Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

админ

Брате оче попе Ђуровићу, среди текст. Прогутана слова и дрљави фонт чине ово нечитким. Ил отвори нову темљу, са сређеним текстом а ову да бришемо.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, RYLAH рече

Брате оче попе Ђуровићу, среди текст. Прогутана слова и дрљави фонт чине ово нечитким. Ил отвори нову темљу, са сређеним текстом а ову да бришемо.

Кад немате палатино... 

Промени фонт ако можеш... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, RYLAH рече

Брате оче попе Ђуровићу, среди текст. Прогутана слова и дрљави фонт чине ово нечитким. Ил отвори нову темљу, са сређеним текстом а ову да бришемо.

Иначе, та прогутана су са хрватског портала, нећу ваљда и њихова да мењам? Задржао сам им и ћелаву латиницу где има. Само је било копирање. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
админ
Управо сада, Zoran Đurović рече

Кад немате палатино... 

Промени фонт ако можеш... 

Није проблем само фонт, то ћу и да одрадим, али много слова поједено.

Одради га на ћирилици у неком неутралном (нећириличном) фонту типа Тајмс Њу Роман (промениш језик и одрадиш), да не би гутало слова. Ако си га радио у ћириличном фонту, зато гута слова.

Греота да текст пропадне тако.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, RYLAH рече

Није проблем само фонт, то ћу и да одрадим, али много слова поједено.

Одради га на ћирилици у неком неутралном (нећириличном) фонту типа Тајмс Њу Роман (промениш језик и одрадиш), да не би гутало слова. Ако си га радио у ћириличном фонту, зато гута слова.

Греота да текст пропадне тако.

Ја овде све видим. Ако можеш да га тајмсујеш, то је онда услуга за све... Кажем ти да је само у Хрвата поједених слова, али ја то нисам исправљао

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, RYLAH рече

Није проблем само фонт, то ћу и да одрадим, али много слова поједено.

Ако мислиш на овакве симболе

 

пре 21 минута, Zoran Đurović рече

https://stanjestvari.com/2014/05/13/%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D0%B8-%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%BE%D0%BA/

То нису поједена слова, него сваки линк тако испада ако је на ћирилици. Ако обележиш ово мишем и идеш на "go to", отвориће ти нормално линк. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
админ
пре 2 минута, GeniusAtWork рече

Ако мислиш на овакве симболе

 

То нису поједена слова, него сваки линк тако испада ако је на ћирилици. Ако обележиш ово мишем и идеш на "go to", отвориће ти нормално линк. 

Мислим на ствари у тексту самом, прогутана слова којих је много.

Share this post


Link to post
Share on other sites
админ
Управо сада, RYLAH рече

Мислим на ствари у тексту самом, прогутана слова којих је много.

Ajd srediću ja sad polako, samo me pustite par trenutaka

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, RYLAH рече

Мислим на ствари у тексту самом, прогутана слова којих је много.

Аман, наведи ми где су у мом тексту прогутана?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
админ

Сад је сређено.

Share this post


Link to post
Share on other sites
админ
пре 37 минута, Zoran Đurović рече

Проблем наше комисије је још био и у опструкцији са наше стране, јер су титоистички кадрови у ДБ још увек живи, а њима иде у прилог да се Степинац прогласи за свеца да би се тако нанео тежак ударац екуменском дијалогу.

Ти репови би хтели Степинца за свеца не зато што би он био светац него зато што знају да после тога тешко да би се о икаквом екуменизму могло разговарати. Наравно да нико из српске делегације није радио у том смеру, али су били опструирани. И у таквој ситуацији ово можемо видети као велики резултат, а папа Франциско ни најмање није наивна особа. Њега као дар од Господа није добила само Католичка Црква, него и Православна.

Браво оче авво, попе. Право у срж. Брутално и истинито. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
админ

Феноменалан текст! Свака част, убоо си у срж!

Ово преко Фејзбука да се дели да оде што даље, све до секташких репова оних остатака о којима пишеш.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Комплексна, полиморфна и флуидна проблематика („пост­хришћанске“) савремености упућује Цркви – саборном Телу Христовом и нама Хришћанима, боголиким личностима које су словесни удови тога Тела, изазов без преседана[1] у досадашњој историји Хришћанства, који не само да не смемо него, чак, и да хоћемо, не можемо игнорисати, превиђати или потискивати. На тај драматични изазов морамо пружити живи и стваралачки хришћански одговор ‒ лично-саборно сведочење садашњег црквеног поколења, одговор артикулисан на основу саборног предањског искуства Цркве и личнога опита вере као нашег делатног укључења у то саборно искуство, уколико желимо да испунимо заповест Христову - да будемо со земљи и светлост свету (Мт. 5, 13; 14), да заиста будемо Хришћани.
      Овде треба одмах нагласити да поменута реч Христова није тек неки духовни или морални „предлог“ или „савет“, који се може ситуационо прихватити или одбацити по слободном нахођењу, већ изричита Божанска заповест о делатном сведочењу богочовечанске соли и светлости Христове свим људима и народима, као и свеколикој твари, коју лично Бог заповеда као неопходни предуслов да бисмо уопште могли да будемо Хришћани и да себе називамо Хришћанима. Целокупна историја Цркве, која уствари није ништа друго до историја њеног света – света који је она сољу и светлошћу Христовом преображавала у хришћански свет, сведочи о томе да не постоје „Хришћани ван света“, нити „свет изван Цркве“. Такав теоријски концепт и таква пракса Хришћанства, којим се, у гнушању према „грешном свету“ Хришћани самоизолују у некакав самозадовољни и праведнички „свети остатак“ и „острво спасених“, није јеванђелски, нити црквени, нити православни, већ онај „исувише људски“ то јест „религијски“, психологизујући, пијетистички и утопијски,[2] и као такав стран целокупном Живом Предању Православне Цркве Христове. Управо због тога што је то Предање, читавим боголовљем Отаца, заувек одбацило свако дуалистичко схватање човека и света као прoтивно истини човека Божијег и света Божијег, као и свако „религијско“ двојење, то јест увођење дихотомијских раскола и подела[3] у једну твар Божију (а пре свега, поделе на „сакрално и профано“, „спиритуално и материјално“, „религијско и секуларно“, при чему први елемент овог дихотомијског пара припада сфери „спасености“, док је други не само унапред осуђен на пропаст као нечист и пролазан, већ и свесно „препуштен“ истој).
      Црква, по речима Христовим, заиста „није од овога света“ (Јн. 8, 23), јер јесте Тело Његово, али, управо због тога, она никада није била „изван света“, нити јесте „изван света“, нити може то да буде. Зашто? Управо због тога што она ‒ као Тело оваплоћенога Логоса Који је Својим Оваплоћењем обухватио и спасио све и сва ‒ обухвата читав свет, и не само то, него, опет по речима Христовим, јесте сами живот света (Јн. 6, 51). Црква је Царство Божије које је ‒ у сили Свете Тројице: Љубави Очеве, те Оваплоћења, Распећа, Васкрсења и Вазнесења Спаситељевог, као и Педесетнице Утешитељеве ‒ дошло у свет и већ започело у свету.[4] Црква Христова, стога, није „сакрална“, „конзервативистичка“ и изолационистичка институција, већ освећујуће-мисионарска и сведочанско-делатна заједница чији је простор деловања, terra misionis – читав свет, свеколика твар жива и нежива.
      Зато Црква ‒ у суочењу са „овим светом“ сваке историјске епохе, који њу увек коренито доводи у питање[5] управо због тога што и она њега „доводи у питање“, на најрадикалнији могући начин, као „пали свет“ који мора бити „побеђен“ и исцељен Царством Божијим ‒ мора да буде кадра да, из пуноће свог Живог Предања, своје Литургије и свога богословља, своје светости и свога стваралаштва, пружи стваралачки одговор на изазов епохе у којој живи, тачније, на изазов сваке „савремености“. Црква у историји, „Црква војујућа“ (Ecclesia militans) на своме историјском подвижничком кретању и усхођењу ка Другом доласку Христовом, мора, у лику својих чланова Хришћана и Хришћанки, у сваком свом поколењу, да буде кадра да вером Христовом, која дејствује кроз дела љубави (Гал. 5, 6) према свету, преобразитељски побеђује свет (1. Јн. 5, 4) да би га задобијала за Христа и Његово Царство које није од овога света (Јн. 18, 36). „У свету, али не од света“,[6] та благодатна неовосветовност Цркве, та есхатолошка несводивост Цркве искључиво на историју јесте сами предуслов њене способности да испуњава заповест Христову о преображавању сваке епохе и сваког света, читаве твари у време и место пројављивања спасоносне Истине Божије која је живот свега што постоји (Јн. 12, 50), њене моћи да мења сваки „свет“ у хришћански свет, укључујући га у космичко-есхатолошко Тело Христово.
      Хришћани, удови космичко-есхатолошког Тела Христовог, које обухвата сав свет и све светове, сву твар, и Небо и земљу, треба да буду подвижнички учесници и благодатни сарадници те победе Царства Божијег над „овим светим“, којом се свет васпоставља изнова у свет Божији и Нову Твар: „Јер све што је рођено од Бога побеђује свет, и ово је победа која победи свет – вера наша“ (1. Јн. 5, 4). При том је јасно да Вера о којој овако снажно и убедљиво говори Св. ап. Јован, у својој Првој саборној посланици, није вера као „религија“, нити вера међу многобројним другим верама, „једна од религијâ“, већ, пре свега, ипостасна Вера као Личност Богочовека Христа, а истовремено и Вера као благодатно заједничарење са Христом и, у Христу, са Светом Тројицом, то јест Вера као Тело Христово, Вера као Црква Христова, Вера као Литургија, Вера као „лични сусрет и онтолошки причасно заједничарење (Бога и човека)“,[7] Вера као „истинска сарадња и саприсуство, и саживљење, и сапознање Духа Божијег и духа људског“,[8] Вера као богочовечанска Заједница живота који не умире (ср. Јн. 11, 26).
      „Овај свет“ у свакој историјској епохи, својим „духом времена“ (који је као „модернизам“ своје епохе, тј. сваке појединачне историјске епохе увек супротан „духу вечности“, то јест Царству Божијем) у суштини упућује исти изазов, доводи у питање Хришћанство као Цркву из суштински истог разлога, јер пали свет се, будући да је под влашћу „кнеза таме овог света“ (Рим. 6, 12), свагда противи Богу, по речима Апостоловим: „Не знате ли да је пријатељство према свету, непријатељство према Богу? Јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје?“ (Јаков. 4, 4). Са друге стране, Јеванђеље и читава историја Цркве сведоче нам и потврђују да је „Бог толико заволео овај свет да је Сина Свога Јединороднога дао“ (Јн. 3, 16) „за живот (тог и таквог) света“ (Јн. 6, 51). То је та спасењска динамика и драматика – „против (палог) света, а за свет (Божији)“, против лажног живота света у отуђености од Бога, а за његов истински живот у заједници са Богом, то је та сотириолошка драматика и динамика која стоји у основи односа Цркве према свету, црквене светотајинске екологије, у свакој епохи историје.
      Свака религијска „сакрализација“ Цркве и Хришћанства, настала из „гнушања према нечистом свету (материји, телу)[9], значи одвајање од света као поља мисије, и тиме препуштање света Божијег и његовог свакодневног живота профанацији и „секуларизацији“, а тиме и издају Божанске заповести о „крштавању свих народа“ (Мт. 28, 19) и „проповедању Јеванђеља свакој твари“ (Мк. 16, 15). Са друге стране, свако самеравање и прилагођавање Цркве „овом свету“ и његовом духу, и његовим пролазним историјским „модама“, свака „секуларизација“ – посветовњачење Цркве значи и губљење способности Цркве да делатно и истински мења тај свет и његову исто­рију у место стваралачког сусрета, заједничарења и сарадње Бога и човека.

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Овде треба одмах нагласити да поменута реч Христова није тек неки духовни или морални „предлог“ или „савет“, који се може ситуационо прихватити или одбацити по слободном нахођењу, већ изричита Божанска заповест о делатном сведочењу богочовечанске соли и светлости Христове свим људима и народима, као и свеколикој твари, коју лично Бог заповеда као неопходни предуслов да бисмо уопште могли да будемо Хришћани и да себе називамо Хришћанима. Целокупна историја Цркве, која уствари није ништа друго до историја њеног света – света који је она сољу и светлошћу Христовом преображавала у хришћански свет, сведочи о томе да не постоје „Хришћани ван света“, нити „свет изван Цркве“. Такав теоријски концепт и таква пракса Хришћанства, којим се, у гнушању према „грешном свету“ Хришћани самоизолују у некакав самозадовољни и праведнички „свети остатак“ и „острво спасених“, није јеванђелски, нити црквени, нити православни, већ онај „исувише људски“ то јест „религијски“, психологизујући, пијетистички и утопијски,[2] и као такав стран целокупном Живом Предању Православне Цркве Христове. Управо због тога што је то Предање, читавим боголовљем Отаца, заувек одбацило свако дуалистичко схватање човека и света као прoтивно истини човека Божијег и света Божијег, као и свако „религијско“ двојење, то јест увођење дихотомијских раскола и подела[3] у једну твар Божију (а пре свега, поделе на „сакрално и профано“, „спиритуално и материјално“, „религијско и секуларно“, при чему први елемент овог дихотомијског пара припада сфери „спасености“, док је други не само унапред осуђен на пропаст као нечист и пролазан, већ и свесно „препуштен“ истој).
      Црква, по речима Христовим, заиста „није од овога света“ (Јн. 8, 23), јер јесте Тело Његово, али, управо због тога, она никада није била „изван света“, нити јесте „изван света“, нити може то да буде. Зашто? Управо због тога што она ‒ као Тело оваплоћенога Логоса Који је Својим Оваплоћењем обухватио и спасио све и сва ‒ обухвата читав свет, и не само то, него, опет по речима Христовим, јесте сами живот света (Јн. 6, 51). Црква је Царство Божије које је ‒ у сили Свете Тројице: Љубави Очеве, те Оваплоћења, Распећа, Васкрсења и Вазнесења Спаситељевог, као и Педесетнице Утешитељеве ‒ дошло у свет и већ започело у свету.[4] Црква Христова, стога, није „сакрална“, „конзервативистичка“ и изолационистичка институција, већ освећујуће-мисионарска и сведочанско-делатна заједница чији је простор деловања, terra misionis – читав свет, свеколика твар жива и нежива.
      Зато Црква ‒ у суочењу са „овим светом“ сваке историјске епохе, који њу увек коренито доводи у питање[5] управо због тога што и она њега „доводи у питање“, на најрадикалнији могући начин, као „пали свет“ који мора бити „побеђен“ и исцељен Царством Божијим ‒ мора да буде кадра да, из пуноће свог Живог Предања, своје Литургије и свога богословља, своје светости и свога стваралаштва, пружи стваралачки одговор на изазов епохе у којој живи, тачније, на изазов сваке „савремености“. Црква у историји, „Црква војујућа“ (Ecclesia militans) на своме историјском подвижничком кретању и усхођењу ка Другом доласку Христовом, мора, у лику својих чланова Хришћана и Хришћанки, у сваком свом поколењу, да буде кадра да вером Христовом, која дејствује кроз дела љубави (Гал. 5, 6) према свету, преобразитељски побеђује свет (1. Јн. 5, 4) да би га задобијала за Христа и Његово Царство које није од овога света (Јн. 18, 36). „У свету, али не од света“,[6] та благодатна неовосветовност Цркве, та есхатолошка несводивост Цркве искључиво на историју јесте сами предуслов њене способности да испуњава заповест Христову о преображавању сваке епохе и сваког света, читаве твари у време и место пројављивања спасоносне Истине Божије која је живот свега што постоји (Јн. 12, 50), њене моћи да мења сваки „свет“ у хришћански свет, укључујући га у космичко-есхатолошко Тело Христово.
      Хришћани, удови космичко-есхатолошког Тела Христовог, које обухвата сав свет и све светове, сву твар, и Небо и земљу, треба да буду подвижнички учесници и благодатни сарадници те победе Царства Божијег над „овим светим“, којом се свет васпоставља изнова у свет Божији и Нову Твар: „Јер све што је рођено од Бога побеђује свет, и ово је победа која победи свет – вера наша“ (1. Јн. 5, 4). При том је јасно да Вера о којој овако снажно и убедљиво говори Св. ап. Јован, у својој Првој саборној посланици, није вера као „религија“, нити вера међу многобројним другим верама, „једна од религијâ“, већ, пре свега, ипостасна Вера као Личност Богочовека Христа, а истовремено и Вера као благодатно заједничарење са Христом и, у Христу, са Светом Тројицом, то јест Вера као Тело Христово, Вера као Црква Христова, Вера као Литургија, Вера као „лични сусрет и онтолошки причасно заједничарење (Бога и човека)“,[7] Вера као „истинска сарадња и саприсуство, и саживљење, и сапознање Духа Божијег и духа људског“,[8] Вера као богочовечанска Заједница живота који не умире (ср. Јн. 11, 26).
      „Овај свет“ у свакој историјској епохи, својим „духом времена“ (који је као „модернизам“ своје епохе, тј. сваке појединачне историјске епохе увек супротан „духу вечности“, то јест Царству Божијем) у суштини упућује исти изазов, доводи у питање Хришћанство као Цркву из суштински истог разлога, јер пали свет се, будући да је под влашћу „кнеза таме овог света“ (Рим. 6, 12), свагда противи Богу, по речима Апостоловим: „Не знате ли да је пријатељство према свету, непријатељство према Богу? Јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје?“ (Јаков. 4, 4). Са друге стране, Јеванђеље и читава историја Цркве сведоче нам и потврђују да је „Бог толико заволео овај свет да је Сина Свога Јединороднога дао“ (Јн. 3, 16) „за живот (тог и таквог) света“ (Јн. 6, 51). То је та спасењска динамика и драматика – „против (палог) света, а за свет (Божији)“, против лажног живота света у отуђености од Бога, а за његов истински живот у заједници са Богом, то је та сотириолошка драматика и динамика која стоји у основи односа Цркве према свету, црквене светотајинске екологије, у свакој епохи историје.
      Свака религијска „сакрализација“ Цркве и Хришћанства, настала из „гнушања према нечистом свету (материји, телу)[9], значи одвајање од света као поља мисије, и тиме препуштање света Божијег и његовог свакодневног живота профанацији и „секуларизацији“, а тиме и издају Божанске заповести о „крштавању свих народа“ (Мт. 28, 19) и „проповедању Јеванђеља свакој твари“ (Мк. 16, 15). Са друге стране, свако самеравање и прилагођавање Цркве „овом свету“ и његовом духу, и његовим пролазним историјским „модама“, свака „секуларизација“ – посветовњачење Цркве значи и губљење способности Цркве да делатно и истински мења тај свет и његову исто­рију у место стваралачког сусрета, заједничарења и сарадње Бога и човека.
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Никодемо плете Ави венац пророчки
       
      У више наврата је о. Зоран Ђуровић, познатији као Ава Римски, писао јавно о тлапњама Архимандрита др Никодима Богосављевића, али сам писао и неколицини Епископа упозоривши их на штетни рад овог солунског доктора. Тамо и написах да ће отићи у секту, а то се сада и оствари, јер је јуче, Јул 10, 2018, публиковао на свом блогу[1] Објава прекида помињања и општења. Општење је прекинуо са Његовим Преосвештенством Господином Милутином, Епископом ваљевским.
      Да колеги није било добро, видело се одавно, а ствари су се отеле контроли кад је успео је да произведе 3 књиге у 2017: 1) Ипак се не окреће, лудачка теза да је земља равна плоча и да све око ње кружи; 2) Против учења еп. Игњатија (Мидића), нешто слично што уради и Артемије; 3) Прилог измирењу раскола еп. Артемија.
      Доброобавештени тврде да му је Митрополит Амфилохије обећао да ће га прогурати за Владику, па је овај напустио своју закониту супругу и замонашио се. По свој прилици, његов spiritus movens треба тражити у вирусу који се зове митризам. У сврху богаћења свог курикулума, докторира у Солуну, али како митра није стизала, омрну му дух на Митрополита, па написа урадке и против њега, од којих је најпознатији: О канонизацији Петра Другог Петровића Његоша, али никад није пропуштао прилику да га спомене и за друге ствари.
      Уместо да га рашчини, Амфилохије се повео оном: Бриго моја пређи на другога, па му даје отпуст за Милутина ваљевског. Тамо је удомио и већ прослављеног черногорског проповедника, монаха Арсенија. Чисто сујмам да ће икога више тамо моћи послати. Милутин поставља Никодема у црквени суд и за духовника епархије. Такође он одобрава свештеницима шта могу да публикују. Сасвим је јасно да Владика Милутин није обдарен разликовањем духова, па је ову штеточину поставио на битна места. Јер, Никодемо није полудео јуче. Болест има своју историју. Који нормалан човек може говорити данас да је земља равна плоча и да се звезде развозе по небу у неком малом црвеном аутомобилу? И још напише књигу о томе! И одатле сумашедшији равноземљаши црпу ауторитет за бесмислене тезе како Библија, Оци и Црква тврде да је земља равна! Тако ми један другар изађе и рече да то Црква тврди јер је читао Никодимову књигу. Ја сам покушао да му објасним да је то приватно Никодемово издање, а не црквено, јер нема од Цркве Nihil obstat quominus imprimatur. Но, објаснити нешто равноземљашу је немогућа мисија, поготово кад види овог шарлатана који се стално потписује са Архимандрит др. Незналице је титулама лако завести.
      Милутин, у ствари, није ни могао помоћи Никодему, јер је и сам познат по неким бриљантним излетима: „Поред многих јереси, нећемо заборавити римску јерес – римског папу, који је највећу јерес прогласио на овоме свету, када је рекао, да је он намесник Сина Божијег, vicarius filii dei. Како то, папо римски, како ти, смртан човек, можеш бити наследник, намесник Сина Божијег? – Није истина, ма колико то било тешко да разумеју и да схвате. Он је родио Мартина Лутера, а Мартин Лутер на хиљаде секти које харају светом, које често пута крв људску пију, децу убијају да би крв пили, разне секте ужасне, које су плод, рекао сам чији“.[2]
      Одавде је следећи корак направио Никодемо, тврдећи како папе пију крв деци коју жртвују Сатани. Пише: „И за крај најважније: „Жртвени култ ‘Девети круг’, стар је најмање две стотине година. Суд је покренуо историјски процес за злочине трговине децом и култних ритуалних убистава. Поведена су два судска поступка против садашњег папе Франциса. Током другог заседања Суда (ICLCJ) у Бриселу, одржаном 17. августа 2014. пет судија и 27 чланова пороте из шест земаља укључујући САД, разматрали су доказе о нестанку преко 50.000 деце у Канади, САД, Аргентини и Европи која су била жртве Деветог круга ритуалног жртвовања деце. Током заседања, главни тужилац Трибунала представио је документ Католичког језуитског реда под називом ‘Magisterial Privilege’ датиран на 25. децембар 1967. у коме се каже да је сваки нови Папа дужан да учествује у Деветом кругу сатанских ритуалних жртвовања живорођене деце, укључујући и пијење њихове крви. Документ је написан на латинском језику, прибављен је из тајних ватиканских архива и јасно указује на то да су језуити вековима имали утврђен план да ритуално убијају киднаповану новорођенчад и потом пију њихову крв. План потиче од идеје о стицању спиритуалних моћи испијањем крви невиних, што је требало да осигура политичку стабилност папства у Риму. Почевши од 1773, овај план се спроводи од стране Римокатоличке цркве, језуита, сваког папе и кандидата за папу који, да би постао папа, мора да буде део ових жртвених ритуалних права, која укључују силовања, тортуру и убиство новорођене деце и адолесцената… Пред Судом у Бриселу покренут је и процес против садашњег Папе Франциса за злочине трговине децом и учествовања у ритуалним убиствима Деветог круга жртвовања“.[3]
      Све је у реду док се против Папе и католика изричу овакве опсцене ствари, и нико из СПЦ не реагује, уместо да се позову на одговорност због ширења лажи и језика мржње, који је у супротности са Исусовом молитвом Ut Unum Sint (Да сви буду једно!), а зашта се молимо на свакој литургији! Како писах за артемите: Почели су са мржњом према католицима, а онда су омрзли све православне! Мржња дегенерише. Она је прогресивна болест.
       
      Завршна разматрања
       
      Има једна ствар око које се слажем са Никодемом, а то је да је Милутин одговоран за потоп Ваљева и околине 2014! Тако он пише: „Катастофалне поплаве 2014. г., које су највише погодиле Ваљевску епархију, биле су опомена и излив гнева Божијег... Зато ћете, ако се јавно не покајете, бити осуђени од стране Господа Исуса Христа, јер нисте ништа учинили да Његову Невесту, Ваљевску Грачаницу, за коју је Он пролио Своју богочовечанску крв, заштитите од силоватеља, силовања и погребења“. Амфилохије је рекао да је ово била Божија казна због геј параде, а Никодемо због екуменизма. Ја сам пак рекао да је Милутин пре тога направио литију за кишу, што је истина, али да су се премолили па зато потоп. Јасно је да је ово моје било шала, јер нисам тумач знакова као ови упућени.
      Одавде сада следи моја аргументација, која је као воденички камен и за артемите: Зашто 2014 ниси напустио СПЦ?
      Ови се све сете пост фестум, односно, пале се на гурку. Треба да прођу године да би разумели да су Патријарх и Сабор СПЦ јеретици! Да Дух Свети има смисла за хумор, остварило се и на Никодемовом случају, јер га суде речи које је написао: „Расколи, осим борбе против јереси, настају и због нетрпљења канонске непревде, које за основу имају повређену сујету расколника. Притом, они се при трпљењу канонске неправде уздају у своје снаге, а када бивају преоптерећени новим неправдама, они све одбацују, одлазе ван Цркве и накнадно траже канонско оправдање за свој поступак... Колико је велико дело разобличавање и осуђивање јереси, толико је, можда и веће, дело умирења раскола“.[4]
      Да сам Никодемо, као и артемити, накнадно тражи оправдање, говори хронологија догађаја:
      Ник: А. а) Патријарх Србски Г. Иринеј је 12. 09. 2010. г. у Бечу учествовао на папистичкој миси.
      б) Патријарх Србски Г. Иринеј је 30. 09. 2010. г. агенцији Танјуг изјавио да је екумениста.
      в) Патријарх Србски Г. Иринеј је 08. 12. 2010. г. у београдској синагоги за јеврејски празник Хануку палио менору.
      Ава: Зашто тада ниси напустио СПЦ?
      Дакле, ако су сада ово валидни аргументи за отпадање од СПЦ, зашто ти тада нису пали на памет?
      Никодемо, накнадно тражећи канонско оправдање за свој поступак, вели: „Јерес екуменизма је осуђена 1983. г. на САСабору РЗПЦ и 1998. г. на САСабору Грузијске ПЦ, као и од стране многих Светих Отаца: Св. Јустина Србског, Св. Серафима Собољева, Св. Пајсија Светогорца, Св. Гаврила Грузијског и многих других. Осим тога, Патријарх подлеже осуди 64., 70. и 71. правила Светих Апостола, као и многих других свештених канона“.
      Ава: Зашто си остао у СПЦ после ових саборских осуда? Требало ти је 35 година да схватиш да је ово био валидни сабор? Па није био валидни и прихваћени. Важио је само за РЗПЦ, како су и сами изјавили, јер су остали у општењу са „екуменистичком СПЦ“. РЗПЦ је сада сједињена са Москвом, која је такође „екуменистичка“. Само дубоко поремећена особа која се посвађала са памећу може да прибегне оваквом аргументу. Такође, Грузијска ПЦ је у канонском општењу са осталим „екуменистичким ПЦ“.
      Превелика влага у ваљевској је изгледа нагризла Никодемов мозак, па је заборавио симпозион Пирејског, чији текст је он сам превео. Наиме, сами Борбаши за неверу стоје иза позиције овог скупа, а он је: Све док Васељенски или Велики Сабор не осуди екуменизам као јерес, не можемо прекидати општење са Епископством.[5] Врљави Максим, познат као хорепископ артемита, осудио је Владу Димитријевића и Никодима за млакост, да су ни тамо ни амо. Њему се не свиђа шта чита у Закључци богословског семинара на тему „15.правило двократног сабора и прекидање црквеног општења“: „3. Речено свештено правило... допушта прекид помињања клирика од његовог надлежног епископа још и пре његове саборске осуде, само у случају да проповеда јавно јерес „која је од светог Сабора или Отаца осуђена“. Овај услов је веома важан... Зато што није надлежност сваког члана Цркве да жигоше и распознаје са сигурношћу јереси, јер нема одговарајуће духовне предуслове...
      4. Наведено свештено правило треба да се тумачи у духу и међузависности са два претходна, 13. и 14. правилом, са којима сачињава једно тематско јединство... Једина разлика у односу на два претходна свештена правила се састоји у томе да, када је узрок ограђивања пад у „осуђену“ јерес, онда се допушта ограђивање још и пре саборског суђења палога јеретичког епископа. Одсецање од тела Цркве се не дешава на невидљив и аутоматски начин, због саме јереси, чим, наиме, падне јеретик у јерес, већ са одређеном саборском одлуком осуде. Ако одсецање јеретика бива аутоматски, због саме јереси, онда би била излишна његово саборска осуда.
      5. Оци, писци 15. свештеног правила, нису одредили обавезно ограђивање од јеретичких епископа. Ово правило не озакоњује обавезу, већ просто даје право... Ако би свештено правило имало обавезујући карактер, требало је да свакако постоји одговарајући исказ за све оне, који настављају да имају црквено општење са јеретичким епископом пре његове саборске осуде, и да у овом исказу постоји предвиђена казна, пошто је у питању једна тако озбиљна тема, као што је јерес. Осим тога, да је Црква сматрала за обавезу клирика да се одмах одвоје од епископа, који је пао у јерес, она би прописала нарочите, веома строге, каноне на темељу овог питања. Не би било довољно да говори у вези овог питања као у загради, тј. не би било довољно да просто уметне један изузетак у свештена правила, која су установљивана ради спречавања и кажњавања раскола.
      6. У супротстављању јересима опредељујућа и одлучујућа је помоћ Светих Отаца...
      7. Сигурни руководитељи црквеног тела у његово стајање против савремене свејереси екуменизма јесу новији просветљени Преподобни Оци, као Преп. Јустин Поповић, Св. Старац Пајсије Светогорац... и други, који су жигосали екуменизам, али се нису ограђивали од њихових месних епископа, утврђујући истовремено потребу саборске осуде ове јереси, као и оних који је покрећу...
      8. Чињеница да у савременој свејереси екуменизма постоје елементи старијих јереси, саборски осуђених од Цркве, не оповргавају потребу њене савремене саборске осуде, сагласно духу и препоруци Преп. Јустина Поповића. Ка овом циљу су клир и верни народ Божији дужни да окрећу своје борбене покушаје и да дејствују снажнијом антијеретичком борбом, док се наша јерархија, приморана од клира и народе, не позабави овом свејереси, осуди је саборски, именује њене следбенике и позове их на покајање.“
       
      Према томе, сасвим је јасно да Никодимови аргументи не стоје, него да сам накнадно тражи канонско оправдање за свој поступак. Шта је узрок његовој отпадији? Можда се Владика Милутин пробудио због разних притисака и припретио Никовиму? Могуће. Верујем да нисам само ја писао протоколарна писма Епископима. Такође су почели да круже гласови о „догмату“ Равне земље и слично. Ја нисам лично писао Милутину јер се никад нисмо упознали.
      Друга могућност је митритис. Да су артемити обећали владичанство Никодиму. У његовом одрицању од СПЦ налазимо све артемитске аргументе, за које је и раније знао, али је сада наједном постао сензибилан на њих, као и више удварачких израза, а најачи је где Владику Теодосија назива оцеубицом.
      Никодим нема економских основа као артемити и мораће да им се удвара. Могуће је да ће артемити само тражити да се одрекне „догмата“ Равне земље, јер они то не исповедају. Мада могу и да зажмуре на једно око, јер су виши циљеви у питању. Ово је интересна група. Савез би направили и са црним ђаволом.
        [1] http://nikodimbogosavljevic.com/objava-prekida-pominjanja-i-opstenja
      [2] https://istinoljublje.wordpress.com/%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%99%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B0-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%B2%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8/.
      [3] http://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/1012-nikodim-bogosavljevicsusret-kirila-i-pape
      [4] http://nikodimbogosavljevic.com/prilog-pomirenju
      [5] http://borbazaveru.info/content/view/10813/1/
    • Од ризница богословља,
      Пред сваког човјека који се суочи са болешћу неминовно искрсавају питања која се тичу основа и оквира његове егзистенције. Будући да болести изазивају патњу, како тјелесну тако и душевну (духовну), оне опомињу на несигурност нашег живота и потврђују то да живот и здравље нису вриједности које трајно посједујемо. Услијед великог страха од биолошке смрти која се узима као апсолутни крај живота, долази до прецјењивања билошког живота као јединог облика живота и отуда се психосоматско здравље сматра највећим благостањем. Тако долази до уздизања “аналгезије“ у цивилизацијску вриједност и друштвени циљ (Ж. К. Ларше).   У човјеку је дубоко укоријењена тежња да савлада смрт и да оствари живот без недостатка и несавршености. Та тежња је усађена у људску природу самим актом стварања човјека. Јер, човјек је створен по образу Божијем, са даром слободе помоћу које је могао да оствари бесмртност по благодати. Пошто је слободу употријебио на погрешан начин он је, насупрот томе, постао (остао) смртан и трулежан. Према томе, само у личној вољи човјека и погрешној употреби његове слободе лежи главни извор смрти, патње и болести. То значи да Бог није творац и извор болести и патње него је то гријех човјеков. Читава природа се због Адамове непослушности разбољела од трулежности (Св. Кирило Александријски). Посљедице Адамовог гријеха – болест, трулежност и смрт – преносе се биолошки на читав људски род. Отуда, болести од којих људи оболијевају нису превасходно посљедица личног гријеха него учешћа у заједничкој (обољелој) људској природи. Христос нас учи да не постоји непосредна веза између болести и гријеха неког човјека или гријеха његових сродника: Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп? Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему (Јн. 9,1-3).   Једино је Христос могао да ослободи људе посљедица Адамовог преступа. Христос-Нови Адам је исцијелио и обновио људску природу и као што се у Адаму људска природа разбољела од нетрулежности тако у Христу она добија оздрављење. Но, потребно је да човјек слободно прихвати плодове Христовог исцјелитељског дјела. Христос је укинуо закон гријеха и савладао смрт али они и даље постоје у свијету. Човјек и даље умире али смрт више не влада њиме (Римљ. 6,9). Над човјеком који живи Христом и у Христу, гријех више нема власти.   Болест показује несрећу човјечанства које се одвојило од Бога, губитак здравља представља симбол и знак губитка првобитног рајског живота. Зато је потребно да искуство болести сагледамо у оквиру нашег односа са Богом.  Уколико на такав начин сагледамо болест, онда она неће бити извор апсурда и моралне патње. Потребно је, како казује Св. Григорије Назијанзин, да “од болести створимо философију“ и да откријемо њено значење у нашем односу с Богом и у погледу нашег спасења. Болест чини да наша привезаност за земљу и овај свијет слаби и да почнемо да поимамао један други, виши, духовни свијет. Тако се болест показује као Божанска педагогија, као укор због гријеха, који има за циљ да човјека приближи Богу и да га поново сједини с Њим. “Бог доноси болести за здравље душе“, учи Св. Исак Сиријски.   Иако су болест и патња у Христу преображени и могу да приближе човјека Богу, ипак оне нису нешто што треба жељети и намјерно изазивати. Здравље (уколико се користи за живот по Богу) се више цијени него болест, зато се Црква и моли за здравље њених чланова. Здрав човјек, коме болест не црпи животну снагу у стању је да преданијим подвигом служи Богу. Зато је и циљ излечења и повратка здравља управо – долазак у могућност служења Богу. Потврду тога налазимо у Светом Писму: када је Христос исцијелио Петрову ташту, њу пусти ватра и устаде и служаше му (Мт. 8,15). Након што му је Христос повратио вид, Вартимеј одмах прогледа и оде путем за Исусом (Лк. 12, 52). У том смислу, тражење здравља представља чак и задатак, онај ко је болестан и ко зна за своју болест дужан је да тражи исцјељење (Св. Исак Сиријски).   Христос је једини исцјељитељ, без Њега нема истинског исцјељења и оздрављења. Али то не значи да нам нису потребни љекари и медицина. Бесмислено је да у име вјере одбацујемо медицину и њена достигнућа. Господ благосиља сваки људски труд који је на добробит људи, па тако и труд љекара и медицинсих радника. Љекар који савјесно врши свој посао, лијечећи човјека он заправо служи човјеку, а служећи човјеку (ближњем) он служи и Богу. Међутим, медицина, ма како она била савршена не може да пружи оно што Бог пружа а то је – спасење и вјечни живот у коме нема болести, патње ни уздисања. Према томе, здрав човјек није онај ко нема потребе за љекаром и медицином и који не прима никакву медицинску терапију, него онај ко правилно промишља о себи и свијету око себе и ко свој живот и све оно што живот доноси, гради кроз искуство односа и заједнице са Богом.   презвитер Слободан Лукић   Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×