Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Srbija se našla među 14 zemalja sveta sa najstoržim merama za suzbijanje koronavirusa, prema procenama Oksforda. Ipak, na mapi država sa najviše zaraženih u Istočnoj Evropi, deli isto mesto, rame uz rame, sa Belorusijom, u kojoj koronu "leče" votkom i ne preduzimaju apsolutno nikakve mere zaštite od virusa.
      Na ovoj mapi, zemlje Zapadne Evrope crvene se kao žar što znači da je broj zaraženih koronavirusom, kao i nivo smrtnosti veoma visok i zabrinjavajuć, da je čak preko 2.500 zaraženih na milion stanovnika. Međutim, države Istočne Evrope obojene su daleko svetlijim nijansama žute ili narandžaste, što ukazuje da imaju 500 ili najviše 1.000 zaraženih na milion stanovnika.
      S obzirom na drakonske mere koje su do nedavno bile na snazi u Srbiji, trebalo bi da smo i mi zemlja obojena u žuto-narandžastu nijansu, odnosno da smo ušuškani među državama sa nižom stopom novoobolelih i umrlih.
      Ipak, nije tako. Crvena mrlja istoka Evrope, pokrila je samo Belorusiju, Estoniju, Moldaviju i – Srbiju! To znači da ove zemlje imaju od 1.000 do 2.500 zaraženih na milion stanovnika.

      Kako pored vanredog stanja, policijskog časa, zabrane izlaska za starije od 65 godina, dovoljnog broja respiratora, maski, rukavica, improvizovanih bolnica, socijalnog distanciranja i ažurnog testiranja, kako tvrdi struka i vlast, imamo isti broj zaraženih kao zemlja u kojoj se korona “leči” votkom.  
      Dok se predsednik Aleksandar Vučić u početku smejao koroni, broj zaraženih se očigledno gomilao. Onda se i on uozbiljio, pa zaveo stroge mere kojima nas je sve zaključao u naše domove i stavio veto na šetnje. Brine to što, predsednik zemlje, koja danas deli istu boju na mapi zaraženih kao Srbija, Aleksandar Lukašenko, prvi čovek Belorusije, poručuje svojim građanima na početku pandemije:
      “Ne treba nam strog karantin jer u ovoj zemlji niko neće umreti od korona virusa!”
      Pa je još i dodao: “Javno objavljujem da niko neće umreti u Belorusiji. Našli smo kombinaciju lekova koja će sačuvati živote”, rekao je Lukašenko.
      Međutim, do danas je od koronavirusa u Belorusiji umrlo preko 100 ljudi, a potvrđeno je preko šest hiljada slučajeva. Predsednik Lukašenko je odbacio tvrdnje da su oni umrli od virusa Covid-19, već je naveo druge hronične bolesti, kao što su bolesti srca i dijabetes.

      Votka pomaže u borbi sa koronom
      “Tvrdim da nijedna osoba nije umrla od korona virusa”, rekao je on, savetujući ljude da piju votku kako bi se borili protiv bolesti.
      Lukašenka su više brinule ekonomske posledice nego korona virus. A dok su građani Srbije tople prolećne dane dočekali zatvoreni u kućama pod ključem, u Belorusiji se život normalno odvijao, čak su se igrali i fudbalski mečevi, granice su otvorene, ljudi odlaze na posao i nije bilo panične kupovine toalet papira, jer Lukašenko odbacuje pandemiju kao ‘psihozu’.
      Belorusija se čak sprema i za proslavu Dana pobede nad nacistima u Drugom svetskom ratu, koju planira da održi na ulicama Minska 9. maja.

       
      Epidemiolog: Teško je praviti poređenja
      Na ova poređenja zemalja i njihove borbe sa koronom, reagovao je epidemiolog dr Zoran Radovanović, koji za Nova.rs kaže da nije realno, a ni lako, porediti stopu zaraženosti u zemljama, pa ni stopu smrtnosti.
      “Pitanje je koliko ljudi je u Belorusiji testirano, to nikako ne možemo tačno da znamo. Činjenica je da mi imamo najviše obolelih u odnosu na 12 zemalja regiona. Profesorka Markotić je čak rekla da je region dobro prošao, “svi osim Srbije”, imajući u vidu broj umrlih kod nas. Mi smo kasno počeli da testiramo građane i nismo mogli da otkrivamo obolele na vreme. Politika, koju je predlagala SZO i mere koje su sprovedne u zemljama koje su najbolje prošle sa koronom kod nas nije mogla da se primeni. Naglasak je bio na traganju za obolelima, stavljanju u karantin, na kontaktima i njjhovoj izolaciji. Mi nismo uspeli da detektujemo obolele na vreme, pa smo izolovali čitavu jednu generaciju”, kaže dr Radovanović.
      Broj umrlih je, smatra on, kod nas čak manji nego što bi se očekivalo.
      “Prosek godina umrlih je 67, a na Zapadu je 50 odsto preminulih iz staračkih domova, i imali su svi preko 80 godina. Ne bih tako lako upoređivao Srbiju sa Belorusijom, kad je u pitanju zaraženost i smrtnost. Čak su i Belgijanci rekli da su mnogi umrli od korone, a da to nije dokumentovano. Ako je jedna osoba umrla od korone, i svi durgi u njenoj okolini su posle smrti proglašeni žrtvama kovida-19, iako im nije rađen test. Kod nas je bilo obrnuto. Neki koji su i umrli od od korone, rečeno je da su preminuli od infarkta ili šloga. Tako da su brojke u slučaju epidemija uvek vrlo relativne i svako poređenje je rizično, čak nezahvalno” objašnjava dr Radovanović.
       
      Na mapi istoka Evrope crvene se zaraženi Srbije i Belorusije
      NOVA.RS Srbija se našla na mapi država sa najviše zaraženih u Istočnoj Evropi, deli isto mesto, rame uz rame, sa Belorusijom, u kojoj koronu "leče" votkom.  
    • Од Дејан,
      Vakcinacija, tema oko koje nema pogovora. TAČKA. Ovih 7 činjenica to potvrđuje i svi treba da ih znamo
       
      Foto: Milan Ilic, Aleksandar Dimitrijević, Profimedia, Wikipedia / RAS Srbija Vakcina i tačka. Tekovina čovečanstva, koja je eliminisala i učinila zaboravljenim mnoge bolesti. Ona zbog koje bez guglanja o prošlim vremenima ne znamo za veliki kašalj i difteriju, dečja paraliza... Neretko je osopravana, bez valjanih argumenata, ali neoborivo je to da je ona bespogovorni čuvar našeg zdravlja. Ovih sedam činjenica to i dokazuju.
        Tema vakcinacije ponovo je pokrenuta nakon što je naš teniser Novak Đoković doveo u pitanje moguću vakcinaciju protiv korone, a odmah zatim sa svojim stavom izašao je i epidemiolog dr Predrag Kon. Kakve god rasprave se vodile, činjenica je samo jedna i staje u jednu rečenicu - vakcinacija nema alternativu. Ona je pitanje pre svega društvene odgovornosti kako prema sebi, tako i prema populaciji u celosti, a to nam jednostavno poručuju svi dosadašnji slučajevi epidemija sa kojima smo se i mi i svet suočavili kroz istoriju.
      - Stanje sa korona virusom se menja iz dana u dan, dok neki najavljuju pobedu, drugi kažu da nam se sprema drugi talas. A rešenje je samo jedno - čeka se vakcina - bio je izričit epidemiolog Predrag Kon.
        Foto: RTS / screenshot Predrag Kon Ako je nekome teško da ode malo dalje u prošlost, dovoljno je da se vrati svega tri godine unazad, kada smo se suočili sa epidemijom malih boginja, bolesti koja ne treba ni da postoji u 21. veku, s obzirom na to da protiv nje već decenijama postoji efikasna vakcina. Ali zahvaljujući raznim anivakserskim lobijima, koji su agresivno i intenzivno promovisali svoje u nauci neutemeljene stavove, mnogi roditelji su odbijali da vakcinišu svoju decu, što je dovelo do rušenja odbrambenog bedema nacije - kolektivnog imuniteta, a mi samo tu epidemiju završili sa 15 mrtvih. Svi oboleli nisu bili vakcinisani, za manji broj bio poznat vakcinalni status. O tome ćemo nešto kasnije.
      No, stvarni značaj vakcine mnogo je veći od zaustavljanja malih boginja. Vratimo se u prošlost...
      Činjenica 1: Prva vakcina preokret u čovečanstvu
        Kinezi su prvi otkrili rani oblik vakcinacije u 10. veku: „variolacija" je predstavljala izlaganje zdravih ljudi ranicama i krastama uzrokovanih bolešću, kako bi se izgradio imunitet. A onda je došla 1796. godina. Britanski lekar Edvard Džener primetio je da mlekarke dobijaju kravlje boginje, ali da retko oboljevaju od onih smrtonosnih.
      Foto: CJ GUNTHER / EPA; vakcina grip Velike boginje su vrlo zarazna bolest od koje je umrlo 30 odsto zaraženih. Onima koji su ih preživeli, često su na telu ostajali ožiljci ili su oslepeli.
      Doktor Džener je 1796. godine izveo eksperiment na osmogodišnjem Džejmsu Fipsu. On je ubrizgao gnoj u dečakovu krv, a njegov organizam je ubrzo razvio simptome.
      Kada se Fips oporavio, Džener je ubacio u njega i virus malih boginja, ali je dečak ostao zdrav, jer je izgradio imunitet na obe vrste boginja. Kada su 1798. godine objavljeni rezultati, skovana je i reč vakcina od latinske reči vaca, što znači krava.
        Činjenica 2: Variola vera u Srbiji i redovi za vakcinaciju
      Svet bez vakcine je bio opasno mesto za život - miloni ljudi su umirali svake godine.
      A te 1972. godine, tadašnja Jugoslavija zauvek je zapamtila šta znači reč - epidemija.
      Ibrahim Hoti iz Đakovice na Kosovu sa verskog putovanja početkom te godine doneo je virus velikih boginja , što je potvrđeno tek 14. marta. Do polovine marta, variola vera je zarazila više od 140 ljudi, pre svega na Kosovu, u Novom Pazaru, Čačku, Beogradu i na severu Crne Gore.
        Kako smo se rešili toga? Odgovor je jednostavan - disciplinom i vakcinom. Ljudi su strpljivo čekali vakcinaciju u redovima sa propisanom udaljenošću i strah od smrti ih nije pokolebao da je to ispravna odluka. I bila je. Variola vera je iskorenjena organizovanom akcijom uz vakcinaciju.
      Činjenica 3: Tri miliona smrti godišnje kod nevakcinisanih
      Samom vakcinacijom broj umrlih se smanjio za neverovatnih 80 odsto i to samo u novijoj istoriji od 2000. do 2017. godine, navela je Svetska zdravstvena organizacija.
      - Od svog nastanka do dana današnjeg razvijen je veliki broj vakcina i programa vakcinacije. Imunizacijom se preveniraju bolesti, komplikacije i smrtni ishodi od vakcinama prevenabilnih bolesti među kojima su dečja paraliza, difterija, tetanus, veliki kašalj, hepatitis B, morbile, zaušci, rubeole, neke vrste zapaljenja pluća, prolivi izazvani rotavirusom i rak grlića materice. Vakcinacija je tako postala jedna od najvećih dostignuća imunizacije i medicine uopšte - podaci su koje je dostavio Institut za javno zdravlje Milan Jovanović Batut za "Blic".
      Foto: Oliver Bunić / RAS Srbija torlak Oni su dodali da se svake godine registruje dva do tri miliona smrtnih ishoda od pneumokoknih infekcija, rotavirusnih infekcija, difterije, tetanusa, velikog kašlja, malih boginja kod nevakcinisanih lica među kojima je najviše dece ispod pet godina života.
      Imunizacija je veremenom doprinela iskorenjivanju velikih boginja i doprinosi iskorenjivanju dečje paralize.
      - U ovoj godini se navršava 22 godine od poslednjeg registovanog autohtonog slučaja dečje paralize izazvanog divljim poliovirusom u Evropskom regionu. Sve zemlje regiona stekle su status bez poliomijelitisa u junu 2002. godine - zaključili su lekari sa Batuta.
      Činjenica 4: Kako nas je iskorenjena bolest prevarila
      Ako nismo, a nismo, naučili iz prethodnih činjenica, jedna iz skorije prošlosti bi trebalo da nas podseti na to koliko je vakcina nenadmašna civilizcijska tekovina. Vratimo se u 2017. i vreme epidemije malih boginja u Srbiji.
      Od početka oktobra 2017. godine, kada su potvrđeni prvi slučajevi malih boginja zaključno sa 27. avgustom 2019. godine na teritoriji Srbije, uključujući i teritoriju nadležnosti Zavoda za javno zdravlje Kosovska Mitrovica, registrovano je ukupno 5.798 slučajeva malih boginja i 15 smrtnih ishoda koji se mogu dovesti u vezu sa ovom infekcijom.
      Darija Kisić Tepavčević Širenju morbila doprineo je nizak stepen vakcinacije čemu je "kumovala" intenzivna antivakcinaška kampanja na društvenim mrežama.
      - Nizak stepen kolektivnog imuniteta prema virusu malih boginja i velika kontagioznost ovog prouzrokovača doveli su do brzog širenja virusa na teritoriji cele zemlje - objašnjavala je u to vreme prof. dr Darija Kisić Tepavčević zamenica direkotrke "Batuta".
          Naime, kako je istakla, obuhvat MMR vakcinacijom u drugoj godini života je na početku epidemije 2017 .godine na nivou cele zemlje bio 81 odsto, dok je u najvećim gradovima (Beograd, Niš) bio ispod 70 odsto. Da bismo stekli kolektivni imunitet, važno je reći da obuhvat vakcinacijom mora biti iznad 95 odsto.
      Krajem decembra 2017. godine prijavljen je prvi smrtni ishod od malih boginja u Srbiji posle 20 godina. To je potom bila nezaustavljiva lavina koja je odnela i nekoliko dečjih života.
      Činjenica 5: Izvukli smo se, ali nedovoljno
      I danas tri godine kasnije situacija sa morbilama nije do kraja rešena. Poslednji poznati podaci koje nam je dostavio Insitut za javno zdravlje Milan Jovanović Batut su do kraja 2019. godine. I ne obezbeđuju nam kolektivni imunitet, što znači da i dalje imamo one koji sumnjaju u vakcinu i odbijaju da vakcinišu svoju decu, a što može da bude veoma opasno.
      "Vakcinacija dece u drugoj polovini godine života protiv malih boginja, zaušaka i rubeole (MMR) na teritoriji naše zemlje u prethodnoj godini sprovedena je obuhvatom od 88 odsto. Obavljena je i revakcinacija dece pre upisa u prvi razred, a tu je obuhvat nešto veći i iznosi 91,9 odsto. Kada je reč o vakcinaciji u drugoj godini života u pitanju ona je niža nego u 2018. godini, dok je obuhvat revakcinacije pred polazak u školu nešto višu u odnosu na prošlogodišnje", naveli su sa Batuta za "Blic".
      - Obavezna vakcinacija mora da nastavi da se sprovodi, tu govora nema - naglasila je 8. aprila dr Darija Kisić Tepavčević, zamenica direktora Insituta za javno zdravlje "Dr Milan Jovanović Batut", na redovnoj pres konferenciji posvećenoj preseku stanja oko epidemije korona virusa u Srbiji.
      U suprotnom, upozorila je, "uskoro bi mogli da imamao epidemiju drugih bolesti, a koje vakcinama mogu uspešno da se spreče".
      Inače, a pogotovo sada u situaciji kada se borimo sa koronom, virusom koji je definitivno promenio svet i sve naše navike, to nam sigurno ne treba.
      U prethodnoj godini u Evropskom regionu SZO u prvih šest meseci prijavljeno je 90.000 slučajeva morbila u 48 od 53 zemlje, što je dvostruko veći broj u odnosu na registrovane slučajeve u 2018. godini. Do kraja godine registrovano 104.248 slučajeva, od kojih je 60 odsto bilo u Ukrajini.
      Nijedna zemlja Evropske unije nije registrovala nula slučajeva, a više od 55 odsto obolelih su bile osobe u uzrastu preko 15 godina života.
      - Kod jednog deteta od 20 obolelih male boginje izazivaju zapaljenje pluća, a od svakih hiljadu dece koja dobiju male boginje jedno ili dvoje će umreti - upozoravaju sa Batuta.
      U 2019. godini registrovano je 22 slučaja morbila u našoj zemlji.
      Činjenica 6: Kalendar imunizacije je nezaobilazan
      Vakcine su vremenom postale žrtve svog uspeha, jer se "ne vide" oboleli, već samo oni koji nisu imali prilike da obole od bolesti protiv kojih su vakcinisani. Zato je sačinjen kalendar obavezne imunizacije koje se Srbija uz većinu zemalja sveta pridržavaju.
      Ako ga pogledate dobro, videćete da su u njemu su pobrojane bolesti od kojih su milioni ljudi umirali u prošlosti. Difterija je samo u Americi odnosila početkom prošlog veka po 10.000 života godišnje, a 12,5 miliona njih je umrlo sredinom prošlog veka od rubeola.
      Sada mnoge od ovih bolesti ne pominjemo, a da vakcine nema da nas zaštiti, pretile bi nam pandemije. Zato je važno, izuzeno važno pratiti kalendar imunizacije.
      Foto: Institut za javno zdravlje Batut / RAS Srbija Kalendar imunizacije Foto: Institut za javno zdravlje Batut / RAS Srbija Kalendar imunizacije Činjenica nad činjenicama: Vakcinacija nema alternativu
      Šta bi bilo da vakcine nema i treba li dati prostora ljudima na izbor?
      - Sporna je i lako oboriva tvrdnja: "Gde postoji rizik, mora postojati izbor". Civilizovano življenje u kolektivu podrazumeva preuzimanje određenih rizika u ime opšteg dobra. Lakše je bacati pomije kroz prozor nego rizikovati pad silaskom niz stepenice, ali se pitanje izbora uopšte ne postavlja - kazao je epidemiolog Zoran Radovanović.
      Time bismo i završili.
      Vakcinacija, tema oko koje nema pogovora. TAČKA. Ovih 7 činjenica to potvrđuje i svi treba da ih znamo
      WWW.BLIC.RS Vakcina i tačka. Tekovina čovečanstva, koja je eliminisala i učinila zaboravljenim mnoge bolesti. Ona zbog koje bez guglanja o...  
    • Од Bernard,
      Може ли се веровати организацији која је део УН, а коју не финансирају државе чланице, него углавном приватне фармацеутске корпорације и богати појединци? Најутицајнија организација са номиналном одговорношћу за глобалне здравствене и епидемијске проблеме је Светска здравствена организација Уједињених нација (СЗО) са седиштем у Женеви. Оно што малобројни људи знају су актуелни механизми њене политичке контроле, шокантни сукоби интереса, корупција и недостатак транспарентности који прожимају агенцију која би требало да буде непристрасни водич у изласку из актуелне пандемије вируса COVID-19. Текст који је пред вама садржаће само један део онога што је изашло на видело.
      ОБЈАВА ПАНДЕМИЈЕ?
      Тридесетог јануара је Тедрос Адханом, генерални директор СЗО, прогласио Јавноздравствено ванредно стање од међународног значаја (Public Health Emergency of International Concern – PHIEC). То је дошло само два дана након што се Тедрос у Пекингу срео са кинеским председником Сијем Ђинпингом да би разговарао о драматичном скоку тешких случајева новог коронавируса у Вухану и околини који је достигао драматичне размере.
      Најављујући проглашење PHIEC, Тедрос је похвалио кинеске карантинске мере, које су иначе веома контроверзне у круговима специјалиста за јавно здравље, и које никада у модерно време нису ни покушане да се примене на читаве градове, а камоли на целе државе. У исто време, Тедрос је, занимљиво, критиковао друге земље које су намеравале да блокирају летове за Кину како би обуздале ту чудну нову болест, што је довело до оптужби да је неоправдано бранио Кину.
      Прва три случаја су званично пријављена у Вухану 27. децембра 2019. године, пун месец раније. Сви случајеви су дијагностиковани као упала плућа узрокована „новом“ формом САРС коронавируса. Важно је напоменути да је највеће кретање људи у години, кинеска лунарна Нова година и Пролећни фестивал, током које неких 400 милиона људи путује по земљи, било између 17. јануара и осмог фебруара. Двадесет трећег јануара, у два сата после поноћи, два дана пре званичног почетка новогодишње прославе, власти у Вухану су објавиле карантин без преседана за цео град од 11 милиона људи, који ступа на снагу у 10 сати пре подне истог дана. До тада су стотине хиљада људи, ако не и милиони, побегли из града у паници како би избегли карантин.
      До тренутка када је СЗО објавила PHIEC, изгубљене су драгоцене недеље у сузбијању болести. Па ипак, Тедрос је похвалио кинеске мере „без преседана“ и критиковао друге земље због „стигматизације“ Кине у форми ограничавања путовања. Поводом ширења COVID-19 у Вухану и недоумице зашто оно није означено као пандемија, портпарол СЗО, Тарик Јашаревић, је рекао: „Не постоји званична категорија (за пандемију)… СЗО не користи стари систем са шест фаза– који се састоји од фазе један (нема извештаја о животињском грипу који изазива инфекцију код људи), до фазе шест (пандемија) – са којом су неки људи упознати током Х1Н1 епидемије 2009.“

      Генерални директор СЗО Тедрос Адханом Гебрејесус са сарадницима проглашава глобалну пандемију вируса COVID-19 на конференцији за медије у седишту СЗО, Женева, 11. март 2020. (Фото: FABRICE COFFRINI/AFP/Getty Images) Након тога, сасвим неочекивано, 11. марта, Тедрос Адханом најављује по први пут да СЗО нову болест изазвану коронавирусом, сада преименовану у COVID-19, назива „глобалном пандемијом“. У том тренутку СЗО наводи да има 118 хиљада случајева у 114 земаља, са 4.291 умрлих.
      ЛАЖНА ПАНДЕМИЈА Х1Н1
      СЗО је одлучила да престане да користи термин пандемија због фијаска и скандала из 2009. године када је прогласила лажну глобалну пандемију Х1Н1 „свињског грипа“. Разлог је показатељ ендемске корупције којој је склона СЗО. Само неколико недеља пре него што су се 2009. појавили први извештаји о мексичком детету зараженом новим Х1Н1 вирусом „свињског грипа“, СЗО је на дискретан начин изменила традиционалну дефиницију пандемије. Од тог тренутка више није било потребно да одређена болест буде екстремно распрострањена у много земаља, екстремно смртоносна и опасна по здравље. Потребно је било само да буде широко распрострањена, попут сезонског грипа, да би „експерти“ СЗО прогласили пандемију. Симптоми Х1Н1 су били исти као код јаче прехладе.
      Када је тадашњи генерални директор СЗО, др Маргарет Чен, хитно прогласила фазу шест глобалне пандемије, то је био окидач за националне ванредне здравствене програме који су подразумевали набавке вакцина за Х1Н1, вредне више милијарди долара. На крају сезоне 2009. се испоставило да је смртност од Х1Н1 незнатна у односу на смртност од обичног сезонског грипа. Тада je председавајући Парламентарне скупштине Савета Европе био др Волфганг Водарг, специјалиста пулмолог. Он је 2009. затражио истрагу поводом конфликта интереса везаних за реакцију ЕУ на пандемију свињског грипа. Холандски парламент је такође открио да је професор Алберт Остерхаус са Универзитета Еразмус, особа која је била у центру пажње због светске пандемије свињског грипа Х1Н1 из 2009. године као кључни саветник СЗО у вези грипа, био у позицији да лично профитира од продаје вакцина наводно намњењних за Х1Н1 у износу од неколико милијарди евра.
      И многи други научни експерти СЗО, који су саветовали др Маргарет Чен да прогласи пандемију, примали су новац директно или индиректно од великих компанија произвођача вакцина. укључујући ГлаксоСмитКлајн (GlaxoSmithKline – GSK), Новартис и друге главне произвођаче вакцина. Пандемија проглашена од СЗО је била лажна. Сезона 2009/2010. је имала само благо присуство сезонског грипа у односу на просечна забележена стања. Фармацеутски гиганти су инкасирали милијарде у тој превари.
      Тек након скандала са лажном пандемијом из 2009. године СЗО је престала да користи шестофазну пандемију и определила се за потпуно нејасан и збуњујући израз PHIEC. Али сада су Тедрос и СЗО самовољно одлучили да поново уведу термин пандемија, истовремено признајући да још увек раде на новој дефиницији тог појма. Израз пандемија је јачи окидач страха од израза PHIEC.
      СУКОБ ИНТЕРЕСА
      Упркос великим скандалима из 2009/2010. који су повезивали фармацеутску индустрију са СЗО, данашња СЗО, под вођством Тедроса, није учинила готово ништа да искорени корупцију и сукоб интереса. Садашња Научно-саветодавна група експерата СЗО (Scientific Advisory Group of Experts – SAGE) је пуна чланова који примају „значајне финансијске“ донације од великих произвођача вакцина, Фондације Била и Мелинде Гејтс или Велкам траста (Wellcome Trust).
        У најновијем билтену СЗО, од 15 чланова, најмање осморо је пријавило директан интерес или потенцијални конфликт интереса. У готово сваком од ових осам случајева значајан финансијски фактор представљају Фондација Била и Мелинде Гејтс, Мерк и партнери (MSD), Гави, вакцинашка алијанса (вакцинашка група финансирана од стране Гејтса), BMGF глобални здравствени научно-саветоавни одбор, Фајзер, Нововакс, GSK, Новартис, Гилеад, и други водећи играчи на тржишту фармацеутских вакцина. Толико о независној научној објективности СЗО.
      Чињеница да многи од чланова SAGE имају финансијске везе са Гејтс фондацијом казује много тога, премда то није изненађујуће. Данас већину финансија за СЗО не обезбеђују чланице УН, већ такозвано „јавно-приватно партнерство“ у којем доминирају приватне компаније за производњу вакцина, које су део групе Бил Гејтсових спонзорских ентитета.

      Бил и Мелинда Гејтс током годишњег обраћања јавности 2015. године (Фото: EMMANUEL DUNAND/AFP/Getty Images) У последњем доступном финансијском извештају СЗО, од 31. децембра 2017. године, мало више од половине износа буџета СЗО од преко две милијарде долара, су уплате приватних донатора или спољашњих агенција као што су Светска банка или ЕУ. Далеко највећи приватни или невладини финансијери СЗО су Фондација Била и Мелинде Гејтс, заједно са вакцинашком алијансом Гави, коју такође финансирају Гејтсови, као и Глобални фонд за борбу против AIDS-а, туберкулозе и маларије, такође инициран од стране Била Гејтса. Ова три фонда су уплатила више од 474 милиона долара у буџет СЗО. Само Фондација Била и Мелинде Гејтс је уплатила невероватних 324,654,317 долара. Поређења ради, највећи државни донатор СЗО, влада САД, је уплатила 401 милион.
      Међу осталим приватним донаторима налазимо водеће светске произвођаче вакцина и лекова укључујући Гилиад Сајенсис (који тренутно покушава да прогура свој лек за COVID-19), ГлаксоСмитКлајн, Хофман ла Рош, Санофи Пастер, Мерк Шарп и Дом Чибреј и Бајер. Произвођачи лекова су дали десетине милиона долара СЗО у 2017. Ова подршка приватне про-вакцинашке индустрије агенди СЗО путем Гејтс фондације и фармацеутске индустрије је више од тек простог сукоба интереса. То је де факто узурпација једне агенције УН која је одговорна за координацију светског одговора на изазове епидемија и болести. Штавише, Гејтс фондација, која је највећа на свету са 50 милијарди долара капитала, инвестира своје од пореза изузете доларе у исте те произвођаче вакцина, попут Мерка, Новартиса, Фајзера, GSK-а.
      С обзиром на овакву позадину не треба да чуди да је етиопски политичар, Тедрос Адханом, постао директор СЗО 2017. Тедрос је први директор СЗО који није доктор медицине, упркос његовом инсистирању на коришћењу докторске титуле. Његов докторат из области филозофије здравља заједнице тиче се „истраживања о утицају брана на преношење маларије у региону Тиграј у Етиопији“. Тедрос, који је до 2016. године био етиопски министар спољних послова, упознао је Била Гејтса када је био министар здравља Етиопије и када је постао председник управног одбора Глобалног фонда за борбу против HIV/AIDS, туберкулозе и маларије, повезаног са Гејтсом.
      Под Тедросовим руководством, злогласна корупција и конфликти интереса у СЗО су настављени, чак су и порасли. Према недавном извештају Аустралијског информационог јавног сервиса, у 2018. и 2019. под Тедросовим руководством Програм за здравствена ванредна стања СЗО ( иначе задужен за глобални одговор на пандемију вируса COVID-19) бива означен као високо ризичан, уз констатацију да „неуспех у адекватном финасирању програма и операција у ванредним околностима ризикује да резултати на националном нивоу буду неадекватни“. Извештај аустралијског јавног сервиса такође наводи да је приметно „повећање оптужби за унутрашњу корупцију у целој организацији, при чему је откривено више шема за проневере великих сума новца од овог међународног органа“. Нимало охрабрујуће.

      Почетком марта, Универзитет Оксфорд престао је да користи податке о COVID-19 добијене од СЗО, због поновљених грешака и непоузданости које је СЗО одбила да исправи. Протоколи СЗО за тестирање на COVID-19 су од стране различитих земаља, укључујући и Финску, наведени као пример непоузданости због лажно-позитивних тестова и других дефеката. То је СЗО на коју се сада ослањамо да нас води кроз најгору здравствену кризу у протеклих 100 година.
       
      Ф. Вилијам Енгдал је саветник за стратешке ризике и предавач. Дипломирани је политиколог са Универзитета Принстон и аутор више бестселера о нафти и геополитици
       
      Превод: Иван Лукић/Нови Стандард
       
      Насловна фотографија: Fabrice Coffrini/AFP/Getty Images
       
      Извор New Eastern Outlook
      https://www.standard.rs/2020/04/13/mozemo-li-verovati-svetskoj-zdravstvenoj-organizaciji/
    • Од Ćiriličar,
      RATKO DMITROVIĆ: Mogu li Srbi da prežive bitku o kojoj se ne priča?
      Tako je, obratite pažnju, uoči dolaska Rolingstonsa u Beograd, jedan od poklonika ove engleske grupe, fan religijskog tipa, inače samozvani srpski publicista, napisao da nakon Džegerove svirke u Beogradu, u Srbiji ništa više neće biti isto. Šta u Srbiji nije isto nakon Rolingstonsa? Ne znam koji dan beše kad su svirali, uzmimo nedelja, pa šta to u ponedeljak u Beogradu, Apatinu, Surdulici, Čačku… nije bilo isto. Ili u sredu, ili mesec, godinu kasnije?
      Tako je i ovih dana. Kad koroni zavrnemo šiju, vele srpski futuristi, ovde ništa više neće biti isto. Majstori, sve će, na žalost, da bude na svom mestu, sve isto kao što je bilo pre virusa.
       

      Piše: Ratko Dmitrović
      Među desetinama “dosetki”, verbalnih stereotipa kojima se služe srpski javni delatnici, novinari, analitičari…postoji jedna rečenica, često je čujemo, koja glasi: “Posle ovoga u Srbiji ništa više neće biti isto”.
      Svašta mogu da izdržim, naviklo se, ali kad neko izgovori citirano, želudac mi proradi. Ne postoji ništa besmislenije od ove rečenice. Upotrebljava se, valjda, u želji da određeni događaj, proces, dobije dodatnu vrednost, značaj, ko zna šta. Tako je, obratite pažnju, uoči dolaska Rolingstonsa u Beograd, jedan od poklonika ove engleske grupe, fan religijskog tipa, inače samozvani srpski publicista, napisao da nakon Džegerove svirke u Beogradu, u Srbiji ništa više neće biti isto. Šta u Srbiji nije isto nakon Rolingstonsa? Ne znam koji dan beše kad su svirali, uzmimo nedelja, pa šta to u ponedeljak u Beogradu, Apatinu, Surdulici, Čačku… nije bilo isto. Ili u sredu, ili mesec, godinu kasnije?
      Tako je i ovih dana. Kad koroni zavrnemo šiju, vele srpski futuristi, ovde ništa više neće biti isto. Majstori, sve će, na žalost, da bude na svom mestu, sve isto kao što je bilo pre virusa.
      Ovde se ništa ne menja, niti će, i zato Srbi tonu u živi pesak, odavno potpuno nesvesni da im se to događa.
      Ostavimo politiku, ona je kod Srba, kao i u većem delu sveta, ista; u miru i nemiru, pre i posle velikih događaja, ratova, pandemija, odlazaka u svemir, poplava, seoba, ona je univerzalna disciplina, a promenjiva je (dugoročno) u meri količine i snage kulture koja joj se suprostavlja.
      Tvrdim li ja to da nas, kao naciju, samo kultura može da spase? Da, samo kultura. U najširem smislu tog pojma.
      Sve dođe i prođe. Samo su mene večne, ali šta posle? Koje su naše vrednosne vertikale? Šta nam je sveto, bilo, jeste i zanavek?
      Koje istinske junake nismo izvrgli ruglu?
      Imamo li ličnost čiji su život i delo za sve nas neupitni?
      Na koga, na šta se osloniti kad svi fizički oslonci popucaju?
      Sećamo li se, odajemo li poštu, poklanim precima? Ali, to nije kultura, već čujem! Itekako, to je kultura sećanja, na njoj sve počiva.
      Proteklih decenija, tamo od, gle paradoksa, uvođenja višestranačja, skidali smo ciglu po ciglu iz stubova na kojima trajemo. Dodirujemo ledinu. Vidimo sve manje, jer smo sve niže.
      Pa nije valjda ona, komunistička, država bila bolja? U mnogočemu jeste, u ovome svakako. Neuporedivo bolja; veliki romani, književnost uopšte, nezaboravne predstave, kult pozorišta, festivali, slikarstvo, filmska, televizijska, književna kritika, časopisi za kulturu, monografije, polemike, filozofske rasprave, umovi pred kojima su otvarane sve granice i sva vrata. Znalo se šta valja a šta ne valja. Ovo drugo nije prelazilo prag kuće samozvanog umetnika ili je bila podzemna pop-kultura. Za seoske vašare i drumska svratišta. Ali, bilo je ideološkog đubreta umotanog u formu pripovetke, romana, filma… Da, bilo je, ali se znalo da je đubre, i znalo se ko i zašto to đubre iznosi na trpezu.
      Šta se danas zna? S kojom i kakvom umetnošću, u kakvoj kulturi, odrastaju naša deca, čime se hrani naša omladina, ovi koji će, po zakonu prirode, sutra preuzeti volan i menjač države Srbije?
      Ko od njih sluša Dragana Stojnića, Nadu Knežević, Lolu Novaković, Arsena Dedića…? Čuli su, pretpostavljam, za Cuneta Gojkovića, a znaju li bar pet pesama koje je snimio? Znaju li ko je bio Sava Jeremić? Aleksandar Šišić?
      Čitaju li Dučića, Rakića, Ilića, Pandurevića?
      Šta im znače imena Svete Vukovića ili Dragiše Nedovića? Koje su pesme njihove mladosti? I da li su to pesme? Da li je, ovo što slušaju, muzika? Ovo što im se u ogromnim količinama servira sa važnih ekrana.
      Jedna od definicija kulture kaže da je to stvaralaštvo retkih, odabranih, ljudi sa božanskom česticom. Umetnici stvaraju ono što drugi ne mogu, ne znaju, nije im dato.
      Svako može da stvara ovo što danas u Srbiji tretiramo kao savremenu muziku. Svako, bez izuzetka. Tu ne treba talenat, niti ga ko traži. To je kompjutersko i glasovno zavijanje. Tekstove piše ko hoće, ko ima vremena i volje.
      Ali, nije to glavni problem. Muka dolazi otuda što su diletanti, ambiciozni a netalentovani, preuzeli ne samo muzičku kulturu, već kulturu Srba uopšte. Kapa dole pred izuzecima ali oni su na margini, po hodnicima, u polumraku. Pred kamerama, na pozornicama, uglavnom su ovi što pojma nemaju ni o čemu, počev od padeža. Njihova skala vrednosti je broj pregleda na društvenim mrežama, količina plastike u gubicama i grudima i udaljenost destinacija sa kojih šalju slike, razgaćeni i preplanuli.
      Snimamo filmove i televizijske serijale po uzoru na ono što dolazi iz inostranstva. Samo su toponimi i imena drugačiji. Nekoliko žanrovskih šablona, sa unapred poznatim raspletom. Gde smo mi? Naša istorija, velikani? Mali ljudi, naši, prepoznatljivi u prvom kadru?
      Šta je danas srpska književnost? Ko su perjanice? Talenat je proteran, nepoželjan. Talentovanom može pasti na pamet da se pozabavi nacionalnom temom. Dominiraju po medijima, i niko im ništa ne može, niti sme, ovi što zapišavaju svaki srpski predznak a vazdižu evropejstvo i jugoslovenstvo. Mera literarnog “talenta” u Srbiji odavno je politički stav autora. Taj stav je poznat; “Srbija je kriva za sve. Srbi su razbili Jugoslaviju. Srbija mora da prođe kroz katarzu. Srbija je faktor nestabilnosti na Balkanu”. Ko ovo ponavlja, ništa mu drugo ne treba. Kakav crni talenat?
      Ko još u Srbiji uči mlade da je slikarstvo, gle čuda, slika; pejzaž, portret, mrtva priroda. Da su vajari oni koji zaista vajaju, oblikuju kamen, glinu. U ovom domenu umetnosti odavno su primat uzeli (nimalo slučajno, dato im je) sastavljači instalacija. To je srpska savremena umetnost; stare palete, vodovodne cevi, felne točkova, wc-šolje, žive svinje, bodljikava žica, lanci na kojima vise kosturi. Ko misli da je ovo obično sranje, taj je u problemu, posebno ako to i kaže.
      Cilj je da se u Srbima ubije osećaj za lepo. Za umetnost. Za spas.
      Kakav boljitak očekujemo kad 95 odsto naše dece i omladine zna ko su Jeca, Kija, Ceca, Luna, Maja, Buba Koreli, …ali pojma nemaju ko je Milunka Savić. O prvima znaju sve, o Milunki ne znaju ništa.
      U Srbiji, putem mas-medija, prostitutke drže predavanja o moralu, one su idoli naše dece. One su na naslovnim stranama, po zidovima dečjih soba.
      U Srbiji je odavno sramota, i priličan rizik, spominjati nacionalnu prošlost, ličnosti sa kojima bi se ponosila svaka nacija.
      U Srbiji je stvorena atmosfera u kojoj je, blago rečeno, neprimereno deklarisati se kao Srbin. Antisrbizam postaje ideologija.
      Znamo li šta se krije iza imena Deževa i gde je to?
      U Srbiji odavno, puni novca i raznih privilegija, žive spodobe čija je osnovna delatnost silovanje svake nacionalne ideje.
      I kažete da posle korona virusa ništa više u Srbiji neće biti isto. Sve će ostati isto, dragi moji, jer neko je odavno shvatio da se presudan udarac Srbima može zadati samo na polju kulture.
      Znači, nema spasa. Ima, ali to je druga, teška i složena tema.
       
      Ratko Dmitrović
      INTERMAGAZIN
×
×
  • Креирај ново...