Jump to content

ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ: "Угледајмо се на Светог деспота Стефана Лазаревића и његову мајку!"

Оцени ову тему


Препоручена порука

На дан Светог деспота Стефана Лазаревића Његова Светост Патријарх српски Иринеј началствовао је светом архијерејском Литургијом у Вазнесењској цркви у центру Београда.

 

 

unnamed.png


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      *Која би била Ваша основна порука верницима поводом Васкрса, који и ове године, нажалост, због пандемије коронавируса обележавамо нешто другачије него иначе. Многи неће бити са својом породицом да се традиционално куцају јајима, а неки неће имати прилику ни да присуствују литургијама…

       
      Васкрсење Христово, најрадоснији и највећи празник који прослављамо, прилика је да још једампут сагледамо истину да то није тек неки догађај из давне прошлости већ да је Васкрсли Христос присутан међу нама у свим данима нашега живота. Свесни Спаситељеве присутности у нашим животима,  треба да се суочавамо  са  свим искушењима и недаћама, укључујући и актуелну светску недаћу коју је изазвао вирус ковид-19 (корона). Истина је да Васкрс већ по други пут дочекујемо у тешким околностима, суочени са епидемијом са којом наши лекари воде непрекидну и тешку борбу. Изгубљени животи, као последица пошасти, ненадокнадив су губитак не само за ближње и породице преминулих него и за целокупно друштво.
      Али, упркос свим искушењима свет ће, уз помоћ Божју, уз помоћ Васкрслога Христа, Победитеља смрти, победити корону. Сведоци смо да и лекари и надлежне власти ових  дана са више оптимизма гледају на недеље и месеце који предстоје. Србија, Богу хвала, располаже довољним медицинским капацитетима да помогне како народу у нашој држави тако и нашим сународницима и другим људима у суседним земљама. Надамо се да све иде полако набоље и да се назире крај. Зато ћемо на светој Литургији о Васкрсломе Христу, савршеном и једином истинском Лекару наших душа и тела, радосно појати: ,,Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши.“ Молитвено ћемо се сетити и јунака нашег доба, оних лекара и  медицинског особља који су својим пожртвовањем и човекољубљем исписали најлепше странице наше новије историје, као и браће и сестара наших, свих у Господу уснулих са вером у васкрсење и живот вечни. Наша Црква је током епидемије изгубила свога патријарха, тројицу архијереја, десетине свештеника и свештеномонаха и веома много верника. Али што на земљи изгубисмо, то на небесима добисмо! Добисмо живе молитвенике пред Васкрслим Господом…
       
      *Постоји мишљење да је Бог у свет посало овај вирус као неку врсту искушења са којим ми треба да се изборимо. Како Ви гледате на то?
       
      Све што нам се догађа догађа се по божанском Промислу. Ништа није случајно ни бесциљно. Бог, Својом премудрошћу, све чини с разлогом, при чему нешто бива по вољи Његовој, а нешто по допуштењу Његовом, да би напослетку увек побеђивало добро, а никада зло, увек живот, а никада смрт. Ово што рекох важи и за болести, како појединачне тако и оне које захвате читави свет. Време страдања је и време сведочења Бога, време за истинску веру и богопознање, за љубав и доброту. Невоље и патње не треба тумачити искључиво као казну него као проверу, као испит, као духовни тест, па, самим тим, као позив на духовно оздрављење и спасење. Наш живот, дарован нам од Господа, Животодавца, треба да буде прожет вером, духовном трезвеношћу и разборитошћу.  Не треба да се бавимо нагађањима и предвиђањима већ да реалистички, одговорно и по савести промишљамо и сагледавамо последице онога што се догађа. 
       
      *Да ли смо се удаљили од Бога и да ли имате утисак да га се многи сете само онда када им буде тешко у животу?
       
      Погледамо ли штампу, телевизијске програме, интернет… – стварно се стиче утисак да је савремени човек (ако под тим појмом подразумевамо човека западне културне парадигме) више отпао од Бога него претходни нараштаји. То је у великој мери чињеница и истина, али не и потпуно нова чињеница ни коначна истина. У људском роду вера постоји од искони, откако постоји човек, а безбоштво – откако постоји грех. Већ у Светом Писму Старога Завета, вековима пре Христа, сусрећемо сетну констатацију: ,,Рече безумник у срцу својему: нема Бога“. Осим тога, по старом хришћанском схватању, данас занемареном, безбоштво није само порицање Бога или одрицање од Бога него и живот без Бога, живот без осећања реалног присуства Божјег у свету, овде и сада, у нама и међу нама. Нема много вајде од тога да Бога признајемо, а да Га не познајемо, да Га доживљавамо као неког ,,врхунског архитекту“ који је свет створио, па га онда оставио да живи како хоће, да се сналази како зна и уме. Вера је беживотна ако није жива, ако је само теорија, а не и пракса.
      Неки људи, дакле, живе без Бога, више привидно него стварно; неки живе час са Богом, а час без Њега у свом искуству, а неки по древном и мудром хришћанском правилу да се Бога треба сећати чешће него што удишемо ваздух. Отуд, чини ми се, није ни чудо да се Бога лакше и чешће сећамо када нам је у животу тешко. Што би народ рекао, без невоље нема богомоље. Тако је, изгледа, било и у оним давно прохујалим вековима кад је ова изрека или пословица настала, тако је и данас. Данас је, по свему судећи, ипак више богоодступништва или пак површне, само декларативне побожности него што је то доскора био случај, бар у православним народима хришћанскога света.
      Али у Светом Писму Новога Завета читамо да је већи Онај Који је у нама него онај који је у палом, огреховљеном свету, тојест да је Бог већи и јачи од сатане, Добро од зла, Живот од смрти, Светлост од таме, Љубав од самољубља… То значи: маколико да је понекад слаба наша вера и млак наш живот по вери, Бог не оставља Своје створење, Своју створену живу икону, човека. ,,Ја сам с вама у све дане до свршетка века“, поручује нам Христос одмах после Свога Васкрсења. Једно од имена Њему датих јесте и име Емануил, у преводу с нама је Бог. Духовна криза наше епохе не мора нужно да буде трагична. Криза је и прилика, шанса, могућност и перспектива новог животног избора, избора који води у истинску слободу, избора који ће осмислити грехом и смрћу обесмишљени живот, једном речју – опредељења за Бога, за Христа, Васкрслог и Васкрситеља нас људи, за Емануила, Бога Који је увек ту, с нама, међу нама, у нама, нас ради и ради нашега спасења. Када то осетимо, – а свако од ће то у животу осетити, кад-тад, – лако ће наша ,,богомоља“ коју рађа невоља прерасти у непрестану молитву у ,,свако време и на свакоме месту“, у неућутни славопој Тројединоме Богу и љубави Његовој.
       
      * Наша Црква је недавно добила новог патријарха. Познато нам је да је Његова Светост Ваше духовно чедо и неретко је и сâм истицао да Вам је неизмерно захвалан на свему што сте учинили за њега. Како сте Ви лично доживели његов избор?
       
      Доживео сам га као израз историјске одговорности и јединства Светог Архијерејског Сабора наше Цркве, јединства које је израз и јемство јединства Цркве као целине. Осећам потребу и дужност да поменем и то да је Српска Православна Црква, под мудрим руковођењем блажене успомене патријарха Иринеја, током последње деценије обогаћена новим архијерејима, младим и образованим, спремним да се ухвате у коштац са свим изазовима нашег доба. Ми, старији епископи, настојаћемо да у мисији Цркве држимо корак са њима, а, када затреба, и да своје веће или мање искуство, духовно и животно, ставимо њима на располагање. Избор митрополита Порфирија за 46. српског патријарха видим као видљиви израз и доказ Божје љубави, као прави благослов за нашу Цркву и народ, као и за васељенско Православље. Сâм догађај избора новог предстојатеља Светосавске Цркве био је увеличан и тиме што се одиграо под сводовима величанственог Храма Светог Саве. Заиста, велики догађај на  величанственом месту!
       
      * Недавно сте говорили о једном чудном феномену. Рекли сте да би атеисти да прописују Цркви шта сме, а шта не сме, и да собом замене владике и свештенике! А да је у ствари на делу  најновији облик гоњења Цркве, незабележен у њеној историји. Коме смета Црква и шта је крајњи циљ онима који је прогоне?
       
      Нажалост, у сваком времену постоји известан број помрачених људи који остају упорни у свом безумном насртају на Бога и Цркву. Видели смо недавно пример: у Црној Гори је извршен покушај обесправљивања  Српске Цркве и одузимања њене имовине. Документ о томе цинично је назван Законом о слободи вероисповести. Законом о слободи орвеловски је означен безакони закон којим се хтело да буде поробљена највећа Црква у тој држави. Сада, нажалост, сличан цинични дух, кроз нацрт или предлог Закона о забрани  дискриминације, показују одређени припадници политичког естаблишмента и овде у Београду. Законом о забрани дискриминације, прикривено, али јасно и ригидно, забрањује се свештеницима, не само православнима, него свима, верским службеницима, вероучитељима и верницима, да ван храма и ван богослужења исповедају учење  Цркве или заједнице и своју веру. Одриче им се право да, у складу са учењем своје вере, укажу на погрешке код појединаца, одређених група или читавог друштва. Цинизам предлагачâ закона је можда и већи  него онај који су показали антицрквени кругови у Црној Гори. Код нас је, нажалост, на делу покушај да се, под фирмом забране дискриминације, ,,озакони“ масовна дискриминација Цркава и верских заједница, а то значи и већине грађана наше земље. То је недопустиво ако имало држимо до Устава своје земље, до Закона о Црквама и верским заједницама и до низа других позитивних законских регулатива. Показало се до сада да су наше државне власти зреле и одговорне и то улива наду и рађа очекивање да оне неће допустити да им буде подметнуто кукавичје јаје, и то, по свему судећи, због интересâ оних који не брину ни о коме ко овде живи.
      У навечерје Празника над празницима, Васкрсења Господњег, празника победе над смрћу, са љубављу и молитвом у срцу позивам све да се радујемо упркос искушењима, како бисмо сви заједно прославили  најрадоснији Празник и у своја срца примили речи: ,,Приђите, примите светлост од незалазне Светлости и прославите Христа, Васкрслог из мртвих!”
      Христос васкрсе! 
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке 
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Сматрам благословом Божјим што ми је пружена прилика да браћи муслиманима, који живе широм наше Отаџбине, упутим срдачне честитке поводом једног од највећих исламских празника – Рамазанског бајрама, са жељом да га, као и муслимани широм света, прославе у радости, миру, љубави и благостању.

       
      Моја радост je утолико већа што чиним исто оно што је још у тринаестом столећу чинио Свети Сава, када је посетио и склопио пријатељство са калифом Великог Вавилона, односно Багдада, и султаном Великог Египта, односно Каира. Тиме је Свети Сава указао будућим поколењима православних хришћана да са муслиманима треба да граде мир, сарадњу и пријатељство.
      Грађење оваквих односа посебно је важно у данима и месецима искушења због пандемије која је однела многе животе, изазвала патњу и страх, не бирајући да ли је неко хришћанин, муслиман или неке друге вере. Али зато човекољубиви поступци и међусобна помоћ у неприликама имају већи значај него заједничко весеље у временима када искушења нема.
      Стога ћу и ја настојати да заједно са духовним предводницима муслимана, који су и моји драги пријатељи, учествујем у изградњи братских односа између православних хришћана и муслимана. У име таквих односа, још једампут свим муслиманима који живе у нашој Отаџбини најсрдачније честитам празник Рамазански бајрам.
       
      АЕМ и Патријарх српски
      + Порфирије
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије стигао је 9. маја 2021. године, у посету Епархији далматинској. Са великом радошћу због доласка нашег духовног оца дочекао га је Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим са свештенством, те је служена доксологија у манастиру Крки.
      -ФОТОГАЛЕРИЈА-
      Владика Никодим се, том приликом, од срца захвалио Патријарху Порфирију, како на његовом доласку, тако и на труду којим је нас, Србе у Хрватској, вратио на карту постојања и учинио да људи знају за нас и да, након свих немилих дешавања која су се збила на овим просторима, мисле на нас и обилазе нас, као што је он то сада учинио.
      „Хоћу да Вам пожелим све најбоље у Вашем раду и да Вас прати сваки благослов, да Ви, као предстојатељ и духовни отац свих нас, наследите Царство Небеско и да се сви ми радујемо када се нађемо заједно пред лицем Господњим“, упутио је Епископ Никодим своје жеље Патријарху, те га замолио да нам се обрати и да нас поучи.
      „Велика је радост, и то не радост као проста емоција, него духовна, суштинска радост што данас, благодарећи Божијем промислу, али и љубави Вашој драги Владико имам прилику да дођем у ову свету обитељ, на место у коме је проповедао и сам апостол Павле. Радост је још већа чињеницом да долазимо у атмосфери радости Васкрсења Христовог. Кад год сам долазио раније, а и овога пута такође, осетио сам управо ту чињеницу да је Господ наш распети и васкрсли победио нашег највећег непријатеља и отворио пут неизмерној, неописивој, бескрајној радости присуства љубави Његове. Ту истину, ту радост, сваки пут сам осећао, кад год бих дошао овде и ево, хвала Богу, данас осећам још више него раније да тамо где постоје љубав, подвиг и труд васкрсавамо и ми, људи. Доказ за то заиста јесу ова светиња и ова Епархија која је кроз историју пролазила разна беспућа између Сциле и Харибде, искушења са свих могућих страна, некада чак и изнутра. Та искушења била су позив управо на крст Христов, на распеће и сведочење вере у Њега, зато је сваки пут то страдање водило у Васкрсење. Хвала Богу, то је и данас тако, без обзира на бројке и проценте који могу и да заварају. Можда нема толико православних на овим просторима колико је било не тако давно, али оно што је много важније, ту где су православни и колико год да их има, има заиста и православља, тј. има вере у Христа и у суштинску победу Цркве Христове са Њим и за Њега, а та победа увек значи победу љубави.
      Ово је место где није могуће избећи да будемо стављени на испит, где се потврђујемо да ли смо Христови, да ли припадамо Цркви, да ли верујемо аутентично и на православни начин или не. Ја дубоко осећам, на сваком кораку то видим, да наша Црква овде не само да има будућност, него има истинску и праву перспективу сведочења Христове љубави. Да бисмо могли ту љубав да сведочимо, а то се овде дешава, најпре мора да дође до самооткривања, самоспознаје и, хвала Богу, овде људи истински откривају сами себе, откривају суштину и срж свога постојања, а то је православна вера. У том процесу и у Христовој љубави дешава се максимално отварање према онима који су ту поред нас, а можда су за нијансу другачији, било да другачије верују или другачије гледају на нас и на нашу веру. Искључиво и само Христом, а то значи љубављу, истинским миром и надом можемо победити сваког врага, сваког непријатеља, па и онима који нас не познају онаквима какви јесмо можемо учинити да нас упознају и прихвате као своју браћу. Сви смо деца Божија и за сваког од нас  Господ наш и Спаситељ дошао је у овај свет, распео се и васкрсао, за сваког појединца независно од тога како се он поставља у односу на другога  и на самог Бога.
      Велика ми је радост што овде богословија функционише и на њу ће посебно бити усмерена наша пажња и брига. Сматрамо да је велики благослов што је она обновљена, јер овде, на изворима православља, добро је да се млади људи који се спремају за свештеничку службу напајају чистом, бистром водом предања. Радујем се, заиста неописиво, и због тога што кад год сам долазио овде гледајући ову земљу и камен, слушајући цвркут птица сваки пут сам осећао да је Бог наш жив и колико је наша вера уткана у сваки педаљ ових простора. То је увек у мени изазивало, не само љубав према Далмацији и људима у њој, него ме подстицало на дубинско размишљање о суштини и смислу нашега постојања, сам простор ме упућивао на Бога и на наш живот у Њему“, рекао је Патријарх Порфирије.
      Након службе у манастиру Крки Његова Светост обишао је шибенске храмове, те своју посету завршио шетњом овим лепим градом који је седиште наше Епархије. Велико хвала нашем Патријарху на посети и подршци коју нам указује и нека смо увек у његовим молитвама као што је он у нашим.
       
      Извор: Епархија далматинска

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије стигао је 9. маја 2021. године, у посету Епархији далматинској. Са великом радошћу због доласка нашег духовног оца дочекао га је Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим са свештенством, те је служена доксологија у манастиру Крки.
      -ФОТОГАЛЕРИЈА-
      Владика Никодим се, том приликом, од срца захвалио Патријарху Порфирију, како на његовом доласку, тако и на труду којим је нас, Србе у Хрватској, вратио на карту постојања и учинио да људи знају за нас и да, након свих немилих дешавања која су се збила на овим просторима, мисле на нас и обилазе нас, као што је он то сада учинио.
      „Хоћу да Вам пожелим све најбоље у Вашем раду и да Вас прати сваки благослов, да Ви, као предстојатељ и духовни отац свих нас, наследите Царство Небеско и да се сви ми радујемо када се нађемо заједно пред лицем Господњим“, упутио је Епископ Никодим своје жеље Патријарху, те га замолио да нам се обрати и да нас поучи.
      „Велика је радост, и то не радост као проста емоција, него духовна, суштинска радост што данас, благодарећи Божијем промислу, али и љубави Вашој драги Владико имам прилику да дођем у ову свету обитељ, на место у коме је проповедао и сам апостол Павле. Радост је још већа чињеницом да долазимо у атмосфери радости Васкрсења Христовог. Кад год сам долазио раније, а и овога пута такође, осетио сам управо ту чињеницу да је Господ наш распети и васкрсли победио нашег највећег непријатеља и отворио пут неизмерној, неописивој, бескрајној радости присуства љубави Његове. Ту истину, ту радост, сваки пут сам осећао, кад год бих дошао овде и ево, хвала Богу, данас осећам још више него раније да тамо где постоје љубав, подвиг и труд васкрсавамо и ми, људи. Доказ за то заиста јесу ова светиња и ова Епархија која је кроз историју пролазила разна беспућа између Сциле и Харибде, искушења са свих могућих страна, некада чак и изнутра. Та искушења била су позив управо на крст Христов, на распеће и сведочење вере у Њега, зато је сваки пут то страдање водило у Васкрсење. Хвала Богу, то је и данас тако, без обзира на бројке и проценте који могу и да заварају. Можда нема толико православних на овим просторима колико је било не тако давно, али оно што је много важније, ту где су православни и колико год да их има, има заиста и православља, тј. има вере у Христа и у суштинску победу Цркве Христове са Њим и за Њега, а та победа увек значи победу љубави.
      Ово је место где није могуће избећи да будемо стављени на испит, где се потврђујемо да ли смо Христови, да ли припадамо Цркви, да ли верујемо аутентично и на православни начин или не. Ја дубоко осећам, на сваком кораку то видим, да наша Црква овде не само да има будућност, него има истинску и праву перспективу сведочења Христове љубави. Да бисмо могли ту љубав да сведочимо, а то се овде дешава, најпре мора да дође до самооткривања, самоспознаје и, хвала Богу, овде људи истински откривају сами себе, откривају суштину и срж свога постојања, а то је православна вера. У том процесу и у Христовој љубави дешава се максимално отварање према онима који су ту поред нас, а можда су за нијансу другачији, било да другачије верују или другачије гледају на нас и на нашу веру. Искључиво и само Христом, а то значи љубављу, истинским миром и надом можемо победити сваког врага, сваког непријатеља, па и онима који нас не познају онаквима какви јесмо можемо учинити да нас упознају и прихвате као своју браћу. Сви смо деца Божија и за сваког од нас  Господ наш и Спаситељ дошао је у овај свет, распео се и васкрсао, за сваког појединца независно од тога како се он поставља у односу на другога  и на самог Бога.
      Велика ми је радост што овде богословија функционише и на њу ће посебно бити усмерена наша пажња и брига. Сматрамо да је велики благослов што је она обновљена, јер овде, на изворима православља, добро је да се млади људи који се спремају за свештеничку службу напајају чистом, бистром водом предања. Радујем се, заиста неописиво, и због тога што кад год сам долазио овде гледајући ову земљу и камен, слушајући цвркут птица сваки пут сам осећао да је Бог наш жив и колико је наша вера уткана у сваки педаљ ових простора. То је увек у мени изазивало, не само љубав према Далмацији и људима у њој, него ме подстицало на дубинско размишљање о суштини и смислу нашега постојања, сам простор ме упућивао на Бога и на наш живот у Њему“, рекао је Патријарх Порфирије.
      Након службе у манастиру Крки Његова Светост обишао је шибенске храмове, те своју посету завршио шетњом овим лепим градом који је седиште наше Епархије. Велико хвала нашем Патријарху на посети и подршци коју нам указује и нека смо увек у његовим молитвама као што је он у нашим.
       
      Извор: Епархија далматинска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Литургија позната под именом Светог Апостола и еванђелиста Марка, није написана од њега, али је усмено, светопредањски, не без разлога остала под његовим именом и била најважнија Литургија на грчком језику у Александрији и Египту, где је Свети Марко основао прву Цркву. У седамдесет првом издању емисије „Светотајинско богословљеˮ пажњу смо посветили управо овој Литургији, трудећи се да јасно и недвосмислено приближимо њен историјат, последовање и значај.      Из климе Александријске Патријаршије, Цркве Светог апостола Марка, потиче Литургија која носи његово име, која је до XIV века била главна Литургија египатске Цркве. Има све карактеристике које су својствене Египту: помињање патријарха александријског, наглашено поштовање према личности Светог Апостола Марка, помињање реке Нила и пољопривредних култура које од ње зависе...    Литургија Светог Апостола Марка је била уобичајена Литургија Александријске Цркве и Цркве целог Египта од самог почетка па све до 13. века. Поред ње паралелно су се служиле и литургије: Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Јерусалимска Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег. На крају су ову древну Маркову Литургију сасвим потисле две византијске литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста. Она се сада у Александрији служи само једном годишње, на дан свештеног спомена на Светог Апостола и еванђелиста Марка, 25. априла / 8. маја.    Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић       Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...