Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

Miša Brkić: Svi u Evropi i svetu misle da smo mi dno dna

Оцени ову тему

Recommended Posts

Novinar Miša Brkić kaže da je dobro što se selo za sto povodom situacije u Fijatu, ali da ga je fascinirao zahtev sindikata u vezi sa organizacijom proizvodnje, "u šta ne može da se meša". Kaže da je taj štrajk potka za razgovor o tome da li je model privlačenja investitora subvencijama dobar. Smatra da nije, jer otvara mogućnost korupcije.

Misa-Brkic.jpg

Nakon dvadesetodnevnog štrajka, u sredu su započeli pregovori između radnika i menadžmenta Fijata. Pored premijerke, pregovorima rukovodstva i štrajkačkog odbora kompanije Fijat Krajsler automobili prisustvovali su i ministri privrede i rada, Goran Knežević i Zoran Đorđević, a dogovoreno je da se razgovori nastave danas.

Na pitanje zašto je bilo toliko mnogo potrebno da bi se selo za sto, novinar Novog magazina kaže da su možda obe strane tvrdile pazar, ali dodaje da je dobro što je do toga došlo.

Osvrćući se na zahteve radnika, Brkić je rekao da ga fascinira da sindikat traži drugačiju organizaciju proizvodnje. Zna se ko šta radi, ko kosi a ko vodu nosi, vlasnik kompanije i njegov menadžment su zaduženi oko organizacije posla, sindikat tu ne može da se meša, on može da razgovara o uslovima rada, istakao je.

U kolumni u listu Danas Brkić je napisao da "pitanje da li Fijat odlazi iz Srbije lebdi u vazduhu... da štrajk ugrožava ili može da ugrozi vrednost akcija FIAT Grupe na Njujorškoj berzi".

Svi u Evropi i u svetu misle da smo mi dno dna i da se ovde radi za male pare.

Vraćajući se na to, Brkić je naveo da svi znaju da je ugovor države s Fijatom napravljen do 2018. i da Fijat može da kaže - nećemo da produžimo ugovor, i to je legitimno i to može da uradi. Kad je štrajk u pitanju, u kompaniji koja se listira na berzama, nijednoj ne prija štrajk i gleda kako da se toga reši na bilo koji način dozvoljen u poslovnom svetu, a jedan je zatvaranje, dodao je.

"Jedna je predrasuda da je ovo berićetna zemlja i da je plata od 38.000 mala, nije... Ovo je zemlja na dnu Evrope, po razvoju, standardu i svemu i moramo toga da budemo svesni... To što mi imamo percepciju da smo važni, značajni, najbolji u regionu, to je besmislica... Svi u Evropi i u svetu misle da smo mi dno dna, i da se ovde radi za male pare. Za male pare radi se u Singapuru i Indiji, i u Slovačkoj su bile i manje, ali je postojao konsenzus da reforme treba završiti, da zemlja mora da popravi imidž i onda će biti veće plate", kazao je.

Danas je u Rumuniji manja plata nego u Srbiji, Rumunija je članica EU i ništa se događa, dodao je.

Štrajk u Fijatu i pričao Fijatu danas je odlična potka za razgovor o tome da li je koncept za privlačenje investitora sa subvencijama bio dobar, a koji je započeo s vladom Vojislava Koštunice - ja sam i tada  tvrdio da nije dobar, naveo je Brkić. 

Jedan razlog je, kako je dodao, što otvara mogućnost korupcije - mogućnost dogovora u četiri oka onih koji daju subvenciju i onih koji je primaju. "A samo ponekad se nešto o tome načuje".

Po tom sistemu davanju subvencija svaki investitor, po ugovoru, posle vremena napisanog u ugovoru, može da kaže - zaradio sam, zatvaram fabriku, idem dalje, tražim državu u kojoj su manje plate nego u Srbiji, dodao je.

Kaže da je, što se automobilske industrije, model bio pogrešan i kao primer naveo Slovačku.

Neke od zemalja istočne Evrope, a imam najviše u vidu Slovačku - Slovačka je hab, centar automobilske industrije - oni su izabrali drugačiji način privlačenja automobilske industrije, a princip je bio opremiti lokacije za fabrike, pokloniti tu lokaciju i dati mu poreske olakšice, naveo je Brkić i dodao: "Dakle - bez keša, i za 10 godina Slovačka je postala najveća automobilska sila u Evropi".

Podsetio je na nedavni slučaj radnika koji iz Srbije idu u Slovačku da rade. Pokazali su se kao razmaženi, i u jednom gradu su rekli - mi nećemo srpske radnike, ono što oni pokazuju nije privrženo našoj poslovnoj kulturi, naveo je.

Kineska kompanija Hestil, koja je vlasnik Železare u Smederevu, traži od Vlade Srbije da promeni Zakon o radu kako bi se omogućilo lakše otpuštanje radnika, objavio je dnevni list Danas.

To je jedan investitor, kaže na to Brkić. Po onome što je zaključak Bele knjige saveta stranih investitora, oni smatraju da je u suštini Zakon o radu kako je napravljen - dobar, uz male zamerke na  sitne detalje.

Pitao je zašto je ugovor sa Fijatom tajni i dodao da kad je tajni uvek ostavlja mogućnost dogovora u četiri oka. Istakao je da je Srbija po tom ugovoru imala obavezu da izgradi autoput od Kragujevca do autoputa Beograd-Niš, a da njega nema. Zašto Fijat ne tuži Srbiju, kao što bi Srbija mogla da tuži Fijat za neke neostvarene stavke iz ugovora, koji mi ne znamo, pita Brkić.

"Pravna nesigurnost je mnogo značajnija od onoga što traže kineski investitori, sve kompanije, i domaće i strane, ukazuju da ovde u Srbiji ne postoji pravna država koja kaže ugovor je svetinja, i ako postoji spor, da se on reši za dve nedelje, a ne za dvadeset godina", naveo je.

"Srbija ne treba da ima novca za naoružavanje"

Komentarišući naslov u Blicu da Rusija nudi Srbiji raketni sistem S-300, Brkić kaže da Srbija ne treba da ima novca za to. "Mislim da je to priča potrebe trenutka, predsednik države je u SAD, sada treba napraviti neki balans između Moskve i Vašingtona".

Tog novca nema (za naoružavanje) koliko znam u budžetu, dodaje. Srbija ne bi trebalo da je lider u tom smislu u regionu, bio bih srećniji kad bi iz Rusije stizao kapital, tehnologije, kompanije da otvaraju radna mesta, a ne da nam nutkaju naoružanje da ginemo, navodi Brkić.

"Ovo je siromašna država, koju niko nema razloga da napada, nema razloga da ratuje i naši političari treba da se prizovu pameti", kazao je.

"Godine 1991. kad je savezna vlada sa Antom Markovićem krenula u ekonomske reforme, većina radnika u Srbiji je umesto reforme rada izabrala da ratuje sa Slobodanom Miloševićem, kako se to završilo znamo svi. Valjalo bi se, s vremena na vreme, podsetiti te bliske istorije", mišljenja je novinar Novog magazina.

Brkić navodi da je naš problem u tome što mi imamo predrasudu da nijedan poslodavac ne valja osim države - ne valjaju nam naši poslodavci, tajkuni, ne valjaju nam strani preduzetnici...

Naša tranzicija, po oceni svih objektivnih posmatrača sa strane, nije završena ni posle 30 godina, ističe. Istočnoevopske zemlje su to prošle mnogo brže, sa jednim društvenim konsenzusom da mora da se istrpi ono što je teško, jedino mi mislimo da na svakih pet ili deset godinama ekonomske reforme mogu da zaustave neki sindikati koji veruju da su do skoro živeli dobro, a da sada žive loše, a mogu i gore, dodao je.

Preduzetnici iz njegove knjige - "najbolje što Srbija ima"

Brkić je govorio i o svojoj knjizi "Biznis class". Ideja je bila da ljude koji su u srpskoj javnosti omraženi i nose epitet "tajkuna", da iz njih izvučem njihove priče, kako su o tome uspeli, i da vidim kakva je njihova poslovna ideja i filozofija, naveo je novinar i autor.

Svih devet preduzetnika koji su u toj knjizi, kako kaže, dosta su se otvorili. "Za mene koji se 40 godina bavim ekonomijom, priče su bile potpuno nove i fascinantne. Od koga god da krenete imaju svoj ugao, ali imaju i neke zajedničke stvari - većina se bavila sportom i većina njih tvrdi da nisu bili bliski s vlastima, a hoće li im neko verovati", kaže Brkić navodeći da postoji predrasuda da su bili povezani sa političkim centrima.

To su priče od trenutka kad su počeli do današnjeg dana, neka vrsta bukvara preduzetništva, kako su stekli i prvi milion i svoje poslovne imperije, kaže.

"Ovi i još nekoliko biznismena u Srbiji su nešto najbolje što Srbija ima i čime može da se pohvali. Znam da ta moja teza može da izazove kontroverze, ali istini nekad treba pogledati u oči", navodi Brkić.

Kao razloge za svoje mišljenje naveo je da dugo postoje uprkos nerazumevanju države za njihove poslove, da su stvorili velike kompanije, zapošljavaju veliki broj ljudi, plaćaju poreze ovoj državi, posluju pozitivno, za razliku državnih preduzeća... "Većina njih je napravila evropske kompanije, većina njih izvozi od poljoprivrednih proizvoda do softvera... Njihove kompanije donele su evropske standarde i vrednosti pre nego što je Srbija započela pregovore sa EU", istakao je.

Kaže da ne očekuje da se svi saglase oko te njegove teze, ali dodaje da ti ljudi rade baš kao sportisti  - naporno i vredno i postižu rezultate što sve, kako je istakao, nije karakteristika Srbije.

n1.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
1 hour ago, Милан Ракић рече

Njihove kompanije donele su evropske standarde i vrednosti pre nego što je Srbija započela pregovore sa EU

Па тако једино и може. Мож да преговараш са ЕУ колико оћеш, али нећеш живети боље док не зарадиш.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ово што пише овај Бркић је класична режимска апологетика партократије, олигархије и криминала. Вођа би био поносан...

"Сви тајкуни су нешто најбоље што Србија има, а то да су били повезани са властима су предрасуде. Срби су познати по томе што не желе да раде, 38.000 сигурно није мало кад сви знају да смо ми дно дна, синдикати су кочничари реформи, српски радници су познати као размажени, бла бла бла..."

Бићемо дно дна докле год је оваквих ликова и оних које он брани. А за оно "већина радника је '91 изабрала да ратује заједно са Милошевићем уместо реформи" не знам шта тачно да кажем. То ни тотални ретард не би могао да срочи. Мора да је овај ипак нешто посебно.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 31 минута, GeniusAtWork рече

Ово што пише овај Бркић је класична режимска апологетика партократије, олигархије и криминала. Вођа би био поносан...

Baš si pogrešno učitao i interpretirao...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 31 минута, Avocado рече

Baš si pogrešno učitao i interpretirao...

Не знам на шта мислиш конкретно.

Цела прича му је да једино што у Србији вреди су девет највећих предузетника "за које у јавности постоје предрасуде да су шуровали са властима", а да су радници '91 изабрали рат уместо реформи (неко их је питао?), да су раднички синдикати кочничари "реформи" (прва ствар која ми је привукла пажњу) и да 38.000 у КГ није мало "јер је општепознато да смо ми дно дна и да су наши радници познати као размажени, ево питајте Словаке". 

А и ово да нам не треба наоружање му је исто глупо. Не ради се о томе да смо ми мали и сиромашни и да нас зато нико неће напасти, него о томе да постоји блоковска подела и да ми морамо да одаберемо где ћемо. ОК, ако не купимо руско наоружање, куповаћемо америчко, али приче о томе да нама то ништа не треба (као да нас неко нешто пита) су за децу.

Једино што је погодио је да субвенције не ваљају како се овде спроводе и да непостојање правне државе отежава пословање. Само не контам како он мисли да се нешто промени са ставом који он заступа.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, GeniusAtWork рече

Не знам на шта мислиш конкретно.

Pre svega, Brkić nije režimski novinar, niti je ono što on inače piše "класична режимска апологетика партократије, олигархије и криминала."... ili bar nije bio... možda se u međuvremenu prodao...

 

A konkretno:

Цитат

Цела прича му је да једино што у Србији вреди су девет највећих предузетника "за које у јавности постоје предрасуде да су шуровали са властима"

Nije mu priča da to jedino u Srbiji vredi, već da najviše vredi... ne znam šta bi bilo koji ekonomista kapitalistički nastrojen i mogao da tvrdi da više vredi u nekoj zemlji od uspešnih kapitalista? Meni su takve ideje (šta i ko najviše vredi) bez veze...

Ne tvrdi da oni nisu šurovali sa vlastima, nije iskoristio taj termin da bi to tvrdio... i jedno i drugo poslušaj ovde (u prvih nekoliko minuta):

http://rs.n1info.com/a284776/Video/Info/Misa-Brkic-Srbija-ne-treba-da-ima-novca-za-naoruzavanje.html
 

Ja tvrdim da jestu šurovali sa vlastima... samo što ovde postoji pogrešna percepcija da se većina tajkuna obogatilo zato što je šurovalo sa vlastima (da je to uzrok njihovog bogatstva)... zapravo su svi oni šurovali zato što ti ovde političari ne dozvoljavaju da radiš normalno ako i njima ne daš lovu... neki od njih su "kupili privilegije" ali većina je samo "platila reket"...

 

Цитат

а да су радници '91 изабрали рат уместо реформи (неко их је питао?)

 

Da, pitao ih je neko... imali smo izbore tada... i većna ljudi jeste izabrala rat umesto reformi...

 

Цитат

да су раднички синдикати кочничари "реформи" (прва ствар која ми је привукла пажњу)

Pa jesu... uvek su bili, uvek će i biti... tu preteruje kao da smo mi nešto posebno u odnosu na druge...

 

Цитат

и да 38.000 у КГ није мало "јер је општепознато да смо ми дно дна и да су наши радници познати као размажени, ево питајте Словаке"

Nije zbog toga... i nije rekao opšte poznato da smo mi dno dna... nego "Ovo je zemlja na dnu Evrope, po razvoju, standardu i svemu i moramo toga da budemo svesni... Svi u Evropi i u svetu misle da smo mi dno dna, i da se ovde radi za male pare."

Obe rečenice su tačne (kad izuzmeš pogrešnost svake generalizacije u odnosu na svakog konkretnog čoveka, ne misle svi, ali većina misli)...

 

Цитат

и да су наши радници познати као размажени, ево питајте Словаке

To mu je užasno glupo. Ti Slovaci koji su pisali peticiju je nisu pisali zato što su naši radnici razmaženi, nego iz standardnih naci razloga (dolaze divljaci koji ne umeju da se uklope u našu kulturu)...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 часа, Милан Ракић рече

Osvrćući se na zahteve radnika, Brkić je rekao da ga fascinira da sindikat traži drugačiju organizaciju proizvodnje. Zna se ko šta radi, ko kosi a ko vodu nosi, vlasnik kompanije i njegov menadžment su zaduženi oko organizacije posla, sindikat tu ne može da se meša, on može da razgovara o uslovima rada, istakao je.

U kolumni u listu Danas Brkić je napisao da "pitanje da li Fijat odlazi iz Srbije lebdi u vazduhu... da štrajk ugrožava ili može da ugrozi vrednost akcija FIAT Grupe na Njujorškoj berzi".

 

пре 12 часа, Милан Ракић рече

"Ovo je siromašna država, koju niko nema razloga da napada, nema razloga da ratuje i naši političari treba da se prizovu pameti", kazao je.

Фасцинантно је кад видиш лика који не само да апсолутно нема везе са темом о којој говори, него и да је крајње покварен у свему томе.

Радници нису тражили да "организују производњу", него да се производња организује тако да се спречи мобинг, што је већ одавно пракса у Фиату. Рецимо, не смеш да останеш на боловању дуго, па све и да ти је лекар тако прописао. За машином коју треба да опслужује десет радника ради пет и падају на нос, а онда поврх свега тога дође им мајмун који навије машину на десет посто бржи ритам рада. Повреде су стална појава, а раднике под уценама и претњама терају да случајно не туже суду и да прихвате неку бедну компензацију за повреду на раду, а малтретирања и психички мобинг су стална појава.

Што се тиче вредности Фиата на Њујоршкој берзи, ово је већ круна безобразног спиновања у мору безобразних спиновања. Овај штрајк је за Фиат толико мали да апсолутно неће да га осете. А Фиат може да изгуби вредност, али због лошег и прескупог аутомобила који се производи у Крагујевцу. Своје уговорне одредбе су прекршили и нема новог модела, нису радницима подигли плате на гарантованих 650 евра колико је по уговору требало да буде.

Што се тиче војске, математика је јасна - ако не плаћаш своју, плаћаћеш туђу, много више.

пре 12 часа, Милан Ракић рече

Danas je u Rumuniji manja plata nego u Srbiji, Rumunija je članica EU i ništa se događa, dodao je.

Али ово је врхунац безобразлука. Просечна плата у Румунији је 518 евра, док је у Србији 350 евра. И то ако не узмемо у обзир колико наша статистика лаже и чиме се све служи, већ деценијама уназад.

Ако је и од Бркића, превише је. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од Trifke,
      https://100posto.hr/news/u-hrvatskoj-se-dogodilo-cudo-ravno-onim-biblijskim-bozanic-je-rekao-kako-ljubitelji-ndh-ne-mogu-biti-krscani-jos-uvijek-smo-u-soku?fbclid=IwAR2mTOdKho_qG7ZkLo9m2Bw2hHSwYQBtvawQYPpUr7kIdVhFhcSXFmZBTyQ
       
      Napokon malo dobrih vijesti s Kaptola. U aktivno obilježavanje Dana sjećanja na holokaust ove se godina uključila i hrvatska katolička crkva. U četvrtak je preko južnog tornja zagrebačke katedrale spušten ogroman natpis na hrvatskom i hebrejskom, dugačak 50, a širok 8 metara na kojem uz natpis Dan sjećanja na žrtve holokausta stoje i riječi iz Knjige proroka Izaije (56,5).
      “Podići ću im u kući svojoj i među svojim zidovima spomenik i ime… dat ću im vječno ime koje neće biti iskorijenjeno."
      'Pročišćenje istinom'
      Prošle su 74 godine od završetka Drugog svjetskog rata, no ovakav iskorak katoličke crkve povijest ne pamti. Dodatno je hrvatsku javnost zabezeknuo (u pozitivnom smislu) i presedanski istup zagrebačkog nadbiskupa Josipa Bozanića. U govoru povodom obilježavanja Dana sjećanja na holokaust koje je u četvrtak organizirala katolička crkva, Bozanić je po prvi puta jasno osudio ustaške zločine i ogradio se od veličanja ustaštva. Štoviše, kazao je da veličanje NDH nije kršćanski. U govoru je jasno istaknuo Jasenovac kao jedno od 'stratišta nevinih ljudi' te kazao kako moramo biti 'svjesni snage zla', a osvrnuo se i na potomke počinitelja zločina NDH kojima, kaže, treba 'pročišćenje istinom'.
      “Ne možemo isključiti iz ovoga spomena ni djecu i unučad počinitelja, čiji su životi obilježeni zločinima otaca i djedova, te im je potrebno pročišćenje istinom. Na tome je tragu neprihvatljivo dopustiti da se danas ponovno budi bilo koji oblik antisemitizma. Nama kršćanima sasvim je jasno – kako je rekao i papa Franjo – da kršćanin ne može biti antisemit. Kršćanstvo i bilo koji oblik mržnje prema čovjeku i drugom narodu, jedno drugo isključuju”, kazao je u svom za promjenu dirljivom i na neki način povijesnom govoru.
      Ovakav zaokret u katoličkoj crkvi koja je još jesenas odobravala svetu misu zadušnicu za '35 hrvatskih mučenika, visokih časnika, generala i pukovnika Hrvatske vojske NDH' među kojima ima i odgovornih za velike pokolje nehrvatskog stanovništva tijekom Drugog svjetskog rata, još nije zabilježen. Znakovito, lani nije bilo ni tradicionalne mise zadušnice za poglavnika Antu Pavelića povodom godišnjice njegove smrti 28. prosinca.
      Izgleda da je vhuška domaćeg klera ozbiljno shvatila znakove nezadovoljstva takvim ponašanjem koji su dolazili iz Vatikana i govorkanja da zbog toga papa Franjo razmišlja da ih smijeni pa su promijenili ponašanje. Neka samo tako nastave, bilo je i vrijeme.
      Na stranici gde se nalazi ovaj tekst ima jos nekih zanimljivih stvari. 
    • Од kopitar,
      Koliko se molimo i radimo da se ostvari Isusova "posljednja" želja, "da svi budu jedno"? (Iv 17,22)
      Za sve koji danas slave Božić želim:
      Mir Božji Hristos se rodi!!!
    • Од Милан Ракић,
      Najugledniji vojni diletant režima, Miroslav Lazanski, sažeto je objasnio mitomansku suštinu disperzirane pobedničke vojne vežbe u Srbiji: da svima pokažemo šta imamo. Muška stvar, muški lek.

      I vežbe, kao i parade, ili egzaltirani istupi važnih državnih glava, imaju smisao pokazivačkog egzibicionizma. Eto, to smo mi, samo pogledajte koliko smo jaki. Hoćete li da se pokačite sa nama?
      Javne vežbe, koje u svojoj biti sadrže slabo maskirane poruke o poželjnoj snazi režima, a ne državne vojske, uglavnom nemaju praktični značaj. Ali dobra obuka ima, operativno sadejstvo ima. Kao i ono što profesionalci umeju, ali to pokazuju samo onima kojima valja pokazati.
      U suštini „velika vežba na deset lokacija“ je malo bogatiji tehnički zbor, sa ukupnim brojnim stanjem jedne ojačane brigade. Njena dinamika je bila marketinški, ali ne i operativno taktički usaglašena. Vojnici su na svojim „tačkama“ korektno odradili posao, ali smisao celine tog poduhvata, osim neubedljivog šepurenja manekena državnog vrha, nije poznat. Ako je to poligonska parada pobednika, možda je snagu valjalo pokazivati dodatnom pacifikacijom temeljno očerupanih jastrebova (Vulina, na primer).
      Nije poznato je li postojala jedinstvena komandna i operativna usaglašenost smisaono potpuno razuđenih segmenata kao što su: „Borbena grupa u napadu, uz učešće više od 1.200 vojnika i (simboličnih) 100 sredstava ratne tehnike – borbenih vozila, aviona i protivoklopnih helikoptera“. Sve to na Pasuljanskim livadama. Slična stvar je izvedena na Pešteru, sa srodnim sredstvima i oko 2.000 vojnika i oko 100 borbenih vozila, takođe.
      Ako nema čvrste teritorijalne konotacije između ova dva segmenta, može se pojmiti da je supoziciona pretpostavka slična, uz nedoumicu o prirodi hipotetičkog neprijatelja. Osim ako takvu opasnost država ne prepoznaje u sebi samoj.
      Zato su segmenti vežbe kod Titela (ušće Begeja u Tisu), ili tenkovski marš kod Sremske Mitrovice (30 tenkova i 100 vojnika), ili stanica za dekontaminaciju čak negde na Jastrepcu, u prilično nelogičnoj disperziji i neskladu sa težištem i ciljevima dejstava (ako je to neko uopšte odredio) na Pasuljanskim livadama i Pešteru (ukupno 3.200 vojnika). Tamo je naime bilo gro ljudstva, hodajuće i leteće tehnike, i modernih borbenih sistema. I naravno, sve komandne bojeve glave.
      Bilo je i nekih naznaka protivterorističke borbe, koja je ostala u senci onih delova vežbe koji su obuhvatali najmasovnija dejstva i prisustvo „vrhovnog komandanta“.
      On je sa svoje strane pokazao uobičajeno laičko oduševljenje, čak zaprepašćen notornim principima dejstva artiljerije „zamislite, naši topovi gađaju preko naših tenkova“. Neko je morao da pripremi vrhovnog za važne izjave i da ga upozna sa vekovnom praksom da artiljerija redovno dejstvuje „preko glava“ sopstvenih jedinica. On je objasnio da su sve rakete pogodile, a „samo dve nisu“, pokušavši da objasni zašto su baš te dve omašile, ali mu se nije dalo da bude ubedljiv. Promašile, eto…
      Ako bismo pokušali da definišemo prirodu osobenih manevara pod nazivom „Vek pobednika“, mora se reći da to nije bila homogena vežba, jer nije imala jedinstvenu zamisao, konzistentnost, logiku izvođenja po vremenu, mestu i prostoru, i jedinstveni cilj. Bio je to heterogeni skup pokaznih vežbi, u kojima su dejstvovale samo „ad hok“ formirane borbene grupe, uz istrgnute delove matičnih formacijskih jedinica.
      Šta se događa sa neprijateljem i kome su upućene krajnje nejasne poruke konfuznih manevara? Izgleda svima oko nas, pa i članicama NATO-a. Vojnom vrhu godi što je vrhovni, koji nimalo ne razume stvari, očaran vežbama, koje su već na prvi pogled neusklađene sa bilo kojom istinskom ratnom hipotezom. Ali je zato proizvedena nadmena (i rekao bih sporna) teza koja, nevezana za pobednički povod od pre 100 godina glasi: U regionu niko (nije) ravan Vojsci Srbije. Osim Rumunije, koja nam je dobar komšija. Ostali bi, na osnovu te neskromne procene odnosa snaga, morali da strepe od nas, sve sa Alijansom kojoj pripadaju.
      Zašto bi iko strepeo, ako vrhovni tvrdi da nećemo ratovati. Osim ako nas neko napadne, što nije isključeno. Naprotiv, stalno je uključeno. A onda moramo pokazati da smo najjači, isključujući Rumuniju, pa bi nas ponovo smirivao neko mnogo jači od nas.
      Da li nam je takav rasplet već odnekud poznat? Jeste, ali postoji jedno više puta ponovljeno pravilo: pametni se samo jednom nauče na tuđem iskustvu. A budale bezbroj puta na svom.
      Sve mi se čini da je vežba koncipirana tako da režim sam sebe ohrabri za prinudno zbacivanje teškog bremena s leđa. Za takve, neprijatelja ima na sve strane, a čega nema može se izmisliti.
      Zbog toga predsednik sve češće gađa preko glava sopstvenih snaga, ne libeći se da potrefi i glavu, tragajući za silom koja bi rešila sve njegove strahove. Ali takve sile nema. Ako se mogu izmišljati dušmani, može i sila koja će ih satrti. Mnogo smo jaki, brate (navijačka).
      I zbog toga se jasno videlo kako ovaj tužni skup na vrhu vidi sebe sa silom i silu oko sebe. Rukuju opasnom igračkom koju ne razumeju, ali se dive i sebi i njoj. Ona je oštećena, nesolidna, prilično zastarela, ali je opasna i za njih i za nas. Vidite šta smo sve doživeli u veku iza nas. Da li vam bilo ko od onih provincijskih nesrećnika, koji se sa Tačijem ćuškaju oko mesta za sedenje iza Putina, izgleda kao pobednik?

    • Од Драгана Милошевић,
      Beograđanka Biljana F, mama devetogodišnjeg dečaka sa autizmom, pokrenula je svojevrsni projekat: zamolila je roditelje dece iz odeljenja njenog sina da napišu svoje utiske posle više od dve zajedničke godine, odnosno na koji način se na školovanje i odrastanje njihove dece odrazilo to što u razredu imaju druga sa autizmom. Odgovori su je oduševili.
      - Došla sam na ovu ideju nakon što sam pročitala članak o devojčici sa autizmom u Vrbasu, koju je učiteljica snimala, dok ju je drugi učitelj držao. Pomislila sam kako je to veoma daleko od našeg školskog iskustva, a posebno su me povredili komentari, koje su čitaoci ostavljali na sajtu. Iz njih se vidi da je mnogo ljudi protiv inkluzije - priča Biljana čiji sin ide u Osnovnu školu "Ujedinjene nacije" u Beogradu.
      FOTO: PRIVATNA ARHIVA Ipak, shodno njenom ličnom iskustvu, pozitivne odgovore je i očekivala ali su je ipak dirnuli.
      - Vidim kakav odnos deca imaju prema mom Stefanu, a to polazi iz kuće, i empatija i vaspitanje. Ima dece koja su manje zainteresovana za druženje sa njim, ali važno je da ni kod koga ne postoji otpor - kaže Biljana.
      FOTO: PRIVATNA ARHIVA Aleksa ima dobre utiske   "Voli da ga golica, a on da se smeje"
        "Mi često pričamo sa Lenom o odnosu sa svim drugarima. U vezi sa Stefijem je sve najlepše. Voli kada može da priča sa njim, a naročito da ga golica, a on da se smeje. Jednom ju je i poljubio :)", glasio je odgovor jedne mame.
      "Oni prihvataju da je dečak drug kao i svaki drugi. Prvenstveno ga razumeju i tretiraju ga kao što bi bilo kog drugog. On nije manje vredan i ne zaslužuje manje poštovanje od nekog ko nema autizam", još jedan je komentar roditelja.
      Jedna mama je rekla kako njen sin Vasilije ne odvaja Stefana od druge dece, jer i ima sestru sa cerebralnom paralizom.
      FOTO: PRIVATNA ARHIVA Stefan sa bratom Mihailom   "Vasilije zna koliko je bitna socijalizacija dece sa posebnim potrebama, i zna da se ta deca ne razlikuju od drugih, osim po izazovima koji im predstoje."
      "Marija mi je prenela da je mnogo sretna kad pomogne Stefanu kad on nešto ne razume i voli da mu pravi društvo, da ne bude sam. Kaže da ih ponekad ometa u radu, ali njoj to ne smeta", rekla je mama ove devojčice.
      Za školu koju pohađaju njeni sinovi, Biljana ima samo reči hvale, i kaže da stalno podseća sebe koliko sreće imaju.
      Kada je Stefan pošao u prvi razred, učiteljica joj je ponudila da se sama obrati drugim roditeljima i objasni da će u razredu imati dete sa autizmom.
        - Ispričala sam im kakve bi mogle biti prepreke u komunikaciji, i na kakve probleme mogu da naiđu, kako da ih reše. Nakon tog razgovora, učiteljica nikada nije izdvajala Stefana u odnosu na drugu decu, i nikada se nije desilo ništa ružno. Čak se jednom dogodilo da je Stefan, kada se naljutio na asistenta, uštinuo devojčicu koja se samo našla u blizini. Ja sam pozvala roditelje da im to kažem, a ispostavilo se da im devojčica to nije ni rekla, za nju to nije bilo značajno - priča ova majka.
      Roditelji su od početka imali dobar pristup
      Ona kaže i da je odmah po polasku u prvi razred bilo očigledno da su roditelji razgovarali sa decom o Stefanu, jer su mu deca prilazila upravo na onakav način koji je Biljana opisala kao poželjan. Roditeljima, kao i učiteljici, Stefanova mama zahvalna je na trudu koji su uložili.
      FOTO: PRIVATNA ARHIVA Stefan na hipoterapiji - Učiteljica je sjajna, a Stefan joj je prvo dete sa teškoćama sa kojim je ikad radila, U početku je i sama priznala da je uplašena, ali sada nema ni govora o tome. Svakako mi je bila važna njena iskrenost i to što se ona trudi i razmišlja kako da pristupi situaciji - priča Biljana, dodajući i da za psihologa škole ima samo reči hvale.
        "Redak slučaj da dete bude tako dobro prihvaćeno"
      Kako će Stefanovo školovanje funkcionisati od petog razreda, kada bude imao više profesora i učionica, Biljana kaže da to još ne mogu da prognoziraju.
      - Mi nismo zacrtali da on mora da završi redovnu školu, uvek postoji opcija specijalizovane škole, ako za to bude potrebe. Sada, u prva tri razreda, najvažnija socijalizacija, a taj kontakt sa decom koja ga prihvataju ne može ništa da zameni - kaže ona, dodajući da je zaista redak slučaj da dete bude tako dobro prihvaćeno.
      Neki roditelji se stide bolesnog deteta
      O tome kakva su inače njihova iskustva sa Stefanom i kako ljudi reaguju na njega, Biljana kaže da ona pre svega zavise od stava koji zauzmu roditelji tog deteta.
      - Ima roditelja koji se osećaju posramljeno i imaju potrebu da opravdaju svoje dete. Mi nikada nismo polazili iz te perspektive. Stefan ume neobično da se oglasi, ili u parku da samo stoji, umesto da se ljulja, ali predrasude su da su deca sa autizmom agresivna i bučna. Nisu ništa više od druge dece - objašnjava naša sagovornica.
      FOTO: PRIVATNA ARHIVA "Nije svako adekvatan roditelj"
      Na pitanje kako komentariše česte navode da roditelji neke dece sa autizmom insistiraju da im dete pohađa redovnu školu, iako nije spremno za to, a time remeti i drugu decu, sagovornica "Blica" kaže sledeće:
      "Uvek ima roditelja koji ne sagledavaju situaciju realno, i među njima ima i onih čija deca imaju autizam. Ali to nema veze sa tim da dete ima teškoće, već da je neko neadekvatan roditelj".
      Imajući u vidu da Stefan lepo funkcioniše sa decomu školi, pitali smo Biljana kako se slaže sa mlađim bratom.
      - Igranje uvek inicira mlađi Mihailo, koji je sada pošao u prvi razred, imajući u vidu da deca sa autizmom ne pokazuju inicijativu za kontaktom. Braća imaju lep i topao odnos, i Mihailo se mnogo trudi oko brata - zaključuje ona.
      Mama i tata kao asistenti
      On još dodaje da su na listi čekanja za personalnog asistenta, da su ostvarili sva prava, ali je lista predugačka.
      - Privatne asistente plaćamo mi, ali oni nikada da se ustale, pa ponekad tu ulogu preuzmemo moj suprug ili ja - priča nam ova majka.
      Stefan ima i druge brojne redovne aktivnosti.
      - Kod logopeda ide dva, tri puta nedeljno, i to plaćamo privatno, jer kod državnog nema dovoljno termina. Jednom ili dva puta mesečno, koliko bi moglo kod državnog, besmisleno je retko, jer je Stefanu potreban konstantan rad - priča nam Biljana.
      Uz to, Stefan ide i na redovne kontrole kod neuropsihijatra i psihologa, kao i na hipoterapiju, terapiju sa konjima, koja se, kaže, pokazala veoma korisna.
      извор
    • Од Милан Ракић,
      Koliko se puta čulo za ovih 27 godina samo da je JNA reagovala u pravom trenutku Jugoslavija bi bila spasena, odnosno ne baš, možda bi se i raspala, ali ne u krvi i bratoubilačkom ratu kako se zaista dogodilo da su akteri krize bili pohapšeni. Osnovi preduslov za to bio je puč, koji je trebao da se dogodi i koji su visoki oficiri armije trebali da izvedu. Da li je postojala neodlučnost vojnog vrha i da li je oklevanje koštalo JNA gubitka države o kojoj je trebalo da brinu i čija su kičma bili? To su pitanja koja i dan danas nemaju odgovor. Jedino istina je da armija koja je bila uljuljkana u karijerizam i privilegije, kao i osećaj nadmoćnosti i prestiža, postala lak plen modernih političkih predatora od 1990-tih pa do dana današnjeg.

      Šta bi bilo da je vojska uzela stvar u svoje ruke? Verovatno ništa. Istorija je imala svoj put i čak i da su u tome uspeli, da su uzeli stvar u svoje ruke, veliko je pitanje da li bi išta i ostalo. A da su imali nameru, to jesu, mada o tome preživeli akteri vrlo retko govore čak i posle distance od 27 godina. Jedna od retkih izjava su navodi sada već pokojnog generala Živote Panića, koji je bio načelnik Generalštaba tokom 1992. i 1993. godine. On je, komentarišući mogućnosti izvođenja puča, izjavio da je „u vrhu JNA postojao plan da se izvede vojni udar, ali da pripreme nisu bile nikakve, tako da do njegove realizacije nije moglo ni doći“.
      Svoju verziju događaja ima i tadašnji savezni sekretar za narodnu odbranu (SSNO) Veljko Kadijević. Kadijević u svojoj knjizi „Kontraudar. Moj pogled na raspad Jugoslavije“ navodi kako su bivši predsednik Predsedništva SFRJ Stipe Mesić i nekadašnji predsednik Savezne vlade Ante Marković nameravali da uz pomoć armije svrgnu Franju Tuđmana i Slobodana Miloševića.
      „Mesić je hteo da preko tadašnjeg predsednika Saveznog izvršnog veća Ante Markovića uvuče mene i armiju u svrgavanje Tuđmana, koji je, po njegovom mišljenju, bio apsolutista, i da na čelo Hrvatske postavi sebe. Mislim da ne treba posebno objašnjavati, znajući aktivnosti JNA i moju poziciju, zašto je taj pokušaj Markovića ostao bez rezultata“, piše bivši savezni sekretar za narodnu odbranu tvrdeći da je Marković u maju 1991. u Karađorđevu pokušao da ga ubedi da će, „ako svrgnemo Miloševića i Tuđmana, svi problemi u Jugoslaviji biti rešeni“.
      Čitava stvar zapravo počinje znatno ranije, tačnije već sredinom 1990. godine kada kontraobaveštajci JNA nailaze na informaciju o nelegalnom naoružavanju Hrvatske. Posle nekoliko meseci napornog rada uspevaju da snime više desetina sati video materijala i audio zapisa na kojima su zabeleženi istupi Martina Špegelja, ministra odbrane Hrvatske, i Josipa Boljkovca, ministra unutrašnjih poslova. Akcija se zvala „Štit“. Film je pušten u javnost 25. januara 1991. godine. Namera je bila da se šokira političko rukovodstvo Hrvatske, da se uvede u strah i paranoju i da se na taj način utiče na njih da promene politiku. Tuđman je bio na sastanku u Palati federacije sa najužim rukovodstvom SFRJ kada je film pušten na TV. Gledali su ga zajedno, dok je u holu njegovo obezbeđenje razmenjivalo mrke poglede sa pripadnicima vojne policije koji su se tu nalazili u broju većem od uobičajenog. Na spratu za trenutak se činilo da je film dao rezultat, Tuđman popušta, govori da te ljude treba procesuirati, zalaže se za redefinisanje federalnog modela i opstanak države… Tenzije padaju. Veljko Kadijević i Blagoje Adžić zadovoljni izlaze sa sastanka, Tuđman odlazi u Zagreb i odmah sutradan menja svoj pogled na događaje od prethodne noći.
      Stvari se, naravno, nisu odvijale onako kako je vojni vrh želeo, pa se tako 12. marta 1991. godine organizuje sastanak Predsedništva SFRJ u Beogradu. Namera im je bila da Predsedništvo donese odluku o uvođenju vanrednog stanja i da vojska preuzme kontrolu nad zemljom. Svi članovi Predsedništva, njih osam, smešteno je u vojni autobus i odvezeno na komandno mesto pod izgovorom da na takvom mestu imaju sve uslove za rad, mape i sve ostalo što će biti korisno da bi se donela odluka. Držani su u sali u kojoj nije bilo grejanja pa su članovima Predsedništva podeljeni vojni šinjeli. Bio je to još jedan od načina da moćna JNA demonstrira silu. Međutim, iz dva puta nisu uspeli da dobiju potreban broj glasova da donesu odluku o proglašenju vanrednog stanja, a takođe nisu smeli da pohapse članove Predsedništva iako su pojedini to očekivali. Ali takođe, pojedini su očekivali i da dođe do vojnog udara. Npr. Borisav Jović, koji o tome piše u svojim memoarima navodeći da je Kadijević njemu i Slobodanu Miloševiću saopštio da vojska odustaje od koncepta vojnog udara. Razočaranje je bilo obostrano. Da li je postojao plan po kome bi se u jednom trenutku pohapsili svi lideri republika, niko nije mogao da potvrdi sa apsolutnom sigurnošću, mada i oni koji su bili akteri pomenutih događaja veruju da je to zaista tako bilo. Objašnjenja zašto se plan nije realizovao su različita. Mada kao jedina zajednička tačka se ističe neodlučnost vojnog vrha.
      S proleća 1991. sukobi u Hrvatskoj između Srba i hrvatske policije su eskalirali, najpre “ krvavi Uskrs“ na Plitvicama, a onda i Pakrac gde se JNA našla kao “ tampon zona“ između sukobljenih strana. Maja meseca koji je bio ključni došlo je do okršaja u Borovom Selu kada je ubijeno 12 hrvatskih policajaca posle pokušaja iznenadnog upada u ovo slavonsko selo. Ubrzo kriza je eskalirala do tačke usijanja. Prekretnica, kada su kola otišla nizbrdo zapravo bila je Slovenija, koja 26. juna 1991. proglašava samostalnost, a jednice JNA kreću u akciju koja je planirana u generalštabu JNA. Prema nekim izvorima operaciju su planirali Blagoje Adžić i Milan Ružinovski, Makedonac, general, koji je bio načelnik operativnog sektora. Oni su formirali jedinu od 1.900 -2020 ljudi sastavljenu od jedinica iz pet korpusa koji su pripadali 5. Vojnoj oblasti koja je pokrivala celu Sloveniju, polovinu Hrvatske i deo BiH.
      Planeri su smatrali da će to biti jedna udobna šetnja, demonstracija sile slična onoj tokom 1980 tih na Kosovu i Metohiji kada su albanski separatisti prekinuli demonstracije, kad su se tenkovi, borbena vozila pešadije i oklopni transporteri pojavili na ulicama. Verovalo se da će tako biti i u Sloveniji, da će vojnici bez ikakvih problema izaći na severnu granicu SFRJ i tamo zaposesti karaule koje nisu bile pod kontrolom vojske, i granične prelaze koji su trebali da budu pod kontrolom savezne uprave carina. Međutim, slovenačka Teritorijalna odbrana TO otpočela je iznenadni otpor. Teritorijalci su prvo oborili helikopter u Ljubljani. Pilot koji je poginuo bio je Slovenac Toni Mrlak. Kolone jedinica koje su se kretale prema zacrtanim granicama nailazili su se na prepreke i otpor. Jedinice vojske koje su krenule u disciplonovanje Slovenije su bile bez logističke podrške, opkoljene na svim karaulama. JNA se suočila sa prvim mrtvima, ranjenima. Čitave jedinice koje su bile male, neobučene, vojnici bez završene osnovne obuke poslati su kao glineni golubovi…
      Mrtvi, ranjeni i zarobljeni vojnici su se pojavljivali svakodnevno na TV ekranima, uništena tehnika, podignuta bela zastava veoma je deprimirajuće delovala na pripadnike JNA u ostalom delu države. Veliki broj oficira koji su polagali vojnu geografiju znali su da tenkovi na kanalisanim putevima nemaju šta da traže bez podrške pešadije ispred i zaštite iz vazduha. U planinskom ambijentu kakva je Slovenija oklopno-mehanizovane jedinice tada su predstavljale lak plen za laka sredstva za protivoklopnu borbu, kojima je bila naoružana slovenačka TO. Za neuspeh JNA iza pogrešno angažovanje OMJ vojnici su krivili Kadijevića i Broveta.

      Videvši snimke pogođenih tenkova, ranjenu vojsku i neodlučnost vojnog vrha da Sloveniju bojno sravni sa zemljom, specijalci iz sastava čete Vojne policije za protivteroristička dejstva gardijske motorizovane brigade početkom jula 1991. godine, pripadnici Gardijske brigade traže smenu saveznog sekretara Veljka Kadijevića i planiraju da na to mesto dovedu načelnika Generalštaba, generala Blagoja Adžića.
      U samoj Gardijskoj brigadi deo oficira i podoficira sa ovom idejom upoznali su komandanta pukovnika Mileta Mrkšića, tadašnjeg komandanta Gardijske brigade. Oficir su od njega tražili da im se priključi u iznošenju zahteva za smenu Kadijevića i Broveta što je on prihvatio i specijalna jedinica je jednog popodneva ušla u krug SSNO-a. Oficir su otišli u kabinet generala Adžića, i tražili su da ih primi da mu prenesu zahteve. Zahtev je bio: smena Kadijevića i Broveta, dolazak Adžića na čelo vojske, upućivanje gardijske brigade u Sloveniju da se oslobode zarobljeni vojnici, udar ratnog vazduhoplovstva po vitalnim vojnim ciljevima u znak odmazde za poginulim vojnicima, izvlačenje JNA sa celokupnom tehnikom na granice buduće Jugoslavije. Inače kasnije se ispostavilo prema rečima samih aktera da je u zahtev sa granicama buduće Jugoslavije u spisak ubacio tada general Vuk Obradović.

      Prema rečima jednog od aktera koji je prisustvovao sastanku razgovor sa načelnikom GŠ general pukovnikom Blagojem Adžićem nije tekao u tonu koji je planiran jer je u kabinetu bio i Stane Brovet, inače Kadijevićev zamenik. Pre samog razgovora sa generalom Adžićem sa oficirma je razgovarao i Vuk Obradović, kome su oficiri usmeno u razgovoru preneli svoje stavove. General Vuk Obradović je kod generala Adžića prema rečima samog učesnika isto ušao u Adžićev kabinet i preneo zahteve oficira, ali ne u izvornoj verziji, već je to preformulisao u podršku vojnom vrhu da se okonča drama u Sloveniji. Ispalo je da je garda došla da podrži vojni vrh… Adžić je slušao i prihvatio objašnjenje generala Vuka Obradovića o razlogu dolaska oficira garde, ali je odbio da smeni Saveznog sekretara za narodnu odbranu Veljka Kadijevića i zauzme njegovo mesto. Istog dana general Adžić je posetio Gardijsku brigadu i pred prepunom salom oficira izjavio da će JNA adekvatno reagovati po vojnim ciljevima u Sloveniji, što su okupljeni oficiri pozdravili gromoglasnim aplauzom. Međutim od masovnog udara vazduhoplovstva nije bilo ništa, a JNA se pod ponižavajućim uslovima ipak povukla iz Slovenije. Adžić, kojem se verovalo zbog činjenice da je u Drugom svetskom ratu od strane ustaša pobijeno 49 članova porodice, nije ispunio obećanje dato najelitnijoj jedinici tadašnje JNA.
      Kratkotrajni rat u Sloveniji je bio završen. JNA je potpisivanjem Brionske deklaracije bila primorana da se povuče kako zna i ume iz Slovenije. U to vreme već počinju i prve blokade kasarni u Hrvatskoj, pre svega u Dalmaciji i istočnoj Slavoniji, a jedna od najtežih je bila blokada vukovarske kasarne u kojoj se nalazila mala jedinca 14. pontonirski bataljon koji sa svim pomoćnim jedinicama nije imao više od 400-500 vojnika i oficira JNA.
      U istočnoj Slavoniji već se nalazio veliki broj jednica JNA iz 12. Novosaskog korpusa. Garadijska brigada je već polovinom septembra završila mobilizaciju i znala je da ide u Vukovar na zadatak da deblokira kasarnu. Negde u to vreme desilo se raketiranje kolone artiljerijskog diviziona sa haubicama “ NORA“ kod Tovarnika od strane našeg ratnog vazduhoplovstva. Prema podacima kojima su raspolagali oficiri Gardijske brigade, pilot je u dva, tri navrata nadletao kolonu i tražio pozitivnu identifkaciju cilja od strane Operativnog centra 1. Armije, pri čemu je obavestio OC da kolona ide iz pravca Šida ka Vukovaru. Iz Operativnog centra 1. Armije su to deklarisali kao da se radi o hrvatskim snagama koje su se obukle u uniforme JNA i načelnik štaba Prve armije general Silić izdao je naređenje da se raketira kolona. Prilikom raketiranja kolone divizion je gotovo uništen, a komandant diviziona po činu major je smrtno stradao. U javnosti su kolale i priče da general Anton Tus inače bivši komandant RV i PVO koji je već stupio u Zbor narodne garde i kako su tvrdili odneo operatine planove i organizacijsku strukturu RV i PVO i pri tome svečano ispraćen u Zagreb. Inače svi ti događaji, raketiranje, preletanje, stavljalo se na teret njegovom zameniku generalu Zvonku Jurjeviću kao aktivnom komandantu vazduhoplovstva. Takođe su dobijali informacije da avioni RV i PVO kojim su pilotirali Hrvati bacaju bombe u Dunav, i da se dešavalo da tuku po jedinicama JNA koje su uveliko dejstovale u okolini Vukovara. Sve ovo uticalo je ponovo na oficire Gardijske brigade da se pokrenu i da pokušaju da izvrše puč i spasu što se spasiti može.

      Početak drugog puča
      Tog 27. septembra 1991. komandant brigade pukovnik Mile Mrkšić saopštava manjem broju oficira da je donesena odluka da se smeni Kadijević, Brovet, Spirkovski, Silić i Jurjević, i da će oni to uraditi. Za akciju su angažovane dve čete Vojne policije sa oklopnim vozilima BOV M86. Jedna grupa specijalaca upućena je u zgrade SSNO po Kadijevića i Broveta, a jedna četa Vojne policije sa oklopnim transporterima za Spirkovskog i Silića,  i generala Jurjevića.
      Kapetan I klase Šušić i kapetana Božić, koji su bili sa dve čete vojne policije oklopnih transportera u kasarni na Dedinju dobili su naređenje da se spreme za taj zadatak. I to tako da Šušić sa jednom četom bude u pripravnosti i zauzme komandu Prve armije, a da Božić sa drugom četom zauzme komandu ratnog vazduhoplovstva i dovede generala Jurjevića. Kapetan Bećirović koji je bio pomoćnik za službe Vojne policije komandovao je rezervom u kojoj je u tom trenutku bila i jedna četa vojne policije i saobraćajna četa i oni su bili smešteni u kasarni na Dedinju. Tog 27. septembra oko 22 časa uveče četa specijalaca munjevito je zauzela sve izlaze iz SSNO. Kadijević je u to vreme bio u kabinetu. Pukovnik Mrkšić se uputio kod njega. Mrkšić je odbio pratnju specijalaca i sam je otišao u kabinet. E sad, tu počinju spekulacije i misterija celog događaja. U istom danu pukla je vest da se i na VMA bune protiv Kadijevića, Broveta. Šuškalo se, ali pripadnici Gardijske brigade nisu ima imali ta saznanja. Takođe pričalo se da ima određenih pobuna i u samoj komandi RV i PVO. Postojala je predpostavka i da je komanda Garde koordinirala sa nekim iz komande RV i PVO, jer bi bilo apsurdno da se upute transporteri, a da ih tamo sačeka vojna policija RV i da dođe do međusobnog okršaja. Bilo je priča da su digli delove 63. padobranske brigade da brane komandu ratnog vazduhoplovstva.
      Sa dva vojnička voda čete VP za protivteroristička dejstva, preuzete su sve prijavnice i stražarska mesta oko zgrade Generalštaba i SSNO. To obezbeđenje je vršio bataljon za obezebeđenje iz sastava Garde kojim je komandovao kapetan I klase Andrijevski Vlado. Predaja obezbeđenja je urađena veoma brzo i bez ikakvih sukoba. Saveznog sekretara je obezbeđivalo jedno odeljenje podoficira iz sastava Prvog voda čete voda Vojne policije za protivteroristička dejstva. Veći deo njih nije bio u zgradi SSNO već kod kuće. Mrkšić odlazi u kabinet Kadijevića, kratko se zadržava i vraća i pita: Je l’ ne odustajemo? Odgovorili su: Ne odustajemo. Dva, tri puta je išao gore u kabinet i vraćao se… U jednom momentu Mrkiš dolazi iz kabineta i kaže: uspećemo, i VMA se pobunila i na našoj je strani. Nastalo je oduševljenje. U jednom trenutku Mrkšić se vraća iz kabineta Kadijevića i kaže: Pogrešili smo. Oni su patriote. Oni su Jugosloveni, izdala nas je Srbija i Milošević. Daje se signal „sunce“ i jedinica se vraća u kasarnu. Za pojedince je usledio šok. Među specijalce su pre povratka došli general major Aca Vasiljević, i pukovnik Vuleta Vuletić i počeli su da ubeđuju vodnike da odustanu od puča. To je bila jedna opšta zbrka. U međuvremenu dolaze podoficir koji su čuvali Kadijevića i staju na stranu pučista.

      Neki od učesnika u puču su tokom razgovora sa generalom Vasiljevićem su videli da nešto tu nije u redu i čudili se zašto je načelnik bezbednosti protiv toga što specijalci žele da spase Jugoslaviju. To je bila dilema koju nisu uspeli da razreše. Tada je jedan stariji vodnik rekao: Daj da ih pobijemo i završimo posao. Jedan od oficira pitao ga je : “ Ko će na čelo vojske. Nije ovo Afrika u kojoj narednici vrše državni vojni puč. Napašće nas sutra tenkovi, znaš šta je bilo u Rusiji, kazaće da je grupa antijugoslovenskih ili prohrvatski usmerenih oficira pokušala puč, a tenkovi su to sprečili, Ili ćemo celog života biti izdajnici ili ćemo izgubiti glavu“. Akteri neuspelog puča posle ovog razgovora preko motorole izdaju naređenje podčinjeima da postupe po signalu “ sunce“. Pučisti zajedno sa vojnicima odlaze iz centra Beograda, blokada SSNO je prekinuta, a četa Vojne policije za protivteroristička dejstva se vraća u kasarnu na Dedinje. Pukovnik Mrkšić je po povratku u kasarnu naredio da se okupe starešine iz čete za protivteroristička dejstva i ponovio: „Mi smo tu pogrešili, oni su patriote i Jugosloveni“, nije bilo ništa tu da se pita. Mi idemo u Vukovar da deblokiramo kasarnu i vraćamo se najkasnije za sedam dana. To je bilo 28. ujutro, a 30. septembra jedinica je krenula put Vukovara.
      Tog 28. septembra Kadijević je posle odlaska pučista zatražio hitan sastanak, sa delom predsedništva SFRJ. Sastanku su osim Kadijevića prisustvovali: Slobodan Milošević, Momir Bulatović, Borisav Jović, Branko Kostić i general Blagoje Adžić. Na tom sastanku Kadijević je izneo ocenu situacije na ratištu. Kadijević se osvrnuo i na stanje u samoj vojsci i na propali puč:
      Kako je u svojoj knjizi “ Poslednji dani SFRJ“ član predsedništva SFRJ Borisav Jović naveo Kadijević je rekao:
      “ Da postoji organizovani rad na razbijanju vojske i da je sada najaktivniji udar od strane srpskih opozicionih snaga. Kadijević je naveo da je upad u SSNO bio treći pokušaj puča za tri dana. Prvi je bio prema njegovim navodima u komandi JRV; drugi na VMA i treći u Gardijskoj brigadi.
      Na sastanku je takođe razmatran loš odziv na mobilizaciju rezervista, a odlučeno je i da svi oni koji su učestvovali u puču budu momentalno poslati u Vukovar. General armije Veljko Kadijević je tek januara 1992. podneo ostavku na mesto sekretara za narodnu odbranu, a na njegovo mesto došao je general pukovnik Blagoje Adžić koji je smenjen u čistki 42 generala JNA maja 1992.
      Zaključak
      Uvučena u prljavi obaveštajno-politički rat, JNA se nije snašla. Nakon operacija u Vukovaru i Hrvatskoj koje su bile potpuno, sa vojnog stanovišta, nerazumne, uz privremena povlačenja u BiH, na kraju se svela na teritoriju Srbije i Crne Gore i ubrzo je 1992. godine prestala da postoji kao takva. Neki od aktera puča s ove ili s one strane su unapređeni, neki su ubrzo isterani iz službe i marginalizovani. Istina se nikada nije saznala, a mitovi su se na takvo tle lako primali. Puč u kojem je JNA trebala da pohapsi političare i spase državu postao je urbana legenda iako su činjenice govorile drugačije a reči pravih aktera ostajale su van domašaja javnosti. Prava istina je da taj puč osim entuzijazma nekolicine i ambicije još nekolicine nije imao drugih aspiracija. Neki su bili spremni da poginu za ideale, a drugi opet da trguju za unapređenja, činove i sve što s tim ide.
      Ali ipak poražavajuće u celoj ovoj stvari je to što je CIA još 1988. godine u svom izveštaju o mogućnostima vojnog udara imala informacije da je to nemoguće izvesti upravo zbog ambicije vojnog rukovodstva da paktira sa političkim elitama. Jednostavno, nisu imali šanse.
      Andrej MLAKAR
      https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/10/24/jna-i-svi-njeni-pucevi-koji-su-trebali-da-se-dese-a-nisu-kako-je-vojni-udar-protiv-vrha-vojske-postao-udar-podrske/
×