Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

У дијалогу вере и атеизма често се у неку конструкцију аргумента увлаче и природне науке. Свакако, дијалог теологије и природних наука је једна здрава и неопходна тема. Међутим, тај дијалог уме да буде псеудо дијалог који се претвара у злоупотребу и идеологизацију саме науке. Заиста, наивна је вера неких атеистичких мислилаца да напредак природних наука обесмишљава или да на било који начин може пољуљати веру у Бога Творца. Такво потезање за науком као аргументом у одбрани тврдње да „нема Бога“ пре сведочи о неспособности да се разуме сам карактер и домет научног мишљења и научног метода као таквог. Та зачуђујућа и помало комична неспособност интелигентних људи доводи до једног или/или односа науке и вере. Не иде ти наука? Покушај са религијом, честа је парола савремених атеистичких промотера.

Овакво упадање у ватру и увођење природних наука у ту ватру је потпуно погрешно и са самом науком нема ништа. Међутим, многи међу верницима и атеистима, позивајући се на науку, не осете ту танану границу када из сфере науке прелазе у сферу философске спекулације, па и својеврсног идеолошког надмудривања. Како бисмо расветлили однос Бога Творца и природних наука, анализираћемо тај однос са становишта хришћанске теологије и са становишта самог научног метода. У текстовима који следе, циљ нам је да укажемо на погрешно довођење у однос природне науке и вере (теологије), да укажемо на проблем претварања науке у својеврсну задрту идеолошку (атеистичку) догму, која са самом науком нема ништа. Наравно, не споримо ничије право на имање својих идеолошких догми и на управљање свог личног живота са њима. Споримо право да се те идеолошке догме поистовећују са заједничким добром – природним наукама. Наука није исто што и атеистички поглед на свет и научник не мора нужно бити атеиста.
Можда најбољи пример погрешног уплитања природне науке у аргументацији између вере и атеизма представља спор између тзв. „креациониста“ и „еволуциониста“. У појашњењу морамо кренути од самих израза и појмова које они означавају, како бисмо избегли погрешно разумевање свега онога што ћемо даље говорити. Са једне стране, ми ћемо овде износити ставове против псеудо-креационизма. Верујући човек, хришћанин и православни теолог исповеда веру у једнога Бога Оца, Творца неба и земље.Да ли онда можемо критиковати креационизам, ако исповедамо Креатора? Да, можемо критиковати псеудо креационизам како бисмо кристалисали прав и здрав креационизам који сами исповедамо. Предмет критике је, дакле, тежња да се исповедање Бога Творца поистовети са научним исказом, да се окује у оквире природне науке, где методолошки, па ни теолошки гледано, не може припадати.
Са друге стране, критиковаћемо и еволуционизам, али не у намери да анализирамо саму теорију еволуције – научницима остављамо да ту теорију бране или оповргавају научном методологијом. Оно што ћемо ми критиковати јесте идеологизација наведене научне теорије и њено увођење у сфере у којима она нема, нити може имати било какве одговоре. Нажалост, еволуционизам све чешће у главама неких људи престаје да буде научна теорија и почиње да бива изам, идеолошки поглед на свет којим се намећу одговори на питања која знатно прелазе јасне методолошке оквире и интересовања саме науке. Проблем настаје онда када се тај изам прогласи за објективну научну истину, са подразумеваном обавезношћу за све, а критика истог се сматра за идеолошки напад на саму науку.
Кренимо редом. Најпре одговоримо на питање метода природних наука. У природним наукама влада методолошки натурализам. Шта то значи? То значи да природне науке природу и њене појаве објашњавају трагајући за природним законитостима и природним механизмима. Другим речима, природу објашњавају њом самом. То и значи методолошки натурализам, од латинске речи natura што значи природа. Дакле, научни метод природних наука не дозвољава самој науци да појмовно оперише са било чим што би било изван зоне природе и природног, односно са нечим што је натприродно.


Шта онда ово значи у вези са Творцем и какав је статус креационизма као става да је Бог Творац света? Креационизам је легитиман теолошки и философски став. Не само легитиман као слободно право на веру, већ и философски веома добро утемељен. Међутим, креационизам није и не може бити научна теорија нити пандан некој научној теорији. Зашто? Зато што оперише са појмом интелигентног Творца, односно Бога. Оперише са појмом натприродног, нечег што је изван сфере природног за коју је чврсто везан научни методолошки натурализам. Гледано са хришћанске теолошке позиције, није могуће опојмити Бога у методолошкој редукованости природних наука. Такав поступак био би не само псеудо наука већ, са православне теолошке тачке гледишта и јерес. Објаснимо и зашто.


Прво, креационизам који би претендовао да буде научна теорија био би заправо псеудо наука. Ово из разлога што креационизам у свом објашњењу неке природне појаве уводи појам до којег се као таквог не може доћи методолошким натурализмом природних наука. То је појам Бога или интелигентног Творца, који као такав не припада природи на коју је редукована наука својим методом. То посебно важи ако под Богом подразумевамо хришћанског Бога откривења, који је оностран свету, а уз то још и слободан у својој творачкој делатности. А обично се такав појам Бога и подразумева у оном креационизму који претендује да заузме место научне теорије и који потиче од фундаменталних хришћанских групација (хришћанских секти) у Сједињеним Америчким Државама. Дакле, не може се од природне науке, чије „очи“ представљају њен метод, а то је методолошки натурализам, очекивати да у природи коју описује „види“ Бога и Творца. Зато што Бог и Творац није део природе коју описује наука, и на коју (природу) је редукован њен метод као методолошки натурализам. Просто речено, грешка оног типа креационизма који претендује да буде научна теорија је у томе што појмовенатприродног уводи у област која је стриктно редукована својом методом на природно. Дакле, грешка која такав креационизам чини псеудо-науком је грешка у самој методи, односно у методолошкој неконзистентности. А научни метод представља суштину саме науке. Уколико је он погрешан, научни исказ губи своју суштину, односно губи своју научност и постаје псеудо наука. Међутим, то не значи да је креационизам обавезно жигосан као псеудо-наука: не, прави и здрави креационизам то није јер не претендује да буде поистовећен са исказом природне науке.


Остаје, дакле, легитиман закључак да, рецимо, комплексност живота, информације у ДНК молекулама, комплексност космоса, подешеност космолошких константи и др. изазива неко лично усхићење и зачуђеност који воде до закључка о узвишеном Творцу. Међутим, такав закључак не може да претендује да буде научни закључак. Јер, до таквог закључка није могуће доћи методом природних наука, односно методолошким натурализмом који научни говор и научно закључивање чврсто држи у оквирима природних закона и природних механизама. Бог Творац није нити природни закон, нити природни механизам. Отуда, неухватљива је за науку не само његова природа или суштина, већ и његова енергија, његово дејство. Због тога, сваки говор науке природне појаве мора објашњавати искључиво природним законима и природним механизмима и њиховим дејствима. Задатак науке, у жељи да објасни неку природну појаву и јесте откривање тих природних механизама и њихово објашњење.


Због свега овога не треба да чуди зашто, рецимо, природна наука, абиогенетска теорија (теорија о настанку живота) говори о спонтаности настанка живота. Она, кроз свој метод и не може да види друго осим да закључи о спонтаности. Наука не може да ту спонтаност заменим узроком који би биовоља Творца. Не може, јер воља Творца није некакав природни, тварни ентитет којег би наука могла да открије и који би могла да еспериментално понови и испита. Последњи узрок који наука види је некиприродни механизам. Међутим, легитимно је говорити да иза спонтаности коју наука види и иза природног механизма који она види стоји воља Творца, али такав закључак измиче научној сфери и улази у сферу теологије и философије. И ова позиција, ова суптилна дистинкција између научног и теолошко/философског је суштинско место које раздваја „псеудо-науку“ креационизам од „правог и здравог“ креационизма.


Дакле, закључак је једноставан: креационизам као теолошка и философска теорија настанка света је потпуно легитиман, али креационизам као научна теорија није. Не зато што су теологија и/или философија у сукобу са природним наукама, већ зато што им се сфере питања, појмова и теоретског поступања не поклапају. Могућа је комунакција тих сфера, али није могуће њихово мешање. Због тога, теологија и/или философија нису конкурент природним наукама и обрнуто. У остом смислу, није научно легитимно теорију еволуције нападати теолошком аргументацијом, већ искључиво другом научном теоријом, критиком која је стриктно заснована на рационалном дискурсу у оквиру научне методе.


Са друге стране, нема разлога ни да хришћани осећају потребу да их било ко „брани“ од ставова науке. Наука не може угрозити веру, ако се зна да наука не задире, нити због свог методолошког натурализма може задирати у било какво питање Бога. Наука, као таква, је слепа за Бога. Међутим, човек научник може бити верник и ту нема никакве контрадикције. Управо зато што не постоји преклапање и мешање науке и вере, могућа је њихова несливена комуникација унутар једне личности, једног човека који мисли. Тај човек свакако може бити и научник. У научном домену он ће се ограничити на методолошки натурализам, а као верујући и теолошко/филосфски мислећи човек продужиће иза тога и, остављајући за собом методу природних наука, угледаће вољу Творца. Опет, са друге стране, као научник, то своје виђење воље Творца никада неће прогласити за научни закључак, нити ће на било који начин уплитати Творца у науку, остајући доследан суштини науке, њеном „виду“, њеном методу без којег она не може постојати, а то је, као што смо навели, методолошки натурализам.


Овакво јасно разликовање и непреклапање сфера теологије и природних наука битно је како за саму природну науку, тако и за теологију. Природне науке функционишу и њихова сазнања доносе благодат човеку само онда када је наука верна свом методу, свом методолошком натурализму. Са друге стране, неухватљивост Бога методолошким натурализмом природних наука сведочи суштину онога што хришћани верују – разлику природе Бога и природе творевине. Бог којег би „угледао“ методолошки натурализам не би био хришћански, библијски Бог откривења – то би био створени бог или богови, каква су и била паганска божанства изникла из прахаоса који је заједничко порекло и људима и свеколикој природи. Због тога, поклоњење богу/боговима које би „верификовао“ методолошки натурализам за хришћане би био јерес. О овоме свакако треба да размишљају хришћани када покушавају да свог Бога откривења, слободног Творца, на силу угурају у природну науку.
 
 преузми pdf

Александар Милојков

 

Објављено у Православном Мисионару


View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Желео бих да подесетим на Други закон термодинамике који гласи: ''Сваки затворени термодинамички систем тежи ка равнотежном стању.'' при чему је термодинамички систем сваки физички систем који се састоји од јако великог броја тела

Узмимо да је термодинамички систем једна кутија у којој се налази јако велики број куглица. Половина куглица је  беле, а половина црне боје . Замислимо да се куглице налазе у кутији у два реда, при чему су у првом  случају све беле куглице горе, а све сиве куглице у доњем слоју . Када протресемо кутију куглице се измешају – што је приказано на .  Ако је број куглица јако велики поставља се питање које од два стања је равнотежно, а које је неравнотежно  термодинамичко стање. 
Међутим и за овај систем важи  Други принцип термодинамике. Дакле, када се кутија протресе термодинамички систем куглица тежи да пређе у равнотежно стање.  Притом можемо закључити да ће тада систем увек тежити да пређе у неко од измешаних стања , док је прелазак у уређено стање  врло невероватно. Ако је број куглица у кутији јако мали – тада ипак постоји реална могућност да се куглице врате у првобитно уређено стање – па ће се то повремено и десити. Међутим, што је број куглица већи то је овакав догађај невероватнији. На крају, ако је број куглица довољно велики да представља термодинамички  систем, постојаће и даље вероватноћа поновног уређивања куглица, али тако малена да се реално то никада неће десити. 
На сличан начин, постоји извесна мала вероватноћа да се сви молекули ваздуха у једној соби, случајних хаотичним кретањима окупе у једној половини те собе, док би притом у другој половини настао вакуум. Међутим вероватноћа равномерног распореда молекула гаса у соби је много већа, па до оваквих равномерних распореда увек и долази. Овде се може приметити да су куглице у равнотежном стању када се нађу у измешаном стању, тј. у хаосу, док је неравнотежно стање када се налазе у стању реда. Ово је још један начин за распознавање неравнотежног од равнотежног стања  термодинамичког  система.
Дакле: хаос у Т – систему представља његово равнотежно стање, док ред представља неравнотежно стање Т – система.

Значи када нам се поцепају драге ципеле или фармерице или поквари ТВ или компјутер – то је само последица тежње оваквих високо уређених система ка равнотежном стању, тј. ка хаосу. То даље значи да се људски рад може сматрати уређивањем природног хаоса, на шта нам природа узвраћа кварењем тог реда – а у складу са Другим  принципом термодинамике.

Сада ћемо се позабавити појмом термодинамичког процеса, то је процес у коме термодинамички систем прелази из једног темодинамичког стања у друго.

Сви термодинамички процеси су неповратни.  Процес би био повратан ако би систем прво прешао из једног стања у друго кроз низ међустања, а затим се преко истих међустања спонтано уназад вратио у почетно стање.
Пример би могао да буде поново термодинамички  систем двобојних куглица , при чему би њихов број морао да буде јако велики. Ако протресемо кутију са уређеним куглицама доћи ће до неког њиховог хаотично измешаног распореда. Никакво даље трешење ове кутије неће довести овај термодинамички систем у почетно уређено стање, што потврђује почетни став да су термодинамички  процеси неповратни.
Термодинамичке процесе можемо поделити на:
-  процесе у којима термодинамички систем прелази из неравнотежног у равнотежно стање у складу са Другим принципом термодинамике и то су најчешћи процеси  и
-   процесе у којима термодинамички систем, насупрот Другом принципу термодинамике, прелази из равнотежног у неравнотежно стање и постоје две врсте оваквог процеса: флуктуације и пертурбације.

Флуктуација је случајан прелазак термодинамичког  система из равнотежног у неравнотежно стање. Овакви процеси су ретки, али су могући јер увек постоји извесна мала вероватноћа оваквих догађаја.
Пертурбација је намерно споља изазван прелазак термодинамичког система из равнотежног у неравнотежно стање. Дакле, сваки људски рад који је усмерен ка прављењу реда у природном хаосу је пример за пертурбацију.
 

Ми, као хришћани, верујемо да настанак света није плод случајности, те можемо да кажемо да је то једна пертурбација. Вероватноћа таквог дођаја је далеко већа него вероватноћа да је свет настао флуктуацијом  како атеисти сматрају.

***

Из овога можемо да видимо и један аргумент у прилогу ''смртности по природи'' човека. Наиме, и човек, пошто је  саздан из небића, предтавља неравнотежни термодинамички систем, који опет по Другом закону термодинамикетежи равнотежном стању-што и преставља смрт-да се врати у земљу из које је узет. Опет, ми као Црква имамо решења за овај проблем, а то је да смо у заједници са Нествореним Богом који је васкрсао, како ни један закон није изнад њега. 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Овде видимо одређено преклапање теологије и природне науке, као и тога да природна наука упућује на теологију.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

"Смртност по природи" није увид теологије већ науке, тако да никаквог преклапања ту нема. То што теолози у свом дискурсу користе увиде науке не значи да се наука и теологија преклапају. Ни Свети Атанасије Велики, који је говорио "смртни смо јер смо ствпрени" није тај закључак извукао из неког натприродног откривења већ из посматрања природе.

 

Одговор на констатацију о "делимичном преклапању" природних наука и вере (теологије):

Вера, односно теологија, или тачније речено верник, теолог на основу творевине закључује о постојању Творца. То није спорно. Такође, Књига Постања говори о постанку света, ни то није спорно. Проблем је што постоји неразумевање да говор Библије није научни говор. Не може се "тада рече Бог нека буде..." прогласити за научну истину. Управо зато што је наука дефинисана својим методом - методолошким натурализмом. Не постоји могућност опојмљивања Бога окткривења ако се водимо таквом методом. Такође, закључак верника да творевина сведочи Творца је легитиман, али као такав не може да буде научни закључак. Јер, Библијски Творац не може да буде верификован методолошким натурализмом природних наука.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Теологија тврди да смо смртни јер смо одвојени од заједнице са Богом. Да видим како ћете методом природних нука ово доказати? А да је смрт природна, за то није потребна теологија. То наука сама добро види и објашњава.

Теологија, овде конкретно, бави се матафизичком позадином природних феномена које природне науке објашњавају као такве, као природне феномене, без могућности уплитања у мета питања самих феномена природе.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 часа, Страле рече

Ми, као хришћани, верујемо да настанак света није плод случајности, те можемо да кажемо да је то једна пертурбација. Вероватноћа таквог дођаја је далеко већа него вероватноћа да је свет настао флуктуацијом  како атеисти сматрају.

Jel ovo znači da je Bog stvorio svet perturbacijom već nečeg postojećeg?

Ako jeste ko je stvorio to prethodno stanje?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 минута, VaSa110 рече

Jel ovo znači da je Bog stvorio svet perturbacijom već nečeg postojećeg?

Ako jeste ko je stvorio to prethodno stanje?

Не. Он ствара ни из чега. Али оно што је пертурбација јесте та промена претходног стања када ништа сем Њега није постојало и стања у којем постоји свет.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Страле рече

Не. Он ствара ни из чега. Али оно што је пертурбација јесте та промена претходног стања када ништа сем Њега није постојало и стања у којем постоји свет

Perturbacija na ništa? :scratch_head:ne_shvata

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, VaSa110 рече

Perturbacija na ništa? :scratch_head:ne_shvata

 

пре 3 часа, Страле рече

Пертурбација је намерно споља изазван прелазак термодинамичког система из равнотежног у неравнотежно стање.

У нашем случају равнотежно (почетно)  стање је било то стање пре стварање. Ништа сем Бога није постојало.Такод а би би се пре рекло пертурбација ни из чега на нешто, тј. свет.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Страле рече

У нашем случају равнотежно (почетно)  стање је било то стање пре стварање. Ништа сем Бога није постојало.Такод а би би се пре рекло пертурбација ни из чега на нешто, тј. свет.

"Пертурбација је намерно споља изазван прелазак термодинамичког система из равнотежног у неравнотежно стање. ............... "

Jel ti to mene malo zaj.......

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 минута, VaSa110 рече

"Пертурбација је намерно споља изазван прелазак термодинамичког система из равнотежног у неравнотежно стање. ............... "

Jel ti to mene malo zaj.......

Ово је заиста констуктивно. Кад боље размислим да ли би могли оно што је било пре стварања назвати термодинамичким системом, или би то аутоматски значило да је постојала нека праматерија за ставарње, о којој нема гвора ако говоримо о стварању ни из чега.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 18 минута, Страле рече

Ово је заиста констуктивно. Кад боље размислим да ли би могли оно што је било пре стварања назвати термодинамичким системом, или би то аутоматски значило да је постојала нека праматерија за ставарње, о којој нема гвора ако говоримо о стварању ни из чега.

Kako to mislis da izvedes? Prvo poredis termodinamicki sistem sa kuglicama i kutijom, sto nije nista priblizno slicno pocetnim uslovima formiranja univerzuma, a sad bi nesto sto je po hriscanskoj teologiji doslovno "nista" da uklopis u termodinamicki sistem?? 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 минута, Страле рече

Ово је заиста констуктивно. Кад боље размислим да ли би могли оно што је било пре стварања назвати термодинамичким системом, или би то аутоматски значило да је постојала нека праматерија за ставарње, о којој нема гвора ако говоримо о стварању ни из чега.

Mislim da je vrlo jednostavno: ako prihvatiš da je postojala "pramaterija" tvoja hrišćanska vera otpada jer boga pretvaraš u "naučnika" koji je eto malo eksperimentisao, a ako prihvatiš stvaranje ni iz čega onda nema nikakve perturbacije (ni fluktuacije).

Inače i perturbacija i fluktuacija su podjednake opcije za ateiste. Tvorac (koji je posledica prihvatanja perturbacije kao načina stvaranja sveta) nije tvorac kako ga hrišćani zamišljaju.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Спорна тема „Теологијa и наукa“ је произвела мноштво расправа током година, али је треба стално поткрепљивати јер искрсавају нови проблеми.   Пре него што образложим поменуту тему, желео бих назначити да када се служим појмом „теологија“ мислим на православну светоотачку теологију, онако како је она сачувана у Православној цркви, а не на схоластичке и протестантске теологије које су се развиле на Западу. Говорећи на ову тему, укратко ћу изнети неколико ставова које сматрам важним.   Класична метафизика и наука   Појам „метафизика“ се први пут појављује у издању Аристотелових дела која је приредио Андроник Родоски у првом веку пре Христа. Познато је да је Аристотел написао књигу под насловом Physike Akroasis или Физика и нека друга дела у којима се бавио природним феноменима, као што су небо, рођење и пропадање, метеорологија итд. Додатно, Аристотел је написао другу књигу под насловом Прва философија која представља његову онтологију. Издавач поменутих књига ставио је књигу Прва философија након књиге Физика, те је она названа Метафизика [„После физике“]. На тај начин, метафизика представља науку која се бави Врховним бићем, Богом.   Платоново учење, које претходи Аристотеловом, такође потпада под појам метафизика. Платон је тврдио да је Бог врховно Биће у коме постоје нерођене идеје и да је свет створен на основу тих идеја. Додатно, Аристотел је образложио теорију о првом непокретном покретачу.   Отуда је метафизика наука која говори о Богу, али Бога повезује веома уско са природом, јер су све постојеће ствари копије нерођених идеја или су покренуте Врховним бићем. Схоластичка теологија преузима ову класичну метафизику и налазимо је у делима Томе Аквинског који говори о analogia entis. Ово значи да постоји аналогија између Бога и створених бића. Даље ширећи, то значи да постоји блиска веза између метафизике и физике, између Бога и творевине. Шта год да се догађа у творевини, рефлексија је идеја. Веома је карактеристично да је сâм Аристотел повезивао философију са науком.   Проучавајући западну теологију, како је она изражена у делу Summa Theologica Томе Аквинског, проналазимо гледиште да је стварање света копија божанске суштине кроз довођење архетипа до статуса ипостаси.   Ова веза између метафизике и физике, односно између западне теологије и науке, сачињава одређен светоназор и сва тумачења по питању Бога, човека и света заснивају се на овом гледишту. Током ренесансе и просветитељства, пак, како се развијао хуманизам, заснован на рационалној мисли и људској аутономији, чињенице су се промениле. Постало је немогуће прихватити везу између метафизике и науке, прихватити да све што постоји у свету јесте копија Платонових идеја или да је покренуто Аристотеловим првим непокретним покретачем.   Научници који истражују свет, како земљу тако и небо, испитали су све кроз посматрање и експеримент. Позитивизам који се развио кренуо је у смеру супротном од метафизике. Кроз ову перспективу атеистички хуманизам расправљао је против Бога Запада. На тај начин је створен атеизам. Атеизам је заправо одбацивање измишљеног Бога, јер је Бог Платона и Аристотела, као и схоластичких теолога, заправо замишљен, непостојећи. Стога се изјава о смрти Бога односи на Бога метафизике – класичног и хришћанског – који преовладава на Западу. Папини теолози су желели да заштите Бога кога је описао Тома Аквински, а као резултат тога сукобили су се са науком, заиста насилнички, као што се види у делима свете инквизиције.   Православље као анти-метафизика   Оци Цркве – а посебно имам у виду св. Григорија Богослова, св. Григорија Ниског и неке друге који су се бавили овим темама, као и св. Григорија Паламу – нису деловали у оквирима класичне и западне метафизике већ у супротном смеру. Заправо, православна теологија, онако како су је изразили Оци Цркве, јесте антиметафизичка. Даћу неколико примера како бих ово појаснио.   Један пример је везан за појам analogia entis. Као што смо раније казали, западна хришћанска метафизика заступа став да постоји аналогија између света који видимо и нерођеног света идеја који не видимо, да је читав свет копија Божјих идеја и у овој тачки они виде хармонију у стварању. Оци Цркве су, међутим, против овог мишљења и, следећи богословље Цркве, уче да је сву творевину Бог створио из небића а не из нерођених идеја. Према оцима Цркве, не постоји онтолошки однос између Божјих идеја и идеја створеног света. Свет је настао из небића у биће. Св. Григорије Богослов у својим богословским беседама захтева од својих слушалаца да „одбаце Платонове идеје“.   Други пример је наставак претходног и односи се на душу. Према класичној метафизици, како је изражава Платон, човекова душа припада нерођеном свету идеја и након свог пада она је заточена у телу које је тамница душе. Зато што душа има сећање на свет идеја, она жели да се врати у њега одбацујући тело и сав мистицизам философа платоничара и неоплатоничара се окреће око ове тачке. Оци Цркве пак не прихватају такво виђење душе. Они тврде да душа не припада свету идеја, већ да је заправо Божја творевина која је настала из небића, као уосталом и цео свет. Из ове перспективе, дакле, тело није тамница душе и душа нема потребе да се врати у свет идеја, на мистички начин, кроз магију. Добро је познато да се неоплатонизам уско повезује са магијом, као што видимо у животу Плотина. Отуда, православна теологија одбацује мистицизам и платонизма и неоплатонизма.   Трећи пример, који произлази из претходних, бави се разликом између нествореног и створеног бића. Док се метафизика бави метафизичким и природним феноменима, оци Цркве упућују на нестворено и створено биће. Ово је нарочито важно јер, како смо раније поменули, у метафизици су природна бића копије метафизичког, док је за оце Цркве Бог нестворен а сва природа је створена, то јест, Бог ју је створио и она није копија идеја. Најважније, не постоји дијалектичка разлика међу њима, као да метафизичко стоји на само једном ступњу више изнад природног. Уместо тога, Божја нестворена енергија сусреће створену енергију створеног.   То је разлог зашто се Оци Цркве нису сукобљавали са науком, како се то догодило на западу у доба инквизиције. Они су одлично знали да богословље говори о нествореном Богу и развија предуслове за освећење створеног нествореном Божјом благодаћу, док се наука бави истраживањем створеног. Стога, са гледишта православне теологије, напредовање у природним наукама нама не представља проблем, јер научна открића не поткопавају човеков однос са Богом, пошто творевина није копија идеја када би се могло рећи да је Бог увређен сваким испитивањем.   Ради разматрaња ове теме осврнућу се на астрономију и савремену генетику.   Древна јелинска метафизика тврдила је да су небеска тела непроменљива и да циклично круже без промена. Аристотел у свом делу „Физика“ тврди да постоји промена у природним феноменима али не и код небеских тела, што је он приписао „ономе после физике“ (метафизици). Индикативно је да је он сматрао небеска тела живим бићима, нижим боговима који су блиски божанству. Отуда у свемиру постоји особина непроменљивости, док савремени астрономи, посматрајући звездано небо, виде промене. Савремена астрономија не може да гледа на небеска тела као на богове, јер је човек у стању да пошаље свемирске летелице са људима на ова небеска тела и чак да хода по Месецу.   Штавише, савремена генетика има начина и могућности да проучава субћелијски свет и истражује све тајне у њему, као и да сведочи о променама које се дешавају у питањима генетике, човековој ДНК. Из тог разлога, савремена наука не може да прихвати да она истражује све ове елементе као копије метафизичког света идеја.   Зато тврдимо да православна теологија, која одбацује метафизику, нема суштински проблем са напредовањем савремене науке уколико наука не иде изван својих граница. Тако она не напада науку када наука служи човеку. Заправо, у савременим открићима дивимо се премудрости Божјој која је створила свет, „Како је много дела твојих, Господе! Све си премудро створио; пуна је земља блага твојега“ (Пс 104, 24).   Наравно, постоји проблем у вези са начином на који се научна открића користе. Могуће је да нека од њих постану проблем за човека и свет, доприносећи злоупотреби природне средине, генетском загађењу и да коначно повреде самог човека. Чак и у тим примерима, православна теологија поставља само одређене суштинске богословске принципе и истиче да сама наука мора да постави биоетичка правила како не би радила против човечанства. Бележимо да савремена биоетика поставља таква правила, након сусрета молекуларне биологије са механичком медицином и технологијом.   Задатак теолога и задатак научника   До сада смо разматрали однос између метафизике и науке и истакли како су оне биле заједно повезане у прошлости, но у наше доба, нарочито у последња два-три века, оне су раздвојене. Ипак, иако наука делује независно од теологије, научници могу бити верници и теолози, а теолози могу бити научници, но свако од њих зна своје границе, улогу и мисију.   Православна теологија говори о томе шта Бог јесте, као што можемо видети у православним догматика које излажу учење Цркве о Богу. Бог је нестворена Тројица личности – Отац, Син и Свети Дух – како нам је открио сâм Христос својим оваплоћењем и како су искусили светитељи Цркве. Поред тога, наука се бави створењима, истражујући суштину створеног, посматрајући начин на који функционише и затим долази до закључака који се бележе како би донели добробит човечанству.   Православна теологија тврди да је Бог творац света. Бог га уводи у постојање из непостојећег, даје му живот и отуда се Бог може величати кроз творевину. Поред тога, наука истражује начин на који је Бог створио свет или макар начин како створена бића делују.   С једне стране, православна теологија дефинише „разлоге постојања бића“, то јест, говори о нествореној енергији Божјој која је унутар сваког створења, чак и најмањег, попут влати траве. Постоји бићетворећа, животодавна енергија у човеку која се пројављује у начину на који он користи своју интелигенцију. С друге стране, наука се бави материјалном суштином ствари, посматра њен састав, промене и корист коју може донети човечанству. Из проучавања природног света можемо открити састав ствари и да ли су способне да лече одређене болести. Ово се постиже у медицинским лабораторијама.   Православна теологија упућује на преображај света, како се свет освећује и како се човек спасава. Хлеб и вино се преображавају у Тело и Крв Христову не подлежући промени своје суштине, уље постаје свето миро, итд. Штавише, цео човек се освећује телом и душом и може се сјединити са Богом. Ово је задатак православне теологије. Насупрот томе, наука се бави начином на који се поспешују материјалне ствари, како би се решили еколошки проблеми, док медицинска наука тражи лек за пропадљиво, смртно тело тако да човеков живот може задржати одређени квалитет.   Све ово показује да је задатак православне теологије другачији од задатка науке. Очигледно је, онда, да се задатак православног теолога разликује од задатка научника. Та два се не могу бркати. Православни теолог се може укључити у науку само онда када је научник. Научник се може повезати са Богом само онда када следи гледиште теологије. За теолога који има само теолошко знање неприхватљиво је да се изражава о научним гледиштима уколико није научник. За научника је неприхватљиво да изражава теолошка гледишта уколико није теолог. У оба случаја постоје границе између теологије и науке.   У сваком случају, Свето писмо није научна књига већ богословска, и њен циљ није да створи науку већ да помогне човеку да упозна Бога и сједини се са Њим. Ово значи да су писци Светог писма, пророци и апостоли, користили научно знање свога времена. Због тога, нико не може користити примере из Светог писма за разрачунавање против науке, нити се могу научна достигнућа сагледавати као она која поткопавају Свето писмо. На пример, писци Светог писма користе знање свог времена о кретању сунца око земље и отуда пишу о изласку и заласку сунца. Потоње откриће да земља кружи око сунца не поткопава веру у Свето писмо, које има теолошку а не научну сврху.   Наука може бити корисна или погубна за човека. Она ће свакако нестати када овај свет оконча своје постојање. Теологија се бави освећењем света и човековим преображајем и водиће човека заједници са Богом, по окончању свемира.   Према томе, нема простора за сукоб између науке и теологије. Постоји само могућност за сукоб између теолога и научника и то онда када они прелазе своје границе. Теолози покушавају да упознају Бога и да људе приводе к Њему, а научници покушавају да проучавају природу.   У наше време, када људи трагају за смислом живота, православна теологија им може помоћи тако што неће улазити у сукоб са науком или са атеистима. Као свештеници и теолози ми имамо значајно подручје деловања на духовном, егзистенцијалном и друштвеном пољу са циљем да помогнемо нашим савременицима који страдају.     Извор: Теологија.нет
      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Спорна тема „Теологијa и наукa“ је произвела мноштво расправа током година, али је треба стално поткрепљивати јер искрсавају нови проблеми.   Пре него што образложим поменуту тему, желео бих назначити да када се служим појмом „теологија“ мислим на православну светоотачку теологију, онако како је она сачувана у Православној цркви, а не на схоластичке и протестантске теологије које су се развиле на Западу. Говорећи на ову тему, укратко ћу изнети неколико ставова које сматрам важним.   Класична метафизика и наука   Појам „метафизика“ се први пут појављује у издању Аристотелових дела која је приредио Андроник Родоски у првом веку пре Христа. Познато је да је Аристотел написао књигу под насловом Physike Akroasis или Физика и нека друга дела у којима се бавио природним феноменима, као што су небо, рођење и пропадање, метеорологија итд. Додатно, Аристотел је написао другу књигу под насловом Прва философија која представља његову онтологију. Издавач поменутих књига ставио је књигу Прва философија након књиге Физика, те је она названа Метафизика [„После физике“]. На тај начин, метафизика представља науку која се бави Врховним бићем, Богом.   Платоново учење, које претходи Аристотеловом, такође потпада под појам метафизика. Платон је тврдио да је Бог врховно Биће у коме постоје нерођене идеје и да је свет створен на основу тих идеја. Додатно, Аристотел је образложио теорију о првом непокретном покретачу.   Отуда је метафизика наука која говори о Богу, али Бога повезује веома уско са природом, јер су све постојеће ствари копије нерођених идеја или су покренуте Врховним бићем. Схоластичка теологија преузима ову класичну метафизику и налазимо је у делима Томе Аквинског који говори о analogia entis. Ово значи да постоји аналогија између Бога и створених бића. Даље ширећи, то значи да постоји блиска веза између метафизике и физике, између Бога и творевине. Шта год да се догађа у творевини, рефлексија је идеја. Веома је карактеристично да је сâм Аристотел повезивао философију са науком.   Проучавајући западну теологију, како је она изражена у делу Summa Theologica Томе Аквинског, проналазимо гледиште да је стварање света копија божанске суштине кроз довођење архетипа до статуса ипостаси.   Ова веза између метафизике и физике, односно између западне теологије и науке, сачињава одређен светоназор и сва тумачења по питању Бога, човека и света заснивају се на овом гледишту. Током ренесансе и просветитељства, пак, како се развијао хуманизам, заснован на рационалној мисли и људској аутономији, чињенице су се промениле. Постало је немогуће прихватити везу између метафизике и науке, прихватити да све што постоји у свету јесте копија Платонових идеја или да је покренуто Аристотеловим првим непокретним покретачем.   Научници који истражују свет, како земљу тако и небо, испитали су све кроз посматрање и експеримент. Позитивизам који се развио кренуо је у смеру супротном од метафизике. Кроз ову перспективу атеистички хуманизам расправљао је против Бога Запада. На тај начин је створен атеизам. Атеизам је заправо одбацивање измишљеног Бога, јер је Бог Платона и Аристотела, као и схоластичких теолога, заправо замишљен, непостојећи. Стога се изјава о смрти Бога односи на Бога метафизике – класичног и хришћанског – који преовладава на Западу. Папини теолози су желели да заштите Бога кога је описао Тома Аквински, а као резултат тога сукобили су се са науком, заиста насилнички, као што се види у делима свете инквизиције.   Православље као анти-метафизика   Оци Цркве – а посебно имам у виду св. Григорија Богослова, св. Григорија Ниског и неке друге који су се бавили овим темама, као и св. Григорија Паламу – нису деловали у оквирима класичне и западне метафизике већ у супротном смеру. Заправо, православна теологија, онако како су је изразили Оци Цркве, јесте антиметафизичка. Даћу неколико примера како бих ово појаснио.   Један пример је везан за појам analogia entis. Као што смо раније казали, западна хришћанска метафизика заступа став да постоји аналогија између света који видимо и нерођеног света идеја који не видимо, да је читав свет копија Божјих идеја и у овој тачки они виде хармонију у стварању. Оци Цркве су, међутим, против овог мишљења и, следећи богословље Цркве, уче да је сву творевину Бог створио из небића а не из нерођених идеја. Према оцима Цркве, не постоји онтолошки однос између Божјих идеја и идеја створеног света. Свет је настао из небића у биће. Св. Григорије Богослов у својим богословским беседама захтева од својих слушалаца да „одбаце Платонове идеје“.   Други пример је наставак претходног и односи се на душу. Према класичној метафизици, како је изражава Платон, човекова душа припада нерођеном свету идеја и након свог пада она је заточена у телу које је тамница душе. Зато што душа има сећање на свет идеја, она жели да се врати у њега одбацујући тело и сав мистицизам философа платоничара и неоплатоничара се окреће око ове тачке. Оци Цркве пак не прихватају такво виђење душе. Они тврде да душа не припада свету идеја, већ да је заправо Божја творевина која је настала из небића, као уосталом и цео свет. Из ове перспективе, дакле, тело није тамница душе и душа нема потребе да се врати у свет идеја, на мистички начин, кроз магију. Добро је познато да се неоплатонизам уско повезује са магијом, као што видимо у животу Плотина. Отуда, православна теологија одбацује мистицизам и платонизма и неоплатонизма.   Трећи пример, који произлази из претходних, бави се разликом између нествореног и створеног бића. Док се метафизика бави метафизичким и природним феноменима, оци Цркве упућују на нестворено и створено биће. Ово је нарочито важно јер, како смо раније поменули, у метафизици су природна бића копије метафизичког, док је за оце Цркве Бог нестворен а сва природа је створена, то јест, Бог ју је створио и она није копија идеја. Најважније, не постоји дијалектичка разлика међу њима, као да метафизичко стоји на само једном ступњу више изнад природног. Уместо тога, Божја нестворена енергија сусреће створену енергију створеног.   То је разлог зашто се Оци Цркве нису сукобљавали са науком, како се то догодило на западу у доба инквизиције. Они су одлично знали да богословље говори о нествореном Богу и развија предуслове за освећење створеног нествореном Божјом благодаћу, док се наука бави истраживањем створеног. Стога, са гледишта православне теологије, напредовање у природним наукама нама не представља проблем, јер научна открића не поткопавају човеков однос са Богом, пошто творевина није копија идеја када би се могло рећи да је Бог увређен сваким испитивањем.   Ради разматрaња ове теме осврнућу се на астрономију и савремену генетику.   Древна јелинска метафизика тврдила је да су небеска тела непроменљива и да циклично круже без промена. Аристотел у свом делу „Физика“ тврди да постоји промена у природним феноменима али не и код небеских тела, што је он приписао „ономе после физике“ (метафизици). Индикативно је да је он сматрао небеска тела живим бићима, нижим боговима који су блиски божанству. Отуда у свемиру постоји особина непроменљивости, док савремени астрономи, посматрајући звездано небо, виде промене. Савремена астрономија не може да гледа на небеска тела као на богове, јер је човек у стању да пошаље свемирске летелице са људима на ова небеска тела и чак да хода по Месецу.   Штавише, савремена генетика има начина и могућности да проучава субћелијски свет и истражује све тајне у њему, као и да сведочи о променама које се дешавају у питањима генетике, човековој ДНК. Из тог разлога, савремена наука не може да прихвати да она истражује све ове елементе као копије метафизичког света идеја.   Зато тврдимо да православна теологија, која одбацује метафизику, нема суштински проблем са напредовањем савремене науке уколико наука не иде изван својих граница. Тако она не напада науку када наука служи човеку. Заправо, у савременим открићима дивимо се премудрости Божјој која је створила свет, „Како је много дела твојих, Господе! Све си премудро створио; пуна је земља блага твојега“ (Пс 104, 24).   Наравно, постоји проблем у вези са начином на који се научна открића користе. Могуће је да нека од њих постану проблем за човека и свет, доприносећи злоупотреби природне средине, генетском загађењу и да коначно повреде самог човека. Чак и у тим примерима, православна теологија поставља само одређене суштинске богословске принципе и истиче да сама наука мора да постави биоетичка правила како не би радила против човечанства. Бележимо да савремена биоетика поставља таква правила, након сусрета молекуларне биологије са механичком медицином и технологијом.   Задатак теолога и задатак научника   До сада смо разматрали однос између метафизике и науке и истакли како су оне биле заједно повезане у прошлости, но у наше доба, нарочито у последња два-три века, оне су раздвојене. Ипак, иако наука делује независно од теологије, научници могу бити верници и теолози, а теолози могу бити научници, но свако од њих зна своје границе, улогу и мисију.   Православна теологија говори о томе шта Бог јесте, као што можемо видети у православним догматика које излажу учење Цркве о Богу. Бог је нестворена Тројица личности – Отац, Син и Свети Дух – како нам је открио сâм Христос својим оваплоћењем и како су искусили светитељи Цркве. Поред тога, наука се бави створењима, истражујући суштину створеног, посматрајући начин на који функционише и затим долази до закључака који се бележе како би донели добробит човечанству.   Православна теологија тврди да је Бог творац света. Бог га уводи у постојање из непостојећег, даје му живот и отуда се Бог може величати кроз творевину. Поред тога, наука истражује начин на који је Бог створио свет или макар начин како створена бића делују.   С једне стране, православна теологија дефинише „разлоге постојања бића“, то јест, говори о нествореној енергији Божјој која је унутар сваког створења, чак и најмањег, попут влати траве. Постоји бићетворећа, животодавна енергија у човеку која се пројављује у начину на који он користи своју интелигенцију. С друге стране, наука се бави материјалном суштином ствари, посматра њен састав, промене и корист коју може донети човечанству. Из проучавања природног света можемо открити састав ствари и да ли су способне да лече одређене болести. Ово се постиже у медицинским лабораторијама.   Православна теологија упућује на преображај света, како се свет освећује и како се човек спасава. Хлеб и вино се преображавају у Тело и Крв Христову не подлежући промени своје суштине, уље постаје свето миро, итд. Штавише, цео човек се освећује телом и душом и може се сјединити са Богом. Ово је задатак православне теологије. Насупрот томе, наука се бави начином на који се поспешују материјалне ствари, како би се решили еколошки проблеми, док медицинска наука тражи лек за пропадљиво, смртно тело тако да човеков живот може задржати одређени квалитет.   Све ово показује да је задатак православне теологије другачији од задатка науке. Очигледно је, онда, да се задатак православног теолога разликује од задатка научника. Та два се не могу бркати. Православни теолог се може укључити у науку само онда када је научник. Научник се може повезати са Богом само онда када следи гледиште теологије. За теолога који има само теолошко знање неприхватљиво је да се изражава о научним гледиштима уколико није научник. За научника је неприхватљиво да изражава теолошка гледишта уколико није теолог. У оба случаја постоје границе између теологије и науке.   У сваком случају, Свето писмо није научна књига већ богословска, и њен циљ није да створи науку већ да помогне човеку да упозна Бога и сједини се са Њим. Ово значи да су писци Светог писма, пророци и апостоли, користили научно знање свога времена. Због тога, нико не може користити примере из Светог писма за разрачунавање против науке, нити се могу научна достигнућа сагледавати као она која поткопавају Свето писмо. На пример, писци Светог писма користе знање свог времена о кретању сунца око земље и отуда пишу о изласку и заласку сунца. Потоње откриће да земља кружи око сунца не поткопава веру у Свето писмо, које има теолошку а не научну сврху.   Наука може бити корисна или погубна за човека. Она ће свакако нестати када овај свет оконча своје постојање. Теологија се бави освећењем света и човековим преображајем и водиће човека заједници са Богом, по окончању свемира.   Према томе, нема простора за сукоб између науке и теологије. Постоји само могућност за сукоб између теолога и научника и то онда када они прелазе своје границе. Теолози покушавају да упознају Бога и да људе приводе к Њему, а научници покушавају да проучавају природу.   У наше време, када људи трагају за смислом живота, православна теологија им може помоћи тако што неће улазити у сукоб са науком или са атеистима. Као свештеници и теолози ми имамо значајно подручје деловања на духовном, егзистенцијалном и друштвеном пољу са циљем да помогнемо нашим савременицима који страдају.     Извор: Теологија.нет
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пред нама је Томина недјеља. Зашто је она битна у циклусу празновања Васкрса, Христовог васкрсења?     – Сви су чули за израз невјерни Тома, којим се карактерише не само један тип човјека, већ и означава једна страна свечовјечанска којој је потребна потврда вјере, данас би рекли увјерења која можемо живјети као изразе сопствене воље само ако их освједочимо. Црква прославља прву недељу послије Васкрса као недељу апостола Томе или потврду Васкрса, који се увјерио у оно што је вјеровао, али и више од тога. Апостол Тома није само искушавао своју вјеру већ и ишчекивао да се његова љубав у Христоса обнови, која је устрептала у данима од Његове смрти до Васкрсења, па кад се увјерио у ране Христове узвикује као заљубљени човјек из цијелога свога бића који је пронашао поново смисао свога живота:“Господ мој и Бог мој „ а заправо оне значе Љубав моја, Христос мој. Невјерни Тома је увијек за мене значио и заљубљени Тома, друга страна свакога човјека да воли без обзира на све и да је човјек биће које зна да воли.   Колико се о питању вјере може причати из свјетовне визуре, па тако и научне – медицинске? Јер, питање причешћа и његовог значаја за вјерујућег, а притом и питања слободне воље, слободне одлуке вјерујућег да се причести, на тај начин се, чини се, измјештају из контекста и вјере и религије као праксе?    – Питања вјере су и медицинска питања јер је у основи живот који требамо да бисмо оздравили а не обољели у сваком смислу, посебно у оном у којем наука нема ни један одговор а то су питања смрти и живота. Овај Васкрс је посебан за нас у Црној Гори, јер је он заправо и потврда наших Литија, једно Томино овјеравање Литија. У Опроштајној вечери Христоса са својим ученицима пред страдање, Он каже њима односно Томи:“ И куда ја идем знате, и пут знате“. На то му апостол Тома одговара питањем: „Господе не знамо куда идеш; и како можемо знати пут?“. Али ако свети Тома није знао тајну која се пред њим одвијала, ми знамо из искуства Цркве да је пут Литија заправо Via Dolorosa (пут суза), односно стаза сваког хришћанина којом мора проћи свако ко се пропутио. И пандемија вируса је прилика да види сваки хришћанин какав би живот био уколико смо дуже и трајније одвојени од Онога кога волимо и Који даје смисао нашем животу. Причешће није само органски чин узимања вина и хљеба и симболике коју му дајемо, већ потврда Томине љубави „Господ мој и Бог мој“. Али то не може разумјети ни медицина, ни наука већ само човјек који воли а он може бити и епидемиолог, и вирусолог и политичар било који човјек који трага.   Када говоримо о слободи, слободном избору који је дат човјеку, колико је ово вријеме пандемије вријеме да човјек уопште, не само вјерујући, избори – докаже могућност постојања слободе – мисли, воље, дјелања… етц? (Да ли смо у „практиковању” вјере заиста слободни данас, или се све своди на демагогију?)   –   Ја мислим, да је прави одговор већ дјелимично садржан у Вашем питању, да слобода није дата већ се она увијек мора освојити и нико Вам је неће поклонити, а то смо видјели из наших Литија. Видимо из искуства ових дана и рада нашег Национално кординационог тима да сваки облик слободе за њих је из њихове идеологизоване визуре непожељан под изговором бриге за добро човјека. Само који је то човјек за кога је то добро и који има право на такву слободу то је право питање и чини ми се да грађевински радник у Црној Гори може бити слободан а вјерник не може. И овдје није у питању тај радник, јер он и нема избора и није слободан већ се бори да прехрани своју породицу, и заслужује свако поштовање већ је идеја једне наметнуте и неслободне заједнице коју промовише политика која има све облике богоборства и братомржње. Ми немамо избора, стављени смо пред мојсијевску дилему изласка кроз Црвено море, само што је овога пута оно идеолошки црвено и црно.   Не тако давно, најавио си да би требало да изађе твоја збирка прича. Докле је стигла та „прича”? О каквим причама је ријеч, које су најчешће теме? Да ли ће се наћи и неки „опис” не тако нам давних литија?    – Читав сам скоро живот записивао оно што сам искушавао, а најчешће су те приче о људима које сам сретао и који су мој пут одређивали на различите начине. Неке сам приче већ објавио као приче о владици Атанасију, митрополиту Амфилохију, оцу Јустину Тасићу, мајци, брату а сада сам додао и Литијске приче, саме су се избориле и наметнуле. Такав ће и наслов књиге бити Литијске приче.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од АлександраВ,
      Циљ истраживачког пројекта, у коме Србија учествује с још девет европских земаља, јесте да коришћењем друштвених мрежа понуди нове приступе у научној комуникацији
      Млада српска јутјуберка Нађа Станојевић (21), чији канал има 360.000 пратилаца, недавно је објавила видео-прилог посвећен вирусу корона. Цитирала је поуздане медијске и стручне изворе, а осврнула се и на пратеће теорије завере, које се друштвеним мрежама шире брже него зараза.
      Коментари на овај њен рад били су у распону од похвала, што се студиозно подухватила озбиљне теме, до заједљивих препорука да се држи модних савета и поука како направити што бољи селфи, а да науку препусти онима који су за то стручни.
      Иако јој то није била намера, овим искораком из уобичајених јутјуберских оквира Нађа би могла да се нађе на „радару” трогодишњег међународног истраживања које је започело у јануару 2019, а у коме учествује и наш Центар за промоцију науке (ЦПН). Реч је о пројекту RETHINK (Преиспитивање), који финансира Европска комисија. Координатор је Универзитет Врије из Амстердама, а партнери су научне институције из Белгије, Велике Британије, Италије, Немачке, Португалије, Данске, Шведске, Пољске и – Србије.
      – И у другим земљама које учествују у пројекту запажено је да је интересовање друштва за научне теме посустало. Зато је у центар пажње стављен однос науке и друштва кроз призму дигиталних медија, који у све већој мери обликују јавно мњење. Наука мора да буде присутнија и утицајнија на интернету, како би привукла младу публику широм Европе. Циљ RETHINK-а је да понуди нове приступе у научној комуникацији, коришћењем блогова, „Јутјуба”, „Твитера”, „Фејсбука” и осталих друштвених мрежа – каже Славица Дуковић, саветник за сарадњу с научноистраживачким организацијама у ЦПН-у.
      Пошто је практично немогуће проучити све области у којима се наука и друштво сусрећу у интернет космосу, истраживачи окупљени око RETHINK-а фокусирали су се на три области: климатске промене, вештачка интелигенција и здрава исхрана. Како објашњава Анђела Мрђа, која је у ЦПН-у ангажована на овом пројекту, осим анализе заступљености у друштвеним медијима, проучава се и у којој мери научни приступ у поменуте три теме утиче на формирање јавног мњења. Примери добре праксе биће коришћени као „пелцери”.
      – RETHINK није окренут само класичним бастионима науке, као што су институти, истраживачки центри и академска заједница. Сви који желе да допринесу узајамном отварању науке ка друштву и друштва ка науци позвани су да нам се придруже сугестијама, примедбама и примерима добре праксе – наглашава Славица Дуковић.
      У том смислу, примери садејства попут наведеног на почетку текста и те како су пожељни, нарочито док не стасају научни јутјубери, блогери и твитераши чије ће се армије пратилаца бројати барем десетинама хиљада. Зато је регрутовање, обука и отварање простора на глобалној мрежи за научне комуникаторе један од важних сегмената пројекта RETHINK. Кроз тренинге и радионице, у Центру за промоцију науке биће експериментално проверавано како одређени комуникациони приступи функционишу у различитим околностима.
      Наравно, сви који се одваже да крену трновитим путем пропагирања науке на друштвеним мрежама, морају да буду спремни на жестоке окршаје са заговорницима опозитних мишљења. Разложна и утемељена аргументација није гаранција да ће, у очима претежног дела јавности, из дебате изаћи као победници. О томе могу да сведоче сви који су се, не само на нашим просторима, упустили у расправу с алтернативним медицинарима, заговорницима теорије о равној земљи, противницима Дарвинове теорије, заступницима антивакционог лобија...
      – Ни у свету ни код нас не мањкају експерти за области које су стално или повремено у жижи интересовања друштва. Проблем је што међу њима нема много оних који стручну материју умеју да „преведу” на језик разумљив и пријемчив најширој публици. Неки чак сматрају да се популаризацијом у медијима и на друштвеним мрежама малтене срозава углед науке. Такав приступ мора да се мења, јер смо сведоци да небрањени јавни простор брзо запоседају пропагатори свакојаких квазинаука и теорија завере – упозорава Љиљана Илић, саветник за сарадњу с медијима у Центру за промоцију науке.
      Извор
      Почетак пројекта RETHINK – ЦПН
      WWW.CPN.RS  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У понедељак, 9. децембра 2019. године, Факултет медицинских наука Универзитета у Крагујевцу прославио је своју крсну славу – Светог Алимпија Столпника.     Тим поводом, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован пререзао је славски колач у Деканату Факултета заједно са овогодишњим свечаром проф. др Жељком Мијаиловићем, као и са деканом факултета проф. др Владимиром Јаковљевићем. Владика Јован пожелео је срећну крсну славу свим запосленима у овој високошколској установи.     Извор: Епархија шумадијска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...