Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Џуманџи

Постоји ли патристичка теорија идеја

Оцени ову тему

Recommended Posts

Овај текст је рађен за Пету Међународну конференцију ο јелинској философији која је, у организацији Међународног друштва за јелинску философију, а под називом „Философија и Православље" одржана на острвима Самосу и Патмосу августа 1993. год.; објављен је под насловом "Can we speak about Patristic Тhеогу of Ideas?" у књизи Philosopy and Orthodoxy (edited by K.I. Boudouris), Athens, 1994, pp, 147-160. 


Пошто је тема ове конференције Философија и Православље истражићу њихов однос на једном, рекао бих, релевантном примеру - платонској теорији идеја. Чини ми се да ће закључци до којих ће ово истраживање одвести бити значајни како за философију тако и за Православље. 

1. 

Платон је изумео теорију идеја из три основна разлога: 

а) етичког (да би се супротставио етичком релативизму софиста - 'добро', 'правично' итд, није оно што сваком појединцу изгледа као такво, већ постоји само једно истинско 'добро' и само једна истинска 'правда' итд, дакле идеје према којима се мере људска мнења (δόξα) и поступци), 
б) епистемолошког (да би се супротставио сазнајном релативизму софиста - знање (επιστήμη) је немогуће ако поред чулне увек променљиве (не)стварности не постоји још и постојана, непроменљива, вечна, увек себи једнака стварност, тј. идеје), и

в) онтолошког (чулног света, видљивог космоса не би уопште могло бити када не би постојало право биће тј. када не би постојале идеје; укратко: а) када не би постојале идеје као вечне парадигме, Творац (δημιουργός) не би имао на шта да се угледа стварајући свет, б) свет не може да постоји ако се не причешћује идејама и ако ове не учествују (μέθεξις) у њему). 


Оно што нас овде интересује јесте овај трећи, онтолошки аспект ове теорије који је тесно па чак и нераздвојно повезан са космологијом. Пример платонске теорије идеја изабрао сам баш због ове тесне везе између онтологије и космологије, а та њихова нераздвојна повезаност је заједничка особина целокупне јелинске философије. Пажњу ћемо овде усмерити само на чињеницу да у Платоновој теорији ο пореклу космоса видљиви свет ствара Творац који се, док то чини, угледа на идеје као на савршене узоре. Читајући светоотачку литературу наилазимо на бројна места која на први поглед изгледају у потпуности сагласна са овим делом Платоновог учења. 

2.  Тако на пример. већ Св. Јустин Философ помиње „бестелесна суштаства" (ουσία ασώματος), а отприлике у исто време и Св. Иринеј Лионски, пишући против гностичке концепције ο идеалном свету, каже да Бог Творац „сам од себе прима узор (ехетplum) и облик (figurationem) оних ствари које је створио"1. (Св.) Климент Александријски, опет, вели да је Божији ум „пребивалиште идеја" (νους δε χώρα ιδεών, νους δε ό θεός)2, а по Оригену Божанска Мудрост „садржи унутар себе принципе (initia = αρχάς) или разлоге (rationes = λόγους) или форме (species = εϊδη) свега створеног"3, тако да је „у Мудрости (= Логосу = Христу) као нацрт и лик одувек било све што је потом настало као биће" а то су „сви родови и врсте, а можда и појединачна бића"4. Св. Григорије Богослов идеју творевине коју је измислио (εννοεί)5 Бог означава као „узоре света" (κόσμου τύπους) 6. За Св. Дионисија Ареопагита ови узори (παραδείγματα) су у Богу (εν Θεώ) претпостојећи разлози или основи (προϋφε-στώτας λόγους) који творе суштину бића (των όντων ούσιοποιούς) а према којима је Надсуштаствени (Ύπερούσιος) предодредио и створио сва бића, тј. свет (τα οντά πάντα και προώρισε και παρή-γαγεν)7. Тумачећи Дионисија Св. Максим Исповедник ове у Богу постојеће парадигме створеног света тумачи као „свесавршене и вечне мисли вечнога Бога" (νοήσεις αυτοτελείς άίδιοι τοΰ άιδίου Θεοΰ) 8. Πο њему су (створена) бића „слике и обличја божанских идеја" (τά γαρ όντα ... εικόνες είσι και ομοιώματα των θείων ιδεών)9 и учесници (ών μετέχουσιν) у њима.10 Према Св. Јовану Дамаскину Божија мисао је „предодређење, слика и узор'11 (προορισμός και είκών και παράδειγμα) сваког бића." 
Ово су само нека од бројних места која сведоче ο траговима платонске теорије идеја у списима Црквсних Отаца - теорије по којој су вечне идеје парадигме (παραδείγματα) по којима Бог ствара овај чулно-физички свет промене. Погледајмо сада да ли је хришћанско учење заиста сагласно са овом теоријом (како се то на први поглед чини) и шта је у ствари од ове теорије остало у учењу Отаца Цркве. 

3.  У Платоновој философији идеје су вечне и постоје не само независно од света, него и независно од Бога. Стога оне тим својим апсолутно независним Постојањем детерминишу не само свет него и самога Tворца. Можда би Творац хтео да идеје буду друкчије, те да самим тим и свет буде друкчији, али оне су такве какве су од вечности. Оне су њему (за)дате. 
Одмах је јасно да оваква теорија идеја није могла бити прихваћена у Цркви. И то не само зато што Платонов творац ствара свет од (или: на, или: у) претпостојеће и од њега независне и вечно постојеће твари, а не ни из чега како учи Црква (што је само по себи велики проблем, али нас тренутно не занима), него и зато што је у стварању ограничен и условљен њему туђим идејама. Тако је Платонов творац детерминисан двоструко: и идеје по којима као по узорима ствара и твар ('приматељка' = υποδοχή) на којој ствара (за)дати су му. Овде је, дакле, твораштво Платоновог Бога двоструко неслободно те стога хришћанима неприхватљиво. Независно и Богу спољашње постојање вечних идеја није се могло уклопити у хришћанско поимање ствари. 
Но ни у самом платонизму идеје нису могле дуго остати од Бога независна бића, него почињу да се схватају као Божије мисли (које су, будући да је Бог вечан, и сâме вечне). Сама чињеница да идеје више нису схваћене као самостална бића, него као Божије мисли о свету које он има од вечности приближила је теорију идеја хришћанском виђењу стварања, али је, мислим, представљала још већу опасност да се хришћанска истина сведе ако не на Платоново учење, а оно на средњи и нови платонизам. Размотримо овај проблем поближе. 
Први који је, ван сваке сумње, изједначио идеје са Божијим мислима био је Филон Александријски (иако је сам Платон за такво схватање дао више повода него што се то обично мисли, но ο томе овде неће бити речи). Тумачећи Платонове идеје (κόσμος νοητός) не као самостална суштаства, него као Божије мисли, а Бога као „бестелесно пребивалиште бестелесних идеја" (ασωμάτων ίδεών ασώ¬ματος χώρα)12, Филон је Платоновој теорији идеја дао облик који је био прихватљив философско-теолошкој мисли следећих векова. Идеје су тиме престале да буду од ума (чак и Божијег) независна суштаства и као „бестелесни ликови" и узори свих касније насталих чулних и телесних ствари примљене су у унутрашњост духа као вечне мисли Божије. Оне су тако постале не само блиске уму, него и његов директан производ. Бестелесни свет идеја, поставши садржина божанског ума, постао је свет духа. Овако протумаченог Платона прихватили су готово сви философи тога доба. У овоме су Филона следили скоро сви средњи и нови платонисти као и неки хришћански писци. 
Тако на пример код Албина, који верује у нематеријалног и трансцендентног Бога, идеје као мисли Божије (τάς ιδέας νοήσεις θεοΰ)13 и остају, као и у Филона, свету оностране. Покушавајући да направи синтезу платонизма и аристотелизма (можда најзначајнију пре Плотина), Албин по први пут уводи у платонизам Аристотелово учење ο божанском уму (νους). Он Бога назива ό πρώτος νους и иако за њега никада не каже да је νόησις νοήσεως, он ипак вели да Бог „мисли себе" (што већ личи на Аристотела) и „своје сопствене мисли" (што је филонизирана верзија Платона: ό πρώτος νους ... εαυτόν όν οΰν και τα έαυτοΰ νοήματα άεί νοεΐν) 14. У ствари Албин је у најтешњу везу довео учење ο идејама као Божијим мислима са Аристотеловим учењем ο идентитету мишљења са својим предметом у оним случајевима када је тај предмет ο коме се мисли нематеријалан (οΰχ ετέρου οΰν όντος τοΰ νοΰ, οσα μη ϋλην έχει, το έσται και ή νόησις τω νοουμένιον μία) 15. Производ тог здруживања био је, за Албина, садржајније мишљење Божије него што је оно било код Аристотела. Мислећи себе Бог сада у ствари мисли идеје, тј васцели νοητόν. Штавише, у Албина почиње да се губи реална разлика између Бога и идеја, јер мислећи од искона себе онаквога какав заиста јесте, Бог у ствари мисли идеје, те тако излази да је Бог тоталитет идеја = κόσμος νοητός = ό πρώτος νους. Чини се отуда да с правом можемо рећи да је Албин утицао не само на то да Плотин каже како ούκ έξω τοΰ νοΰ τά νοητά16, него и да свет идеја схвати као νους (с тим да термин 'Бог' сачува за Једно или Добро). 
И за Атика су идеје (које он на људском плану схвата као опште појмове) на божанском плану мисли Божије (τά τοΰ θεοΰ νοήματα)17 које су τά των γενομένων παραδείγματα18. Α за Псеудо-Плутарха су τάς ίδέας ... έν τοις νοήμασι και φαν¬τασίας τοΰ θεοΰ19, Мислим да нам није потребно још сведочанстава да бисмо закључили да се у то доба Платон разумевао готово искључиво овако. 
Постоји, такође, и велика сличност између Филона, средњег платонизма и Климента Александријског. Тако на пример, Климент у потпуности прихвата Филоново тумачење стварања света, не само стога што је, према Св. Фотију, веровао у претпостојање твари (ϋλην τε γαρ άχρονον ... διδάσκει) која је άποιος и ασχημάτιστος (као у Св. Јустина: έξ άμορφου ϋλης20), него зато што тумачећи идеје као Божије мисли (ή δε ιδέα έννύημα τοΰ θεοΰ21), тумачи κόσμος νοητός као θείος λόγος22, а овога као αρχή, παράδειγμα или τύπος створеног чулног света. За Климента, као и за Филона, τόπος идеја је Божији Логос: „Све силе божанског духа скугавене уједно сачињавају исто, наиме Сина". Логос је, дакле, тоталитет идеја или сила Божијих. (Идеје је са силама Божијим изједначио већ Филон 23 тако што је Божије 'силе' које се помињу у Светом писму -δυνάμεις у Септуагинти - протумачио као Платонов(ск)е идеје. И Плотин νοητά које постоје у обједињеном облику у космичком уму - νους -описује као свеопшту 'силу' - δύναμις - бесконачног капацитета 24.) 

4.  Дакле, Оци ране Цркве, као и Филон, смештају κόσμος νοητός у Логос, тј. у превечног Сина Божијег, јер будући да су идеје биле обрасци творевине, а Логос онај којим је творевина створена ту им је некако и било 'природно' место. Но проблем који се сада јављао био је следећи: ако Бог није у стварању света детерминисан ничим споља, није ли можда Бог детерминисан изнутра. Да Бог није детерминисан споља произлазило је из тога што је а) патристичко учење ο стварању света ни из чега било одговор на платонско учење ο стварању као обликовању затечене простор-твари и што б) идеје више нису Богу спољашње и од њега независне, него су његове сопствене мисли. Па ипак остајао је проблем - ако Бог јесте Творац, и то у апсолутном смислу (јер ствара како саму твар тако и од ње сачињен свет), да ли он и мора бити Творац? 
Оригенов одговор, и то баш зато што је „о Богу и свету мислио као Јелин"25, био је да мора. Желећи да очува Божије савршенство које се огледало у његовој вечитој неизменљивости и истоветности (што су у јелинској философији атрибути савршенства par excellence) Ориген је закључио да Бог ствара одувек (те да је стога свет вечан) јер би у супротном био подложан промени - не будући Творац, постајао би Творац. Ако је Бог одувек свемогућ, размишљао је Ориген, онда су одувек морала постојати бића под његовом влашћу, бића којима је он Владар: „Дакле, да би Бог био свемогућ, нужно је да све(т) постоји".26 Тако је Бог постао детерминисан изнутра. Код Оригена и оригениста Бог и свет су повезани везом нужности: не може постојати Бог а да истовремено не постоји и свет (и, наравно, обратно). Слично као код Плотина - свет из Једног (Бога) еманира нужно, тј. без слободног вољног избора (άνευ προαιρέσεως).27 
Међутим у Цркви, која је вековима увек изнова излазила на крај са овим Оригеновим учењем, преовладало је схватање које у ствари изражава њену најдубљу самосвест - Бог је сву твар призвао из небића у биће (тј. створио ју је) не нужношћу божанске суштине (- природе), него својом слободном ВОЉОМ. Стога је васцела творевина контингентна, тј. могло је и да је не буде. Свет није нужан јер свој онтолошки темељ нема ни у самом себи (будући да је створен ни из чега), ни у Божијој суштини (која је свету апсолутно неприступна), него у слободној одлуци Божије воље да га створи (или да га не створи). Не постоји ништа у Божијој суштини што би га приморавало да ствара. Другим речима, БОГ по суштини својој ниje Творац: „... Бог чија би сама суштина била у томе да буде творац, не би уопште био xришћански Бог".28 Или: између Бога и света не постоји веза нужности, него веза слободе. Разјаснимо ово мало детаљније. 

5.  Ако кажемо да у Богу од вечности постоји идеја ο свету (аналогон платонског κόσμος νοητός), дакле ο нечему чија природа са Божијом нема ама баш ничега заједничког, онда као да морамо рећи да у Богу одувек постоји неко не-ја. Ако, за разлику од Оригена, и прихватимо, као што и треба, да створени свет није вечан, не чини ли се да је барем идеја ο том свету, замисао ο томе какав он треба да буде савечна Богу? Α ако је вечна као и сам Бог, не детерминише ли и не ограничава ли она изнутра Бога у његовом твораштву? Ово је веома озбиљан проблем 29 и његово решење има за хришћанску теологију и живот суштинске последице. 

Решење овог проблема састоји се из прецизног одговора на два питања: 

А) где је τόπος или χώρα идеја или божанских мисли? 
Б) шта су тачно идеје као безвремене мисли Божије? 

А) Ако се, заједно са платонистима, сложимо да идеје треба схватити као једну тако рећи органску целину и да је, опет заједно са њима, треба назвати κόσμος νοητός (назив потиче из позног платонизма) а такође да овај са Филоном, Климентом и другима изједначимо са Божијим Логосом, онда ћемо само довде путовати заједно. Од платониста ћемо се морати одвојити круцијалном тврдњом да идeje не припадају Божијој (Логосовој) природи-суштини, него његовој слободној вољи (која је једна и заједничка свим лицима Свете Тројице). Задржавајући схватање да Божије идеје ο свету морају бити 'смештене' у Божијем Логосу, Оци Цркве увиђају да оне не могу бити конституент његове Природе, јер би их иначе Бог имао самом чињеницом што је Бог, а тада би он и свет били повезани везом нужности, што значи да би свет био нужан (тј. просто постојање Бога било би не само нужан него и довољан услов да свет постоји). 
У исто време Оци увиђају да се ту не ради ο обичним мислима које себи можемо предочити по аналогији са људским. Стога за њих употребљавају врло карактеристичан термин „вољне (за)мисли" (θελητικην εννοιαν) који треба да покаже да су те 'замисли' у ствари Божије воље или хтења ο свету. Тако на пример Псеудо-Кирило Александријски пише да „свака ствар настаје у складу са његовом (тј. Божијом) вољном (за)мишљу" (κατά την θελη¬τικην αύτοΰ εννοιαν)30. За Св. Дионисија Ареопагита ови божански узори (παραδείγματα) или предодређења (προορισμούς) су „божанска и благотворна хтења" (Θεία και αγαθά θελήματα)31. Α Св. Јован Дамаскин вели: „Бог све посматра умом још пре његовог бића, од вечности га промишљајући у свом уму; отуда свака ствар добија своје биће у одређено време у складу са његовом безвременом вољном мишљу (κατά την θελητικην αύτοΰ άχρονον εννoιαν) која је [њено] предодређење, слика и узор (ήτις εστί προορισμός και εΐκών και παρά¬δειγμα)"32. Према томе, 'место' ових 'идеја' није божанска природа, него „оно што је у вези са [божанском] природом" или „оно што се односи на [божанску] природу" или „оно што је око [божанске] природе" (τά περί την φύσιν)33 односно „оно што прати [божанску] природу" (τά τών παρεπομένων τη φύσει)34 а то је управо божанска воља. Створени свет је, дакле, дело воље (θελήσεως έργον)35. 
Сходно реченом, идеје бића или логоси бића (λύ¬γοι τών όντων) су „вољне замисли", тј. слободна жеља или воља Божија ο свету. Α пошто је Божија воља ο свету да свет постоји вечно сједињен са Богом Логосом, постоји знак једнакости између Божијих мисли, идеја, логоса ο свету и Божијих динамичких, творачких и промислитељских сила или енергија. Логоси, мисли, идеје Божије о свету нису више идеје, (за)мисли (о свету) које вечно постоје као свет (платонских) идеја који је независан од Божије воље и који сачињава његову природу или суштину", већ је то жеља Божија да свет кога је он сасвим слободно пожелео (и створио ни из чега) вечно постоји возглављен у његовом Сину, Богу Логосу. 
Према томе, будући да идеје не сачињавају Природу Божију, тј. да их Он нема по својој суштини, те да, дакле може бити Бог и ако их уопште нема оне га не могу детерминисати. Он, додуше хоће и жели свет, али не нужношћу своје природе, него слободом своје воље. Α будући да је воља својство природе, а природа не може постојати неипостазирана тј. без личности, Бог, иако de facto има 'идеје хтења ο свету, не мора их имати нужно. Другим речима, БОГ је слободан у односу на своје идеје/хтења зато што је он Личност (и као такав он је на известан начин слободан и од своје природе - али ο томе овде није реч). Стога је кључ решења овог проблема слобода личности Божије. 

Б) Одговор на друго питање у ствари је одговор на питање постављено на почетку: шта је од платонске теорије идеја остало у учењу Отаца Цркве? 

Нa ово питање иако на заобилазан начин у име Цркве понајбоље одговара Св. Максим Исповедник. До њега су божански логоси бића схватани углавном као вечни свет идеја или замисли у Богу. Овакво схватање је, међутим, стварало поменуте проблеме. Св Максим пак овде нам даје одговор. Он божанске логосе схвата као слободна хтења Божија ο свету, из чега се види да је сада нагласак померен са Бога као принципа на Бога као личност. Идеје, дакле нису више једна друга вечност која сапостоји у Богу, Божије не-ја (како то вели Отац Г. Флоровски), тј. замисли ο свету као објективној физичкој реалности коју ће Бог створиши, него су то Божије 'идеје'/хтења ο свету какав Бог жели да тaj свет буде, или боље речено постане живећи у заједници са њим кроз његовог Јединородног Сина. Другим речима, Божије 'идеје' ο свету су у ствари Божија хтења којима је свет створен, али не онакав каквим га ми сада видимо (тј. искварен) него какав он треба, може и хоће да постане. Или, оне су Божија вољa ο есхатолошкој реалности у Исусу Христу возглављеног, дакле довршеног света. Укратко, κόσμος νοητός (сада овај израз само условно важи) је божанска визија Царства небеског. "Замисао" ο свету коју Бог има у својој вечној вољи је 'замисао' ο спасеном или обоженом свету, тј. 'замисао' ο есхатону. Реални предукус таквог света овде и сада јесте Божанска Литургија. 
Јасно је, дакле, да од платонске теорије идеја није у учењу Цркве остало готово ништа. Мало по мало, у Цркви је сазревала свест да се стварање света може тумачити једино литургијско-есхатолошки (мада се од почетка може пратити једна заједничка нит која је томе водила). Док је целокупна јелинска мисао, са својим изданцима у Хришћанству какав је био Ориген, савршенство бића смештала у прошлост, хришћанска евхаристијска онтологија смешта га у будућност, у есхатон. Свет постоји на савршен, дакле вечан, начин једино у заједници коју кроз Христа има са Богом. Штавише, Бог је и створио свет ни из чега да би га, кроз Сина свога, сјединио са собом. Дакле, истина света није у његовом стварању (тј. почетку), него у његовом обожењу (тј. довршетку). Питање које не би требало да остане без одговора јесте: зашто је то тако? 

6.  Одговор који је садржан у светоотачкој мисли јесте да истина човека и света није у њима какви су дати него какви ћe бити у есхатону, дакле обожени, зато што је то једини начин да човек, а преко њега и свет, задобије вечни живот слободном човековом одлуком да живи у заједници са Богом. Да су човек и свет створени савршени, то савршенство би тада за њих било нужно (било би затечена датост), дакле наметнуто. Само обратно оно је плод слободе (како Божије тако и човекове). Ово есхатолошко савршенство је, да тако кажемо, сусрет двеју слобода. Ако човек хоће да постоји са Богом (тј. да постоји вечно) онда је узрок (вечног, те, дакле, правог) постојања личност (тј. слобода), а не његова природа (тј. нужност). 
Да је свет 'идеја' које Бог има од вечности и по којима ствара овај физички свет био 'замисао' ο томе како ће тај створени свет изгледати на његовом почетку, како би се такав свет, будући створен по савршеној замисли савршеним и ничим ограниченим твораштвом, уопште могао изменити нагоре? Сама чињеница да се пад (као од-пад од Бога) десио у самом том свету, говори ο томе да Божија савршена воља није воља ο овом свету какав јесте, него воља ο његовом спасењу, обожењу, ο његовом уласку у неизменљиво Царство Божије. Бог је, дакле, створио свет да овај постане Црква и да тако постоји вечно возглављен у Христу Логосу. Стварање света није остварење Божије воље него само почетак њеног остварења, јер је циљ стварања да се свет литургијски сједини са Богом у Христу како би творевина могла да постоји вечно. 
Према томе Бог не општи са светом као са објективно датом стварношћу, пошто она њему није дата, већ је његов производ. Α будући да су створена бића производ његове слободне воље, он их зна не тако што умна сазнаје умно а чулна чулно, него сва Познаје само као своје воље или жеље. Α његова је жеља да она постоје у вечној заједници са њим коју јс омогућио његов Син. Жеља је, дакле, Божија да бића, причешћујући се Богом, постоје на вечан начин. Бог, дакле, Познаје свет онаквог какав жели да свет постане у есхатолошком Царству Небеском. И једини одговор на питање зашто је то тако, јесте - зато што је БОГ љубав. Али оним бићима која одбију да уђу у вечну заједницу са Богом он ћe рећи - не познајем вас.38 Α може ли у Богу бити ичега што он не познаје? Наравно да не. Стога таква бића неће окусити вечност. Онтолошки гледано она су већ непостојећа. 

7.  Да закључимо: платонски свет идеја схваћених као божанских мисли по којима он нужно ствара свет, упркос терминолошкој сличности са отачким сиисима, једна је ствар. Сасвим и радикално друга је 'свет' Божијих логоса предодређења или жеља (тј. пуноће његове љубави) ο свету какав ће он својом слободом постати у будућем Царству Божијем. За то што ове две концепције потпуно различитог духа често изгледају веома блиске, криве су наслеђене кагегорије мишљења. Готово сви хришћански писци од значаја користили су дате, што значи јелинске, кагегорије мишљења и нису увек били свесни великих и опасних двосмислености садржаних у њима. То је разлог због којег је непрестална реинтерпретација била, и још увек јесте неопходна да би се ухватила изворна хришћанска порука, независно од неадекватности употребљеног језика. 
Теолошко-философско наравоученије: ако од платонске теорије идеја у светоотачкој мисли, како смо видели, није остао ни камен на камену, осим спољашње терминолошке сличности. и ако је тамо где је платонски утицај био доминантан мисао одводила од хришћанске истине, да ли се онда може рећи, како се неретко говорило, да је философија у Хришћанству извориште јереси? Ово питање је веома сложено и захтева детаљније разматрање. Но, из примера који ми је послужио за сагледавање односа философије и Православља, а мислим и из других, може се закључити следеће. 
Ако под философијом подразумевамо јасну и дубоку мисао, кохерентну аргументацију, брижљиву употребу појмова и томе сличне ствари, јасно је да философија не само што не може водити у јерес него, напротив, може допринети развоју теологије. Но ако под философијом подразумевамо неки готов философски 'систем', као у нашем примеру - платонизам, преко кога као преко Прокрустовог кревета треба натегнути мисао ο живом Богу и што је још важније - искуство живога Бога које се не да до краја сместити ни у какву, а понајмање системску, мисао, онда је јасно да философија не само може него и мора одводити у јерес. Укалупљивање једног према божанском бескрају отвореног мишљења у већ готове, и што је најважније необлагодаћене, калупе - затвара и мисао и онога који мисли у границе 'природне' теологије или философије, и што је најгоре - одводи од живога Бога, Бога који, у нашем примеру, није створио свет зато што је ο њему имао неке идеје (њему спољашње или унутрашње), него зато што је љубав и као такав слободно жели да је дели са неким. 
Но, на срећу, човеков ум, трезвено и доследно мишљење нису производи философије, него дарови Божији којих се нећемо одрећи зато што их многи злоупотребљавају. Напротив, као и све човекове силе тако и ове умне, када су облагодаћене силом Божијом узносе човека до созерцања неистраживе „пучине Божанства". 

НАПОМЕНЕ


1 Adversus haereses II 16, 3. 
2 Στρωματεΐς 4, 155,2. 
3 Περί άρχων 1, 2, 2. 
4 Περί άρχων 1,4,5. 
5 Patrologia Graeca 36, 629. 
6 Patrologia Graeca 37, 421. 
7 Περί Θείων ονομάτων 5, 8, Patrologia Graeca 3, 824, види и 8, 2. 
8 Patrologia Graeca 4, 31. 
9 Patrologia Graeca 4, 352. 
10 Patrologia Graeca 4, 317. 
11 "Εκθεσις ακριβής της ορθοδόξου πίστεως 1,9, Patrologia Graeca 94, 837 Α. 
12 Περί των χερουβίμ και της φλοτινής ρομφαίας και τυν κρισύέντος πρώτου εξ άνϋρώπου Κάιν 49 у критичком издању Philonis Alexandrini Opera quae supersunt, vol, V, edidil Leopoldus Cohn, Berolini, MDCCCLXXXXVI. 
13 Διδασκαλικός 163, 27-28, у 6. тому Платонових дела која 
јс издао C.F. Hermann, Leipzig 1921-1936, а такође и Р. Louis, "Αλβινος, 'Επιτομή, Paris, 1945. 
14 Истo. 
15 Мгта τά φυσικά 1075a 3-5. 
16 Έννεάδες 5,5. Види и 5, 1, 4; 5, 3, 5; 5, 4, 2; 5, 9, 6; 5, 9, 8. 
17 Код Јевсевија Кесаријског у Ευαγγελική Προπαρασκευή 
15, 13, 815d, ed.TeKCT, превод и коментар Ε. Η. Gifford, 1903. 
18 Исто 15, 13, 5. 
19 Τά άρέσκοντα 1, 10, 882d у збирци коју је издао Н. Diels,Doxographi Graeci, Berlin, 1879. 
20 'Απολογία 1, 10; 1,59. 
21 Στρωματεΐς 5, 16, 3. 
22 Στρωματεϊς 4, 156, 1-2. 
23 Περί των εν μέρει διαταγμάτων 45 - 48 у критичком 
издању Philonis Alexandrini Opera quae supersunt, vol. V, edidit 
Leopoldus Cohn, Berolini, MDMVI. 
24 Έννεάδες 5, 8, 9. 
25 Порфирије Κατά Χριστιανών φρ. ЗУ, 29. 
26 Περί άρχων 1, 2, 10. 
27 Овим свеважним проблемом, међутим, не можемо се позабавити овде. Ο њсму види списе Оца Георгија Флоровског „Твар и тварност", Православна мисао 1 (1928), стр.176-213 (превео са руског на српски О. Серафим Хиландарац као „Твар и тварност" у Теолошким иогледима 1-4, 1991. стр 53-83) и „The Concept of Creation in Saint Athanasius", Studia Patristica VI (1962) pp. 36-57 (превео ca грчког на српски Ο.Атанасије Јевтић као „Појам стварања код Св. Атанасија Великог" у Теолошким погледима 4, 1973. стр. 243-259). 
28 Etienne Gilson, (iod and Philosophy, Yale University Press, 1941, 
p. XX. 
29 Отац Г. Флоровски је у потпуности свестан овог проблема; види његову поменуту студију „Твар и тварност". 
30 Περί Τριάδος Π, Patrologia Graeca 11, 1145 C. Μ Περί Θείων ονομάτων5, 8; види и 7,2. 
32 "Εκθεσις ακριβής της ορθοδόξου πίστεως 1,9. 
33 Исто 1, 4, Patrologia Graeca 94, 800. 
34 Исто; 1, 9, Patrologia Graeca 94, 836. 
35 Исто; 1,8, Patrologia Graeca 94, 812-813. 
36 Како то погрешно мисли нпр. Η.Α. Wolfson у свом делу The Philosophy ofChurch Fathers Ι , ρ. 262-263. 
37 Упореди размишљање Св. Максима Исповедника у Περί διαφόρων αποριών τνώ 'Αγίων Διονυσίου και Γρηγορίου 9, Patrologia Graeca 91, 1089 B-C. 
38 Упореди Јеванђеље по Матеју 25, 1-13.

        о.Владан Перишић

http://www.verujem.org/teologija/perisic_patristicka_teorija.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da je Origen bio pametniji (kao što nije, je l` te) navodio bi u svojim pisanijima kako on samo "citira Heraklita Mračnog, ali se ne slaže po svim pitanjima sa njim". Ovako ispada nejasan, pa i mračan, kao i uzor mu od kojega je prepisivao. Eh, da je priznao...! Ne bi bio osuđen za zastranjivanje u naukovanju nego samo za "penisoubistvo". 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Iulianus рече

A š`o ste zbunjeni mademoiselle Jumanji? :)

Надала сам се да ћеш нешто конкретније (коју област је преписао, где се слажу, тј. препоруку литературе гледе тог питања), а и мислила сам да је оно за кастрацију нетачно (бдв- убиство дела тела?? :)) ). И без медмозел-исања, ако може. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 17 часа, Џуманџи рече

7.  Да закључимо: платонски свет идеја схваћених као божанских мисли по којима он нужно ствара свет, упркос терминолошкој сличности са отачким сиисима, једна је ствар. Сасвим и радикално друга је 'свет' Божијих логоса предодређења или жеља (тј. пуноће његове љубави) ο свету какав ће он својом слободом постати у будућем Царству Божијем. За то што ове две концепције потпуно различитог духа често изгледају веома блиске, криве су наслеђене кагегорије мишљења. Готово сви хришћански писци од значаја користили су дате, што значи јелинске, кагегорије мишљења и нису увек били свесни великих и опасних двосмислености садржаних у њима. То је разлог због којег је непрестална реинтерпретација била, и још увек јесте неопходна да би се ухватила изворна хришћанска порука, независно од неадекватности употребљеног језика. 
Теолошко-философско наравоученије: ако од платонске теорије идеја у светоотачкој мисли, како смо видели, није остао ни камен на камену, осим спољашње терминолошке сличности. и ако је тамо где је платонски утицај био доминантан мисао одводила од хришћанске истине, да ли се онда може рећи, како се неретко говорило, да је философија у Хришћанству извориште јереси? Ово питање је веома сложено и захтева детаљније разматрање. Но, из примера који ми је послужио за сагледавање односа философије и Православља, а мислим и из других, може се закључити следеће. 
Ако под философијом подразумевамо јасну и дубоку мисао, кохерентну аргументацију, брижљиву употребу појмова и томе сличне ствари, јасно је да философија не само што не може водити у јерес него, напротив, може допринети развоју теологије. Но ако под философијом подразумевамо неки готов философски 'систем', као у нашем примеру - платонизам, преко кога као преко Прокрустовог кревета треба натегнути мисао ο живом Богу и што је још важније - искуство живога Бога које се не да до краја сместити ни у какву, а понајмање системску, мисао, онда је јасно да философија не само може него и мора одводити у јерес. Укалупљивање једног према божанском бескрају отвореног мишљења у већ готове, и што је најважније необлагодаћене, калупе - затвара и мисао и онога који мисли у границе 'природне' теологије или философије, и што је најгоре - одводи од живога Бога, Бога који, у нашем примеру, није створио свет зато што је ο њему имао неке идеје (њему спољашње или унутрашње), него зато што је љубав и као такав слободно жели да је дели са неким. 
Но, на срећу, човеков ум, трезвено и доследно мишљење нису производи философије, него дарови Божији којих се нећемо одрећи зато што их многи злоупотребљавају. Напротив, као и све човекове силе тако и ове умне, када су облагодаћене силом Божијом узносе човека до созерцања неистраживе „пучине Божанства". 

НАПОМЕНЕ
 

Svaka cast autoru ove studije! Zakljucak sadrzi najbitnije elemente pravilnog shvatanja / poimanja odnosa filosofije I teologije! Eto kako nije tesko sagledati Duhonosne istine bogoslovlja, bilo da se radi o ranohriscanskoj misli ili modernoj, kada imamo cvrsto uverenje da je covekov um, dostignuca, stvaralastvo uopste, jedan veeeliikkiii Dar Svise! Hvala za postavljanje ovog teksta.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, "Tamo daleko" рече

Svaka cast autoru ove studije! Zakljucak sadrzi najbitnije elemente pravilnog shvatanja / poimanja odnosa filosofije I teologije! Eto kako nije tesko sagledati Duhonosne istine bogoslovlja, bilo da se radi o ranohriscanskoj misli ili modernoj, kada imamo cvrsto uverenje da je covekov um, dostignuca, stvaralastvo uopste, jedan veeeliikkiii Dar Svise! Hvala za postavljanje ovog teksta.

Слава Богу!

Мени се највише допада то што (невезано за тему) показује неколико Отаца и учитеља (од којих је Ориген осуђен касније) Цркве који износе различита (али не и потпуно супротна) становишта, с тим да се (ипак) суштински "преклапају" у идеји којом су вођени - сваки у свом времену и сваки у свом контексту, људима којима су окружени и популарним дискурсима мишљења. И зато средњи пут, а не (пуко) цитирање светих. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 минута, Џуманџи рече

сваки у свом времену и сваки у свом контексту, људима којима су окружени и популарним дискурсима мишљења. И зато средњи пут, а не (пуко) цитирање светих. :)

Bravo! Mislim da samo hrabri Hriscani koji se ne boje nicega osim Boga, imaju smelosti da prenesu poruku svetih otaca, jevandjelsku misao koja je nastala u ranoj crkvi, da nam kontekstualno priblize ovde I sada, upravo kao sto I Sveta Liturgija oslikava Carstvo Bozije u Crkvi. E to se zove radost na radost.... tako dozivljavamo nevidljivo , a u isto vreme i opitno eshatoloski horohronos...:blush:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Џуманџи рече

а и мислила сам да је оно за кастрацију нетачно 

Uprkos svemu i svakome onom ko je imao da kaže nešto protiv, ja lično mislim da je to tačno i na strani sam onih koji to i dalje tvrde. 

пре 2 часа, Џуманџи рече

 (бдв- убиство дела тела?? :)) ). 

 Pa, jes`, što da ne, "ubistvo dela tela" (:)) evo i ja se smejem zajedno s tobom, zaista, pošto si to tako narisala, bez navodnika). Osim toga, nemaš ti pojma kakav odnos pojedini (ja bih se usudio da kažem većina) mužjaci Homo sapiensa sapiensa imaju prema svom najintimnijem "deliću" tela :cheesy3: Kad ugledaš muškarca (evo sad, u ovom trenutku), nećeš mnogo pogrešiti ako ga posmatraš kao da su u njemu dve osobe :ani_biggrin: Jer, većina njih je/su odista "dva u jedan" 12:smeha: (Ne znam kako da ti to bolje dočaram osim na ovakav način, xexexe)

Цитат

И без медмозел-исања, ако може. :)

 Primljeno k znanju. :)

пре 2 часа, Џуманџи рече

Надала сам се да ћеш нешто конкретније (коју област је преписао, где се слажу, тј. препоруку литературе гледе тог питања), 

DakleM ovako...

Bio sam "nepravedan" prema Origenu jer jedino njega sam potkačio, a druge oce iz drugog paragrafa ovog teksta sam izostavio. Ali to sam uradio jedino zato da istaknem fanatizam i hibris kojim se on odlikovao (kao uostalom i Aristotel koji nije bio ništa bolji, jer je cenio da sva nauka i mudrost od njega zapravo počinju).

Nažalost, mnoge knjige kod nas nikada se više ne doštampavaju kada se prvobitni tiraž rasproda. A i koga interseju tamo neko "vilozofi" kada smo u zadnjih dvadesetak i kusur godina preplavljeni šund literaturom?! 

Sledeći citat je iz knjige "Filozofija Heraklita Mračnog" (1983), poštovanog profesora Miroslava Markovića http://www.eserbia.org/sa-people/science/1097-miroslav-marcovich

Цитат

Od Heraklita do hrišćanstva. Heraklitov uticaj na filozofiju Stoe bio je od presudnog značaja: gotovo svaku Heraklitovu misao stoičari su preuzeli i protumačili u duhu sopstvene filozofije. I kako je rano hrišćanstvo stajalo pod snažnim uticajem Stoe, to je heraklitizam nužno vidljiv i u učenjima crkvenih otaca. Uzmimo samo dva primera ovde, Heraklitove principe Vatru i Logos.

Pod uticajem Aristotela i Teofrasta, stočari su Heraklitovu kozmologiju shvatili kao neku kozmogoniju od strane Vatre. I kako se, po Aristotelu, ceo svet na kraju izvesnog perioda vraća u osnovni princip iz koga je i bio stvoren, to će, po njemu i stoičarima, i ovaj svet jednoga dana propasti u jednome svetskom požaru, vratiti se u prvobitno stanje vatre (ekpyrosis). To stoičko učenje o smaku sveta u vatri preuzeli su hrišćanski oci i  kombinovali sa podjednako popularnim jevrejskim verovanjem u "neku reku ili jezero, pune vatre, koji služe kao pakao za grešnike" (na primer, Isajia 33:14; Danilo 7:10; Apokalipsa 20:14-15; Hipolit, Refutatio X. 34.). Tako je i Heraklitova Vatra kao sudija svekolike efeške buržoazije, odane uživanjima i porocima (Fragmenti 81; 82; 106), postala kod crkvenih otaca vrhovni sudija svih grešnika i prestupnika prilikom krajnjega suda (Klement, Protreptik 22.2; Hipolit IX. 10.6).

Dok je Heraklitova Vatra, preko Stoe, postala hrišćanski bog-otac, dotle je njegov Logos, opet putem Stoe, postao hrišćanski bog-sin. Stoičari su Heraklitov logos ("princip, pravilo") protumačili kao "razum" (značenje koje ta reč nema ni kod jednog presokratovca), pa su činili razliku između logos endiathetos ("čovekovo rasuđivanje u sebi") i logos prophorikos ("isto to rasuđivanje izrečeno kao sud; izrečena reč"). Posredstvom jevrejskoga stoičara Filona iz Aleksandrije (oko 25. pre n. e. - 40. n. e.), hrišćanski pisci preuzeli su ovo stoičko tumačenje Heraklitova Logosa, pa je ono vidljivo kao u četvrtom jevanđelju (Jovanovom), tako, primera radi, i kod Ignjatija iz Antiohije, Tacijana, Justina, Atenagore, Teofila iz Antiohije, Irineja iz Liona, Tertulijana, Klementa iz Aleksandrije, Origena i Hipolita iz Rima. Stoički Logos endiathetos postao je hrišćanski "prvorodni sin" boga-oca. On je u očevoj glavi odvajkada postojao kao imanentno rasuđivanje boga-oca. Dok je stoički Logos prophorikos, "izrečena reč", postao inkarnirani, otelovljeni božiji sin Hrist, očev pomagač u aktu stvaranja sveta. Ta stoička razlika između boga-sina kao imanentne misli u bogu, i boga-sina kao izgovorene reči, kao inkarnacija Hrista, lepo se vidi na samome početku Jovanova jevanđelja (1:1-3): "U početku beše Reč, i Reč beše u boga, i bog beše Reč. Ona beše u početku u boga. Sve je pomoću nje postalo, i mimo nje ništa od postojećeg nije postalo".  Tako je Heraklit preveden u hrišćansku veru!

Kao što rekoh na jednom drugom mestu (možda se sećaš), da su crkveni oci ostali samo na Pismu, i samo preko njega i u okviru njega pokušali da obr(l)ate (:ani_biggrin:) "neznabošce", u tome nikada ne bi uspeli. Zato ne mogu da shvatim likove koji helensku(-/o-rimsku) filozofiju doživljavaju kao "strano telo" u telu vaskolikog hrišćanskog nauka.

(Izvinjavam se što nisam odmah odgovorio)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 30 минута, Iulianus рече

Uprkos svemu i svakome onom ko je imao da kaže nešto protiv, ja lično mislim da je to tačno i na strani sam onih koji to i dalje tvrde. 

Штета, некако ми баш није 'ишло уз' њега... :/

пре 31 минута, Iulianus рече

pošto si to tako napisala, bez navodnika). 

Да, да, да... :ani_biggrin: Ја само преведох. :D

Хвала за књигу и 

пре 34 минута, Iulianus рече

(Izvinjavam se što nisam odmah odgovorio)

не зафркавај, болан :D , опуштено. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Izvanredni uvidi Iulianus-e! Neizmerno hvala za komenar, a posebno za link "e-Serbia" u kojem se upoznah sa jos jednim Srbinom, Divom stvaralacke misli I renomiranim profesorom sa zavidnom biografijom I bibliografijom! Boze dragi nisam ni znala da smo imali (premda jos uvek imamo nove, kroz svaku epohu, umne, sposobne I svakako izuzetne ljude), jednu takvu naucnu gromadu pored dobro poznatih toga vremena. Bas se osecam ponosno I blagodarno sto je Gospod blagoizvoleo jos jednog takvog vizantologa, filosofa, naucnika I Bozijeg coveka u nasoj Dijaspori! Puno vam hvala Iulianuse I DZu!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Moje misljenje je , da je dobra filosofija, ali, naravno, moramo biti oprezni kod koriscenja i primenjivanja univerzalnih postavki i misli ( u filosofiji ), na teologiju i hriscansku veru.

Kako je lako skrenuti sa hriscanskog puta gledanja na Boga i svet, pokazali su Origen i Evagrije.

Meni je neshvatljivo, kako je veliki intelektualac, filosof i hriscanski stvaralac i pisac , kao sto je Origen, dosao do toga da pogresno interpetira filosofsku misao u hriscansku veru. Taj covek je bio , kako se kaze,..... Origen Adamantius ("man of steel")...zbog njegovog perfektnog i zadivljujuceg uma i intelekta i vere. Toliko slavan i poznat kao hriscanin, da su i carevi, kraljevi, velmoze i razni paganski i jevrejski filosofi, dolazili kod njega da razgovaraju o filosofiji i religiji i veri. 

I, takav duhovni gorostas je 'pao' u ocima hriscanske vere, zbog lose percepcije filosofije u veru. Zbog toga je, maksimalna opreznost kod ovih stvari neophodna. Takvo je neko moje misljenje i iskustvo u vezi ovoga.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 31 минута, Bokisd рече

Origen Adamantius ("man of steel")...zbog njegovog perfektnog i zadivljujuceg uma i intelekta i vere. Toliko slavan i poznat kao hriscanin, da su i carevi, kraljevi, velmoze i razni paganski i jevrejski filosofi, dolazili kod njega da razgovaraju o filosofiji i religiji i veri. 

To je prosto da se covjek zapita. Umro je kao slavan ucitelj postovan od svih, i onda je svojim bezobraznim ponasanjem 300 godina nakon svoje smrti upao u jeres. confused1

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, Justin Waters рече

To je prosto da se covjek zapita. Umro je kao slavan ucitelj postovan od svih, i onda je svojim bezobraznim ponasanjem 300 godina nakon svoje smrti upao u jeres. confused1

Ipak su i u njegovo vreme, postojali hriscanski pisci i episkopi i svetitelji koji su pisali protiv njega i njegovog ucenja. Bilo je i neko sudjenje u Aleksandrijskoj crkvi i morao je da se preseli u druge krajeve.

Sve je to na petom saboru, raspravljeno i doneta je takva odluka, da se osudi Origen.

Neosporno je da iz njegovog velikog opusa, mnoge stvari su pravoverne i dobre su za hriscansku teologiju i ucenje. Koliko se secam,  sv. Grigorije Cudotvorac je njegov direktni ucenik, ali, ipak je 'zaobisao' Origenove stranputice. itd

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, Bokisd рече

Ipak su i u njegovo vreme, postojali hriscanski pisci i episkopi i svetitelji koji su pisali protiv njega i njegovog ucenja. Bilo je i neko sudjenje u Aleksandrijskoj crkvi i morao je da se preseli u druge krajeve.

Sve je to na petom saboru, raspravljeno i doneta je takva odluka, da se osudi Origen.

Neosporno je da iz njegovog velikog opusa, mnoge stvari su pravoverne i dobre su za hriscansku teologiju i ucenje. Koliko se secam,  sv. Grigorije Cudotvorac je njegov direktni ucenik, ali, ipak je 'zaobisao' Origenove stranputice. itd

Ipak ako je toliko bio postovan, a ima nekih pogresnih stavova nije trebao biti osudjen kao licnost, pogotovo imajuci u vidu da su neki proglaseni svetim isto tako ispoljavali pogresna ucenja ili stavove poput Grigorija Niskog, Kirila Aleksandrijskog ili Irinej Lionski koji je ispovjedao hilijazam i cini mi se jos sto sta. 

Mislim da je Origen zrtvovan da bi se onda smirile neke usijane glave, i tad je bilo politike kao i danas. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Богојављење, са свештенством Свету архијерејску литургију са великим водоосвећењем у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је све што постоји на небу и на земљи, видљиво и невидљиво – јављање Творца.   Звучни запис беседе   „А пуноћа тога Божјег јављања и Божјег оприсутњења у људском бићу, у Божјој творевини јесте управо овај свети дан и овај свети догађај, када се Господ јавио и крстио се на Јордану, и показао се, не само као савршени човјек који се крштава од Јована Крститеља, него се показао и открио као савршени Бог. Свједок Његов није човјек, људско знање и људска мудрост, него је Његов свједок Отац Његов небески који је рекао: Ово је Син мој вољени, Њега послушајте“, казао је Митрополит црногорско-приморски.   Владика Амфилохије је додао да вјерни народ Митрополије има риједак благослов да је рука Светог Јована Крститеља, која је крстила Господа у Јордану, ходећи по свијету стигла до Цетињског манастира.   „Рука онога Јована који је проповиједао Његов долазак, анђела који је дошао прије Њега да га посвједочи и који је жртвовао себе за Њега и који се прије Његовог распећа разапео, који је проповиједао исто оно што ће и Он да проповиједа: Покајте се, јер се приближило Царство небеско. То је оно на шта је човјек призван, и проповијеђу Светог Јована и доласком самога Сина Божјега међу нас, који се уселио у нас пун благодати и истине“, објаснио је он.   Додао је да је најљепши поздрав којим се људи могу поздрављати данашњи поздрав: Бог се јави.   „И у рођењу своме и у јављању своме на Јордану и у васкрсењу своме, Он нам открива Бога, кога нико никада није видио нити може видјети, открива своју вјечну неизрециву истину – Он се открива у тајни Христа Богочовјека. И тиме се испуњује сва људска чежња за знањем, за мудрошћу, за истином. Човјек је биће које је створено да чезне за истином, за свјетлошћу, не само овом тјелесном, него за вјечном свјетлошћу. Та свјетлост вјечна и та вјечна истина – она се јавила и открила на Јордану“, казао је Митрополит Амфилохије.   Након светог причешћа, Митрополит Амфилохије је са свештенством обавио велико освећење богојављенске водице, која је раздијељена вјерном народу на благослов.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од ризница богословља,
      Религија и наука оперишу на различитим нивоима, имају различите методе и користе различите врсте доказа. Дакако, оно што свака од њих говори релевантно је за ону другу, али не смијемо да мешамо ова два нивоа говора. Научник свој рад темељи на свједочанству наших чула, док теолог и религијски мислилац користи податке из откривења – Светог Писма. Овдје имамо двије различите форме доказа, као и двије различите форме аргумената. Како ја то видим, сукоб између религије и науке није нужан, уколико обје ваљано разумијемо. То је стога што ове одговарају на различите врсте питања.    Научник нам говори шта постоји у универзуму, као и, у мјери у којој је то могуће открити, како је универзум настао и попримио обличје какво данас има, и кроз које стадијуме се развијао. У религијској сфери, питамо се зашто је свијет створен и који је смисао нашег живота на земљи. По мом схватању, то нису, у строгом смислу, научна питања. Научник ни не претендују на њих да одговори. Премда, оно што нам он говори о томе какав је свијет и како је таквим постао, може бити од помоћи приликом пружања одговора на ова религијска питања. Неки научници би рекли да питања попут – Зашто постоји универзум? Откуда потиче? Шта је постојало прије Великог праска? – просто и нису питања која треба постављати. Међутим, то јесу питања која као људска бића желимо и имамо потребу да постављамо. Не мислим, с друге стране, да научници могу да дају одговор на ова питања базирајући се само на својој научној дисциплини.    Шта је са теоријом еволуције? Многи православци одбацују ову теорију, док неки заступају форму интелигентног дизајна. Ја не марим много за теорију интелигентног дизајна, јер мислим да се њоме нивоу религије и науке мијешају на начин који није од помоћи. Као православац, немам потешкоће у прихватању еволуционе слике универзума каквом је представља савремена наука. Мислим да не би требало да говоримо да је еволуција „само теорија” или „спекулација”. Докази за њу су веома снажни. Као православни хришћанин, ја не видим у њој проблем за моју вјеру. Богу је могуће да дјелује кроз еволуцију. Није морао да створи све оно што данас постоји на самом почетку. Могао је да дјелује кроз еволуционе процесе.    Међутим, када о томе говоримо излазимо ван домена науке која се не бави изношењем оваквих мишљења. Поново, с религијске тачке гледиште, желимо да потврдимо да људска бића имају јединствен статус у универзуму, јер су створени по слици и прилици Божијој. Човјек није напросто супериорнија врста мајмуна. Међутим, и када користимо израз „слика и прилика Божија” говоримо о стварима које наука не може ни прихватити ни одбацити. Тиме излазимо ван оквира науке. Сматрам да ваљано разумијевање науке и начина на који она функционише може заиста помоћи задатку који као религијски мислиоци имамо. Неопходно је, ипак, да сачувамо одговарајуће разликовање. Уколико је ова разлика очувана, не мислим да треба на науку да гледамо као на пријетњу.   Извор: Теологија.нет
    • Од Milan Nikolic,
      Молим вас ако можете да пронађете или да се потрудите да издање ,,Заједница и другост'' буде доступно у електронском формату, да се може узети са интернета.
      Хвала унапред
    • Од ризница богословља,
      Одлука владе Украјине о предаји комплекса објеката Свето-Успењске Почајевске лавре у Тернопољској области Кременец-Почајевском националном парку на крају може постати најнегативнија страница у црквено-државним односима. Ово мишљење је у среду у разговору с дописником ТАСС-а изразио председник Синодално-информационог одељења Украјинске Православне Цркве архиепископ Климент.   „Почајевска лавра у току своје вишевековне историје никад није била музеј, у манастиру су увек живели монаси, и чак ни за време совјетске власти прогонитељи нису успели да истерају и иселе монахе и да преузму ово здање. Због тога неки нови покушаји и претње по постојање манастира изазивају крајњу недоумицу,“ – истакао је он. Представник УПЦ је нагласио да је „Господ увек чувао лавру, под покровом Мајке Божије монаси су обављали своја богослужења и Господ је казнио све оне који су имали претензије према овом манастиру.“   Архиепископ се нада да се ово „безакоње“ ипак неће десити, јер ће у супротном случају „то бити најнегативнија страница у црквено-државним односима“. По његовим речима, постоје претпоставке за овакав негативан развој догађаја. „У контексту свега што се данас дешава у земљи, и у контексту притиска који се врши на свештенослужитеље, на епископе и на наше вернике, могу се очекивати различити расплети ове ситуације,“ – сматра портпарол УПЦ. Између осталог, он је истакао да је „руководство Почајевске лавре већ саопштило да се на све правнике, адвокате и регистраторе који сарађују с манастиром врши притисак, да се спречавају у обављању професионалне делатности, а регистратор који је обавио законите радње (у вези са преукњижавањем објеката – прим. ТАСС) данас нема приступ државном регистру.   Архиепископ Климент је изјавио да УПЦ предузима потребне правне радње за решавање проблема. По његовим речима „настала ситуација захтева правну оцену чињенице мешања државе у послове Цркве“.   Ситуација у вези с лавром   Кабинет министара Украјине је прошле среде Кременец-Почајевском националном парку предао комплекс објеката Свето-Успењске Почајевске лавре у Тернопољској области, који су припадали Украјинској Православној Цркви.   Комплекс црквених објеката је 2003. године на иницијативу Виктора Јануковича, тадашњег премијера земље, био предат Украјинској Православној Цркви. Дана 15. новембра 2018. године полиција Тернопољске области је покренула кривични поступак због сумње да је низ објеката лавре незаконито предат УПЦ на коришћење. Касније је Министарство правде Украјине поништило државно преукњижење црквених објеката због наводног „непоштовања захтева важећих закона“. Представници УПЦ су изјавили да оваква одлука Министарства правде не лишава Цркву права да користи манастире, истакавши да поступци власти могу довести до нестанка монаштва на западу земље.   Руска Православна Црква је, са своје стране, изразила забринутост због могућег почетка прогона против свештенослужитеља и монаштва канонске Цркве, као и све веће напетости у земљи.   Извор: Православие.ру
      View full Странице
    • Од ризница богословља,
      Одлука владе Украјине о предаји комплекса објеката Свето-Успењске Почајевске лавре у Тернопољској области Кременец-Почајевском националном парку на крају може постати најнегативнија страница у црквено-државним односима. Ово мишљење је у среду у разговору с дописником ТАСС-а изразио председник Синодално-информационог одељења Украјинске Православне Цркве архиепископ Климент.   „Почајевска лавра у току своје вишевековне историје никад није била музеј, у манастиру су увек живели монаси, и чак ни за време совјетске власти прогонитељи нису успели да истерају и иселе монахе и да преузму ово здање. Због тога неки нови покушаји и претње по постојање манастира изазивају крајњу недоумицу,“ – истакао је он. Представник УПЦ је нагласио да је „Господ увек чувао лавру, под покровом Мајке Божије монаси су обављали своја богослужења и Господ је казнио све оне који су имали претензије према овом манастиру.“   Архиепископ се нада да се ово „безакоње“ ипак неће десити, јер ће у супротном случају „то бити најнегативнија страница у црквено-државним односима“. По његовим речима, постоје претпоставке за овакав негативан развој догађаја. „У контексту свега што се данас дешава у земљи, и у контексту притиска који се врши на свештенослужитеље, на епископе и на наше вернике, могу се очекивати различити расплети ове ситуације,“ – сматра портпарол УПЦ. Између осталог, он је истакао да је „руководство Почајевске лавре већ саопштило да се на све правнике, адвокате и регистраторе који сарађују с манастиром врши притисак, да се спречавају у обављању професионалне делатности, а регистратор који је обавио законите радње (у вези са преукњижавањем објеката – прим. ТАСС) данас нема приступ државном регистру.   Архиепископ Климент је изјавио да УПЦ предузима потребне правне радње за решавање проблема. По његовим речима „настала ситуација захтева правну оцену чињенице мешања државе у послове Цркве“.   Ситуација у вези с лавром   Кабинет министара Украјине је прошле среде Кременец-Почајевском националном парку предао комплекс објеката Свето-Успењске Почајевске лавре у Тернопољској области, који су припадали Украјинској Православној Цркви.   Комплекс црквених објеката је 2003. године на иницијативу Виктора Јануковича, тадашњег премијера земље, био предат Украјинској Православној Цркви. Дана 15. новембра 2018. године полиција Тернопољске области је покренула кривични поступак због сумње да је низ објеката лавре незаконито предат УПЦ на коришћење. Касније је Министарство правде Украјине поништило државно преукњижење црквених објеката због наводног „непоштовања захтева важећих закона“. Представници УПЦ су изјавили да оваква одлука Министарства правде не лишава Цркву права да користи манастире, истакавши да поступци власти могу довести до нестанка монаштва на западу земље.   Руска Православна Црква је, са своје стране, изразила забринутост због могућег почетка прогона против свештенослужитеља и монаштва канонске Цркве, као и све веће напетости у земљи.   Извор: Православие.ру
×