Jump to content
Sign in to follow this  
JESSY

Свети великомученик Пантелејмон

Оцени ову тему

Recommended Posts

Постављена слика

Овај свети великомученик роди се у граду Никодији. Мајка му беше хришћанка, а отац незнабожац. По рођењу доби име Пантелеон, што у преводу значи Лав, али касније наденуше му друго име, Пантелејмон, што у преводу значи Милостив. Мајка његова одгаји га у духу православне вере, али она умре веома млада, те се за његово васпитање постара његов отац, незнабожац.

Изучио је лекарску вештину, која би цењена у то доба и као добар лекар помагао је и лечио болесне и убоге. Свештеник Ермолај га преобрати у хришћанство и крсти га. Са својим чудесним моћима, које му беху дароване од Бога, исцели Пантелејмон једног богатог слепца, који силно богатство потроши тражећи себи лека. Сазнавши за то, цар Максимијан, познати мучитељ и гонитељ хришћана, те погуби слепца, зато што овај не хтеде признати да су му вид вратили идоли цареви, но свети Пантелејмон уз помоћ Божију и молитву своју. Ухватише, затим и Пантелејмона и примораваше га цар да се поклони идолима, али он не пристаде. На очиглед свих, чак и самог цара исцели овај угодник Божји непокретног човека и тако још једном понизи све незнабожачке идоле, и многи тада повероваше у Христа и моћ Његову. Разљути се цар те нареди својим војницима да баце Пантелејмона у тамницу и да га муче најстрашнијим мукама. Но, ни то не поколеба младог Пантелејмона да се одрекне Христа Бога, Јединога и Истинитога, него га још јаче учврсти у вери његовој. Осудише га затим на смрт и када војници хтедоше извршити заповест цареву, да му одсеку главу, мач се сави као да је од воска и не повреди Пантелејмона, који све време клечаше на молитви. Схвативши да је прави слуга Божји, војници се искрено покајаше и замолише га да им опрости грехе и да се помоли Господу за њих. По свршеној молитви, Пантелејмон даде знак војницима да заврше свој започети посао и да га погубе, али они се успротивише, но он би упоран и рече им да им греси неће бити опроштени не буду ли извршили његову заповест. И немаш другог избора, војници му одрубише главу, али уместо крви из њега потече млеко и његово тело постаде целебно. Својом моћи он је исцелио многе болеснике, па чак и данас међу нама који оздравише чудесном молитвом овог великомученика и угодника Божијег. Пострадао је 9 августа, 304 године за Христа, а Милостиви Бог прими његову праведну душу и прослави га међу великим светитељима Својим. Свети Пантелејмон се призива у молитви приликом водоосвећења и јелеосвећења (свештања масла) заједно са Светим Ермолајем и осталим бесребреницима и чудотворцима.

Тропар (глас 3):

Страстотерпчле свјатиј и целебниче Пантелејмоне, моли милостиваго Бога, да прегрјешениј остављеније подаст душам нашим.

да додам још један поглед на житије:

Родом из Никомидије од мајке хришћанке и оца незнабошца. Мајка му се звала Евула а отац Евсторгије. Као младић изучио лекарске науке. Свештеник Ермолај призва га к себи, научи га вери Христовој и крсти га. Чудотворно излечи Пантелејмон једнога слепца, кога су други лекари узалуд лечили; излечи га именом Христовим, и крсти га. Из зависти оптуже лекари Пантелејмона као хришћанина, и Пантелејмон изађе пред цара Максимијана на суд. „И стаде пред земаљским царем телом, а умом стајаше пред Царем небеским”. Пред царем он се слободно објави хришћанином, и на очи цареве излечи једног узетог човека од дуготрајне болести. Ово чудо многе незнабошце привуче вери Христовој. Цар га стави на муке, но Господ му се јави у неколико махова и избави га цела и неповређена. Тада и свети Ермолај са Ермипом и Ермократом пострада. Осуђен на смрт свети Пантелејмон клече на молитву. Утом џелат удари га мачем по врату, и мач се преби као да је од воска. И не могаше га џелат погубити док светитељ не сврши молитву и сам не рече да га посеку. Његове мошти посташе целебне. Беше посечен Пантелејмон под неком маслином, која потом постаде сва окићена плодом. Пантелејмон - значи свемилостиви. Бог свемилостиви прими праведну душу његову, и прослави га међу великим светитељима својим. Чесно пострада за Христа овај дивни мученик у младости својој 27. јула 304. године. Свети Пантелејмон призива се у молитвама при водоосвећењу и јелеосвећењу (свештању масла) заједно са светим Ермолајем и осталим бесребреницима и чудотворцима. Најдивнији храм, посвећен овом светитељу, налази се у Светој Гори.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

 

View full Странице

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

АКАТИСТ светом великомученику и исцелитељу ПАНТЕЛЕЈМОНУ 
празнује се 27. јула (09. августа)

Кондак 1.

Изабрани страдалче Христов и лекару благодатни, ти забадава дајеш исцелење болнима, и ми песмама славимо тебе, заштитника нашег. А ти, пошто имаш слободу пред Господом, ослободи од свих опасности и болести нас који ти с љубављу кличемо:

Радуј се, великомучениче и исцелитељу Пантелејмоне!

Икос 1.

Славни Пантелејмоне, ми те знамо и као земног Анђела и као небеског човека: јер украшен анђелском чистотом и мучеништвом, ти си се преселио од земље на Небо; и тамо стојећи са Анђелима и свима Светима пред Престолом Господа славе, моли се за нас земне који те поштујемо оваквим усклицима:

Радуј се, видело побожности!

Радуј се, преславни светилниче Цркве!

Радуј се, украсе прекрасних Мученикâ!

Радуј се, ослонче верних у непоколебљивом трпљењу!

Радуј се, изванредна похвало младости!

Радуј се, непобедиви ратниче Христов!

Радуј се, јер си рођен у свету, а показао си се надсветско биће!

Радуј се, Анђеле у телу, ти превазилазиш смртне!

Радуј се, свеблажени житељу Неба!

Радуј се, сместилиште Божанственога разума!

Радуј се, јер се тобом вера узвиси!

Радуј се, јер се тобом обмана обори!

Радуј се, великомучениче и исцелитељу Пантелејмоне!

Кондак 2.

Господ видећи да си сасуд изабрани, заволе лепоту душе твоје. Јер ти, презревши сваку земаљску сласт и славу, пожеле да се украсиш мученичким венцем, рањен Божанском љубављу и надахнуто певајући: Алилуја!

Икос 2.

Имајући богонадахнути разум, о сјајни ратниче Пантелејмоне, запрепастио си цара Максимијана јунаштвом душе своје и речима којима си неустрашиво проповедао Христа Бога. И ми, величајући неустрашивост твоју, говоримо ти ово:

Радуј се, јер си презрео претње цара Максимијана!

Радуј се, јер савете незнабожаца ниси послушао!

Радуј се, расаде истинског богопоштовања!

Радуј се, искорење служења демонима!

Радуј се, изобличитељу безумља мучитеља!

Радуј се, разоритељу обмане идолопоклонства!

Радуј се, разгонитељу незнабожачких скупова!

Радуј се, јер си трулежно заменио небеским!

Радуј се, сабеседниче невештаствених Анђела!

Радуј се, подражаваоче многострадалних Светитеља!

Радуј се, јер ти посрами сатану!

Радуј се, јер се тобом прослави Христос!

Радуј се, великомучениче и исцелитељу Пантелејмоне!

Кондак 3.

Храбри Победниче, дарованом ти силом Свевишњега и јуначким трпљењем својим ти си обезсилио мучитељево поуздање: не уплашивши се огња, зверова, точкова, и мачем одсечене главе, ти си примио венац победе од Христа Бога, кличући Му: Алилуја!

Икос 3.

Богомудри Страдалниче, обитељ твоја, имајући сведрагоцену главу твоју као превелику ризницу, препуна је радости због тога, и с љубављу славећи дану ти од Бога благодат исцелења, благодарно ти кличе:

Радуј се, свесветли светилниче града Никомидије!

Радуј се, недремљиви чувару твоје чесне обитељи!

Радуј се, јер Ти мразом удари безбожје!

Радуј се, јер Тобом порасте богопознање!

Радуј се, светла славо Мученикâ!

Радуј се, радосна благовести православних!

Радуј се, благодатни изворе исцелења!

Радуј се, сместиште великих дарова!

Радуј се, миомирисно миро које умирисује душе!

Радуј се, јер помажеш онима који те призивају!

Радуј се, јер си слепима вид подарио!

Радуј се, јер си хроме ходом снабдео!

Радуј се, великомучениче и исцелитељу Пантелејмоне!

Кондак 4.

Витлан буром многобожачких мисли, незнабожни цар се збуни дознавши од завидљивих лекара да ти Именом Христовим исцељујеш неисцељиве болести. А ми, с радошћу славећи дивнога у теби Бога, кличемо Му: Алилуја!

Икос 4.

Житељи Никомидије, чувши за твоју велику састрадалност према страдалницима и за бесплатно лечење од сваковрсних болести, сви похиташе к теби са вером у исцељујућу благодат твоју, и добијајући брзо исцелења од свакојаких болести, прослављаху Бога и величаху тебе, свемилостивог исцелитеља свог, кличући ти:

Радуј се, помазани миром благодати!

Радуј се, освећени храме Бога!

Радуј се, велика славо побожних!

Радуј се, тврди бедеме потлачених!

Радуј се, јер мудро превазилазиш разумом!

Радуј се, јер просветљујеш мисли верних!

Радуј се, Божанских дарова обиталиште и разноврсних милости Господњих изворе наш!

Радуј се, брзи помоћниче страдалницима!

Радуј се, пристаниште витланих буром!

Радуј се, наставниче заблуделих!

Радуј се, јер бесплатно лечиш болесне!

Радуј се, јер изливаш обилна исцелења!

Радуј се, великомучениче и исцелитељу Пантелејмоне!

Кондак 5.

Преславно чудо учини Господ тобом, када те преко служитеља свог Ермолаја призва у чудесну светлост Своју; јер дете умрло од уједа огромне гује, по молитви твојој Христу, одмах оживе и устаде здраво. И ти, познавши кроз то Животодавца свих истинитога Бога, са тврдом вером ускликнуо си к Њему: Алилуја!

Икос 5.

Слепи, кога си се призивајући Име Христово ти дотакао, славни, угледа светлост. Јер просвећен презвитером Ермолајем, ти си, одбацивши очево многобожје, пригрлио мајчину веру, којом си и оца просветио. Тога ради ми теби, славном угоднику Божјем и чудесном лекару, кличемо:

Радуј се, јер имаш велику љубав к Богу!

Радуј се, неугасиви огњу Божанске љубави!

Радуј се, врлински слушаоче свештених поука Ермолајевих!

Радуј се, следбениче савета мајке твоје Евуле!

Радуј се, јер си све раздао да би Христа обрео!

Радуј се, јер си љубав према свету љубављу према Богу победио!

Радуј се, јер си место сласти овога света примио за Христа љута страдања!

Радуј се, јер си постао заједничар страдања Христових!

Радуј се јер си узликовао над свима страстима!

Радуј се, јер си се украсио благодатним бестрашћем!

Радуј се, јер радошћу испуњујеш све који прибегавају к теби!

Радуј се, јер бесплатно исцељујеш све благодаћу Христовом!

Радуј се, великомучениче и исцелитељу Пантелејмоне!

Кондак 6.

Слепац, просвећен тобом телесно и духовно, показа се проповедник истине: јер слично Јеванђељскоме слепцу, он смело пред свима исповеди да је Христос истинита Светлост која обасјава свакога човека, а незнабожног цара и незнабожачке богове наружи. И због тога посечен мачем он узиђе ка незалазној Светлости на Небу, да пева Богу: Алилуја!

Икос 6.

Представши суду царевом радосна лица, Ти си, Свеблажени, неустрашиво викао да сви чују: Свеисцељујућа сила моја и слава моја јесте Христос истинити Бог, и Господар свих, који мртве васкрсава и сваку немоћ одгони. Величајући Те због таквог исповедања, ми говоримо:

Радуј се, громогласна уста Божанства Христова!

Радуј се, језиче медоточни који благовестиш Христов домострој спасења!

Радуј се, красноречиви говорниче преузвишеног богословља!

Радуј се, мудри сејачу побожности!

Радуј се, милозвучна свирало вере!

Радуј се, славни проповедниче Православља!

Радуј се, јер си пре смрти објавио чудесне ствари!

Радуј се, јер и после смрти чиниш чудеса!

Радуј се, гледаоче славе Христове!

Радуј се, јер услишујеш оне који ти се моле!

Радуј се, јер милошћу обасипаш оне који те траже!

Радуј се, јер измољујеш блага онима који славе успомену твоју!

Радуј се, великомучениче и исцелитељу Пантелејмоне!

Кондак 7.

Богомудри исцелитељу, миро се изли на душу твоју од Утешитеља Духа, зато после смрти чесне мошти твоје миомиром својим одгонећи смрад страсти дају исцелење онима који са вером вапију Богу: Алилуја!

Икос 7.

Свече Божји, када идолопоклоници видеше где ти молитвом својом подиже дугогодишњег раслабљеника и он стаде ходати, многи повероваше у Христа. Но жреци, ти служитељи ђавола, мучени завишћу, подстакоше цара на јарост. А ми теби, немилосрдно за Христа, струженом и у огњу паљеном, са умилењем кличемо:

Радуј се, јер си земаљске страсти презрео!

Радуј се, јер си се изнад световних блага уздигао!

Радуј се, јер си све лепоте овога света низашта сматрао!

Радуј се, јер си пролазну славу са себе отресао!

Радуј се, јер си неуловлзив остао за Велијарове замке!

Радуј се, јер си победио лукавства мучитеља!

Радуј се, јер Христа ради ниси поштедео живот свој!

Радуј се, јер си се показао непријатељ сластољубивог тела!

Радуј се, јер си ширину многобожства стеснио!

Радуј се, јер си Божанском силом идоле уништио!

Радуј се, свеопшта стрело, јер непријатеље рањаваш!

Радуј се, заштитниче, јер штитиш верне!

Радуј се, великомучениче и исцелитељу Пантелејмоне!

Кондак 8.

Божански чудесно јављаше се теби Господ бодрећи те и чувајући те у мучењима за Име Његово; јављаше ти се у обличју презвитера Ермолаја, расхлади кључајуће олово у које си био бачен, и у мору одрешивши велики камен са твога врата, изведе те неповређена на земљу. А ти, представши опет цару, радосно си певао Христу Богу: Алилуја!

Икос 8.

Сав боравећи умом на Небу, ти не остављаш ни нас на земљи доле, боравећи с нама свечесном главом својом, велики страдалниче Христов, и примајући од Господа и предајући просвећење и освећење онима који кличу теби ово:

Радуј се, мудрошћу Божанском испуњени!

Радуј се, поверениче Божјег промишљења о нама!

Радуј се, богомудрих умова насладо!

Радуј се, богољубивих душа уживање!

Радуј се, пресјајни Христов бисере!

Радуј се, освећени душом и телом!

Радуј се, јер си се настанио у дворима првородних на Небу!

Радуј се, јер обитаваш у вечно блаженим палатама!

Радуј се, гледаоче светлости Пресвете Тројице!

Радуј се, усрдни у молитвама к Богу за нас заступниче!

Радуј се, јер дајеш душама просвећење!

Радуј се, јер шаљеш утеху паћеницима!

Радуј се, великомучениче и исцелитељу Пантелејмоне!

Кондак 9.

Свети Пантелејмоне, свако се биће удиви сијању благодати у теби и богатству врлина: анђелској чистоти твојој, великом јунаштву у љутим мукама, крепкој љубави према Христу, и огромном састрадању твом према људима, у којима чиниш преславне ствари, да би певали: Алилуја!

Икос 9.

Красноречиви говорници нису у стању достојно похвалити борбе твоје, славни победниче, како ти, веома млад, непобедивом Божанском силом победи стародревног врага, и посрами лаж идолопоклонства. А ми, испуњени дивљења, кличемо ти:

Радуј се, радосни призоре за Анђеле!

Радуј се, удивљење за побожне људе!

Радуј се, јер си крв своју за Христа пролио и из намученог тела свог у часу смрти млеко излио!

Радуј се, јер си за Христа тело своје мученичкој смрти предао!

Радуј се, правило исповедништва!

Радуј се, сјајни војниче Цара над царевима!

Радуј се, јер си таму властодржаца победио!

Радуј се, јер си победом својом Небо и земљу обрадовао!

Радуј се, блажени житељу небеског Света!

Радуј се, мудри странче доњег света!

Радуј се, дрво украшено плодовима благодатних дарова!

Радуј се, јер носиш победничке гранчице!

Радуј се, великомучениче и исцелитељу Пантелејмоне!

Кондак 10.

Теби, чесни Страдалче, препуном састрадања, као истинском подражаватељу Даваоца милости Господа, Господ промени име назвавши те Пантелејмон, што значи Свемилостиви, и Ти на све који прибегавају Теби изливаш милост. Изобилно изливај њу и на нас који кличемо к Богу: Алилуја!

Икос 10.

Мучитељ увидевши да си ти тврд као стена и да те никаквим мукама не може победити, покуша да снагу твоју сломи помоћу зуба звериња и зубима мучилишног точка. Али и тиме ништа немогаше постићи: јер сила Христова укроти свирепост зверова, а страшни точак на коме окретаху тело твоје одмах се сломи. Стога ми теби, непобедивом страдалцу, кличемо:

Радуј се, скупоцени изабраниче Христов!

Радуј се, беспрекорни мирисе Богу!

Радуј се, тврди дијаманте Цркве!

Радуј се, непоколебљиви стубе који достиже до Неба!

Радуј се, јер звери видљиве укроћујеш!

Радуј се, јер невидљиве аждаје сатиреш!

Радуј се, јер си крв своју за Христа проливену помешао са млеком!

Радуј се, јер си неувенљиве венце примио!

Радуј се, јер си Анђелима и људима радост причинио!

Радуј се, јер си прослављен од Бога на Небу и на земљи!

Радуј се, Небожитељу, јер са Мученицима ликујеш!

Радуј се, јер се наслађујеш гледањем преслатког лица Христовог!

Радуј се, великомучениче и исцелитељу Пантелејмоне!

Кондак 11.

Песму на исход душе приносимо твоме свештеном за Христа заклању, при чему заједно са крвљу истече и млеко из тебе, Великомучениче, и маслина под којом си био посечен, одједном се сва искити исцелитељским плодом. Зато Христу који чудесно прославља оне који Њега славе, од све душе кличемо: Алилуја!

Икос 11.

Блистава луча био си Богомудри, онима што седе у тами многобоштва, водећи их ка Сунцу Правде - Христу Богу. Моли се Њему да у светлости заповести Његових живимо и ми који ти приносимо ове радосне усклике:

Радуј се, пресјајна звездо, која блисташ на мисленом своду Небеском!

Радуј се, лучо која сијаш православнима!

Радуј се, тајанствено обасјавани од Сунца Христа!

Радуј се, јер земљу духом походиш!

Радуј се, дивно обиталиште Пресветога Духа!

Радуј се, сасуде драгоцени који изливаш исцелења!

Радуј се, ризницо чистоте!

Радуј се, милости имењаче!

Радуј се, Царства небеског наследниче!

Радуј се, вечне славе саучесниче!

Радуј се, заштитниче оних који су у опасности на мору живота!

Радуј се, бесребрениче, јер помажеш онима који те са вером призивају!

Радуј се, великомучениче и исцелитељу Пантелејмоне!

Кондак 12.

Изобиље благодати добио си, преблажени, сразмерно изобиљу љубави твоје према Христу Богу, који те и објави као обилни извор исцелења, који бесплатно лечи и душевне и телесне болести оних што с вером прибегавају к теби и кличу Богу: Алилуја!

Икос 12.

Певајући многострадалне подвиге твоје за Христа, славни Страдалниче, хвалимо дуготрпељивост твоју, величамо мученичку кончину твоју, поштујемо и свештену успомену твоју, заступниче наш и исцелитељу, и у похвалу теби кличемо ти ово:

Радуј се, милозвучна трубо побожности!

Радуј се, мачу који сатиреш безбожност!

Радуј се, на дрвету стругани за Онога који на крсту рашири руке Своје!

Радуј се, јер паљен у огњу за Њега, ти угаси пећ обмане!

Радуј се, јер ти ранама својим нанесе ране вразима!

Радуј се, јер ти крвљу својом сасуши потоке идолско жртвене крви!

Радуј се, јер те за Христа бацише у врело олово!

Радуј се, јер за Име Христово ти би ринут у море!

Радуј се, јер при томе ти по Промислу Божјем остаде неповређен!

Радуј се, јер си кроз огањ и воду ушао у покој небески!

Радуј се, јер изливаш на верне непресушне бујице милости!

Радуј се, благи састрадални лекару који дајеш благодатна исцелења!

Радуј се, великомучениче и исцелитељу Пантелејмоне!

Кондак 13.

О многострадални и предивни страдалче Христов и исцелитељу наш Пантелејмоне. Милостиво примивши од нас овај мали принос, исцели нас од разноврсних болести, и окриљем својим сачувај нас од видљивих и невидљивих непријатеља, и умоли Господа Христа да се избавимо вечних мука, да би смо у Царству Његовом вавек клицали: Алилуја!

(Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)

Молитва прва светом великомученику и исцелитељу ПАНТЕЛЕЈМОНУ

О преславни мучениче и сјајни војниче Небескога Цара, свеблажени Пантелејмоне, изврсни подражаватељу милостивога Бога, ти си Христа неустрашиво исповедао на земљи, и разноврсне муке претрпео за Њега, због тога си добио неувенљив венац на Небу, где се вечним блаженством наслађујеш и слободно Престолу Тросунчаног Божанства предстојиш. Твоме Христоподражаватељном састрадавању по Богу прибегавамо сви ми грешни и свесрдно молимо тебе, топлог заступника и заштитника нашег: Не престај бринути се за нас невољне и тужне и угрожене, и својом молитвеном помоћи и исцелитељском силом, избављај нас увек од љутих зала, погибије и сваке друге опасности и немоћи. Јер ти си, свече Божји, примио неисцрпну благодат исцелења од Спаса нашега Исуса Христа за твоју тврду веру у Њега, спојену са чистим и беспрекорним животом, и запечаћену мучеништвом и победничком смрћу твојом. При таквој вери и даној ти благодати, ти имењаче милости, свемилостивче - Пантелејмоне, милошћу обасипаш све који прибегавају к теби у својим невољама и болестима. Знајући све то, ми са вером вапимо к теби: Услиши нас, и благопријатним посредовањем својим дај нам све што нам је у овом животу потребно и нужно за вечно спасење. А мученичком смелошћу својом умоли милостивога Бога, да по великој милости Својој помилује нас грешне и недостојне; да нас избави од земљотреса, поплаве, пожара, покоља, и свакојаког праведног гнева и претње, благовремено нас побуђујући на очиститељно и умилостивитељено, у гресима нашим, покајање; да по неизмерном милосрђу Свом, подари свима нама безопасан, тих и богоугодан живот, и победу над свим непријатељима; да све нас сачува од видљивих и невидљивих непријатеља благодаћу Својом и непобедивом војском Анђела Својих, како би смо окружени и поучавани њима поживели у овом веку у покајању, чистоти и чињену богоугодних дела; да се усрдним твојим посредовањем удостојимо добити хришћанску смрт, безболну, мирну, непостидну, избавити се од замке ваздушних кнезова таме и вечне муке, и тако постати наследници бескрајног, свеблаженог Царства. О, угодниче Божји, не престај молити се за нас грешне, да би смо ми, твојим посредовањем, избављени времених и вечних мука, величали тебе, нашег заступника и молитвеника, и вечито прослављали заједничког Владатеља и Господа нашег Исуса Христа, Коме приличи свака слава, част и поклоњење, са Његовим беспочетним Оцем, и Пресветим Духом, сада и увек, и кроза све векове. Амин.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Молитва друга светом великомученику и исцелитељу ПАНТЕЛЕЈМОНУ

О велики Христов угодниче и преславни исцелитељу и великомучениче Пантелејмоне, душом предстојећи на Небу Престолу Божју, и наслађујући се Триипостасном славом Његовом, а телом и ликом светим почивајући у божанственим храмовима, и даном ти одозго благодаћу изливајући разна чудеса, погледај милостивим оком својим на присутне људе који се часној икони твојој с умилењем моле, и ишту од тебе исцелење и помоћ, принеси Господу Богу нашем усрдне молитве своје, и измоли душама нашим опроштај грехова. Ево, ми због безакоња наших не усуђујемо се подигнути очи своје к Небу, нити узнети молбе ни гласа неприступној слави Његова Божанства, срца скрушена и духа смерна призивамо тебе милостивог посредника пред Господом и молитвеника за нас грешне, јер си ти добио од Њега благодат да болести одгониш и страсти исцељујеш. Тебе молимо: Не презри нас недостојне који се молимо теби и иштемо помоћ твоју; буди нам у невољама утешитељ, у тешким болестима лекар, у искушењима брзи покровитељ, у очним болестима давалац прогледања, одојчади и деци у патњама најранији заштитник и исцелитељ; измоли свима све што је корисно по спасење, да бисмо твојим молитвама ка Господу Богу, добивши благодат и милост, прославили свих блага Извор и Даваоца - Бога Једнога у Тројици Светој, слављеног Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Молитва трећа светом великомученику и исцелитељу ПАНТЕЛЕЈМОНУ

О велики угодниче Христов, страдалче и лекару, многомилостиви Пантелејмоне. Смилуј се надамном грешним слугом, чуј стењање и вапај мој: умилостиви Небеског Врховног Лекара душа и тела наших, Христа Бога нашега, да ми дарује исцелење од болести греха који ме притиска. Прими недостојно мољење грешнијег од свих људи. Посети ме благодатном посетом. Не узгнушај се греховних рана мојих: Помажи их уљем милости твоје и исцели ме, да као здрав душом и телом, остатак дана мојих, благодаћу Божјом, узмогнем провести у покајању и угађању Богу, и удостојим се примити благи крај живота мога. О, угодниче Божји, умоли Христа Бога да твојим заступништвом дарује здравље телу моме и спасење души мојој. Амин.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Пошто се причести светим Тајнама, свештеник се окреће према народу и показујући Светињу, позива оне који су вољни да се причесте, заповедајући им да приступе са страхом Божијим и вером; наиме, да не презру свете Тајне због њиховог скромног изгледа, да не оклевају због тога што оно у шта верују превазилази разум, него да приступе имајући сазнање о вредности светих Тајни и верујући да оне нуде вечни живот онима који се њима причешћују.     2. Да би показали своју побожност и своју веру, верници се клањају, благосиљају и исповедају Божанство Исуса, за Кога верују да је у светим Тајнама; а да би своје славословље учинили блиставијим, користе се Пророковим речима: „Благословен Који долази у име Господње;… Бог је Господ и јави се нама“.    „Ја сам дошао, вели Господ, у име Оца својега, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.“ То је својствено правоме Господу, то приличи Јединородноме Сину, да прославља Свога Оца. Одбеглом слузи пак својствена је самовоља и отпадништво.    Знајући то, и научивши шта је то што доброг пастира разликује од вука, пророк Давид још издалека благосиља Онога Који долази у име Господње. А Господом сматра Оца и вели да Онај Који се појавио јесте Сам Бог. Тим речима и верници благосиљају Христа, Који долази и сада се пред њима појављује.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Ćiriličar,
      Монах Јаков (др Арсовић)
       
       
       
      БОГОХРАНИМОМ СВЈАШЧЕНСТВУ ПОСЛАНИЈЕ
       
      Догматика, Пастирско богословље, Тумачење Светога Писма, Патрологија, Омилитика, све су то школски споменици који се у народу не појављују. Народ живи за себе, Црква ћути за себе, свештеници ћуте за себе. Мутна река живота све носи али у њој светиње нема. Ко ће побудити срца под благодат Божију? Ко ће сад проповедати, па да се чује и извршује?
       
      Отци и братие!
      Вас Христос стјажа својеју первосвјашченскоју жертвоју, мученици пролијаше живоје море кровеј, и постници море слез, да би церков могла всегда побједнују воспјевати уже на небесјех вселившихсја. Мир сеј побједајетсја упованијем нада небеснаго. Жертва и побједа тоже бивајутсушче велми благопријатна Господеви. Жертви хошчу сије јест дјелајте јакоже. Аз, да дјело ваше будет на небеси осушчествовано и плата ваша да не коснит.
      Где је дух наше свете вере? Да је целина, да има вид науке, да има силу струје, да се бори против света и побеђује! Догматика, Пастирско богословље, Тумачење Светога Писма, Патрологија, Омилитика, све су то школски споменици који се у народу не појављују. Народ живи за себе, Црква ћути за себе, свештеници ћуте за себе. Мутна река живота све носи али у њој светиње нема. Ко ће побудити срца под благодат Божију? Ко ће сад проповедати, па да се чује и извршује?
      Највише сада то пада у очи, да су свештеници закопали свој пастирски таленат, па и они живе и гледају шта се ради. А ради се то на њине очи да сујета, саблазан и грех гутају душе сваки дан, и да велика већина живих онако види, а не онако како би требало по науци дома и науци Цркве. Свештеници су се сложили са средином, она је парализовала све њихове пастирске идеале, исто толико рат траје, и какве опасности не прођоше кроз народ, па ипак масе не знају за страх Божији, не прибирају се морално, цркве празне, саблазни бесне, и душепогубно страдање остајe једнако у сили. Ох, нарочито, нарочито, саборне струје нестало је у клиру, нема примера и модела да подстичу. Има једна чврста ствар, крепка истина: свештеници имају те способности која је потребна да се народ подиже вером.. У народу има услова, да се прихвате они који имају поштовања, али то све стоји у једној стагнацији, инерцији, равнодушности, прећутности. Дошао празник, село ушорено, има црква, има свештеник, па ипак у цркву дође по изузетку. Зашто, оче свети, синоћ ниси прошетао се кроза стадо, зашто ниси проговорио коју реч оним сакупљеним разговорачима, зашто ниси поименице позвао да дођу на службу, зашто ниси дан раније смислио проповед која треба твоме стаду, него си се и ти угледао на њих, одслужио си службу у празној цркви, и то журећи, да се и то што пре сврши. Коме ти има да кажеш: „Овде слабо посећују цркву“. То је твоје дело и твоја савест, значи нема тих које ти приводиш Богу, и нема тих који тебе слушају. Дакле, дела Господњег код тебе нема. О, кад би ти хтео мало да се опоменеш шта је свештеник: О, кад би са дерзновенијем Христовог слуге подигао „обојудно острију меч слова Божија“, ти би секао коров са душа, стадо би чуло твој глас, и мало овда, мало онда, некога придобијеш сада, некога носле, и твој би квасац напредовао. Зашто толико ћутање код вас, о људи Божји, и како можете да ћутите? Псују пароха? Не поштују свештеника шта си урадио да те поштују? Раде празником кога си ти молио да не ради? Не посте – да ли подсећаш? Не раде ни то, ни то, ни то. Шта си ти до сада урадио? Где су ти они који тебе поштују јер су од тебе нешто примили. Како можеш да живиш тако далеко од свога стада? Христос је победио свет, и борцима против света даће достојаније – а ти гледаш шта свет ради, па мислиш тако данас мора. О, кад би ти видео парохије у којима је свештеников глас моћан, и свештеников дух жив. О, кад би ти промислио шта има твога у твојој парохији, и шта на души код тебе носе твоји парохијани! О, кад би ти мало про’одао да се службом понизиш и позивом узвисиш! Кад би мало сео у сељачкој кући, да разговараш са чељадима, па узгредно да запиташ: о посту, о псовци, о исповести, о празницима, и причешћу, о молитви, о свађи да тебе икад чују чега си ти свештеник, и којих врлина заставник. Они те познају као: водосветаша, колачосекача, парастосочтеца, требниконосца а од тога свега они ништа не разумеју, и тебе не знају, да је све памет њихова покренула, због твојих речи. По обредима спољних радњи, они те виде као чиновника, а кад би ти обрађивао њихове душе, они би видели у теби великог свештеника, а у свима искушењима пред очима би имали твој образац.
      Није наш народ пропао толико да у њему није могуће пастирски служити. Изгубљених има доста, али највише има занемарених. Слушали би, кад би их неко мудро повео. Не би толико газили светињу, кад би их неко руком дотакао. Бистар је ипак наш народ, и мора се установити као чињеница, да би народ слушао кад би свештеник делао. Ради у недељу, јер никакве науке код њега нема. Псује! Кад је свештеник отворио Свето Писмо и тамо видео шта је псовка па поднео текст парохијанину да и он види. Не исповедају се кад је свештеник кога посебно и поименице запитао о исповести, и поучио га. Ти у парохији имаш две хиљаде душа, да ли и једна црпи науку са твојих усана? Има људи који се никад нису исповедили нити се причестили. Кад си се ти о томе заинтересовао и кад си им говорио како нису више чланови цркве, и како немају право на опело ни на сахрану на гробљу? О, несретни ценовници за сахрану каква ли је ваша цена у царству Христовом, кад се светиња до те мере гаси, да хришћани ништа не испуњавају, а зову се опет хришћани. Без науке, и без вере, и без труда, са товарима и вагонима греха, какво може бити спасење?
      Немојте, молим вас, никоме више да се жалите како је у вашој парохији, него све те жалбе упућујте на своју адресу. Све што раде, а не ваља, раде прво на ваш рачун и на вашу одговорност. И ма колико да то није ваше дело, ипак је ваше. Ако не видите, то не ваља. За све то што не ваља у парохији и Христос теби подноси жалбу и молбу, и све ти је дао, и опет све од тебе очекује. Јеси ли кад пробао духовну прју и парбу са Господом. Јеси ли му кад рекао: „Господе, Ти очекујеш од моје руке. Господе, Ти очекујеш моје речи, да ја почнем, а Ти да довршиш, да ја будим срца, а ти да их напајаш и крепиш, ја да отварам врата – Ти да улазиш, да будем Твој претеча, а Ти да будеш свакоме Месија, крешчајај огњем спасенија. Ја у тебе гледам верујући, а Ти у мене гледаш и свезнајући и свемогући. Па ћемо се срести, кад као свештеник дођем да Ти положим рачун, Теби, који иако си знао да си Син Божји, ипак си чекао док те Јован тако крсти по откровењу од Оца па да кажеш апостолима, што и мене треба да научи, да пођем за својом сенком, па тек после да ми се у души појави сведочанство о Теби. Ти од мене очекујеш да савршим све своје дело, па онда да дођем код Тебе. Авај мени, сва су моја дела у светињи и незапочета, а не извршена. Ја гледам стазе овога света, а то је и мојом душом завладало те се по свету руководим, а Твоје стазе не рашчишћавам, и кад би Те ја повео по мојој парохији, ја ни једно дело своје не бих имао да Ти покажем. Чији дух влада у срцима, Ти би ми рекао. Зашто моја црква да устаје против мене, Ти би ми рекао. По чему је то Мој народ, Ти би ми рекао. Првенство је рукодјелија код вас свештеника, а ја Христос примам које ми ви дајете, Ти би ми рекао. Како ви Мене називате именом које Мени припада, тако и ја хоћу вас да назовем именом које сам вам дао, Ти би ми рекао. Тражим из ваше руке не само то што можете дати, него и то што сам вам дао, а ви сте занемарили, мислећи да сам Ја давно био у Галилеји и далеко сам на небу, Ти би ми рекао. И ја, Господе, не могу поднети ни један Твој испит.“
      Братие! Славан контраст постоји и данас између пастира и стада: свештеник је читао Златоуста, а његови парохијани не знају Оче наш. Свештеник погледа на неки факултет, а деца кад изађу из основне школе, за две године забораве и веронауку и молитве. Свештеник купује неке научне књиге, а већина његових парохијана не зна како се треба прекрстити и које се речи том приликом изговарају. Свештеник очекује плату по уставу, док парохијанин и не зна каква је та наука коју од свештеника треба да прими.
      Рад свештеников свео се на званично, а пошто стадо не прима од пастира готово ништа у облику науке, то и не познаје га. Код толиких неопходних дужности зашто свештеник да буде тако далеко од својих парохијана? Где се изгуби његов утицај? Кад престаде народ обраћати се свештенику за савет? Одговор је прост и једнообразан: од онда, како свештеник постаде обичан човек, помешан са својом околином. Рушење поста и пушење је грех… То је главни узрок што је дух пастирски ослабио, и свештеник је остао у мрежама чиновничким, званичним и писарским. Ево још једног доказа: где данас родитељи поштују Бога, а деца њихова држе се у целости; покварена омладина и на селу и у вароши, то је наслеђе оних родитеља који не поштују Бога. И онда се може подићи глас и рећи: слика данашњег свештеника, то је његова парохија.
      А каква ли је то вера код свештеника, то само Бог зна!
      По већини парохија, народ умире као стока. Нити уме да позове свештеника за „напутие жизни“ (последња исповест и причест) нити свештеник уме да благовремено о томе научи људе.
      Досадно је бројити какве су се све немани и зверови испречили на светињу Цркве, и колико је рад свештеника занемарен, да тешко нама ако то и сами свештеници не виде и не осећају, него су се изгубили у таласима народних греха, и обичних појмова. За све данашње изгубљене душе, одговараће прво и најпре свештеници. Душу Лутерову тражиће Бог из руку папе Лава VI. Душу Ничеову тражиће Бог из руку Дарвинових, душу Лава Толстоја тражиће Бог из руку Жана Жака Русоа, француског Јеврејина; душу Лењинову тражиће Бог из руку Марксових; душе данашњих хулитеља и псовача биће тражене из руку данашњих попова. Шта мислите, ви, оци и братие, да је то само форма бити сасопственик Престола Божијег. Ви примате са Трпезе живога Бога, а то је освештење свих ваших чинорадњи. Можете ли ви од Бога примити светињу, а ваши парохијани то Богу да плаћају хулом? Зар ви не видите, кад псују Бога, псују и вас, и да су те хуле и псовке ваша хвала пред Богом, и цела архива псовачка вас очекује на небу. Да ли сте питали себе: за шта вас награди Христос, и шта о вашем раду да каже? Кога сте на земљи чули да вас хвали што и ваше попадије иду непристојно обучене и вама командују, што и приличан број од вас млако проповеда у народу о посту и покајању. Ви сте опоганили дух свој римском и светском науком.
      И вама се нешто чини да ће овај рат скоро да се сврши. А кад ће овај рат скоро да се сврши, на шта ли се односи девета глава Апокалипса? Односи се на онај „бездан“ и „скакавац“; и на ово време односи се и 2. глава пророка Јоила и 2. глава друге посланице Солуњанима, и крај пророштва Даниловог, и прича о жетви и Јеванђељу, и речи Јована Кронштатског, и речи Богомпробуђеног чобанина у Румунији Петра Лупу. И страшни догађаји стићи ће од лица Божијег, кад се ускоро подигне десница Бога Израиљевог да целом свету покаже да Бог постоји.
      Па зар да нас затекне све на спавању општи гњев Божји. Не дај Боже. Дај Боже да смо бар толико будни, да наше срце не нађеш заробљено ни науком, ни трговином, ни сумњом. Ако је потребно да падамо, нека падамо на путу за Вавилон. Ти си овај рат спремио још пре пророка Јоила, а ми човечанство, спремамо рат још од пада Цариграда, од кад мрачни Запад помрачи и Источну Цркву. Ти да будеш са нама, а ми да будемо с Тобом. Па руши овај свет који Тебе одавно руши.
      Господе, поврати Србе. Они Ти овако несретно греше тек после 1880. године, и знају да Теби греше. Дај свештеницима дерзновеније да осете Твоју небеску струју, да плану као лавови, и због њихових речи да се на род постиди од псовке, отварај срце народу да исповеда све своје грехе. Буди осетљив што су наши прости ђедови толико волели Твоје име и љубили Твоје стопе, да си ти прошапутао у њиховом срцу шта ће од нас бити. Ми јесмо пропали земаљски, али Ти не дај да пропаднемо за навек. Отргни нас од наших зала, и дај нам да се међусобно слушамо као и наши стари. Најтеже је пропасти од своје руке, а то данас ми радимо. Презри, Господе, псовке псовача, и одбаци их, али отвори разум псовачима, да виде шта раде. Ко се год покаје, и престане са псовком, опрости му и унапреди га на путу спасења. Да будемо крстобранитељи, а не крстоборци.
      Свештеници српски, чујте ви ову реч, да би преко вас Бог чуо цео наш народ. Прођите једном кроз парохију са апостолским упутом, и извршите једно огромно дело, видите очима својим шта народ дугује Богу. Кад не можете у дому Божјем да мисионарите, јер је празан, идите по кућама. За десет дана уђите бар у једну кућу без Требника, и без расписа. Седите на споредно место. Извињавајте се дуго што сте дошли. Постаните досадни са извињавањем. Кад вас домаћин дома почне молити да кажете смер ваше посете понизно питајте псује ли се Божанство у кући? Од кад се псује? Псују ли сви? Ко у овој кући чита Оче наш? Колико се пута преко дана прекрстите? Колико има година како се нисте причестили? Постите ли? Радите ли недељом? Зашто радите? Радите ли празником? Радите ли на други дан Васкрса? Одрасле чланове, пажљиво и насамо, питајте о блуду. Масе једне казаће вам да то није грех, јер никад од вас нису чули да је то грех, а чули су од господе и научника да је то „природни стицај“. Па да видите очима каква чуда спречавају те људе те нису за светињу, нити могу у цркву да дођу.
      Не живите више тако изоловани и беспослени, ако Бога знате! Спасавајте народ од пожара. Размишљајте о свему што се дешава у парохији. Водите рачуна о свему. Установите смисао и правац ваше службе. Све што знате о вери, преносите. Загрејте прво здрави део народа, док га још има, па болесне постепено прикључујте здравом стаду. Будите живог ока, а не равнодушног. Не оставите ни једну појаву у парохији да је не обрадите својом мишљу. Потражите све предмете ваше дужности. Пошто сте вашу епархију заробили и претворили у агенцију за регулисање принадлежности и породичних питања, сад узмите маслинову гранчицу и тражите везу са народом, са постом и са бисагама, и са простим речима, без хигијене, без шешира, без мантије од танког луксузног штофа.
      Обуците се у благообразије Слова Божјег и свакога дана мислите како ћете издржавати Христа, не вашу породицу. На породицу можете гледати да ли се о њој Христос стара. Изломите ту ограду око себе, спасавајте народ, јер наилазе времена гора од времена Атилиног.
      Предње примите братски, до разума и срца.
       
    • Од Логос,
      Након поклоњења пред моштима Светог Василија Острошког, епископ Варнава присутнима је испричао како је у младости исцељен водицом из Острога. Јеромонах Серафим (Кашић) замолио га је да то своје сведочење и писмено достави. Епископ је обећао да ће то учинити, и 4. септембара 1964 доставио исписано сведочење, које је отац Серафим преписао у манастирски љетопис, приложивши оргинал. Пише владика Варнава:     ,,У Господу драги оче Серафиме, како сам желео да Вам сместа испуним жељу и пошаљем опис из чуда Св. Василија Острошког, али због неодложих разлога нисам могао учинити, хитам да сада учиним, верујући да нисам закаснио.   Како држим за сигурно да Ви то преписујете у посебну свеску, то ћу Вам догађај изнети у контексту овог писма.   Био сам у четвртом разреду гимназије. Било је то у зиму 1929. године. У Сарајеву је владала епидемија шарлаха. А било је и на пар дана пред Св. оца Николаја, наше крсне славе, у кући се за славу ужурбано спремало. Мајка је месила посне колаче и спремала бакалар. Наша кућа се држала светих правила и закона и мој отац је био спреман и да не слави, пре него да се на Светог Николаја омрси.   И тада је гром ударио из ведра неба. Ја сам се тога дана једва вратио из школе. Одмах сам легао у постељу. Али, већ сутра ујутру кола за хитну помоћ одвезла су ме у болницу. Шарлах.   Кућа је нагло изменила цео изглед. Из градског физиката дошли су људи и на кућна врата ставили цедуљу са натписом ‘заразна болест’. На плакату је била насликана мртвачка глава, знам смртне опасности за посетиоце.   Свети Никола те године је прошао у нашој кући тужно. Кућа је била закључана. Једина брига укућана била је моје здравље, мој живот. Био сам најтежи болесник у целом заразном одељену. Већ су ме морали и везати. У врићици и бунилу хтео сам да скачем кроз прозор. Кад је докторима изгледало да је све свршено и изгубљено, допустили су да мајка дође и буде са мном у последњим часовима мог земаљског живота.   Када је мајка дошла, нисам је препознао. Већ сам био примио канфор инјекцију. Последњу помоћ. И тада, кад су сестре и болничари разишли, када је мајка остала сама са мном, извадила је из ташне једну малу боћицу. У њој је била света вода острошка.   Дубоко, жарко и потресно, како само мајка може, моја мила мајка молила се Богу, и Светој Мајци Божијој, и Светом Чудотворцу Острошком. Ја се нисам могао сам подићи. Мајка ме је три пут запојила Светом Водицом, даром Светом Василија Острошког. Ја сам отворио очи. Препознао сам драгу родитељку и молитељку, своју сузну помоћницу. Помогла ми је да се придигнем и прекрстим. Заједно са њом очитао сам Оче наш и пао у слатки сан, окрепљујући сан, који ми је донео здравље и живот до данашњег дана.   Тако је Свети Чудотворац Василије Острошки учинио оно што сва медицина није могла.“   (Преузето из књиге: Јањић, Јован, Светолоносац у мраку: Свети Исповедник Варнава (Настић), Београд, 2018, стр. 145-146.)   Приредила:  Миланка Тешовић, мастер теолог     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У молитви је неопходно свесно, промишљено, крајње смирење. Треба имати на уму, ко говори и шта говори. Посебно је то потребно за време читања молитве Господње: Оче наш. Смирење руши све подмуклости вражије. Ах! како је много у нама тајне гордости. Ето, говоримо, ја знам то ми није потребно; то није за мене; то је сувишно; у томе ја нисам грешан. Колико личног мудровања!     Почетак и основа и извор твоје мислености, твоје речи и твоје делатности треба да буде смирење, сазнање своје ништавности и пуноће Божанства, Која је саздала и испунила све и Који дејствује cвe у свима (l.Kop. 12, 6). Ко је заражен гордошћу, тај је склон да према свему испољава презир, чак и према светим и Божанственим предметима: гордост мисаоно уништава или скрнави сваку добру мисао, реч, дело и сву творевину Божију To је најсмртоноснији дах сатанин.   Када се молиш, говори у свом срцу против разних вражијих помисли и распаљености: Господ је све за мене. Тако, у току целог свог живота, при нападу страсти и при свим наговарањима вражијим, у болести, у жалости, у невољама и напастима, говори: све је за мене Господ; ја сам не могу ништа да урадим, ништа да претрпим, савладам, победим, Он је сила моја.   Све молитве подразумевају велику беду и сиромаштво наше пале природе; оне подразумевају такође да је Господ непрестано текући Извор сваког савршенства, свакога добра, да је Он наша неисцрпна Ризница. Треба делатно имати у молитви и у свако време сиромаштво духа. Благо сиромашнима духом (Мт. 5, 3).   За време молитве и при читања речи Божијих треба имати страхопоштовање према свакој мисли, према свакој речи, као према самом Духу Божијем, Духу истине. Сумњу и презир према речи треба одсецати као отров духа лажи; а како су сумња и презир плод умишљености и гордости, онда гордост треба из корена одсећи и бити као мало дете, које у простоти тепа пред Богом, мало дете, које зна и говори само оно, чему је научено од родитеља, савете са стране, супротне родитељским, не слуша и не зна, а неће ни да слуша, ни да зна. Јер Дух Свети је научио свете људе, као просту децу и незлобиву, да моле, да благодаре и славослове Бога оним молитвама, које Црква ставља у наша уста.   На молитви буди као дете, које тепа, сливајући се у један дух са духом изговорене молитве. Сматрај себе ни за шта, молитве прихватај као велики дар Божији. Свог телесног разума сасвим се одреци и не обраћај пажњу на њега, јер телесни разум надима (1. Кор. 8,1), сумња, уображава, хули. Ако за време молитве или ван ње враг омета твоју душу некаквим хулама или гадостима, немој да клонеш због њих, него реци са чврстином у свом срцу: ради очишћења баш од тих и сличних грехова дошао је на земљу Господ наш Исус Христос; због тих и њима сличних слабости духа је и дошао Многомилостиви да нам помогне; и када кажеш те речи са вером, твоје срце се истог тренутка успокојава: јер ће Господ твоје срце очистити. Уопште, ни од каквог греха, као од привиђења, не треба клонути, него се уздати у Спаситеља. О, неизмерно милосрђе Божије! О, највеће служење Богочовека нама грешнима! и до данас Он служи нама човекољубиво, очишћујући и спасавајући нас. Тако, да се посрами сила вражија!     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Епископ Варнава Настић рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе). У Америци је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево. Овде је наставио своје школовање и, са одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом, а потом је, заједно са оцем, отишао у Охрид код Владике Николаја (Велимировића) да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду.   Иначе, отац Епископа Варнаве, Атанасије је, по сведочењу Владике Николаја, "активно учествовао у српском верском покрету Богомољци и материјално подржавао путовања њихових проповедника." После краћег разговора и добијеног благослова, Атанасије је упознао Епископа Николаја и са синовљевом жељом да постане монах. Владика се овоме обрадовао, али му је, ипак, рекао "да за сада иде и студира, а да ће се он молити Господу да му испуни и другу жељу." Тако се Војислав уписао на Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду, са жељом да свој живот целокупном својом личношћу посвети Богу.   Међу најсветлијим ликовима у "страсној четрдесетогодишњици", како је време од 1945. па наовамо назвао Ава Јустин Поповић, свакако је лик Епископа Варнаве Настића који је знао да су хришћани позвани да се обуку у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф 4,24), а то значи, да се обуку у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега у љубав (Кол 3, 12,14). Да иду за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу (1. Тим 6, 11). Да се уклањају од зла и чине добро (Јн 5,29; 1. Пс 37,27; Рим 12, 9; 1.Сол 5, 22: 2. Тим 2, 19; Јн 11). Да мисле све што је истинито, поштено праведно, чисто, достојно љубави, што је на добром гласу, што је врлинско и достојно похвале (Фил 4, 8). Јер који чини добро, од Бога је (3. Јн 11), а плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини (Еф 5, 9; Гал 5, 22,23). Дакле, Епископ Варнава је знао и био свестан да Господ љуби правду и неће оставити преподобне своје, и да ће их довека сачувати (ср. Пс 36, 28)."   Он је смерно носио свој крст петогодишњег робовања у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, Зенице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Увек се у својим страдањима борио да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је, јер је, по речима протосинђела др Стефана Чакића, "био једна изузетна личност, једна несаломљива енергија, један бескомпромисан борац за истину и правду, један ватрени родољуб, један свети архипастир Цркве Христове, једна неугасива звезда водиља нараштајима који долазе, један скоро недостижан пример доброте, честитости и поштења". Комунисти му нису дозволили да се врати на своју епархијску катедру. Умро је 12. новембра 1964. године под сумњивим околностима у манастиру Беочину, где је и сахрањен.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...