Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Bogdan011

In Memoriam: Честер Бенингтон (Линкин Парк)/1976-2017, или криза ПРАВОСЛАВЉА-Шта се то дешава са "познатим" америчким православцима

Оцени ову тему

Recommended Posts

Možda đavđav ima poseban pik na pravoslavne hrišćane, pa njih najviše i pritiska...ne znam šta bi drugo moglo biti...mada on je sam rekao da ga je u mladosti zlostavljao stariji muškarac. Moguće je da nije uspeo da se s tim suoči. Ne mogu ni da zamislim koliko bi do moglo biti traumatično...opet, dva slučaja (pravoslavni rok muzičari) su suviše mala indukcija da bi se pravili bilo kakvi zaključci. Ima u Amerike jih mlogo više. Pa se ne ubijaju. Da su anonimci, niko ne bi ni primetio. U svakom slučaju, neka ga Bog nekako pomiluje ako je moguće. RIP...:blush::((


Оф-топик.
Шта је ово, људи моји?
Горе пише Иван, текст као да је ВСБ?!?

Јес' крај изгледа близу...

Топик:
Колико има православаца уопште који изврше самоубиство? Прилично.
Ако је дијагностификован какав душевни (психијатријски) проблем - а јесте, и ако је лечен од каквих зависности - а јесте, таквима владике допуштају опело.
Сморило људе све ово.
Па и старац Тадеј имао три нервна слома.Осетљиве душе. Ови су само мање умели да се изборе са навалом нечастивог од старца. Нема места осуди. Само молитви.

Господ да помилује грехе и усели у Рајска насеља.
Честер је себи написао леп епитаф и молитву Другоме кроз ову песму. Нема се шта додати...


Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 часа, Lady Godiva рече

Међутим они су такође склонији и томе, да кад се оно мало бесплатне благодати повуче, да потону још дубље, да се изгубе.

Али, питам се, зашто би се благодат икада повлачила? Без обзира да ли је неко неофит или је 50 година у Цркви, сви живе и одржавају се искључиво од Божије благодати...

П.С. Бог да му душу прости...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Али, питам се, зашто би се благодат икада повлачила? Без обзира да ли је неко неофит или је 50 година у Цркви, сви живе и одржавају се искључиво од Божије благодати...

П.С. Бог да му душу прости...



Кад се вратимо греху Божија благодат одступа. Само тако можемо осетити сопствено потонуће и кренути ка покајању, сећајући се благодатног дејства и умилења које смо осећали у души док је Божија благодат била са нама.
Онда иде Исповест, да признамо Творцу да смо свесни где грешимо и да обећамо да ћемо се отргнути од тог огреховљеног пута и вратити се Њему, као прави блудни син: "Оче, сагреших Небу и Теби...", а он као добар Отац враћа нам достојанство, и даје нам на Трпези највеће благо - свога Сина кроз Његово Тело и Крв. И онда благодат поново приступа (ако је покајање искрено и дубоко) - до следећег пада, следећег одступања нас од Њега...
А сваки дан грешимо, и зато нам се ваља често и враћати Њему кроз Чашу...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 37 минута, Јанко рече

 Кад се вратимо греху Божија благодат одступа. Само тако можемо осетити сопствено потонуће и кренути ка покајању, сећајући се благодатног дејства и умилења које смо осећали у души док је Божија благодат била са нама.
Онда иде Исповест, да признамо Творцу да смо свесни где грешимо и да обећамо да ћемо се отргнути од тог огреховљеног пута и вратити се Њему, као прави блудни син: "Оче, сагреших Небу и Теби...", а он као добар Отац враћа нам достојанство, и даје нам на Трпези највеће благо - свога Сина кроз Његово Тело и Крв. И онда благодат поново приступа (ако је покајање искрено и дубоко) - до следећег пада, следећег одступања нас од Њега...
А сваки дан грешимо, и зато нам се ваља често и враћати Њему кроз Чашу...

Ако би се благодат поблачила од мене сваки пут када сагрешим, то би било једно 10 пута дневно. Али, мислим да капирам шта хоћеш да кажеш: благодат се (делимично) повлачи, ако остајемо у греху. ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?" ...

Елем, кад смо већ код теме - од када потиче учење да нема спасења за самоубице, да је то неопростив гријех?

Кад читамо житија наших Светих Мученика, данашња искушења су мачији кашаљ. Али опет - гледајући ту неку свеопшту отуђеност, безнађе у јавном простору, информациону гојазност, егоистичну културу, уздање само у своје моћи за будућност (овоземаљску) и за то везану анксиозност, несигурност, презабринутост, немоћ - можемо помислити да је ђаво усавршио своја средства и сад на перфидан, најподмуклији начин води своју битку. Видио је да терором тијела само ојачао свог противника, да је крвљу мученика још више ојачао Православље па је прешао на перфидније методе.

Св. Серафим Роуз је писао о томе како је тешко бити православан у Америци (а сад је већ и код нас исто - мада хвала Богу још смо сиромашни па није баш у потпуности као тамо) гдје нема физичког, отвореног страдања поредећи духовну обамрлост Америке са свеопштим духовним препородом у Русији након деценија комунистичког терора у ГУЛАГ-у... 

Заиста се запитам да ли Господ, као доказано савршења Љубав и милост, заиста не опрашта самоубиство. Мислим ко сам ја да испитујем васељенске тајне које можда и не треба да знам/о?! Али ето гласно размишљам молећи се Господу да помилује ако је икако могуће Криса и Честера и све остале који су преварени на сличан начин. +

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Трива рече

"Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?" ...

Елем, кад смо већ код теме - од када потиче учење да нема спасења за самоубице, да је то неопростив гријех?

Кад читамо житија наших Светих Мученика, данашња искушења су мачији кашаљ. Али опет - гледајући ту неку свеопшту отуђеност, безнађе у јавном простору, информациону гојазност, егоистичну културу, уздање само у своје моћи за будућност (овоземаљску) и за то везану анксиозност, несигурност, презабринутост, немоћ - можемо помислити да је ђаво усавршио своја средства и сад на перфидан, најподмуклији начин води своју битку. Видио је да терором тијела само ојачао свог противника, да је крвљу мученика још више ојачао Православље па је прешао на перфидније методе.

Св. Серафим Роуз је писао о томе како је тешко бити православан у Америци (а сад је већ и код нас исто - мада хвала Богу још смо сиромашни па није баш у потпуности као тамо) гдје нема физичког, отвореног страдања поредећи духовну обамрлост Америке са свеопштим духовним препородом у Русији након деценија комунистичког терора у ГУЛАГ-у...

Заиста се запитам да ли Господ, као доказано савршења Љубав и милост, заиста не опрашта самоубиство. Мислим ко сам ја да испитујем васељенске тајне које можда и не треба да знам/о?! Али ето гласно размишљам молећи се Господу да помилује ако је икако могуће Криса и Честера и све остале који су преварени на сличан начин. +

 

Колико знам, ту се иде логиком да ако је самоубица имао психијатријску дијагнозу може му се служити опело. Али, чим се неко убије јасно је да је боловао од депресије. Нико се не убија тек тако, из чиста мира.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, Desiderius Erasmus рече

Али, питам се, зашто би се благодат икада повлачила? Без обзира да ли је неко неофит или је 50 година у Цркви, сви живе и одржавају се искључиво од Божије благодати...

П.С. Бог да му душу прости...

Колико знам, и код светитеља се благодат повлачила. Ваљда је то тако да би се трудили више, поправљали. 

Не одбацује он нас, него се привидно удаљава да бимо ми правили кораке ка њему (као родитељ кад учи дете да хода) да бисмо му се уподобљавали.

Тако бар ја то капирам. Можда грешим.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не видим ту никакве кризе Православља. Обојица су се убијала од алкохила и дроге и у потрази за спасом из америчког  шареног протестантског миљеа, налетели су на Православље и ту потражили мир и утеху. Нажалост то изгледа није било довољно или не довољно дубоко и јако да спаси живот и душу растурену од опијата. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Владимир Миливојевић рече

Не видим ту никакве кризе Православља. Обојица су се убијала од алкохила и дроге и у потрази за спасом из америчког  шареног протестантског миљеа, налетели су на Православље и ту потражили мир и утеху. Нажалост то изгледа није било довољно или не довољно дубоко и јако да спаси живот и душу растурену од опијата. 

i ja sam sa stavom tu negde.

neke stvari jednostavno ne idu zajedno. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, goranger рече

Kakve veze oni imaju sa pravoslavljem osim što se zna da su prisustvovali na par krštenja? Jel ima neka informacija o njihovom liturgijskom životu? Bilo bi lepo da ima. 

Исте као ти и ја, верујем и већина крштених у Православљу, крштење је улазница за утакмицу живота. Већина нас, када нам пониште улазницу, уместо да изађе на терен и трчи скрене на трибине, узме кокице или семенке, седне, и блене навијајући док се не огласи пиштаљка, за крај.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Човек се поправи, жели да живи живот какав приличи људском бићу, да уђе у борбу.. Иначе, не знам ништа ни о једном ни о другом певачу, али пласиране вести не треба прихватити здраво за готово.

http://webtribune.rs/grom-iz-vedrog-neba-policija-tvrdi-da-pevac-linkin-park-nije-izvrsio-samoubistvo-vec-je-ubijen-evo-sta-se-desilo/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Отац Велибор Џомић: Предлог закона о слободи вјероисповијести удар на слободу вјере или увјерења, вјерску историју и културу Црне Горе
      мај 17, 2019 у 18:31 | Актуелности, Догађаји,
      Влада Црне Горе утврдила је јуче Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који суштински представља фронтални напад на Митрополију црногорско-приморску Српске православне Цркве.
      Коментаришући за Радио ,,Светигору“ ову одлуку Владе, коорднинатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић каже да је то удар на Митрополију црногорско-приморску и остале епархије Српске православне цркве у Црној Гори, али и да она има један шири значај а то је удар на слободу вјере или увјерења у Црној Гори, на вјерску историју и културу Црне Горе.
      ,,То је документ који је настао на један врло чудан начин који је супротстављен прописаном поступку припреме закона и других општих правних аката. То је једини закон, из области људских права и слобода, који је настао тако што заинтересованим субјектима, стручној јавности, невладином сектору није омогућено да партиципирају у радној групи за израду тог предлога и претходно нацрта закона“, каже отац Велибор.
      Додаје да је то скандалозно и само по себи недопустиво:
      ,,И сама ова чињеница у озбиљним и одговорним друштвима, правно уређеним државама била би довољна да се такав акт под хитно пошаље у архиву. Међутим, он је јуче добио једну нову димензију као Предлог закона од стране Владе Црне Горе, иако након таквог једног поступка, након одсуства јавног, транспарентног, цивилизованог аргуменованог дијалога није могао да се нађе ту гдје се нашао.“
      Протојереј-ставрофор Велибор Џомић каже да се након првог површног читања види да је предлог закона гори од Нацрта закона из 2015, и да образложење које су пружили уз предлог закона је документ који не кореспондира са историјским чињеницама.
      „Довољно је да кажемо да у њему пише да је одржана јавна расправа у Котору и Бијелом Пољу 2015. године а и врапци на грани знају да се то није догодило. То је један грубљи фалсификат недавне историјске прошлости везане за Нацрт закона. Ту има свега и свачега. Негдје су нешто поправљали, врло немушто. И поред наших примједби, предлога и сугестија којих има скоро 5000, понављам 5000 субјеката је доставило примједбе, предлоге, сугестије и критике на рачун Нацрта закона из 2015. године, извјештај Владе је стао на једну и по страну. “
      Подсјећа да су само примједбе Митрополије достављене на преко 50 страница што их, како је истакао, није интересовало ни да прочитају, нити да одговоре иако су били дужни да то ураде.
      „Отишли су толико далеко, немојте се изненадити, кад би тај монструм од предлога ступио на снагу, да поставе пореског инспектора поред ћивота Светог Василија Острошког да уписује ко је дао какав прилог и да то броје и пребрајају. То је нешто што не постоји ни у једној цивилизованој држави у свијету“, изричит је отац Велибор.
      Отац Велибор Џомић наглашава да Црква има врло уређено финансијско пословање које је у функцији мисије Цркве и додаје да примитивизам, који је овдје демонстриран, превазилази сваки разум.
      ,,Одвајкада се зна да се код нас, који баштинимо све вриједности римске правне традиције, на овом европском континенталном простору увијек доказује у имовинским споровима, спорењима и тако даље, онај који нешто тврди. Не, овдје се дешава супротно. Онај који не тврди против кога се тврди, треба да доказује, а не онај који тврди, конкретно мислим на имовинска и својинска права над сакралним објектима.“
      Истиче да ће ово бити први пут у модерној државности да једна држава, као секуларна, исказује амбицију да постане власник, држалац и корисник, сакралних објеката.
      „Много тога је спорно. Одмах на почетку сам видио да није усаглашен са међународно-правним актима, смјерницама ОЕБСА-а и Савјета Европе, са бројним пресудама Европског суда у Стразбуру. Питање начина остваривања и заштите слободе увјерења које је сад прикачено у наслов закона јесте питање коме у закону уопште није посвећена пажња. То је и даље један акт који није усаглашен са номотехничким правилима из Секетаријата за законодавство у Црној Гори, иако су се они, вјероватном сложили са тим.
      То мени више личи, нека ми не буде замјерено, на један идолошко-партијско-политички памфлет него на један озбиљан предлог закона и питам се шта је овдје писац хтио да каже. Да ли да објави један својеврстан прогон Цркава и вјерских заједница и да грађанима пошаље поруку, која је слата 50 година, да није добро да припадају црквама и вјерским заједницама или је у питању нешто друго. Шта год да је, није добро, као што није добро да се на такав начин израђују овакви прописи“, мишљења је свештеник Џомић.
      Он сматра да је посебно проблематично то што је јуче са највишег мјеста извршне власти речено да се овим законом заправо жели створити нова реалност у, како је речено, завршетку формирања националног и грађанског идентитета Црне Горе:
      ,,Дакле, добили смо са врло релевантне адресе признање да није у питању уважавање друштвене реалности него се, напротив радикалним, државним методама, жели мијењати вјерска слика Црне Горе и то је нешто што јако забрињава. Такав један акт, при здравој памети и ономе што су стандарди савремених европских држава и међународних институција не може да добије подршку. Видјећемо. Ту смо гдје смо. “
      Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић наглашава да ће Правни савјет, са своје стране, учинити све да аргументовано докаже цивилизацијску и логичку неодрживост предложених рјешења, и да ће водити један аргументован дијалог са домаћим и међународним адресама као и са стручном јавношћу.
      „Видјећемо шта и како даље, али у сваком случају Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори својим садржајем, својим материјално-правним и процесно-правним одредбама није добра вијест за Црну Гору“, изричит је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић.
      По његовим ријечима према јуче утврђеном предлогу Владе Црне Горе сви вјерски објекти грађени до 1918. године постали би државна својина, што јесте уперено против наше Цркве, али није везано само за нашу Митрополију с обзиром да је закон општи правни акт, који у себи садржи опште правне норме чија је једна од одлика и карактеристика да се односе на највећи број субјеката.
      „Иако ова одлука јесте уперена против наше Митрополије, то исто значи да ће, по тој логици, и све џамије као исламски вјерски објекти и сви други објекти исламске архитектуре који су својина Исламске заједнице, као и сви други објекти Римокатоличке цркве, за који неко нема неки уговор и тестамент, да постану државна својина.
      Ја не знам како они то мисле. Да ли мисле да се у управном поступку субјект права може лишавати својинских права? У сваком случају то је пораз правничке логике, то је пораз оних који су то писали, у смислу стручне неутемељености таквих норми, значи грубом силом. Онда треба и рећи: Јесте ово је у функцији гоњења Цркве и других вјерских заједница“, каже координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске и додаје да су дани пред нама.
      ,,Стигло је прољеће, ближимо се љету. Очевидно биће вруће и прољеће и љето, али ми ћемо са своје стране учинити све да покажемо да то што се на овај начин жели постићи просто није у сагласју са цивилизацијом. Надам се да ће међународни фактори, домаћа и стручна јавност врло јасно послати поруку у вези садржаја одредби овога закона“, закључио је свештеник др Велибор Џомић.
         Слободанка Грдинић
         https://mitropolija.com/2019/05/17/otac-velibor-dzomic-predlog-zakona-o-slobodi-vjeroispovijesti-udar-na-slobodu-vjere-ili-uvjerenja-vjersku-istoriju-i-kulturu-crne-gore/

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Отац Велибор Џомић: Предлог закона о слободи вјероисповијести удар на слободу вјере или увјерења, вјерску историју и културу Црне Горе
      мај 17, 2019 у 18:31 | Актуелности, Догађаји,
      Влада Црне Горе утврдила је јуче Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који суштински представља фронтални напад на Митрополију црногорско-приморску Српске православне Цркве.
      Коментаришући за Радио ,,Светигору“ ову одлуку Владе, коорднинатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић каже да је то удар на Митрополију црногорско-приморску и остале епархије Српске православне цркве у Црној Гори, али и да она има један шири значај а то је удар на слободу вјере или увјерења у Црној Гори, на вјерску историју и културу Црне Горе.
      ,,То је документ који је настао на један врло чудан начин који је супротстављен прописаном поступку припреме закона и других општих правних аката. То је једини закон, из области људских права и слобода, који је настао тако што заинтересованим субјектима, стручној јавности, невладином сектору није омогућено да партиципирају у радној групи за израду тог предлога и претходно нацрта закона“, каже отац Велибор.
      Додаје да је то скандалозно и само по себи недопустиво:
      ,,И сама ова чињеница у озбиљним и одговорним друштвима, правно уређеним државама била би довољна да се такав акт под хитно пошаље у архиву. Међутим, он је јуче добио једну нову димензију као Предлог закона од стране Владе Црне Горе, иако након таквог једног поступка, након одсуства јавног, транспарентног, цивилизованог аргуменованог дијалога није могао да се нађе ту гдје се нашао.“
      Протојереј-ставрофор Велибор Џомић каже да се након првог површног читања види да је предлог закона гори од Нацрта закона из 2015, и да образложење које су пружили уз предлог закона је документ који не кореспондира са историјским чињеницама.
      „Довољно је да кажемо да у њему пише да је одржана јавна расправа у Котору и Бијелом Пољу 2015. године а и врапци на грани знају да се то није догодило. То је један грубљи фалсификат недавне историјске прошлости везане за Нацрт закона. Ту има свега и свачега. Негдје су нешто поправљали, врло немушто. И поред наших примједби, предлога и сугестија којих има скоро 5000, понављам 5000 субјеката је доставило примједбе, предлоге, сугестије и критике на рачун Нацрта закона из 2015. године, извјештај Владе је стао на једну и по страну. “
      Подсјећа да су само примједбе Митрополије достављене на преко 50 страница што их, како је истакао, није интересовало ни да прочитају, нити да одговоре иако су били дужни да то ураде.
      „Отишли су толико далеко, немојте се изненадити, кад би тај монструм од предлога ступио на снагу, да поставе пореског инспектора поред ћивота Светог Василија Острошког да уписује ко је дао какав прилог и да то броје и пребрајају. То је нешто што не постоји ни у једној цивилизованој држави у свијету“, изричит је отац Велибор.
      Отац Велибор Џомић наглашава да Црква има врло уређено финансијско пословање које је у функцији мисије Цркве и додаје да примитивизам, који је овдје демонстриран, превазилази сваки разум.
      ,,Одвајкада се зна да се код нас, који баштинимо све вриједности римске правне традиције, на овом европском континенталном простору увијек доказује у имовинским споровима, спорењима и тако даље, онај који нешто тврди. Не, овдје се дешава супротно. Онај који не тврди против кога се тврди, треба да доказује, а не онај који тврди, конкретно мислим на имовинска и својинска права над сакралним објектима.“
      Истиче да ће ово бити први пут у модерној државности да једна држава, као секуларна, исказује амбицију да постане власник, држалац и корисник, сакралних објеката.
      „Много тога је спорно. Одмах на почетку сам видио да није усаглашен са међународно-правним актима, смјерницама ОЕБСА-а и Савјета Европе, са бројним пресудама Европског суда у Стразбуру. Питање начина остваривања и заштите слободе увјерења које је сад прикачено у наслов закона јесте питање коме у закону уопште није посвећена пажња. То је и даље један акт који није усаглашен са номотехничким правилима из Секетаријата за законодавство у Црној Гори, иако су се они, вјероватном сложили са тим.
      То мени више личи, нека ми не буде замјерено, на један идолошко-партијско-политички памфлет него на један озбиљан предлог закона и питам се шта је овдје писац хтио да каже. Да ли да објави један својеврстан прогон Цркава и вјерских заједница и да грађанима пошаље поруку, која је слата 50 година, да није добро да припадају црквама и вјерским заједницама или је у питању нешто друго. Шта год да је, није добро, као што није добро да се на такав начин израђују овакви прописи“, мишљења је свештеник Џомић.
      Он сматра да је посебно проблематично то што је јуче са највишег мјеста извршне власти речено да се овим законом заправо жели створити нова реалност у, како је речено, завршетку формирања националног и грађанског идентитета Црне Горе:
      ,,Дакле, добили смо са врло релевантне адресе признање да није у питању уважавање друштвене реалности него се, напротив радикалним, државним методама, жели мијењати вјерска слика Црне Горе и то је нешто што јако забрињава. Такав један акт, при здравој памети и ономе што су стандарди савремених европских држава и међународних институција не може да добије подршку. Видјећемо. Ту смо гдје смо. “
      Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић наглашава да ће Правни савјет, са своје стране, учинити све да аргументовано докаже цивилизацијску и логичку неодрживост предложених рјешења, и да ће водити један аргументован дијалог са домаћим и међународним адресама као и са стручном јавношћу.
      „Видјећемо шта и како даље, али у сваком случају Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори својим садржајем, својим материјално-правним и процесно-правним одредбама није добра вијест за Црну Гору“, изричит је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић.
      По његовим ријечима према јуче утврђеном предлогу Владе Црне Горе сви вјерски објекти грађени до 1918. године постали би државна својина, што јесте уперено против наше Цркве, али није везано само за нашу Митрополију с обзиром да је закон општи правни акт, који у себи садржи опште правне норме чија је једна од одлика и карактеристика да се односе на највећи број субјеката.
      „Иако ова одлука јесте уперена против наше Митрополије, то исто значи да ће, по тој логици, и све џамије као исламски вјерски објекти и сви други објекти исламске архитектуре који су својина Исламске заједнице, као и сви други објекти Римокатоличке цркве, за који неко нема неки уговор и тестамент, да постану државна својина.
      Ја не знам како они то мисле. Да ли мисле да се у управном поступку субјект права може лишавати својинских права? У сваком случају то је пораз правничке логике, то је пораз оних који су то писали, у смислу стручне неутемељености таквих норми, значи грубом силом. Онда треба и рећи: Јесте ово је у функцији гоњења Цркве и других вјерских заједница“, каже координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске и додаје да су дани пред нама.
      ,,Стигло је прољеће, ближимо се љету. Очевидно биће вруће и прољеће и љето, али ми ћемо са своје стране учинити све да покажемо да то што се на овај начин жели постићи просто није у сагласју са цивилизацијом. Надам се да ће међународни фактори, домаћа и стручна јавност врло јасно послати поруку у вези садржаја одредби овога закона“, закључио је свештеник др Велибор Џомић.
         Слободанка Грдинић
         https://mitropolija.com/2019/05/17/otac-velibor-dzomic-predlog-zakona-o-slobodi-vjeroispovijesti-udar-na-slobodu-vjere-ili-uvjerenja-vjersku-istoriju-i-kulturu-crne-gore/
    • Од Sapientia,
      Поздрав свима,
      Раскиди су једна од веома честих појава данашњице. Променом друштва и схватања односа између мушкараца и жена,  растанак и чешћа промена партнера се по многима доживљавају потпуно природно. Можда и нема већих проблема ако је споразуман, односно није било довољно љубави са обе стране али шта је са онима у којима један остаје без осећања и оставља оног другог који и даље воли? Душевна патња која настаје потом није нимало наивна ствар јер томе сведоче многи лоши примери самоповређивања, изгубљености, неспособност поновног везивања, туге и сијсет других поремећаја личности; и која, притом, код неких особа може трајати један веома дуги низ година. 
      Дакле да ли се један овакав вид повређивања особе, њене душе, у православљу може сматрати грехом оног који је повлачењем из односа изазвао такву лавину боли или, пак, се такав потез може схватити као слобода избора особе (јер у њој нема више осећања љубави стога не би требала да живи противно томе) и сматрати да у томе нема никакве одговорности? У том случају би се рецимо, патња могла објаснити као сопствена слабост остављеног да настави даље. 
      Каква су ваша мишљења о томе? 
      Хвала. 
    • Од Милан Ракић,
      Један од највећих српских и југословенских глумаца Михаило Миша Јанкетић преминуо је у Београду, саопштило је Југословенско драмско позориште (ЈДП). У раскошној богатој каријери одиграо је више од стотину улога у позоришту, највише у своом матичном театру – ЈДП-у.

      Огроман траг оставио је на филму, телевизији и радију, а добитник је најзначајнијих глумачких и друштвених признања – Добричиног прстена, Октобарске награде, четири Стеријине награде, Награде "Павле Вуисић" за животно дело.
      Прву улогу на сцени Југословенског драмског позоришта одиграо је у представи "Ричард III" 1961. Члан ансамбла ЈДП-а био је од 1962. до 1998. године. У том периоду остварио је више од шездесет улога. Последњу премијеру Миша Јанкетић је имао на седамдесетогодишњицу Југословенског драмског позоришта у представи "Краљ Бетајнове" играјући Крнеца (2018).
      Рођен је 24. маја 1938. године у Новом Саду, а гимназију је завршио у Београду. Студије књижевности уписао је на Филозофском факултету у Београду, али је после три године, 1958. постао студент глуме на Академији за позориште, радио, филм и телевизију. Дипломирао је 1962. године у класи професора Мате Милошевића.
      На сценама Југословенског драмског позоришта био је Иго у "Прљваим рукама" Ж. П. Сартра, Урош V у Смрти "Уроша V С. Стефановића", Љуба Врапче у представи "Кад су цветале тикве" Д. Михаиловића, Раскољников у "Злочину и казни" Ф. М. Достојевског, Стенли у "Трамвају званом жеља" Т. Виљамса, Хорват у Крлежином "Вучјаку", Алесандро Медичи у "Лоренцачу" Алфреда де Мисе, Војвода Мишић у "Колубарској бици" и "Ваљевској болници" Д. Ћосића, Благоје у "Путујућем позоришту Шопаловић" Љ. Симовића, Гавриловић у Стеријиним "Родољупцима" (1986) и Градоначелник у Гогољевом "Ревизору", Јеврем Прокић у "Народном посланику" и Обрад Ђорђевић у "Тако је морало бити" Б. Нушића...
      Добитник је годишњих награда Југословенског драмског позоришта за улоге Бориса Аненкова ("Правденици"), Бредлија ("Покопано дете"), Исуса ("Некрштен дан"), Живојина Мишића ("Колубарска битка"), Гавриловића ("Родољупци"), Мајора Божића ("Сеобе"), Градоначелника ("Ревизор"), Јеврема Прокића ("Народни посланик").
      Са великим успехом играо је и на сценама других позоришта (Атеље 212, Народно позориште, Београдско драмско позориште, Српско народно позориште, Звездара театар...)
      Октобарска награда града Београда додељена му је за улогу Раскољинкова у представи "Злочин и казна", 1971. Стеријине награде добио је за улоге Јагоша Краља ("Клаустрофобична комедија", 1987, Звездара театар), Јеврема Прокића ("Народни посланик", 1991), Књаза Николе ("Принцеза Ксенија од Црне Горе", 1994, Црногорско народно позориште) и Чика Драгог ("Смртоносна мотористика", 2005, Атеље 212).
      Добитник је награда "Јоаким Вујић", "Миливоје Живановић", "Раша Плаовић", "Љубиша Јовановић", Статуете "Ћуран", "Зоранов брк", "Бранислав Нушић" за животно дело.
      Награда Удржења филмских глумаца за животно дело "Павле Вујисић" додељена му је 2014. Нашу најзначајнију позоришну награду, Добричин прстен, добио је 2003. године.
      На филму је срађивао са најзначајнијим домаћим редитељима. У филмографију Мише Јанкетића улазе остварења "Сан" Пурише Ђорђевића, "Како су се волели Ромео и Јулија" Јована
      Живановића, "Опатица и комесар" Гојка Шиповца, "Хороскоп" Боре Драшковића, "Убиство на свиреп и подмукао начин и из ниских побуда" Жике Митровића, "Девојка са Космаја" Драгована Јовановића, "Свадба" Радомира Шарановића, "Зимовање у Јакобсфелду" Бранка Бауера, "Светозар Марковић" Едуарда Галића, "Како сам систематски уништен од идиота" Слободана Шијана, "Почетни ударац" Дарка Бајића, "Секс – партијски непријатељ бр.1" Душана Сабоа, "Пети лептир" Милорада Милинковића...
      Играо је у ТВ драмама и у серијама: "Димитрије Туцовић", "Отписани", "Салаш у Малом Риту", "Непокорени град", "Сиви дом", "Вук Караџић", "Бољи живот", "Заборављени", "Срећни људи", "Породично благо", "Убице мог оца", "Жмурке"...
      Михаило Јанкетић се бавио педагошким радом као професор глуме на Академији уметности у Новом Саду.
      Датум сахране и комеморације биће накнадно објављени.
      TANJUG
    • Од Рапсоди,
      Шаховски турнир Светом цару Николају у част Шаховски турнир Светом цару Николају у част биће одржан 18. маја 2019, у организацији Друштва цара Николаја из Београда, у просторијама Парохијског дома Храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру. У питању је позивни шаховски турнир по убрзаном темпу (10 минута, плус 5 секунди по потезу) који се игра по швајцарском систему, траје 7 кола, а сви учесници, њих 44, од тога 30 одраслих и 14 деце основношколског узраста, биће даровани пригодним наградама, у духу Свете царске породице Романов, и шаховске игре. Организатор подсећа на значајну и веома интересантну причу у вези занимањем Светог цара Николаја за шах, а која говори и о српско-руском братству:
      "Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али Вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа..." Тако је у пролеће 1915, свом храбром савезнику Србији, овенчаној величанственим победама над заједничким непријатељем, писао руски цар Николај II Романов.
      Српски народ у својој историји имао је мало искрених пријатеља међу владарима европских династија. Наклоност и симпатије, које је последњи руски цар осећао према Србима, били су судбоносни за српски народ и његову будућност. Ниједна личност у новијој српској историји није више учинила за Србију од руског цара Николаја II Романова. Сходно томе, одлучили смо да њему у част организујемо шаховски турнир.
      Цар Николај био је свестрана личност па се занимао и шахом, често га играо и то веома добро. Његова велика заслуга за шах у Русији састојала се у издвајању великих сума сопственог новца у свим шаховским догађајима, не хвалишући се тиме. Знаменити меморијални турнир у част Михаила Ивановича Чигорина, који је игран 1909. године, великим делом финансирао је цар Николај. Паралелно са главним турниром професионалаца, одржан је и и Сверуски аматерски турнир.
      Године 1914, осмог априла, у Петрограду је почео један од најачих турнира у шаховској историји.

      Пет шаховских легенди, Емануел Ласкер, Александар Аљехин, Хозе Раул Капабланка, Зигберт Тараш
      и Френк Маршал који је и послао ову разгледницу са Петроградског турнира супрузи и сину.
      За време турнира цар Николај предложио је да се најјачим шахистима додели титула "велемајстор", а Александар Аљехин, који је касније постао први светски шаховски шампион, родом из Русије, убрајан је у тројицу најјачих шахиста тога доба. У СССР-у шах је постао део државне просветне политике. Ова краљевска игра се од прерогатива дворјана претворила у масовну игру, услед чега се у Русији изнедрила најјача шаховска школа у свету. Своју супериорност совјетски шахисти су доказали 1970. године у Београду, надигравши репрезентацију света. 
       

       
      На фотографији Маршал, Аљехин, Нимцович, Тараш, Рубинштајн, Ласкер,
       Блекбрн, Гинзберг, Капабланка и Јановски.
       
      Велики љубитељ шаха, цар Николај помогао је у стварању Сверуског шаховског савеза (1914), а такође помогао је организовање четири Сверуска шаховска турнира, два Међународна шаховска конгреса и још два Међународна шаховска турнира, који су играни у Русији.
      Шах се у Русији појавио у десетом веку, а стигао је са истока. Цар Иван IV Василевич (Иван Грозни) умро је за шаховском таблом. Алексеј Михаилович, Петар Велики, Николај II, и многи други славни Руси играли су шах врло радо и веома добро. Познато је да је са свог путовања по Азији цар Николај у Русију донео вијетнамски шах.
       

      Једина Фабержеова шаховска гарнитура у свету припадала је руском цару Николају II. Она се данас налази у Сент Луису у држави Мизури (САД). Њена цена износи дванаест милиона долара.
      http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=19118
       
×
×
  • Create New...