Jump to content
  1. Iulianus

    Iulianus

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свештени литијски ходови који већ недјељама и мјесецима обасјавају црногорске градове и друмове представљају до сада невиђен и јединствен феномен. Док за вјерни народ они јесу израз отпора безакоњу и потврде солидарности са темељним хришћанским вриједностима, за властодршце и законодавце они представљају енигму која порађа једну врсту “страха од непознатог.“      Интересантно је то да у контексту свих ових дешавања долазe до изражаја два дијаметрално супротна погледа и доживљаја истих тема и догађаја. Оно што протагонисти литија истичу као вриједност и благодатну тековину то друга страна посматра као опасност по темеље државе. Углавном, све оно што доносиоци и учесници у доношењу дискриминаторског закона описују као опасност по државу и црногорски идентитет, јесте заправо негирање истинског смисла литија и тенденциозно тумачење порука које се са њих шаљу. Дакле, допринос разумијевању суштине литијских сабрања могла би да пружи упоредна анализа духа тих сабрања и њиховог описа и карактеризације од стране оних који у њима виде опасно средство у рукама неке невидљиве непријатељске руке.   Саборност и хришћански етос Литија   Литије су једна велика школа саборности јер су наставак литургијског сабрања које конституише Цркву. Као такве, оне су превасходно свједочење литургијског етоса Цркве и заједнице као темељног начела њеног живота и устројства. Управо зато што смо сви који учествујемо у литијама –  једно, ми се не пребројавамо, него то остављамо онима који се најчешће заброје јер сматрају да је снага у броју. Памтећи Христову ријеч да “гдје су двоје или троје сабрани у моје име, ондје сам и ја међу њима“ (Мт. 18,20), вјерујемо да ако је Христос с нама, онда је и сва пуноћа Цркве са нама: анђели, светитељи, и сви који су од вијека Богу угодили. У духу саборности, све што је лично ставља се у службу “опште ствари.“ Другим ријечима, у литију идем не зато што желим да афиримишем нешто лично, нешто што се тиче искључиво мене као јединке, него све што је лично подређујем саборном организму – Цркви. Управо је антипод саборног начина мишљења и живљења извор бројних несрећних подјела и конфликата на овом простору. Ако узмемо у разматрање период црногорске историје од уједињења са Србијом 1918, па до данашњег дана, увидјећемо да је готово увијек нека лична фрустрација и незадовољена сујета била извор за настајање подјела и раскола. Не желећи да се упуштамо у анализу тезе о антиципацији нове нације од стране људи попут Дрљевића или Штедимлије, осврнућемо се само на актуелно стање и закључићемо да је заправо један уски круг људи који чине власт (која је изразито отуђена од народа) у први план истакао лични интерес, не презајући да због њега удари и на саме темеље духовног бића народа.   Народ који литијски саборује сваког четвртка и недјеље показује једно велико трпљење и позитивну упорност у супротстављању безакоњу које аткује на оно што чини његов идентитет. Свакодневно се на оне који “молебанишу и литијаше“ одапињу стријеле из правца анти-литије, при чему из сваког покушаја дезавуисања литије постају бројније, а народ све одлучнији. У томе се најочигледније очитује сила праштања и хришћанског трпљења.   Недавно је један посланик владајуће партије јавно саопштио свој доживљај СПЦ у Црној Гори као реликта прошлости који, ето, треба да изумре, па су по томе свештене литије трзаји умируће Цркве која се грчевито бори да се бар кроз покушај остваривања какве-такве теократије, сачува у животу. Чест наратив владајуће гарнитуре је да су литије заправо својеврсни покушај враћања црногорског друштва и државе у средњи вијек. Иако би можда и било благотворно да се поједине тековине средњег вијека оваплоте у садашњем друштву, овдје се никако не ради о томе. Ради се о сусрету или судару постмодернистичког свјетоназора са надвременом и свевременом тајном Цркве, непознате и стране просвијећеним секуларистима. Недавно је, гостујући у једној телевизијској информативно-политичкој емисији, црногорски књижевник Балша Брковић окарактерисао Цркву као ретроградну институцију која, потпуно истовијетно као овдашња власт, коријене има у ратним 90-тим. Све то уз веома познате наративе о томе како је СПЦ “окупаторска“ Црква која је “отела“ аутокефалну црногорску цркву и та отимачина је оваплоћена у виду садашње Митрополије црногроско-приморске. Оно што је готово по правилу заједничко наступима политичара и интелектуалаца критички настројених према Цркви јесте – исповиједање атеизма. Зато је у њиховим јавним иступима све чешћа реченица: “нисам вјерник, али Црква мора тако и тако…“; “ја сам атеиста, али знам да је Црква таква и таква…“ У свом раскошном анти-клерикализму поменути Брковић исповиједа своје атеитичко убјеђење, а потом и прихватање “дисклузивног постојања Бога“` [sic], што му ваљда даје за право да се ипак упусти у коментаре теолошких и канонских питања Цркве.     Догађај народа и борба за секуларизам   Бројни заступници и браниоци грађанског уређења друштва често упадају у замку сопствене погрешне перцепције када о литијама говоре као некаквом средству Цркве за остварење конкретног циља. Према таквој перцепцији народ, бивајући изманипулисан од стране црквених великодостојника, слиједи некакав унапријед зацртан програм Цркве. Узрок оваквом гледању на ствари јесте искључиво “партијашки“ начин размишљања и постављања према стварности. Међутим, често и сами епископи, а и бројни свештеници изјављују да су зачуђени оволиким ентузијазмом и бројем учесника у литијама, понављајући да је ово прије свега “догађај народа“. Најљепши опис дао је владике Јоаникије рекавши да су литије “божански моменат који нас је сабрао, рефлекс из костију наших предака који су за вјеру живјели и крв проливали.“   Одређене грађанске партије и удружења, осјећајући ваљда да имају монопол на сваку грађанску иницијативу, снажно и упорно поричу грађански карактер литија. Јер, не уклапа се грађански концепт са “гњецавом реториком“ литија (израз Балше Брковића). Не желећи да улазимо у тумачење ове Брковићеве квалификације и описа, постављамо једноставно питање: која је то организација, институција или удружење кадро да данас у Црној Гори окупи неколико десетина хиљада људи разних националности, идеолошких убјеђења, вјероисповијети и погледа на свијет, и да их поведе у шетњу градом, све уз пјесму и молитву. Непознато је такође, из ког разлога они сматрају да је и само коментарисање друштвених збивања од стране Цркве, заправо њено мијешање у политику. Нека нам одговоре ко више поштује секуларно начело одвојености Цркве и државе (што је прецизно наведено у Уставу ЦГ): Црква која настоји да буде интегрисана у правни систем у оквиру државе у којој дјелује или држава која намјерава да ствара и уређује Цркву и национализује њену имовину. Већ је сама најава предсједника државе и владајуће партије да ће радити на обнови црногорске цркве (“свиђало се то коме или не“) била довољна да видимо да ствари не стоје како треба. Касније је предсједник типовао и на нешто другачије моделе уређења “нове цркве“, вјероватно зависно од тренутног надахнућа “стручних“ савјетника.   Ствар је јасна: под плаштом одбране секуларизма се у ствари крије жестока борба против Цркве и настојање да се она потисне на маргине друштвеног живота. И ма како то парадоксално звучало, управо су литије најуспјелија пројава и одбрана секуларизма којим се толико поноси (бар декларативно), не само ова, него и све западне државе. Просто речено, оволики народ није изашао на улице као гласноговорник Цркве већ управо као онај дио друштва који се противи најгрубљем мијешању државе (тј. њене власти) у поље религије и црквеног уређења. Добро би било да критичари из грађанских кругова схвате већ једном да су литије и “грађанске,“ да оне окупљају грађане ове државе, различитих националности, језика и вјероисповијести, уједињене солидарношћу у отпору и борби против безакоња и рушења уставних начела, а за правду, једнакост, слободу и истину. Једном броју аналитичара није јасно како то да актуелни проблем везан за дискриминаторски закон окупи толики број људи, а да то нису могли неки претходни: корупционашке афере, социјална неједнакост, незапосленост и сл. Одговор је јасан: народ показује да постоји нешто што надилази материјални аспект битисања. Нешто што чини неизоставну и суштинску раван човјековог идентитета, а то су заправо исте оне вриједности којим се дичила и некада хришћанска Европа: слобода, вјера у Бога, једнакост, праведност, људско достојанство и др. Зар нас Јеванђеље не учи да “не живи човјек само о хљебу, већ о свакој ријечи која излази из уста Божијих “ (Мт. 4,4). Тиме се овај народ може с правом поносити пред цијелим свијетом. Истовремено се дешава још један парадокс: наши сународници из земаља у окружењу, организујући литије у знак подршке правослованом народу у Црној Гори, сам бива подржан и охрабрен борбом истог тог народа.   * * *    Наши свештени ходови залог су једног будућег духовног храма – храма љубави, слоге, праведности и обнове, као задужбине коју остављамо потомцима у наслијеђе. И када једног дана ови ходови престану, њихове благодатне дарове нећемо расипати, него ћемо их умножавати у сваком нашем саборовању и суживоту са нашим ближњим. Дакле, наш литијски двиг није рушилачки, него је градитељски и покренут вјером у долазећу коначну, Христову побједу.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Иван Ивковић,
      Vaporwave, како је познат у круговима андерграунд музике, настао је као музички и естетски покрет који комбинује супкултуре ’80. година, стари компјутерски 3Д дизајн, римске бисте, културе далеког истока и ремиксовање нумера у оквирима лифтова и тржних центара, као и старих хитова џез, фанк и соул музике. Опширније >>>
       
       
    • Од Поуке.орг инфо,
      Мирољуб Петровић потиче из специфичне, пуританске, верске заједнице, која је против рада суботом, једења свињетине, пијења алкохола и кафе, живота у граду, папе, итд. Међутим, упркос тим својим – углавном погрешним – веровањима, ту заједницу чини претежно миран, поштен и честит свет, ком не пада на памет да друге присиљава на држање својих прописа. Али, није такав и наш Мирољуб. То дубоко несрећно, искомплексирано и – највероватније још у детињству – емоционално оштећено биће би своју мешавину метастазираног псеудопротестантизма и, накнадно накалемљеног, старозаветног зилотског јудаизма хтело да намеће огњем и мачем, што је вероватно и разлог због ког је искључен из поменуте неопротестантске заједнице.

       

      Православље, Душаново царство, теократија – све су то термини који Мирољубу служе једино за промоцију свог помахниталог ега и прикривање незајажљиве жеље за влашћу и моћи. Када каже теократија, то њему заправо значи мирољубократија. Када каже Православље, он под тим подразумева свој франкенштајновски спој мутираног адвентизма и архаичног јудаизма, а Православље је ту само ради лакшег и питкијег гутања његових помија од стране наивног народа.

       

      Да бисмо илустровали о каквом је „православљу“ код Мирољуба реч, навешћемо један цитат из његове књиге – лукаво и преварантски – насловљене као Православље за почетнике: „Све до краја историје овог света свим људима ће бити нуђено да уђу у савез са Богом (…) Треба напоменути да сам чин уласка у савез са Богом има своју обредну компоненту (…) Обред уласка у савез са Богом састоји се из три корака (за мушкарце), односно два (за жене): 1. Обрезање (ово важи само за мушкарце) 2. Приношење жртве за опроштење греха – на тачно прописаном месту које је Бог одредио. 3. Обредно купање (…) За мушкарце који живе изван Израела обрезање није обавезно, али се препоручује.“ (Мирољуб Петровић, Православље за почетнике, 69. стр.)[1]

      Да ли је било ком православном хришћанину потребно нешто више од овога да схвати каквим манипулацијама се овај – од месијанског синдрома оболели – човек бави? Како никоме од присутних у тим емисијама у којима Петровић све учесталије гостује не падне на памет да га пита: да ли ти прихваташ догматске одлуке васељенских сабора?; шта мислиш о иконопоштовању?; шта мислиш о позивању на молитве Богородице и светитељâ?; шта се, по теби, дешава са душом након смрти?; шта мислиш о крштавању новорођенчади?; да ли сматраш да хришћани треба да светкују суботу?; да ли верујеш у стварну Христову присутност у Евхаристији?; итд., итд.

       

      Има, изгледа, подоста оних који отприлике кажу: „Добро, он јесте мало неурачунљив и, јесте, пропагира неке јереси, али каже и доста тога тачног“. А под тим тачно, вероватно мисле на његове демагошке приче о моралу, здрављу, приватном предузетништву, животу на селу и сл. Но, да ли неко заиста мисли да лекције о моралу може да држи човек који се лажно представља као православац? И човек који, да би прикрио своју приврженост адвентистичком учењу, повремено мења имена адвентистичких писаца када их цитира и поставља њихове књиге; па му је тако Елен Вајт – Елен Блек, а Роже Морно – Роџер Норн? Надаље, да ли неко стварно сматра да је о правилној исхрани боље питати Мирољуба него неког нутриционисту? И, о каквом предузетништву може да говори човек који се бави надрилекарством и продајом „диплома“ својих дописних курсева за „лекаре природне медицине“? А, што се живота на селу тиче, да ли вам Петровић заиста делује као неко ко проводи 14 сати дневно на њиви и другим сеоским пословима, па да онда може да дели савете о томе како треба напуштати градове и ићи на село?

       

      Све његове тираде о томе како су они који раде у некој фирми „робови“ који не могу сами да се брину о себи, опет служе за храњење његове распомамљене сујете; јер он, јелте, не ради у фирми, па су самим тим сви који раде виђени за неки нижи сталеж у будућем Мирољубовом царству. Исто тако, Срби су један од најстаријих народа јер је он Србин; а да је Хрват, вероватно би био усташа и ишао на Томпсонове концерте. А негативан однос према медицини и фармацији вуче корене из верске заједнице којој је припадао; тамо многи верују да се малтене све може излечити храном и да су лекови једно велико зло, натурано од стране Новог светског поретка.

       

      Ето, то је укратко опис феномена званог Мирољуб; феномена који је укор за све нас. Јер са друштвом у ком један такав демагог, хохштаплер и опскурант може да има оволику популарност – нешто дебело није у реду.

                                                                                                   Павле Стефановић

      [1] А погледајмо сада и шта каже – њему омиљени – Душанов  законик за јеретике: „И ко се нађе као јеретик, живећи међу хришћанима, да се ожеже по образу и да се изагна, а ко би га тајио, и тај да се ожеже.“ (Душанов законик, члан 10.) Дакле, Петровић, призивајући Душаново царство, призива сопствено жигосање по образу и изгнанство.

    • Од Снежана,
      Fenomen trolova: Sadizam i ozbiljni problemi sa psihom
      I pre "botova", koji su glavna pojava svake internet predizborne kampanje, bilo je "trolova". Kad čitate komentare ispod njuz sajtova vrlo često vam se sigurno dogodi da se zabezeknuto pitate da li ljudi koji ostavljaju postove imaju bilo kakvu svest o životu ili to rade namerno. I ako smo imali nedoumicu da li su to ljudi koji samo žele da se zabave ili osobe s nekim poremećajem, konačno je stigla potvrda: u pitanju su sadisti. Ozbiljno istraživanje naučnika s tri univerziteta pokazalo je da onlajn trolovi imaju ozbiljnih problema sa psihom   Datum: 07/08/2017 0 KOMENTARAFACEBOOKTWITTERPINTERESTGOOGLE+ Foto: Profimedia
      Da li vam se nekad dogodilo da vas je neko na nekoj društvenoj mreži, forumu, onlajn igrici ili čak na sopstvenom profilu ozbiljno iznervirao da ste poželeli da razbijete i monitor i njega? Bio je to neki suvisli, uvredljivi, niski, jadan i bedan komentar koji vam je podigao krvni pritisak na nepodnošljivo, a živce stanjio do pucanja. Svašta biste vi njemu rekli, a možda i uradili, ali u virtuelnom svetu je sve moguće, pa i da ne znate pravi identitet osobe koja vam je pošteno prodrmala kavez, ali ne i da mu pokažete svog Boga. Ukoliko je prijatelj ili poznanik još gore, ali svejedno, intenzitet nervoze je na istom podeoku. Nepristojne ljude volimo samo u istoimenom britanskom sitkomu, ali u realnosti, zbog takvih vrlo često završimo s pokidanim nervima. Iza nepristojnosti se, ponekad, krije nešto više, posebno kad imamo posla s ljudima koji imaju snažnu potrebu da nas isprovociraju ili su jednostavno samo zlobni. Hejteri umeju da budu simpatični, mada tolika negativnost ume da bude naporna, ali ova vrsta ljudi živi od toga da vas izbaci iz takta i nije joj cilj da bude simpatična. To je posebna vrsta koja se razvila i prerasla realan svet, preselivši se u virtuelni, onaj u kojem je sve moguće.
      Zloba ne zna za dimenzije i razliku između stvarnog i života na mreži. Ali, kako ulogovanost podrazumeva da se efekti učestvovanja u virtuelnom svetu mogu osetiti i u stvarnom, to automatski znači da će biti onih situacija zbog kojih ćete biti veseli ili neraspoloženi, ili bar besni ili iznervirani u pravom životu. To vrlo dobro znaju oni koje nazivamo trolovima, mitskim bićima iz Tolkinove bajke (i nordijske mitologije), koji u kompjuterskom svetu nisu nimalo mitski: u pitanju su korisnici kojima je jedini cilj da vam urade sve ono gore opisano - svojim komentarima, izjavama ili mešanjem u diskusiju iznerviraju, izvedu iz takta, nateraju da emotivno reagujete i pokvare i atmosferu i temu.
       
      Ova vrsta slična Mr. Smitu bavi se gerilskim ratom protiv svih normalnih i konstruktivnih korisnika i diskusija. Kad čitate komentare ispod njuz sajtova vrlo često vam se sigurno dogodi da se zabezeknuto pitate da li ljudi koji ostavljaju postove imaju bilo kakvu svest o životu ili to rade namerno. Uglavnom je, kažu stručnjaci, ovo drugo. Kao što smo rekli, jedini im je cilj da vas dovedu do ludila svojim aktivnostima. Takvi ljudi postoje i u realnosti, ali ova nova vrsta preselila se na mrežu i odatle ima više mogućnosti da nervira ostale, bez velikih posledica jer je sve uglavnom anonimno, posebno ako su u pitanju forumi i komentari.
      Ko su ti ljudi koji vole da, u udobnosti svog kutka, negde zamračeni ili dobro zavaljeni dok proždiru burgere i gazirane napitke, pokvare svaku diskusiju i izlude vas svojim opaskama?
      Psiholozi s Univerziteta Manitoba i Britanska Kolumbija u članku objavljenom u "Ličnost i individualne razlike" objasnili su patologiju trolova. I ako smo imali nedoumicu da li su to ljudi koji samo žele da se zabave ili osobe s nekim poremećajem, konačno je stigla potvrda: u pitanju su sadisti. Ozbiljno istraživanje naučnika sa tri kanadska univerziteta pokazalo je da onlajn trolovi imaju ozbiljnih problema sa psihom, i da spadaju u mračnu trijadu ličnosti (koja obuhvata psihopatiju, makijavelizam i narcisoidnost). Njihovo ponašanje najbolje se, ipak, opisuje rečju sadizam.
      "Njihovo ponašanje je destruktivno i remeti društveni život na internetu. Ništa drugo im ne predstavlja zadovoljstvo", navode psiholozi.
      Erin Bakels i dvojica kolega s Univerziteta Manitoba definišu onlajn troling kao "obmanljivo, destruktivno ili remetilačko ponašanje u socijalnom okruženju na internetu bez vidljive instrumentalne svrhe."
      I vrlo je jasna razlika između normalnog korisnika interneta, čak i onih koji su preko svake mere navučeni na forume i koji vole raspravu. Jer, trolovima nije cilj da budu u pravu, već da vam kontriraju, bez ikakve logike i argumenata. Za njih ne postoji ništa što može da ih ubedi da nisu u pravu. Jer, njihov pokretač je naslađivanje tuđim reakcijama.
      Ima ih svuda, kao bubašvaba: na blogovima, sajtovima, njuz sajtovima, forumima i četovima u igricama. Njima je svejedno gde će upasti, bitno je samo da se unese loša krv u diskusiju. Već duži niz godina koriste se i u izbornim kampanjama, jer su najbolje oružje za neočekivani upad; oni su vrlo dobro obučeni kako da vas nateraju da posumnjate u ono u šta ste do tada verovali. Najpoznatiji slučaj dogodio se pre skoro osam godina, kad je uhvaćen Tad Furtado, službenik tadašnjeg američkog kongresmena Čarlsa Basa. Tad je imao jednostavan, ali delikatan zadatak: trebalo je da se uključuje u diskusije na sajtovima i forumima Basovog protivnika, demokrate Pola Hodžsa, i da im unese sumnju u to da li su dobro izabrali. On je to činio pokazujući zabrinutost za demokrate, sugerišući da je bacanje novca podržati Hodžsa, jer je Bas neobediv. Staro dobro oružje: zavadi pa vladaj.
      Ako i razumemo one koji to rade za novac, ipak je za to potrebna određena veština koju nema svako od nas: treba manipulisati, strpljivo sejati sumnju, i biti pomalo makijavelista.
      Da je zaista u pitanju patologija, potvrdila su dva paralelna testa pomenutih psihologa s Univerziteta Manitoba i Britiš Kolumbija. Istraživači su tražili od internet korisnika da se izjasne koliko vremena provode onlajn, i da se izjasne da li komentarišu na sajtovima kao što je Jutjub. Korisnici, među kojima su bili i trolovi, dobili su mogućnost i da se izjasne o sopstvenim emocijama, pa su birali između izjava ovog tipa: "uživam kad psihički povređujem ljude na netu", "uživam da se šalim na tuđ račun i da mučim druge". Za verovati ili ne, ali trolovi su vrlo iskreno odgovarali na pitanja.
      "Sadizam je bio najviše povezan s trolovima, više nego bilo koja druga ocena", naveli su psiholozi u članku objavljenom u listu Ličnost i individualne razlike.
       
      Ono što hrani trolove jeste vaša reakcija, kažu stručnjaci. Što se više unesete i upecate na njihove hejterske komentare, to ćete im dati više energije, baš kao u „Ratovima zvezda" kad "mračna strana" postaje jača što joj se više prepuštate.
      "Ti ljudi ne osećaju kajanje kao vi i ja. Imaju sociopatske tendencije i uživaju da povređuju osećanja drugih ljudi. Oni su agenti haosa koji eksploatišu emocije i uživaju da zapale. Njihova najčešča crta je sadističko ponašanje. Što je nešto lepše i čistije, veće im je zadovoljstvo da to pokvare. Trolovi osećaju sadističku radost u tome da remete druge. Sadisti samo žele da se zabave, a internet je njihovo igralište", navodi se u studiji.
      Najbolja hrana za trolove jeste nečija emocionalna reakcija. Njima je draže da muče nekoga nego da učestvuju u drugim aktivnostima, bilo da su u pitanju debate ili druženje. Stručnjake najviše zabrinjava što je to mnogo više od onlajn fenomena, i što je na najpopularnijim sajtovima, pa i na pomenutom Jutjubu.
      Trola ćete prepoznati samo po aktivnosti, jer nema ni lik ni ime, vrlo često se kamuflira iza nekog lažnog imena (izbegava ono anoniman korisnik) ili iza nekog običnog "nika". To ne znači da je svako ko vas iznervira ili preusmeri diskusiju u nekom drugom pravcu trol. Ali, ukoliko je nerazuman i ne prihvata logiku, a nastavlja s agresijom, svađama, diskreditacijom ili nekim blagim oblikom sabotaže, yup, naleteli ste na trola.
      http://www.nedeljnik.rs/magazin/portalnews/fenomen-trolova-sadizam-i-ozbiljni-problemi-sa-psihom/
×
×
  • Креирај ново...