и жели је другима.
      "Да би остварили своје жеље осудили су нас да смо народ који чини зло, који смишља зло другима и то везали за један крај наше отаџбине, са народом са којим српски народ живи стотинама година како зна и уме, показујући своје право људско лице и хуманизам. Оклеветали су нас и са том клеветом и мржњом подигли су свет", рекао је патријарх.
      Моћне земље усмериле силу ка малом народу
      Поручио је да је 19 моћних држава усмерило силу према једном малом народу и учинило оно што добар човек никада не би урадио.
      "Нанели су нам велика зла, порушили су нам наше фабрике, индустрије, путеве, железнице, а чак нису ни болнице поштедели. Нису поштедели ни малену децу, која су са радошћу ушла, а са тугом и плачем напустила овај свет. То је нешто чему се само ђаво може радовати", истакао је патријарх.
      Додао је да нас је бомбардовање уназадило за више од 50 година – да су "напредну земљу претворили у прах и пепео".
      "Нека им Бог суди по правди својој, а познато је да зло добро неће донети", рекао је патријарх Иринеј .
      Додао је да је на нама да "пригрлимо отаџбину" и да будемо јединствени.
      "Оно што видимо данас на улицама није добро, то даје снагу нашим непријатељима. Зна се како се долази до положаја и до власти, на овај начин не могу доћи, нити наудити, али могу наудити своме народу и својој држави. А, верујем да то не желе. Можда су друге жеље јаче од њих, али морају да размисле шта чине и да се са мало више љубави обрну своме народу, својој отаџбини и својој будућности", рекао је патријарх.
      Истакао је да је данас најпотребније јединство, да би се одбранила светиња на Косову и Метохији.
      "Ту свету земљу не смемо никоме поклонити, морамо је бранити свим допуштеним средствима, а не дај боже да се користимо и неким другим. Ми то не желимо и молимо се Господу да не дођемо у такву прилику", каже патријарх.
      Напоменуо је да наш народ одлукује љубав према другим народима, те да нас и историја и вера уче да у сваком човеку видимо лик Божји и да се односимо према њему као према рођеном брату.
      Вучић: За опстанак важно да не заборављамо животе
      Председник Србије Александар Вучић поручио је да је за опстанак српског народа важан један услов - да не заборављамо никада никоме наше животе, посебно не дечије.
      "Све остало је нешто што се да поправити", додао је председник.
      Истакао је да су на месту рушевина изграђене нове болнице, школе, путеви, али да ништа не може да врати људске животе, међу којима су трудница Љиљана Спасић из Ниша, ученица Сања Миленковић из Варварина, породица Милић из Алексинца, двогодишњи Марко Симић из Новог Пазара, брат и сестра Стефан и Дејана из Раље, мала Милица из Батајнице...
      "Нико није одговарао за ове злочине. Српски цивили, наша деца, били су дозвољена мета агресије НАТО-а и за њих је то била само грешка. За нас никада неће бити грешка и та деца и ти људи никада неће отићи у заборав", рекао је Вучић.
      Поносан је, каже, на слободарски дух нашег народа, који нас је натерао да не заборавимо да будућност можемо градити само на таквим основама - чувајући слободу, независност и самосталност као највише вредности.
      Навео је да се пет година на овакав начин обележава годишњица агресије НАТО-а на "малу, слободољубиву и никада покварену земљу".
      Цитирајући Мартина Лутера Кинга, Вучић је истакао да у то време нисмо имали пријатеље.
      "Хвала онима који нису били против нас, али нам помагао није нико. Били смо сами суочени са највећом војном силом на свету, са коалицијом богатих и моћних, са 22.000 тона бомби и ракета и њиховим јасним циљем - да нас понизе и део наше територије предају неком другом", рекао је Вучић.
      Нагласивши да данас поново имамо пријатеље, али и оне који нам више нису непријатељи, председник је нагласио да остаје јасна разлика у мишљењу о ономе што се догађало.
      "Смрт 2.500 цивила, смрт 79 деце, девастирање земље, штете које се мере дсетинама милијарди долара за нас ће увек бити злочи. За њих је, чак ако и толико хоће да признају, грешка уз коју, ту и тамо, додају израз 'трагична'. Њихове грешке за нас су значиле губитак најважнијих од свих живота, дечјих живота. Немамо право на то да погнемо главу", навео је председник.
      Додао је да Србија данас и сме, и може, и мора да каже да су грешка није српски народ који је страдао, већ они који су га бомбардовали.
      "Ма колико радили против Србије, Србија је данас јача и снажнија него што је икада била", каже Вучић и каже да је гледање у будућност најсветија обавеза коју имамо и према жртвама и према сећању.    
      Додик: Српски народ сврстан на страну лошег
      Председавајући Председништва БиХ Милорад Додик обратио се окупљенима и поручио да је НАТО бомбардујући Србију начинио велики злочин над српским народом, што је било у континуитету са бомбардовањем Републике Српске.
      "Стравчина страдања у Србији и Републици Српској било је дело западних држава које су Србију и српски народ сврстали на страну лошег и ономе коме треба начинити штету", рекао је Милорад Додик.
      Истакао је да је НАТО агресија давно припремана и да она и даље траје и додао да су му од оних који су командовали операцијом само гори они који агресију покушавају да оправадају и нађу разлоге, јер, како каже, њих никада неће бити.
      "Та штета је огромна, та штета је цивилизицијска, а они нису сматрали да терба да се извине. Њихови војници, генерали, нису они који су процесуирани за злочине, већ је то опет остављено за нас", истакао је Додик.
      Комеморативним манифестацијама широм земље обележене су две деценије од почетка НАТО агресије на СРЈ. 
      За 78 дана НАТО агресије погинуло је између 1.200 и 2.500 људи.
      Одлука о бомбардовању тадашње СРЈ донета је, први пут у историји, без одобрења Савета безбедности УН, а наредбу је тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку, издао генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.
      Деветнаест земаља Алијансе почело је бомбардовање са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији, подржане стратешким бомбардерима који су полетели из база у западној Европи, а касније и из САД.
      Најпре су гађане касарне и јединице противваздушне одбране Војске СРЈ, у Батајници, Младеновцу, Приштини и на другим местима.
      Готово да нема града у Србији који се током 11 недеља напада бар неколико пута није нашао на мети снага НАТО-а.
      У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Дана 15. марта 2019. године, у петак прве недеље Великог поста, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил служио је Литургију Пређеосвећених Дарова у Успењском храму Свето-Тројичке Сергијеве Лавре. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве се обратио верницима одржавши проповед.
      У име Оца и Сина и Светога Духа!
      Завршава се прва недеља четрдесетодневног попришта Великог поста, која има изузетан значај у духовном животу православаца. Имали смо прилику, нарочито они који могу да долазе у храм свакодневно – да се погрузимо у највећу духовну мудрост, растворену у песмама и молитвама, и у благодат која је присутна у храму Божијем и силази на заједницу која се моли у ове свете и велике дане.
      Духовни жар прве седмице Великог поста не може се проширити и на следеће недеље, али нам искуство које стичемо у току првих седам дана поста помаже да задржимо мисли и осећања која су по милости Божијој многи од нас стекли долазећи у храм Божији у ове свете дане.
      Данас обраћамо пажњу на подвиг светог великомученика Теодора. А мученички подвизи су оно што нам показује саму суштину хришћанства, јер за Христа може да положи живот само онај ко живи Христом.
      Често испробавамо на себи оно што сазнамо из живота светих мученика питајући се: а шта бих ја урадио на њиховом месту? Да ли бих могао да дочекам смрт и мучења исто као они? То је природна мисао која долази сваком човеку који пажљиво слуша о великом подвигу светих мученика. И ова мисао не треба да остане само мисао. На срећу, данас нас нико не позива на мучеништво, на страдање, али само исповедање Христа у сваком времену, а можда посебно данас, захтева храброст, захтева верност Господу, захтева духовну снагу. И ако је у стара времена ова снага била потребна да би се савладале физичке муке, данас треба да савладамо мноштво искушења и саблазни који нас гурају на широк, лак и комфоран пут, пун задовољстава и задовољења страсти.
      Да бисмо данас остали верни Христу потребно је исто толико снаге, исто толико будности, исто толико спремности да се разапнемо са Господом и да живимо у складу с Његовим законом – упркос свему ономе што постоји у савременом животу. Зато подвиг мученика за нас увек треба да остане звезда-водиља и пример за то како да останемо верни Христу у свим околностима, како да идемо за Њим чак и онда кад нас људи из околине не схватају и кад не деле наша стремљења. И нека би нам Господ помогао да носимо свој животни крст, црпећи снагу у примеру светих мученика, светих исповедника, и остајући верни Христу, чак до смрти. Амин.
       
      Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. Са овом Христовом поруком, пастир Божји, свештеник Дејан Трипковић, већ шест година улази у ваљевски затвор, једину установу у Србији за осуђене малолетнике.
      А тамо иза зидова Kазнено-поправног завода - млади људи, који су у једном или више тренутака свог живота од 16. до 23. године, починили злочин и грех. Убице, силоватељи, насилници, разбојници, крадљивци, изазивачи саобраћајних несрећа. Њима је свештеник Дејан духовник и пастир, за којег не постоји изгубљена овчица, преносећи им универзалну поруку Јеванђеља и хришћански оптимизам.
      - Причам им да је грех који их је довео у затвор само један тренутак живота, али и да живот свакоме даје прилику за искупљење и покајање, што је и основна порука цркве. Причам им да је много хришћанских светитеља у историји, током свог живота починило грех и преступ, али да су их покајање и преумљење потом учинили светитељима. Причам им о блудном сину, који је све прокоцкао и изгубио, али се вратио у свој дом и отац га је прихватио у наручје. Тако и наш Бог, као љубав, сваког чека да му се врати и да време своје затворске казне искористе да осмисле будућност, ојачају за њу и врате се на пут Човека – почиње Трипковић причу за "Блиц".
      Пре KПЗ за малолетнике, свештенички рад је Дејана, након завршеног Богословског факултета, водио ка раду са омладином, од Светосавске омладинске заједнице, до посла вероучитеља у Ваљевској гимназији и другим школама. Зато је, уз благослов епископа ваљевског Милутина, прихватио позив да рад цркве организује у затвору чији су штићеници млади људи.
      - Многи од њих, док су у установи, заврше школу или занат, постану мајстори. Нажалост, добром делу њих се дешава да након истека казне не буду прихваћени у друштву, да буду жигосани и у свом окружењу не добију ту преко потребну другу шансу да покажу да су се променили. Зато, уз све оно што је наша мисија међу њима, неопходно је да црква и све друге институције друштва заједно раде на њиховој ресоцијализацији – сматра наш саговорник.
      Сем литургија, Трипковић је у ваљевском затвору за осуђенике организовао низ занимљивих предавања и трибина на којим су гости, између осталих, били професор др Жарко Требјешанин, глумац Небојша Дугалић, водитељ Александар Гајшек, музичари Слободан Тркуља и Зоран Kостић Цане. Kоначно, ту су и његови индивидуални разговори и исповести штићеника, који то желе.
      - Много је штићеника који никада пре установе нису знали ништа о православној вери, нити су видели позориште или чули концерт и не бисте веровали колико њих после тога искаже потребу за духовношћу и културом, колико њих пожели више да сазна о животу за који нису имали прилику. Страховито велики проценат њих долази из разорених породица или су сами били жртве насиља и траума. Али, као што сваки човек на планети, слободан или затворен, чезне за љубављу и саосећајношћу, тако и они, када им се на тај начин приступи, отварају се и показују потребу да се повере и исповеде. Након тога, јер у сваком човеку постоји добро, пожеле да се промене. Ако се и један врати на прави пут, наша мисија је успела – збори свештеник Дејан.
      А оних који су се искрено покајали, како каже, има. Види се то по њиховом понашању, по извештајима васпитача и затворске управе, као и по јављању свом духовнику када се нађу на слободи и почну нови живот, ван света криминала. Један од њих, како каже Дејан, изразио је жељу да када буде одлучио да се жени, да то буде у храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву, за кога га вежу најлепше успомене.
      - Младом човеку је лакше да се промени. Затвор је, да искористим цитат нашег владике Јована Охридског који је и сам био затвореник, "место у којем је присутна велика количина зла и греха, али исто тако затвор је место где се догоди највеће и најискреније покајање" – поручује Дејан Трипковић.
      Граде цркву у затвору
      Духовнику KПЗ за малолетнике је на последњој Светосавској академији у овој установи уручено највеће заводско признање, уздарје "Од злата беседа". Службе у овој установи одржавају се у капели посвећеној Светом Сави, али Дејан Трипковић каже да постоји пројекат и расположење Министарства правде да у склопу затвора буде саграђена и црква Светом Сави.
       
      Извор: Блиц
    • Од Плутон,
      Тема за краће чланке и вести који спадају у овај подфорум, а за које није потребно отварати нову тему.
×
×
  • Create New...