Jump to content
  1. AnaLaz

    AnaLaz

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Заиста, Христос је Посредник, чијим посредовањем до нас доспеше сва добра која нам је Бог даровао; или, боље рећи, која нам увек даје. Јер, Христос није посредовао само једанпут засвагда и све нам предао, а затим то посредовање напустио, него увек посредује, и то не речима и молитвама, као што то чине свештеници, него делом. А којим то делом? Тиме што нас сједињује са Собом и што нам Собом предаје Своје благодати у складу с тим колико је свако од нас достојан и колико је очистио себе.     2. Као што светлост и сама од себе пружа могућност за гледање, па кад ње нема, тада нема ни гледања, тако и сједињење са Христом треба увек да буде у душама, наравно, уколико желе да живе и да нађу покоја. Наиме, ни око не може видети без светлости, нити у душама може бити истинског живота и мира без Христа; јер само је Он Тај Који нас спријатељује са Богом, Који нам пружа тај мир. А без тога мира постајемо непријатељи Божији, и нема никакве наде да постанемо причасници Његових добара.   3. Према томе, ко се од самог почетка није сјединио са Христом, или се сјединио али није остао сједињен, тај је још увек непријатељ и туђинац божанским добрима.   4. Заиста, шта је то што је спријатељило Бога са човечанском природом? Свакако чињеница да је Свога љубљенога Сина видео као човека. Тако се Он мири са сваким човеком уколико овај поседује обличје Јединороднога и носи Његово Тело, и уколико се види да је једнога духа с Њим. Без тога сваки човек је, сам по себи, онај стари човек, непријатељ Богу – човек који нема ништа заједничко са Богом.   5. Дакле, ако треба да верујемо да душе кроз молитве свештеника и кроз приношење свештених Дарова задобијају упокојење, треба онда најпре да верујемо да то бива на начин на који је човеку једино могуће наћи покоја. Који је то начин, то је већ речено: да се спријатељимо са Богом и да не будемо непријатељи Његови. Како то постићи? Тако што ћемо се сјединити са Богом ишто ћемо постати једнога духа са Његовим љубљеним Сином, Који је једини по вољи Оца. То је могуће остварити кроз свештену Трпезу, која је, као што смо својим речима и показали, заједничка и живима и умрлима.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Др Срђан Пириватрић, сарадник Византолошког института Српске академије наука и уметности, одржао је предавање на тему „Свети Сава и постанак Српске Архиепископије“. Предавање је уприличено у понедељак, 18. новембра 2019. године, у свечаној дворани Матице српске.   Звучни запис предавања   Према речима г. Пириватрића, циљ овог предавања је да боље осветли прилике и историјски контекст стварања аутокефалне Архиепископије свих српских и поморских земаља. Предавање „Свети Сава и постанак Српске Архиепископије“ организовано је у оквиру циклуса предавања у Матици српској, који је посвећен 800-годишњици аутокефалности Српске Православне Цркве.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Уосталом, и онима који још увек живе са телом, свети Дарови се дају кроз тело, али они најпре одлазе у природу душе, а затим, преко душе, прелазе у тело. Указујући на то, блажени апостол Павле каже: „Ко се сједини са Господом, један је дух с Њим“, јер то јединство и тај спој најпре се у души остварује.     2. Јер, тамо је превасходно човек, тамо је и освећење које се стиче врлинама и човечанском ревношћу, тамо је и склоност ка греху, тамо је и оно чему је потребно исцељење које часни Дарови пружају. Све што се у телу збива, то долази од душе; као што је тело упрљано лукавим помислима које произлазе из срца, тако и освећење телу отуда долази – како од врлине тако и од светих Тајни. Но, на неке људе наилазе телесне слабости којима је узрок неморал душе. То је Спаситељ хтео да покаже кад је исцељујући душу болеснога, односно ослобађајући је од греха, подигао оно раслабљено тело.   3. Према томе, ако душа, да би примила освећење, нема потребе за телом, него тело има више потребе за душом, онда какву већу корист могу стећи оне душе које заједничаре у телу од оних душа које су од тела ослобођене, и то само зато што ове прве посматрају свештеника и примају Дарове од њега? И ове друге, наравно, имају вечнога Свештеника, Који је све то ради њих, и Који предаје Дарове и онима живима који се истински причешћују. Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа. Из овога је јасно да је само Спаситељ Тај Који за душе верних савршава свету Тајну и Који освећује живе и упокојене.   4. Из свега што је речено, може се видети једно: све што се на свештеној служби савршава, подједнако припада и живима и упокојенима. Јер, и средства којима се стиче освећење, будући да су то душевна добра, припадају и једнима и другима; једно исто је оно што прво бива освећено и што је нарочито блиско освећењу, а један је и Свештеник Који освећује. Само једно постоји код оних који живе у телу а што упокојени немају: то је да се чини као да се и недостојни причешћују светим Даровима јер Дарове устима примају. Дотле нико од упокојених не може ни приступити ако је неприпремљен, јер Причешће приличи само онима који су га достојни. То живима не доноси освећење, него им, напротив, доноси највећу казну. Према томе, нема ни говора да телесност представља предност за живе.   5. Из још једног разлога очито је да причешћивање оних душа светим Даровима не само што је могуће без икакве препреке, већ је и неопходно. Јер, кад би постојало нешто друго да развесели душе и да их тамо упокоји, то би представљало награду за чистоту достојних душа, ионе не би имале потребе за Даровима са ове Трпезе. Овако, међутим, оно што душама које се тамо налазе, пружа сваки ужитак и блаженство – па било да то назовеш рајем, или наручјем Авраамовим, или местима ослобођеним сваке туге и сваког бола, местима светлим и цветним, местима покоја, или да то назовеш самим Царством небеским – то није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб.   6. Све ово остварује Посредник, Који је као наш претеча ступио у Светињу над светињама, једини Путовођа ка Оцу, једино Сунце душа; Њега сада у том обличју, које је Сам пожелео, могу видети и Њиме се причестити они који су телом спутани, а тада ће се појавити без покривала и тада ћемо се Њиме причешћивати непосредно; тада ћемо „Га видети као што јесте“, тада ће као труп сабрати око себе орлове, и „посадиће их, и приступиће те ће им служити“, тада ће заблистати на облацима, а због Њега „ће се праведници засијати као сунце“. А они који не буду сједињени са Њим, као што часна Трпеза зна да сједини, не могу тамо пронаћи упокојење нити могу стећи какво добро – ни мало ни велико.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Поред свега што је до сада речено, потребно је размотрити и ово што следи. Чини се, заиста, да ова божанствена и свештена служба освећује на двојак начин. Један начин је посредништво; јер, принесени Дарови и самим чином приношења освећују оне који их приносе и оне за које су принесени, и чине да Бог буде милостив према њима. Други начин је свето Причешће, јер нам, по речима Самога Господа, постаје истинско јело и истинско пиће.     2. Од ова два начина освећења, први је заједнички и за живе и за упокојене; јер жртва се приноси и за једне и за друге. Други начин освећења могућ је само живима, пошто упокојени не могу више да једу и пију. Па шта онда? Зар упокојени због тога не примају освећење од светог Причешћа и зар су они по томе мањи од живих? Никако. Јер, Христос и њима предаје Себе на начин који је само Њему знан.   3. Да би ово било јасно, размотримо шта је то што омогућује освећење, да бисмо видели да ли су душе упокојених исте као и душе живих.   4. Шта је то, дакле, што освећење чини могућим? Да ли то што неко има тело, или то што хита ка свештеној Трпези, или што Светињу узима у руке, или што је прима у уста, или то што једе или пије? Никако. Јер, многи од оних којима је све то могуће и који су тако приступили светим Тајнама, никакве користи за себе од тога нису стекли, и одступили су препуни сваковрсних зала.   5. Па шта је онда то што чини да освећени стекну освећење? И шта је то што Христос од нас тражи? То је очишћење душе, љубав према Богу, вера, жеља за светим Тајнама, воља за Причешћем, пламена ревност, жедно хитање. То је оно што нам доноси оно освећење; са тим треба да заједничаре у Христу они који приступају светом Причешћу, јер без свега тога Причешће и није могуће.   6. Све то, међутим, није телесно, него зависи само од душе. Према томе, све ово могу остварити и душе упокојених исто колико и душе живих.   7. Дакле, ако су душе спремне и приготовљене за примање светих Тајни, и ако Господ, Који освећује свете Дарове и приноси их на жртву, увек жели да освећује и да сваки пут предаје Себе, шта их онда омета да се причесте? Баш ништа.   8. Но, могао би неко запитати: ако неко од живих има у својој души сва ова поменута добра, па ипак не приступа Причешћу, хоће ли у истој мери задобити освећење које од Причешћа происходи?   9. Не свако, него само они који, попут душа упокојених, не могу телесно да приступе; као они који „се потуцаху по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским“, који не беху у прилици да виде Жртвеник и свештеника. Њих је Сам Христос невидљиво осветио овим освећењем. Откуда ми то можемо знати? Отуда што су они имали у себи живот, који иначе не би имали да нису били причасници ове свете Тајне. Јер, Сам Христос је рекао: „Ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи“. А да би то показао, многима од светих послао је анђеле да им донесу свете Дарове.   10. Али, ако неко не приступи светој Трпези а у стању је то да учини, њему је потпуно немогуће да задобије освећење од светих Дарова. Не само зато што није приступио, него зато што је могао да приступи, па није; јер тиме показује да у његовој души нема добрих расположења потребних за примање свете Тајне.   11. Јер, какву ревност и жељу за свештеном Трпезом има онај ко лако може да похита к њој, а не жели? Каква је вера у Бога код онога ко се не плаши претње што почива у речима Господњим упућеним онима који презиру ову Вечеру? Како се може веровати некоме да љуби нешто, када тоне узима иако га лако може узети?   12. Стога уопште није необично то што Дарове са ове Трпезе Христос предаје и душама одвојеним од тела, коЈима се ниЈедан од ових греха не може приписати. Но, необично и натприродно је то што човек, који живи у пропадљивости, једе то непропадљиво Тело. А да се једно бесмртно суштаство, као што је душа, на начин који је њој подесан, причешћује оним што је бесмртно – шта је у томе необично? Па ако је Христос, по Свом неизрецивом човекољубљу и неисказивој мудрости, изнашао начин да оствари то што је необично и натприродно, како Му нећемо веровати да остварује оно што је уобичајено и што је природно?   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Овде се завршава целокупна свештена радња, и служба божанске Евхаристије долази до свога краја. Наиме, и Дарови су освећени, и собом су осветили свештеника и све који су око њега, а преко њих савршена је и освећена и остала пуноћа Цркве.     2. Због тога свештеник и присутни верници упућују Богу благодарност и славословље. Свештеник каже: Благословен Бог наш свагда, сада и увек и у векове векова.   3. А народ пева, узимајући за почетак своје песме пророчке речи које кажу: Нека се испуне уста наша хвале Твоје, Господе, да певамо славу Твоју. Нисмо у стању, Владико, веле они, ни песму да Ти принесемо за сва добра којих си нас удостојио, него нам Ти и то подари. На који начин? Испуњавајући наша уста хвалом; кад се молимо, Ти нам дарујеш молитву да бисмо зналишта и како треба да иштемо; тако и сада нашим устима подари моћ да бисмо Ти певали.   4. Затим се моле да освећење које су примили, остане са њима, те да, помогнути руком Његовом, не издају благодат и не изгубе дар:... Сачувај нас у Твојој светињи. Шта треба да чинимо? (Јер, у свему томе потребан је и наш допринос. ) Да се сав дан поучавамо правди Твојој; а под правдом се овде подразумева Премудрост и човекољубље Божије, који су присутни у светим Тајнама, као што је то схватао апостол Павле: „Не стидим се, вели он, Јеванђеља Христова (… ) јер се у њему открива правда Божија“ свима који верују, и о свима њима. Поучавање у тој праведности може да очува Светињу у нама. Јер, оно и веру у Бога увећава, и љубав распаљује, и не допушта да ишта лоше ступи у душу. Према томе, нисмо узалуд нешто раније говорили да без мисли које доликују светим Тајнама, не може у нама бити освећења нити оно може у нама опстати.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...