Jump to content

Тужни пут жена новомученика и исповедника Руских

Оцени ову тему


Препоручена порука

Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ.

                                                                                                                                         Пс. 33,19

                                                             Прођосмо кроз огањ и воду, и извео си нас у починак.

                                                                                                                                         Пс. 65, 12

 

54134.p.jpg
Жене руских новомученика и исповедника су прошле тежак и тужан пут. Оне су носиле велики подвиг усред безбожног света, подижући своју децу и трпећи оскудицу, угњетавања власти, глад и сиромаштво.

 

Пролазећи свој крсни пут, уз повремену клонулост духа и тугу, оне не само да нису показивале слабост већ су налазиле у себи и снагу да се моле Богу и славе Га. Како су као такве опстале? Како су остале верне Христу? О томе говори наш чланак.

У породици познатог московског свештеника и даровитог проповедника, о. Михаила Шика, након његовог првог хапшења беше остало троје деце. Оставши готово без средстава за живот, његова попадија је морала да путује са својом шестомесечном ћеркицом из Сергијевог Посада за Москву због посла. Остваљала би девојчицу код рођака, а онда би јурила у Историјски музеј, где је радила као водич. После посла се са намирницама и пеленама у ранцу, и малом ћерком у наручју, свакодневно враћала натраг у Посад. Униније њој није било својствено – пише њена ћерка Јелисавета у својим белешкама – Након мог рођења мама је овако писала оцу у затвор: Нека би ти Бог дао стрпљења да издржиш. А ја се кроз чежњу за тобом осећам безмерно срећном због тебе, и знам да је пред нама радост сусрета, и верујем да нам се она неће одузети, и молим се само да је ми сами не покваримо... Отац Михаил је стрељан 1937. године на стрелишту Бутово у близини Москве. Супруга Наталија га је тражила по разним затворима, и не знајући још ништа о његовој судбини, написала му је пред смрт дирљиво опроштајно писмо: Драги мој, непроцењиви пријатељу! Ето, већ је прошло и моје последње пролеће. А где си ти? Твоја судбина је и даље загонетна и мистериозна. Још увек се назире трачак наде да ћеш се вратити. Међутим, ми се више нећемо срести, а тако сам желела да те дочекам. Но, због тога не треба очајавати. Да смо се срели, још би нам теже пао растанак, а мени је време... Твоје име је за децу светиња. Молитве за тебе – најинтимнија ствар која их уједињује. Ја им понекад нешто причам, да не би у њиховом сећању избледиле црте твог духовног лика.

Сећање на драгу особу је увек у срцу оног који воли, па чак и кад се налази у предворју смрти – све мисли су само њој упућене. Не можеш да престанеш да се дивиш висини духа и благочестивим односима међу овим светим људима. Међу њима је била она љубав, која, по речима апостола Павла, никада не престаје (1 Кор. 13, 8) и пресељава се у вечност.

Попадија Александра Сергејевна Голишева је чувала последње писмо оца Николаја иза иконâ, као светињу. У овој опроштајној свештениковој забелешци, коју је написао у затвору непосредно пред смрт, открива се његово невероватно смирење и безгранична љубав према породици. За мене се не секирајте... – пише отац Николај. Знајући шта га очекује („ако икако преживим“), настављао је: Бринем за вас. Ви немате ништа... Последње речи забелешке су скоро као молитва: Бог нека вас чува, драги моји. Будите јаки и молите се за мене, не памтите ме се по злу... Опростите ми Христа ради... Љубим вас и молим Бога, да вас Он сачува. Немојте заборавити Бога, Богородицу и светог Николаја, чијем вас заступништву предајем. Ваш татица – који вас воли до гроба.

Свети Игњатије (Брјанчанинов) је о љубави, као о великом Божијем дару, писао: И дају се људима људи привремено по плоти и заувек по духу. Ова љубав чини чуда, јер она и након смрти дарује вољеним душама могућност да опште.

Свештеномученик Василије Надеждин у последњем писму из Соловецког логора оставља својој супрузи, може се рећи, као неко духовно завештање: Благосиљам те за твоју љубав, за пријатељство, за твоју оданост мени... Нека буде воља Божија! Ми ћемо дочекати радосни сусрет у светлом Царству љубави и радости, где више нико неће моћи да нас растави – и ти ћеш ми онда испричати како си проживела живот без мене, како си успела хришћански да васпиташ нашу децу, како ти је пошло за руком да им створиш аверзију и гађење према мрачном безбожном погледу на свет, и да у њихова срца утиснеш светли Христов лик...

Попадија свештеника Сергија Сидорова, који је последње године свог служења провео у Владимирске области, није морала да пише захтеве Народном комесеријату унутрашњих послова да би сазнала о судбини свог мужа: он је, по сведочењу ћерке Вере, сам саопштио својој супрузи у сну о смрти. Таква комуникација је могућа под условом да људи живе истим духовним животом, и да он сав буде испуњен Богом.

Попадија свештеномученика Илије Четверухина, московског свештеника који је умро у логору на Вишеру 1932. године, присећа се речи из канона Свете Педесетнице: Растанка вам неће бити, о пријатељи. Скоро ће петнаест година откако је мој о. Илија отишао Господу – пише Јевгенија Леонидовна – али ја не осећам да сам растављена од њега. Ми дословно настављамо да живимо један живот. Често када пролазим кроз неке недаће чујем у себи његов охрабрујући глас: „Ништа се не брини, мајчице, ти си мој јунак“. Тако је он мени знао да каже, након чега ми је одмах постајало лакше. А уколико радим нешто погрешно, тј. не онако како би он хтео, видим у сну као да је негде далеко од мене и болно стеже срце.

Било је случајева када су се мученици старали о подизању своје деце и након смрти. Присећа се ћерка оца Михаила Шика: Мајка је одмах после татиног хапшења отказала претплату на „Пионирску истину“, наводећи да ју је у сну отац критиковао због ње, будући да сваки човек наручује лист своје странке, а ми се овој „странци“ нисмо припадали.

Одрицања и туге нас уче да изнова процењујемо однос према земаљским вредностима и душевним, тј. световним привезаностима. Протојереј Илија Четверухин је пре хапшења волео дуго да седи у библиотеци, и за то време породица није смела да га узнемирава. Касније је он признао свом сину: Драги моји, љубав према књигама ми је сметала да вас на прави начин волим. И протиници је такође писао: Опрости ми ако сам ја своју љубав делио између тебе и библиотеке. Ти си сада за мене – једино благо. Ох, како ја чезнем за тобом! – каже он у другом писму – Ни за слободом, ни за кућом, ни за књигама, само за тобом! Када би ти била овде поред мене, ја бих био срећан!

Понекад су породице свештеника трпеле оскудицу и у оном најосновнијем. Ћерка свештеномученика Димитрија Кедроливанског, из села Круги Јегорјевског рејона, носила је хаљину сашивену од очеве мантије. А у породици тверског свештеномученика Николаја Морковкина је било шесторо деце када су власти, опорезујући их претераним порезом, одлучиле да заплене и зимску памучну баћушкину мантију, коју је матушка желела да прекроји кћеркама у капут. Родитељско срце је уздрхтало. Ето управо те ствари моја жена и ја смо одлучили да не дајемо, ради дечије заштите – причао је касније отац Николај. Због тога су свештеника и његову попадију послали у изгнанство, оставивши децу саму. Касније ће баћушка, из затвора, написати у писму следеће: Сада сам постао богатији, али не оним пролазним што трули и распада се, него оним што остаје до гроба, тојест богатством духовног живота. О својој супрузи он је говорио: Мислио сам да она неће преживети такав, како се нашем поимању чини – тежак крст ... Међутим, сваком ко верује у Бога крст се даје према снази, и сваком човеку који има веру макар и као зрно горушичино, све је могуће.

Свештеномученик Илија Четверухин је непосредно пред смрт рекао својој жени приликом сусрета у логору: Овде пролазим кроз другу духовну академију, без које ме не би пустили у Царство Небеско.

Невероватне су постојаност и храброст, са којима су прихватале искушења многе породице свештеника. Њих духовно сиромаштво у спољашњем окружењу није тиштило ни огорчавало. Ћерка оца Сергеја Сидорова Вера, присећа се како је њена мајка, смејући се, њихову собу називала „брлог“. Родитељи су спавали на поду, покривајући се чим пре стигну, јер су јоргани и чаршави били веома истрошени; сва њихова одећа је висила на ексерима, а ствари од четворо деце, која су спавала на клупи и креветима, чувале су се у пакетима од пошиљки. Једном се у њихову собу ушуњао лопов. Видевши такву беду, он се озбиљно посрами. Приметивши матушку Татјану која је утом промицала, он само рече: „Нема треба да се плашите оскудице, све ће се решити“.

Страдања су челичила дух тих људи, уздизала их изнад мирске сујете и ослобађала од земаљских брига.

Једном су оца Сергија питали како је, поред тако велике породице, одлучио да постане свештеник. Ако би њега „повели“, коме би онда он оставио своју децу? Отац Сергије је одговорио: Царици Небеској. Ако ја страдам, то ће бити за Њеног Сина. Ви дакле допуштате могућност да ће Она оставити моју децу? Никад! Спасиће их и заштитити. Два месеца касније оца Сергија су ухапсили, и он је погубљен. Али се очева вера у то да ће Царица Небеска спасити и заштитити његову децу, обистинила – писала је његова старија кћерка Вера. – Колико је у то време било уништених породица. Одвели би мужа, затим жену, а децу дали у сиротиште, да забораве све што је везано са њиховом породицом – њена предања и њене светиње. Нас нису дирали, иако су многе жене свештеника послали у логоре.

У житијима светих новомученика често се срећу моменти, када их њихове попадије умољавају да зарад породице промене место службе или да се преоријентишу на обичан посао, напустивши служење Богу. Али не треба их осуђивати за тај природни страх за себе и своју децу. Није срамота бојати се – каже отац Сергије Сидоров – сви смо ми људи, а људи су слаби, али не треба показати слабост. Па Бог је сигурно са нама, и он нас нигде неће оставити.

Чувени песник 19. века, А. Н. Мајков је писао:

Што тамнија је ноћ, то светлије су звезде,

Што дубља је туга, то ближе је Бог.

И, заиста, Бог није остављао те људе у најтежим околностима. Вера им је помогала да их преживе и у исти мах творила чуда. Уистину онај који се узда у милост Госпоњу у њој и изобилује.

Сећам се, то је било на око шест месеци после хапшења оца – пише Вера Сидорова. – Били смо у великој оскудици, будући да нисмо имали ни пребијене копејке, а дугови на све стране. Мама је седела на кревету и дојила тромесечног Серјожу (пето дете, које никада није ни видело свог оца), а ја сам се нечим другим занимала. Одједном ми мама рече: Вера, погледај испод веша у сандуку, можда је тамо случајно преостао макар још један замотуљак... Замотуљкомсмо ми називали сићу увијену у парче папира, коју је отац добијао за служење. У њима су били и бакарни и сребрни новчићи. Али ја сам знала да у нашем једином сандуку, у ком смо држали одећу...одавно већ ништа нема. Рекла сам то мами, а она ми је на то одговорила: Помоли се Николају Угоднику. Он је покровитељ породице Сидоров, а ти си дете, он ће боље тебе да чује и онда нам можда и помогне. Затражи да ти пошаље замотуљке. Ја сам се тихо помолила, отворила сандук и почела да претурам по нашим изузетно старим и поцепаним кошуљама и чаршавима. И наједном – још ми се срце стеже – повиках мами: Замотуљак! Почех да га одмотавам, кад у њему новчићи од по двадесет копејки! Наставих даље да тражим, кад имам шта видети: један, други и трећи замотуљак у ћошковима сандука, и у сваком од њих новчићи – и то не бакарни, већ сребрни! Мајка ми није веровала када сам јој вичући саопштавала шта се дешава, будући да смо у протеклих неколико месеци не једном претурале исти тај сандук, али је све из њега било још одавно потрошено... Захвали се, Вера, светом Николају – рече ми мама. Седам замотуљака сам тада нашла.

У породици подмосковског свештеника Александра Парусникова, где је било десеторо деце, десило се ништа мање запањујуће чудо. Представници власти су породици одузели краву, што је код ближњих оца Александра изазвало велику панику. На попадијину узрујаност он је одговорио: Сашењка, Бог дао – Бог и узео. Хајде да прочитамо благодарствени молебан. Од тог времена кад им је одузета крава, сваки дан се на степеништу појављивала корпа са боцом млека и двема векнама хлеба Старија деца су дуго времена дежурала код прозора са погледом на трем, не би ли дознала ко им доноси хлеб и млеко. Дешавало се да су чак до ситних сати тако стајали, али им се није дало да виде добротвора.

Господ јача веру Својих чеда. Међутим, налазећи се поред нас, милостиви Бог нас често проверава како носимо свој крст и са каквим срцем прихватамо тешкоће и страдања. С. Бехтејев је врло прецизно описао то тешко бреме у једној од својих песама:

Зато што је у том страшном, мучном часу

Тако тешко бреме крста,

Јер се читав сатанин ад окомио на нас

Због служења заветима Христа.

 

54135.p.jpg
Многи су били запали у очајање тада, када се чинило да не постоји ништа и нико у кога би се могло уздати. Дешавало се и да попадија Татјана Сидорова каже својој деци: Све је изгубљено, умрећемо од глади. Али је ипак после извесног времена у себи проналазила снагу да се смеје и да их радује. То је она снага унутрашњег отпора, тј. снага духа, која се темељи на спремности да све поднесеш и истрпиш ради Господа, и управо она није дала многим људима да умру у страшним годинама прогона. На такве се и односе речи апостола Павла: Свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани. али не очајни; Прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени; (2 Кор. 4, 8-9). Не можеш да престанеш да се питаш како ови свети људи, налазећи се у том положају, нису изгубили веру, већ су се још и више утврђивали у њој. После смрти попадије уфимског свештеника Петра Варлаамова, Ане Ивановне (она је остала сама са петоро деце након хапшења њеног супруга: најстарије је имало осам година и најмлађе седам месеци), на папирима који су јој припадали била је нађена, њеном руком написана молитва, којом се она молила Господу након хапшења мужа: Хвала Теби, Господе Боже, за све: за живот, за невоље које сам преживела, за растанак са вољеним супругом (свештеником) својим, за муке и радост...за све сам благодарна само Теби.

 

Жене светих мученика и исповедника су често са послушношћу вољи Божијој прихватале искушења. Многе од њих су, опраштајући се са својим мужевима, потпуно свесно говориле: Иди да страдаш за Христа (из житија свештеномученика Николаја Поспелова). Попадије су својом вером, постојаношћу и трпљењем сиромаштва и туге делиле судбине својих вољених мужева и постајале мученице и без проливене крви. У најтежим тренуцима, када су свештеници били пред избором: да спасу свој живот уз услов да се одрекну чина или да умру, осудивши своју породицу на патњу, попадије су их често подржавале у исповедању вере. Тако је супруга свештеномученика Валеријана Новицког, примивши од мужа из затвора цедуљу у којој он изражава бригу за будућност своје деце, одговорила: Не одричи се Бога ни свештеничког чина. Мени ће Бог помоћи.

Како сада ми, људи 21. века, да схватимо свете новомученике? Није ли то чудно: благодарити Бога кад страда твој вољени и једини хранилац породице; служити благодарствени молебан онда када породици са десеторо деце, одводе једину краву; радовати се животу и рађати децу у време сиромаштва и немаштине? Свети Игњатије (Брјанчанинов) каже да се нама наш крст, а то значи сва туга и патња земаљског живота, чине тешким све до онда, док не научимо да га носимо с трпљењем и смирењем у име Христа. Када се пак наш крст преобрази у крст Христов, онда он добија необичну лакоћу. Јер, јарам је мој благ и бреме је моје лако – каже Господ. О овом такође говори и апостол Павле: Да као што су страдања Христова обилна у нама тако је кроз Христа обилна и утјеха наша. (2 Кор. 1, 5).

                                                                                           Превела са руског: Наташа Јефтић

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/51629.htm

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Из штампе је изашао нови мартовско-априлски 378. број „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема броја је „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења“, поводом 350 година од упокојења поменутог светила наше Цркве. Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионара“ задужен за односе са медијима, представљајући нов број, каже да овај јубилеј и годишњица носе велики значај, те да нас опомињу да сагледамо колико смо на путу Светог Василија Чудотворца. 

       
      Његове чудотворне мошти, вековима су утеха, нада и спас, невољнима, о чему се такође говори у новом броју. Поред обиља текстова о Светом Василију који је непресушни извор и инспирација многим хришћанима, у „Мисионару су заступљене и стандардне рубрике, подсећа наш саговорник. Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе [email protected] или путем наше интернет странице на адреси http://misionar.spc.rs.
       
       
       
      Извор: Радио Источник
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 21. фебруара 2021. године, у Недељу о митару и фарисеју, Божанственом Литургијом у Спомен храму Светог Саве на Врачару.

       
       
      Саслуживали су Преосвећена господа Епископи источноамерички Иринеј, славонски Јован, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, ремезијански Стефан и мохачки Исихије, са свештенством из више епархија Српске Православне Цркве. Појали су сви хорови Певачког друштва храма Светог Саве: Дечји хор Растко (диригент Милена Антовић), хор Мокрањац и хор храма Светог Саве (диригент Катарина Станковић).
      После читања зачала из светог Јеванђеља, Његова Светост Патријарх г. Порфирије је између осталог рекао: -Оно што се људима чини да је велико у свету, да је моћно и јако, пред Богом изгледа слабашно. Оно што свет сматра мудрим, дубоким и паметним, за Бога је лудост и звоно које звечи, а тај звекет није ништа друго него одјек празнине. Али, у вери нашој и смирењу открива се Господ. Свакога ко има веру за темељ свог покајања Господ чини најмоћнијим, чини га владарем света. Данашња јеванђељска прича, која је једна од карика за припрему поста, управо то открива. Открива парадокс закона Божјег и парадокс критеријума односа Бога према овоме свету.
      -Око Божје друкчије цени човека - цени га по срцу. Важно је да испуњавамо законе, да праштамо и тражимо опроштај. Без тога ми не само да нисмо хришћани, него се може рећи да нисмо ни људи. То што је хришћанско, то је аутентично људско. Све што је цариник учинио и више од тога, треба да чинимо, јер тако функционишемо здраво. Чинимо све тако да задобијемо мир и радост говорећи: `Само сам недостојан слуга Божји`. Уколико тако не чинимо, бићемо испуњени бесом и хистеријом, подвиг ће нам бити тежак - то је гордост и сујета. Тај терет ако се не изгони из срца, води у демонизовано стање. Можда је прејака реч, али то заиста јесте тако. Што је већа гордост и сујета, то смо затворенији, то смо усамљенији, то смо сиромашнији, истакао је патријарх Порфирије и замолио присутне да у молитвама имају његово име, јер, како је казао: дубоко знам какво је место на које ме је Господ љубављу и благодаћу поставио.
      Патријарх српски г. Порфирије позвао је верне да се у временима тешких епидемиолошких услова придржавају прописаних мера и да воде рачуна о себи и ближњима, као и да буду послушни својој Цркви.
      После свете Литургије Његова Светост г. Порфирије је служио помен блаженопочившем патријарху Иринеју у крипти Спомен храма.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од uomo del Ve.Te.,
      У наставку ћу окачити неке фотографије које приказују пут у манастир а потом и сам манастир Св. Георгија Хозевита у јудејској пустињи, као и нетљено тело Св. Јована Јакова Румунског које се чува у поменутом манастиру.
      Ево укратко и историјат манастира овде:
      The Holy Monastery of Saint George Hozeva
      EN.JERUSALEM-PATRIARCHATE.INFO The Holy Monastery of Saint George Hozeva  






























































































    • Од Поуке.орг - инфо,
      Дана 13. јануара по новом, а 31. децембра по старом календару, када Православна Црква прославља Светог исповедника Доситеја Загребачког, Епархија горњокарловачка молитвено се сећа овог дивног Божијег угодника и страдалника који је нашим владичанством администрирао од 1936. до 1938. године.

       
      Свети Доситеј (Васић) и Карловачко владичанство
       
      „У спомену вечном биће праведник,
      од зла гласа неће се уплашити.“ (Пс. 111,6 и 7)
      Свети исповедник Доситеј (Васић) Митрополит загребачки, рођен је 5. децембра 1887. године у Београду. Гимназију и богословију завршио је у родном граду, а Кијевску духовну академију са степеном магистра богословља завршава 1904. године. Замонашен је као ученик богословије и рукоположен за јерођакона. Био је професор богословије у Београду. За Епископа нишког изабран је у мају 1913. године, а исте године 25. маја хиротонисан је за епископа. За првог Митрополита загребачког изабран је 1931. године.
      За време заседања Светог архијерејског синода Српске православне цркве у Сремским Карловцима Епископ горњокарловачки др Максимилијан (Хајдин) изненада је преминуо у Београду дана 25. фебруара 1936. године од последица запаљења плућа и срчане изнемоглости. Синод је на ванредној седници сутрадан, 26. фебруара, за администратора удове Епархије горњокарловачке поставио Митрополита загребачког Доситеја (Васића).
      На опелу владике Максимилијана, у суботу 29. фебруара у Саборном храму у Плашком, узели су учешћа Митрополит загребачки Доситеј и епископи: бачки др Иринеј (Ћирић) и далматински др Иринеј (Ђорђевић). Са покојним Епископом горњокарловачким у име Патријарха српског Варнаве опростио се митрополит Доситеј истакавши: „У животу и раду епископ Максимилијан увек се истицао својом ретком вредноћом, савесношћу и трудољубљењу… Својим солидним правничким знањем и темељном богословском спремом епископ Хајдин знатно је доприносио да се регулишу и среде односи у уједињеној Српској православној цркви. Паства и свештенство наше гајило је према блаженопочившем најбоље осећаје поузданости и готовости, да помаже свог архијереја у свим подухватима корисним за народ и Цркву нашу.“ Након тога у име Светог архијерејског синода опростио се Епископ бачки др Иринеј.
      Управу удове Епархије горњокарловачке митрополит Доситеј преузео је након сахране епископа др Максимилијана у Плашком, почетком марта 1936. године у присуству Епископа бачког др Иринеја (Ћирића).
      У периоду администрације митрополит Доситеј обишао је неколико места у Карловачком владичанству, храм Светог Спиридона у Петрињи, храм Рођења Светог Јована Крститеља у Топуском, храм Васкрсења Христовог на Вељуну, као и манастир Гомирје.
      Поводом осамдесет година од рођења нашег највећег научника Николе Тесле, митрополит Доситеј посетио је Смиљан у јулу 1936. године и том приликом открио спомен плочу на Теслиној родној кући. Након свечаности у Смиљану обишао је у пратњи проте Гедеона – Гене Илића храм Светог великомученика Георгија у Госпићу.
      У храму Светог великомученика Георгија у Цвијановић Брду осветио је 1937. године нови иконостас који су храму даривали браћа Милутин и Станко Ловрић, трговци из Карловца.
      Поводом 150 година карловачког храма Светог оца Николаја и 100 година од смрти Епископа горњокарловачког Лукијана (Мушицког), Патријарх српски Варнава посетио је град Карловац и Црквену општину карловачку у недељу 23. маја 1937. године. У пратњи патријарха били су: митрополит Доситеј, епископи: зворничко-тузлански др Нектарије (Круљ), рашко-призренски Серафим (Јовановић) и мукачевско-прјашевски др Дамаскин (Грданички). Патријарх са архијерејима служио је литургију у карловачком храму, а у поподневним часовима присуствовали су свечаној академији поводом јубилеја у Соколовом дому.
      Митрополит загребачки Доситеј у својству администратора владичанства, осветио је темеље за нови храм Светог великомученика Георгија на Сушаку, дана 01. септембра 1938. године уз саслуживање протојереја Исака Пејиновића, протојереја Симеона Омчикуса. Овом чину су присуствовали представници градске општине, државних установа, војске, као и велики број становништва. Храм на Сушаку пројектовао је познати архитекта Момир Кордуновић из Београда.
      Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао је дана 9/22 јуна 1938. године за епископа упражњене Епархије горњокарловачке викарног Епископа сремског Саву (Трлајића). Митрополит Доситеј сачекао је у Загребу епископа Саву и заједно се са њим упутио у Плашки, где је новоизабрани епископ устоличен у трон Карловачког владичанства дана 04. септембра. Управу Епархије горњокарловачке митрополит Доситеј предао је 05. септембра епископу Сави у присуству Епископа шабачког Симеона (Станковића), изасланика Светог архијерејског синода.
      На позив епископа Саве митрополит Доситеј посетио је Епархију горњокарловачку приликом освећења храма Светог великомученика Георгија на Сушаку. Том приликом храм је свечано осветио и троносао Патријарх српски др Гаврило (Дожић) уз саслужење митрополита Доситеја и епископа: нишког др Јована (Илића) и горњокарловачког Саве, дана 01. октобра 1939. године. Патријарх и архијереји посетили су Ријеку, Карловац, Огулин, Српске Моравице и Плашки у периоду од 29. септембра до 04. октобра.
      Почетком 1940. године здравствено стање Митрополита загребачког Доситеја било је прилично лоше. Према лекарским извештајима боловао је од неуропатије, акутне срчане слабости и бронхитичне појаве. Средином јануара 1941. године митрополит Доситеј је и лично умолио патријарха Гаврила да га због лошег здравственог стања у пословима Великог црквеног суда замени неки други архијереј. Свети архијерејски синод је услишио молбу оболелог Митрополита и на његово место поставио Епископа тимочког Емилијана (Пиперковића).
      Епископ горњокарловачки Сава за време болести митрополита Доситеја замењивао га је на богослужењима у Митрополији загребачкој од 1940 до 1941. године.
      Други светски рат је митрополита Доситеја затекао у Загребу, у његовој резиденцији. На дан прогласа НДХ, 10. априла 1941. године, ухапшен је од усташа и са својим ђаконом Лазаром Живадиновићем затворен у злогласни затвор у Петрињској улици. О његовом страдању сведочи и изјава белгијског конзула Арнолда Роберта који је кроз отвор на вратима ћелије број 8, видевши тело изнакаженог митрополита Доситеја, рекао: “Но, богами, ово је дивљаштво што ови људи раде”. Тешко болестан митрополит је премештен у болницу Милосрдних сестара. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, “Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд”. У Земуну из теретног вагона болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд месеца маја 1941. године.
      На седници Светог архијерејског синода у Београду одржаној 9.јула/26. јуна 1941. године под представништвом Епископа бачког др Иринеја (Ћирића) донета је Одлука: „За заменика оболелом Митрополиту загребачком Господину Доситеју одредити Његово Високопреосвештенство Епископа горњокарловачког Господина Саву с правом на награду према одлуци Светог архијерејског сабора АСБр.24/зап. 32 од 29.маја/11. јуна 1938. године.“ Нажалост, неколико дана касније, тачније 17. јула, епископ Сава ухапшен је у својој резиденцији у Плашком и након тога му се губи сваки траг.
      Митрополит загребачки Доситеј упокојио се у суботу 13. јануара 1945. године у манастиру Ваведење у Београду. После заупокојене литургије у манастирском храму служено је опело митрополиту Доситеју у недељу 14. јануара 1945. године. На опелу су начаствовали Епископи нишки др Јован (Илић) и мукачевско-прешевски Владимир (Рајић). Од покојног митрополита опростио се епископ др Јован. Ковчег са телом Митрополита Доситеја сахрањен је са северне стране манастирског Световаведењског храма. Митрополија загребачка подигла је велелепни споменик Митрополиту Доситеју са натписом: † ДОСИТЕЈ ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЗАГРЕБАЧКИ 1877-1945, СВОМ ПРВОМ МИТРОПОЛИТУ ЗАХВАЛНА ЕПАРХИЈА. На другој стани споменика исклесан је стих: „Знам дела твоја, и труд твој и трпљење твоје. И трудио си се за име моје и ниси сустао (Откр.Јов. 2.2-3)“.
      Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на својој седници од 22. маја 1998. године под АСБр. 88/зап. 153 донео је одлуку да се за Исповедника Православне цркве прогласи блаженопочивши Митрополит загребачки Доситеј (Васић). Свечана канонизација обављена је у храму Светог Саве на Врачару, 21. маја 2000. године. Обретење моштију Светог исповедника Доситеја обављено је у манастиру Ваведење 12. и 13. маја 2008. године, и свечано су положене у манастирски храм. Спомен Светог исповедника Доситеја загребачког празнује се 13. јануара по новом календару.
      О овом дивном светитељу, великом исповеднику и архијереју, у овим светлим данима Божићне радости, Епархија нишка у којој је Свети Доситеј (Васић) столовао од 1913 до 1933 године, објавила је богату монографију под називом „Служитељ мира и љубави – Свети исповедник Доситеј, Епископ нишки и Митрополит загребачки (1878-1945)“ аутора протођакона Далибора Мидића. Ово дело, као и раније објављене студије и књиге представљају најлепше каменичиће на велелепном мозаику животописа Светог Доситеја (Васића).
       
      Радуј се, Свети јерарше Доситеје, исповедниче Цркве Христове!
       
      Ђакон Будимир Кокотовић
       
      Извор: Епархија горњокарловачка
×
×
  • Креирај ново...