Jump to content
  1. Paradoksologija

    Paradoksologija

  2. Жика

    Жика

  3. RYLAH

    RYLAH

  4. Милан Ракић

    Милан Ракић

  5. Bogdan011

    Bogdan011

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од uomo del Ve.Te.,
      Већ сам неколико пута о томе писао овде: о медијима (папирним новинама, интернете порталима/страницама)... као и о дигитализацији на светском нивоу, као и о томе како на Западу (свака држава као и верске заједнице) већ увелико раде на томе да направе стратегију/визију како да заузму најбољи могући положај и да заштите своје интересе....
      Е сад... сведоци смо сви учесталих напада на Цркву као и поједине људе који воде Цркву... дакле тренутно СПЦ је у таквој позицији да чека кад ће неко (неке новине) да избаце нешто, ово или оно али у већини случајева негативно.... не улазим у то дали је извештавање тачно (истина) или није.... имамо примере где су вођени судски процеси против лажних извештавања неких новина и где је доказано да то што је писано није истина.....знам једног чоека' као и још неке људе који су контактирали путем електронске поште новине Курир и доказима указивали на нетачност извештавања и замолили да се вест само уклони и никаквог одговора повратне рекације било које врсте, са оваквим зна се како се ствари решавају....
      Дакле, код нас новине или ТВ станице који су често у страном власништву свакодневно обликују  умове наших људи свих узраста.... пласирају информације према нечијем интересу, циљевима итд....
      Зашто све ово горе пишем?
      Сад шта ћу написати многима од вас ће звучати вероватно чудно и неприхватљиво/контроверзно....по мени СПЦ би требала да има најмање троје или четворе новине (штампане и електронски формат)  различитог калибра... тако да на дуге стазе планираном стратегијом затвори стави под кључ новине као што су курир и још неке друге новине... према томе не треба оставити простора разбојницима/плаћеницима да уништавају наш народ..... исто тако по мени СПЦ би требала имати ТВ станицу која ће ићи 24h, ТВ Храм је одлична идеја и доста лепо ради, али ту има још простора за даљу мисију/рад...
      Овде неки који воле сентименталије/гуруистичко/сентиш Хришћанство рећи ће: јојјјј мој духовник би те сад екскуницирао, или доделио епитимију за ово што си горе написао... итд...
      Као и до сад што сам писао овде, непишем све ово напамет вез упоришта....ДАКЛЕ/АЛИ кад човек чита текстове Отаца Ране Цркве може се видети увек једна отвореност спремност код отаца за делање/рад за активности да се у сваком моменту заштити паства/народ као и интереси Цркве -- дакле потези Отаца Ране Цркве су биле чак понекад контроверзне у њихово време -- на пример да човек узме само Кападокијце у обзир....
      Код нас имамо ситуацију: Човек иде ујутро или у току дана да купи себи (за продицу) нешто и хоће уз све то да купи новине, ово је више " безазлени" ритуал код великог броја нашег народа... Зашто не понудити алтернативу људима?  Наш велики чоек, Свети Саво да није понудио крсну славу као алтернативу пастви/народу ко зна како би се ствари одвијале....
      Разборитом/разумном чоеку' не треба пуно па да дођете до закључка да је већина новина код нас буквално дно дна по свим параметрима,  само да споменем један детаљ код нас у новинама често/увек се среће а то су сензационалистички наслвои... ако на пример:  "Тај и тај или та и та је урадио/ла то од чега се леди крв у жилама..."  И да не говорим о другим гадостима које се свакодневно налазе у новинама....
      Ево не треба вам познавање језика да би уочили разлику, колико су пристојније новине на Запад, кажем не треба вам познавање језика довољно је да отоврите очи добро и да погледате, ето упоредите ове новине са било којим новинама код нас па сами закључите:
       
      Француска:
      https://www.lefigaro.fr/
      https://www.lemonde.fr/
      Италија:
      https://www.repubblica.it/
      https://www.corriere.it/
      Аустрија:
      https://www.diepresse.com/
      https://www.derstandard.at/
      Енглеска:
      https://metro.co.uk/
      https://www.thesun.co.uk/
      Немачка:
      https://www.spiegel.de/
      https://www.bild.de/
      Поздрав за све људе добре воље
      P.S.
      Шта ви мислите, да ли би СПЦ требало да има барем једне новине (папирне/електронске) ако не више?
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Министарство просвете је 22. јуна ове 22020. године послало свим школама у Републици Србији „Стручно упутство о формирању одељења и начину финансирања у основним и средњим школама за школску 2020/2021. годину“ (у даљем тексту: Упутство). Слична упутства је Министарство слало и ранијих година. Међутим, овогодишње Упутство је изазвало најпре реаговање Уније синдиката просветних радника Србије, а потом и Канцеларије за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке.   Огласио се и министар просвете г. Младен Шарчевић саопштењем (http://www.mpn.gov.rs/strucno-upustvo-za-formiranje-grupa-izbornih-predmeta-ne-dovodi-do-ukidanja-verske-nastave/) из којег издвајамо четири важне тврдње:   1. да Упутство не доводи до нових мера рационализације,   2. да оно само „садржи прецизнија објашњења на који начин школе могу да формирају одељења и групе“; као и   3. да оно неће довести до укудања Верске наставе.   4. На крају саопштења, министар је обећао да ће наставницима Верске наставе, након 20 година дискриминације, коначно бити омогућено да ступе у стални радни однос.   Најпре треба истаћи да ово Упутство заиста доводи до нових мера рационализације, јер су сва ранија упутства за формирање одељења и група дозвољавала да група буде формирана већ са 15 ученика; али уз два ограничења: 1) да у групи не може да буде више од 30 ученика, као и 2) да на нивоу једног разреда не може бити више група него што је одељења. Међутим, најновије Упутство захтева да се ђаци распореде у групе за похађање изборних програма тако што се укупан број пријављених ђака за један изборни програм подели са 30. То значи да се од 150 пријављених ученика из 10 одељења више не може формирати 10 група од по 15 ученика, него једино 5 група од по 30 ученика. Мере које се спроводе овим Упутством, дакле, јесу нове мере рационализације – иако министар тврди супротно.   Друго, никада Стручна упутства за формирање одељења и група нису била саветодавна, као што министар сугерише када каже да Упутство само „садржи прецизнија објашњења на који начин школе могу да формирају одељења и групе“, него таква упутства имају наредбодавну сврху. То се може видети и у самом Упутству: „Изузетно број група може бити већи од прописаног, уз сагласност Сектора за основно и средње образовање у васпитање“ (стр. 8, пасус 3). Дакле, ни други навод министра просвете не стоји.   О трећем наводу не треба ни писати, јер уопште није могуће да упутства дерогирају одредбе закона. Чини са да је овде реч о замени теза.   Што се тиче четвртог навода министра просвете – да ће вероучитељи, после 20 година рада, коначно престати да буду дискриминисани од стране државе, остаје нам да видимо како ће се заиста у наредних шест месеци ствари одвијати.   Дакле, из саопштења министра просвете јасно је да он не види у чему је проблем и да нема намеру да промени садржину спорног Упутства. Ако занемаримо саопштење министра због низа погрешних тврдњи и замена теза и окренемо се стварним последицама нових мера рационализације у просвети, суочићемо се са низом проблема.   Узмимо за пример спровођење наставе у гимназијама. Увођењем нових изборних програма укупан број изборних програма који ученици похађају повећан је са два (Верска настава или Грађанско васпитање, и Други страни језик) на четири (ученици бирају још два, новоуведена, изборна програма). Настава Другог страног језика се изводи – као и настава других обавезних предмета – у одељењима, а тек изузетно у групама. Наиме, један од критеријума распоређивања ђака у одељења је управо њихов избор Другог страног језика – што је била мера рационализације. Отуда су одељења у којима се ђаци деле у две групе ђака, од којих једна слуша нпр. Немачи језик, а друга Француски језик – веома ретка. Следи да се спорно Упутство односи на обавезни изборни програм Верску наставу или Грађанско васпитање, као и на друга два изборна програма које ученици бирају са листе изборних програма које им школа понуди; нпр. Примењене науке 2, и Религије и цивилизације.   Организовање наставе изборних програма у групама од по 30 ученика представљаће нерешив проблем за формирање школског распореда. Узмимо за пример наставника Верске наставе који има пун фонд часова у једној школи – 20 у непосредном раду са ђацима. Ако се његов фонд равномерно распореди по радним данима, то значи да ће он морати да одржи свакога дана по четири последња часа, и то тек после редовне наставе! А где су часови преостала два изборна програма? Колико часова у дану треба ђаци да проведу у школи да би се спорно Упутство спровело?   Додатни проблем изазива чињеница да са уситњеним фондом часова наставник Верске наставе неће предавати у једној школи, него – као што је и сада често случај – у две и три школе. Ако сагледамо чињеницу да се и наставници Грађанског васпитања суочавају са истим проблемом, као и вероучитељи; ако томе додамо и распоред часова наставника који ће предавати друга два изборна програма, онда постаје јасно да спорно Упутство неће моћи да се спроведе у дело на начин који не би био дискриминаторан. Наиме, ако се Упутство не може равномерно односити на све групе ученика, онда се поставља питање: На које ће се групе ученика оно примењивати, а на које неће?   Посреди је, дакле, Упутство које ће, због своје неспроводивости у пракси, принудити директоре школа у Србији да дискриминишу не само неке своје колеге, него ће их довести у ситуацију да ће морати да дискриминишу читаве групе ђака.   Стручно упутство о формирању одељења и начину финансирања у основним и средњим школама за школску 2020/2021. годину мора бити повучено, јер се њиме, поред свих други разлога који се тичу нарушавања квалитета наставе Веронауке и остављања без посла и без икакве помоћи од стране државе великог броја катихета, од директора школа захтева да прекрше Закон о забрани дискриминације.   Одбор за верску наставу  Архиепископије београдско-карловачке   Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Зашто Бог једном човеку даје више талената и могућности у животу, а другом мање? Који је главни задатак хришћанина? Како правилно исповедање вере утиче на молитву и наш земаљски живот? Зашто је спасење немогуће без испуњавања заповести Божјих? На ова и друга питања „Црквене православне газете“ одговара Његово блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије. Информационо-просветитељско одељење УПЦ објављује интервју с поглаварем уочи имендана блажењејшег владике.   — Ваше Блаженство, Бог све воли подједнако, зашто онда једном човеку даје више талената и могућности у животу, а другом мање?   — Да, наравно, Бог све воли једнако и не гледа на то ко је ко. То значи да Он у Свом односу према човеку не гледа на лепоту лица, на његову одећу и друштвени положај... Али су Богу пријатнији они који Га воле, односно они који испуњавају Његове заповести. Сам је рекао: „Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби“ (Јн. 14: 21).   А што се тиче могућности и талената – нема човека без талената и способности. Сваки човек има своје способности, сваки човек је у том смислу јединствен. Животни задатак човека јесте да не закопа своје таленте, већ да их развије и употреби у славу Божју и људима на корист.   Таленат се може упоредити са зрном које је Господ посејао у сваком човеку, а човек већ треба да га гаји како би добио духовне плодове. Помоћу талената треба да учимо да се молимо, да праштамо, да трпимо, да волимо, да благодаримо Богу, да славословимо Бога и да се кајемо пред Богом – таленти нам се дају како бисмо кроз њих гајили у себи хришћанске врлине које човека воде ка вечном спасењу на Небу. А што се тиче тога зашто Господ не даје сваком човеку исти број талената рећи ћу следеће: то је Божја, а не људска ствар. Са захвалношћу треба да примимо од Бога таленте којих нас Господ удостоји и да се потрудимо да их молитвено умножимо.   — У чему се састоји главни задатак хришћанина према Богу?   — Хришћанин треба стално да се духовно усавршава. Ако се умешан лекар или уметник стално усавршавају како би избрусили своје мајсторство, како би побољшали своју вештину, и хришћанин треба непрекидно да ради на себи како би побољшао свој лик који му је Бог дао.   — Шта је најважније у духовном раду хришћанина?   — Молитва је најважнија у животу хришћанина. Молитва има огромну снагу – она приближава човека Богу, руши зид који сами подижемо између Бога и себе, омогућава човеку да осети Истину и даје му прилику да схвати вољу Божју. А кад схвати вољу Божју човек је исправно твори и тако постаје сличан Богу.   Ипак, не приближава свака молитва човека Богу, већ само она која се заснива на правилној вери и на правилном знању о Богу.   — Без правилне вере не може бити правилне молитве? Како правилна вера може да помогне у молитви Богу?   — „Правилна вера је основа свег човековог духовног живота. Ако човек има правилну веру, из ове вере се рађа правилна нада – човек се не узда у себе и богатство, већ у Бога. Из правилне вере се рађа и правилна љубав – не комерцијална, већ пожртвована љубав. И на правилној вери се твори правилна молитва – смирена молитва, молитва покајања, управо она приближава човека Богу.   — Бог је савршен и нису Му потребне никакве наше додатне услуге. Зашто нас Господ Исус Христос упозорава: „Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме воли“ (Јн. 14: 21)?   — Заповести које нам је дао Господ наш Исус Христос потребне су самом човеку, а не Богу. Позивајући нас да поштујемо заповести Бог нам објављује Своју божанску вољу. Господ нас упозорава да је како бисмо постали учесници и становници оних предивних обитељи које је припремио за оне који Га воле, потребно да живимо по Његовим заповестима. Господ нам је ове заповести дао за наше добро, оне су нама потребне. Ако човек вара, краде и чини друге грехове, он самим тим повређује себе, рањава своју душу, наноси штету себи. Бог не жели да грешник пропадне, зато нам даје заповести као лекове, помоћу којих можемо да се сачувамо од греховних падова и да се исцелимо од греховних рана како бисмо овде на земљи и у вечности били с Богом. Господ жели да сваки човек буде заједничар Његовог добра, Његовог блаженства. Човек је створен за блажени живот, да живи у миру, радости и срећи, он није створен за мучење. Нажалост, ми то губимо кад чинимо оно што је штетно по нашу природу. Божански закон нас подсећа на то какав човек треба да буде, како треба да поступа, шта треба да ради живећи на овој земљи.   — Неки људи кажу да су заповести Божје толико узвишене и тешке за испуњавање (љуби брата свог, окрени леви образ...), да је врло мало оних који могу да их испуне и да се спасу у вечности. И да би их због љубави према човеку на неки начин требало олакшати и прилагодити нашем свету...   — Такво мишљење је погрешно. „Оно што је немогуће за човека – могуће је Богу“ (Лк. 18: 27). Бог спасава човека ако човек то жели, ако човек све своје напоре улаже у то да испуњава заповести Божје. „Царство Небеско се на силу осваја и подвижници га освајају“ (Мт. 11: 12). Међутим, труд који човек улаже у своје спасење не одговара величини којом ће Бог украсити оне који се удостоје да буду спасени у Царству Небеском.   Господ наш Исус Христос је рекао „онога ко долази к Мени нећу истерати“ (Јн. 6: 37). Свакоме ко жели да се спаси Он пружа Своју свесилну руку и води га ка спасењу. Господ нам је у Својој Цркви оставио сву пуноћу благодати за наше спасење. И кад се човек духовно труди, чисти своје срце и тако постаје способан да прими благодат Божју, све заповести за њега постају жељене, радосне и лаке, зато што благодат Божја теши човеково срце и даје му снагу да их испуњава.   Ако човек данас не испуњава заповести и правила на које нас подсећа Јеванђеље, али признаје ове заповести, он још увек има шансе да буде спасен. Он може, као разбојник на крсту, да каже у последњем тренутку: „Опрости!“ – и Бог ће опростити. Али за то треба спознати Господа. Разбојник није био индиферентан, није му било свеједно шта мисли о Бог. Рекао је: „Ти си Господ, Ти невино страдаш, а ја страдам по заслугама“ (в. Лк. 23: 42) – ово правилно поимање Бога је учинило разбојника способним да буде спасен у последњи час.   — Кажете да је за спасење важно да се признају заповести Божје које се садрже у Јеванђељу и чувају у Православној Цркви. Шта човек за то треба да ради?   — За то треба чувати чистоту свете православне вере која садржи неокрњене заповести Божје, никуда не одступати од православне вере, ни налево, ни надесно. Данас неки покушавају да нас залуде, мешају се у послове Цркве, говоре куда треба да идемо и шта треба да радимо. Оно што треба да радимо одавно је написано у светим законима и имамо тумаче ових закона – свете оце. Управо они правилно тумаче свете законе, а не људи, далеки од Цркве који због свог духовног неискуства наводно желе да учине добро, али се испоставља да је ово добро заправо зло.   Свети Јован Крститељ је спремајући људе за долазак Спаситеља позивао „поравнитеЈзе путеве своје“ (в. Мк. 1: 3). Криви пут не води до Бога. Зато треба да чувамо чистоту свете вере, како се не бисмо изгубили у овом животу и како бисмо се удостојили да у вечности будемо с Богом.     Извор: Православие.ру
    • Од Поуке.орг инфо,
      Експозе

       
      Актуелан ангажовани дијалог с антихалкидонцима  (монофизитима-миафизитима н. н.–севировским и сиријским) представља најважнији залог савремене теологије. Овај дијалог је до краја христолошки.
      У историји Цркве, учитељ који је развио, објаснио и изразио дивинохуманизам Христа у његовој пуноћи и у свим његовим аспектима, неоспорно је  свети Максим Исповедник. Међу његовим христолошким делима и међу његовим Писмима, Писма XII–XV и XIX су она која ће увек посебно привлачити нашу пажњу. Она су у кореспонденцији са изложењем вере прокламоване од стране Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону 451.године, и то у једној епохи борбе против јереси монофизитско (миафизитско н. н.) – севировске, и опет  са изложењем оне вере коју су прокламовали Леонтије Византиjски, Леонтије Јерусалимски и свети цар Јустинијан.На основу оне  интерпретације  коју ће свети Максим у наставку елаборирати, биће изнађени аргументи и средства за превазилажење контраверзе  која је претходила Шестом Васељенском Сабору. Сабору који ће се бавити јересју монотелитском и моноенергетитском, и који ће довести до интеграције христолошке доктрине у целокупно исповедање црквене  вере. Погледајмо дакле улогу оне теологије која је  као златна карика искована у поменутим Писмима.
      Писма светог Максима се налазе у тому 91. Мињове Грчке Патрологије, на страницама 363-658.Пошто су  Писма XVI–XIX конституисана истовремено као oмилије, и као такве оне се садрже у  Писмима XII–XV, то смо ми одлучили да рад на њима  концентришемо  искључиво на Писмима XII–XV, а која су опет  сама по себи мали теолошки трактати. При свему томе само ће нас мали део Писма XIX  интересовати, део камо свети Максим приступа теми енергија. А то је опет нешто што по нашем мишљењу конституише везу са потоњом проблематиком овога учитеља богословља.
      Севировска  Христологија
      Ради бољег разумевања аргументације светога Максима неопходно је укратко подсетити се стајалишта Севировог и његових ученика. Заокупљен мишљу да првенствено заштити јединство Христа, или јединственога Христа, Севир је одбацио Орос Халкидонског Сабора о двема природама, и притом је он сумњичио Сабор за несторијанизам. Зато он и говори о једној јединственој природи (μίαφύσις), интерпретирајући притом формулу св. Кирила Александријског: »једна оваплоћена природа Логоса«(μία φύσις τοΰ λόγου σεσαρκωμέvη). Под овом једном природом Севир подразумева Божанску Реч, и сматра да је ова природа, која је раније била »проста«, оваплоћењем постала »једна сложена природа (μια φύσις σύnθετος)«.
      Севир допушта да Христос буде »од две природе (έκ δύο φύσεις)«, мислећи тиме да каже да се »Реч оваплотила« и да пре оваплоћења није постојала једна преегзистентна људска природа. При свему томе он ипак  не допушта чињеницу да је Христос био од »две природе (δύο φύσεις)«, па ни, како то  тврди Халкидонски Орос, »у двема природама (έn δύο φύσεσι)«. Ако још и можемо замислити »две природе после сједињења«, то ипак није ништа више од једног интелектуалног представљања (έν θεωρία), »путем замисли (τή έπινοία)«, или »путем маште (τή φαντασία)«.
      Севировска концепција дакле значи да у Христу нема човечанства као засебне природе, човечанства  које би  конкретно постојало.
      Христолошка  визија  Светога  Максима
      Свети Максим  оспорава монофизитску (миафизитску н. н.) христологију како  у целини, тако и ону Севирову посебно, притом остајући веран православној христологији прокламованој у Халкидону.
       
      Христолошке теме Писама
      1. Две природе у Христу и њихова очуваност после сједињења–Λόγος  је у своме оваплоћењу узео тело обдарено умом (νοϋς) и разумом. И будући савршени Бог, Он је  постао савршени човек.
      Након сједињења, две природе су сачуване, не квалитативно (ού ποιοτήτων = севировска теорија), него стварно и фактички, то јест квантитативно (ποσότητα = и једна и друга). Разлика сваке од њих - две природе или суштине - наставља да постоји (πράγμα τών ούσιώnή διαφορα), што значи да је есенцијални принцип сваке од њих сачуван. Две природе се не мешају, па је  благодарећи тој околности обожење човека остварљиво (в. Писмо XII, PG91, 469 A – 473 B, 485 D – 488 Cи Писмо  XIV,536 A).
      2. Стварно постоје две природе (δύο φυσείς) а не само једна–Увек треба говорити о двема природама, и притом употребљавати број, с обзиром на њих обе. Број означава квантитет предмета, али  не и њихову поделу; он показује разлику, али не и одвајање онога чему је он број.
      Порицање двојства природа после њиховог  сједињења доводи до елиминације природа. Христос је  после сједињења двојак  у погледу природа (супротно ономе што афирмишу Аполинарије и Севир), и такође  један и јединствен у погледу ипостаси (супротно ономе што афирмише Несторије). С једне стране, Он је после сједињења Бог и човек, а с друге пак стране, његове природе су сачуване, и различите су и стварно и суштински ( в. Писмо XII, 473 B – 476 D, 485 A-C; Писмо XIII, 513 A – 516 D; 524 B – D; Писмо XV, 561 C – 565 C, 573 A, C – D).
      3. Смисао израза Светога Кирила Александријског »μία φύσις τοϋ θεοϋ λόγου sεσαρκωμένη«– Две природе Христове су различите али нeи  раздвојене;   оне су сједињене, али не и помешане или сливене. Против јеретика монофизита-миафизита (Севироваца) који не закључују тачно о јединству две природе, свети Максим тумачи овај израз да би показао како му свети Кирилопридаје једно православно значење, за разлику од Евтихијеваца и Севироваца који му придају неправославно значење.
      Употребљавајући ову формулу, свети Кирило се дакле  спупроставља несторијанцима који не исповедају јединство природа. Када он пише: »ми сједињујемо једнога Христа, једнога Господа, само [као] једну оваплоћену природу Слова«, контекст јасно показује да Он преко израза »само једна природа« истиче једну јединствену ипостас. Наиме, он се никада није уздржавао да говори о двема природама после сједињења, баш као што он исти  никада  није учио да је њихова разлика кроз сједињење била укинута.Онако  како се говори о двема природама да би се указало на разлику две сједињене природе, тако се на исти начин и исповеда »само једна оваплоћена природа Слова«, и то  да би се указало на ипостасно јединство. Притом се на обадва начина ниједанпут не изражава било који вид елиминације једног на рачун другог. Да би се отклонила сумња, свака од формула се употребљава одвојено: једна против Несторија који негира ипостасно јединство, а друга против Аполинарија и Евтихија и Севира који одбацују разлику природа после сједињења. На тај начин  обадве формуле испољавају комплементарност. У формули коју употребљава свети Кирило, ово »оваплоћена« уводи напомену о нашој суштини, и оно  истовремено постаје  израз који указује на  две природе. И док ово »оваплоћеног« означава човечанство, дотле »једна природа Логоса« означава »заједничко суштине са својством  ипостаси«(Писмо XII, 477 A – 481 A; 492 D –497 A; 501 B – C; Писмо XIV, 536 D – 537 A; Писмо XVII, 584 A).
      4. Ипостасно сједињење природа– Ипостасно јединство је сусрет две различите природе у само једној ипостаси. У овом случају, истоветност сваке од двеју природа  vis-à-vis једне другој остаје неповређеном, непроменљивом и недељивом (Писмо XII, 481 A – 484 C; 501 C – D; Писмо XIII, 521 A – C; Писмо XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C).
      5. Христос није једна сложена природа– а) Христос је једна сложена ипостас (ὑπόστασις σύνθετος)но не и  једна сложена природа (μίαν σύνθετον φύσιν). Његове обадве природе нису створене истовремено, зато што је његово нестворено Божанство било претпостојеће у чину оваплоћења.
      б)  Оне нису обухваћене једна другом и не допуњују природно једна другу, зато што она натприродна не поседује са природним никакво заједничко мерило.
      в) Сједињење божанске природе са човечанском природом у Ипостаси Логоса јесте плод не једне физичке нужности, него једног хотимичног избора. Оно не бива путем природнога закона о састављању [или сједињењу], него путем превазилажења начина састављања, када се Реч Божја сједињује са телом неизрециво, а  на што нас Вазнесење подсећа. Оно бива путем  Његове слободне воље, Његовог Савета и Његове љубави према људима, ради чега се Он и очовечио. А Он се оваплотио  по Домостроју, и притом  никако путем природног закона.
      Свети Максим подвлачи чињеницу  да у обадва случаја, то јест  у случају Самога Богочовека Христа постоји јединство ипостаси и разноврсност природа. Дакле, крајњи резултат и истовремено лимит свега тога јесте јединство или сједињење  (Писмо XII, 488 C – 489 B; Писмо XIII, 516 D – 520 C; 529 A – 532 C).
      6. Сложена Христова Ипостас– Ова сложена ипостас (ύπόστασις σύnθετος) није једна нова ипостас  настала као резултат сједињења, него стварна ипостас Сина Божјег, Једног од Свете Тројице. Ипостас пре сједињења  није била недовршена или несавршена. Не, она  је била и довршена и савршена!    А после сједињења  она је не само остала  природа божанска, него је још и постала  природа човечанска. Другим речима, на природе које  припадају ипостаси  уопште не треба гледати као на делове, пошто је она, ипостас темељ њиховог јединстава; дакле  темељ јединства две  природе ( в. Писмо XII, 489 C; 492 D – 493 A; Писмо XIII, 525 D – 529 A; Писмо XV, 556 D).
      7. Природе од којих (έκ τούτων), у којима (έν τουτοϊς) и са којима је (ταϋτά) Христос –Свети Максим у сјојој борби против монофизитизма (миафизитизма н. н.) (затим против моноенергитизма и монотелитизма)  користи формулу: »природе од којих, у којима и са којима [или којих] је Христос«, формулу која се среће у форми : »не само да је Он од њих, него је штавише у њима, или још боље, са којима (којих) је Он«. То да  је Христос »од две природе« значи да је Он компонован од Божанства и од човечанства као једини и сам од својих делова. То да је Он »у двема природама« потврђује чињеницу да Он постоји у Божанству и у човечанству, да је Он увек у једној и у другој од својих природа као сам Он у својим деловима или преко својих делова, и да га ми препознајемо као недељивог после сједињења природа. А то  да је Он »са природама«, потврђује чињеницу да је сам [Он] стварно и потпуно Бог и човек, и да је Он сам у исти мах Бог и човек ( в. Писмо XII, 468 B; 500 B – 501 B; Писмо XIII, 524 D – 525 A; XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C – 573 A; Писмо XIX, 593 A – B).
      8. Прожимање својстава–Чињеница да Христос јесте у својим природама и са својим природама чини могућим прожимање или преношење својстава. У његовим чудима и у његовим страдањима појављује се Он лично, један Христос који дејствује и на божански и  на човечански начин (в. Писмо XV, 573 B; Писмо XIX, 592 D – 593 A).
      9. Човечанска природа Христова је уипостазирана – Јединствена Ипостас Христова је Ипостас самог божанског Логоса. Она је Ипостас човечанске природе Логосове као и Логосовебожанске природе. Човечанска природа нема своју ипостас ван ове Ипостаси, иникада је није имала. То је Ипостас Логоса од које човечанска природа Христова прима своје постојање и снабдева се опстанком. Човечанска природа Христова је уипостазирана (ένυπόστατον). Док појам ипостас означава у исти мах »оно што је из себе самога, на начин засебан и саставни«, и опет »једно суштаство са својим посебним одликама, било то  по броју, било то  као бића исте врсте« (Писмо XV, 557 D), дотле појам енипостатон (ένυπόστατον) означава »оно што није засновано на себи, него оно што можемо запазити у другима као један тип у њима као јединкама«, или пак као  »оно што је у саставу са нечим другим, различитим по суштини, ради постанка нечега« (Писмо XV, 557 D – 560 A). Човечанску природу је примио Логос лично. У Христу човечанска природа може доћи у постојање и постојати без своје човечанске ипостаси кроз и у Ипостаси Логоса. Као таква, она може имати Ипостас Логоса за  своју ипостас, слично  природи божанској, и може пребивати у Ипостаси Логоса као тесно сједињена с њом, а притом се  уопште не сукобљавајући с њом. Ипостас Логоса, раније проста, сада  постаје Ипостас компонована од природе божанске и природе човечанске ( в. Писмо XV, 557 D – 560 C).
      Писмо  XIX
      Међу писмима христолошким, Писмо XIX игра посебну улогу. Оно дефинише дејство (ένέργεια) и врсте дејстава: оно на чему се ради, и оно на шта се делује (ένέργημα). Која је зато разлика између њих две, с обзиром да се овде  ради о делу (έργον)  о и пракси (πράξις).
      У одбрани православне вере против моноенергитизма, свети Максим ће узети овај принцип за полазишни: енергија је једна сопственост природе која је неодвојива као таква. Пошто у Исусу Христу постоје две природе, онда је неминовно да у Њему постоје и две енергије. Заиста, постоји само један субјект: Христова дела божанска и човечанска проистичу »једино од саме Божје оваплоћене Речи«, при чему је  ово јединство по категорији ипостасно, и оно  не може препустити место само једној енергији, будући да је она по карактеру – природна енергија. Оно што је кадро да се сједини, то су уствари две активности, божанска и човечанска оваплоћеног Логоса. »Једини и сами Христос и Син чини оно што је божанско и оно што је човечанско путем само једне теандричке активности« (Споразум о јединству, Mansi XI, 565). »Он врши божанско на човечански начин (...), и Он чини човечанско на божански начин« (593А). Наиме, »Божанске доброте ради према људима [Његова] тајна беше кеносис по самонастројењу; то јест, [Његово] добровољно силажење до плоти не беше отпадање од божанства. Он остаде оно што је био (иако) постаде оно што није (био), јер је [Он] непроменљив. И оно што [Он]  постаде то и испољаваше, остајући оно што беше, јер је [Он] човекољубив. Са свим оним што чињаше као Бог, [Он] показиваше одлучно оно што је постао, и помоћу онога чиме страдаше као човек, [Oн] потврђиваше оно што беше као непроменљив. Јер Он чињаше божанске ствари на телесан начин, остварујући их помоћу тела које не беше лишено физичке енергије, док човечанске ствари [Он] чињаше на божански начин, остварујући их помоћу самовласне воље. Но Он у сваком случају не прихвати да буде искушан [једино] на начин човечанских страдања.Другачије речено, Он божанско не чињаше на божански начин јер не беше само Бог, нити човечанско чињаше на телесан начин јер не беше само човек. Због тога [Његова] чудеса не беху без страдања и страдања не беху лишенa чуда, него, да се изразим смело, чудеса не беху нестрадална, и страдања очигледно беху чудесна; и једна и друга пак беху парадоксална јер беху и божанска и човечанска, пошто потицаху од једног и истог Божанског Логоса који се оваплоти, и који помоћу и једних и других стварно потврђиваше истинитост тих ствари, ствари [чудеса] од којих [оне] произилажаху и јестаствоваху се (ΜΑXΙΜΟΥ ΟΜΟΛΟΓΗΤΟΥ Ιθ’. ΠΡΟΣ ΠΥΡΡΟΝ ΤΟΝ ΟΣΙΩΤΑΤΟΝ ΠΡΕΣΒΥΤΕΡΟΝ ΚΑΙ ΗΓΟΥΜΕΝΟΝ, ΦΙΛΟΚΑΛΙΑ 15 B, 354-356).
      Актуелност теме ипостаси
      Кључна идеја Христологије светог Максима у Писмима XII – XV јесте појам ипостаси с његовом конкретном применом, то јест појам ипостаси Христове (ύπόστασις σύνθετον). Максимова теологија ипостаси с крајњом прецизношћу сeрепрезентује као један прилог хришћанској теологији уопште; и опет, као прилог дијалогу између христологије Халкидонске (православне) и антихалкидонске (монофизитске-миафизитске н. н.), посебно. А све то опет збива сеу перспективи уклањања  линије која раздваја једну христологију од друге.
      Наравно да то неће бити могуће постићи другачије до путем стриктнога поштовања појма ипостаси на који су данас уперене очи свих теолога. Управо је он фундаментална онтолошка категорија, а не рецимо категорија природе или суштине или воље или енергије. Фактички, појмови овде побројани возглављени  су појмом ипостаси; то јест, сама ипостас снабдевена јесвим  овим појмовима, с обзиром да  природа, суштина, воља и енергија не постоје огољено, нити  ван оквира  саме ипостаси, Христове Ипостаси.
      Севировски монофизитизам (миафизитизам н. н.) све до овога момента није успео да пронађе излаз из замке или мреже у коју се једанпут уплео. Он и данас не одустаје од својих премиса: а) да је природа фундаментална категорија, и б) да је »антрополошки минимализам« довољан да учини прихватљивом једну такву христологију. У међувремену свети Максим, као и теологија на којој се онсам темељи – теологија Кападокијских и Халкидонских Отаца – сведочи да природа огољена или суштина огољена не могу постојати другачије до возглављене конкретном ипостасју која их обухвата и поседује.
      На основу којих то резона монофизити (миафизити н. н.) не прихватају појам ипостаси? Прво, на основу тога  што се »о њој не говори у Библији«.Друго, зато што је то једна философска а не теолошка идеја.
      По нашем мишљењу, и један и други разлог су неодрживи:
                а)   Појам ипостаси налази се у Библији, у Посланици Јеврејима 1, 3 (в. HATC / RED PATH, Concordance to the Septuagint, II – III, GRAZ, 1975, p.1417).
                б) Идеја и теорија ипостаси је промишљена и саграђена на темељу аристотелијанске идеје о суштини првој и суштини другој. У наставку, она као један револуционарни појам (благодарећи Кападокијским Оцима!) може бити од највеће помоћи самој философији. У прилог томе треба рећи да овај појам дели исту судбину са појмом  όμοόυσιος, »философским« појмом Никејске и Новоникејске теологије, појмом  који је продро у Никео–Цариградски Символ Вере и тамо заувекостао. И то у Символ Вере који сами монофизити (миафизити-н.н.) примају и исповедају.
      Аналитичко  – егзегетски метод
      Што се тиче одговарајућег метода у обради теме Христологије светог Максима Исповедника, ту од користи може бити само један методолошки приступ, приступ аналитичко–егзегетски. Наиме, пре сваког аналитичког изложења христолошких тема у Писмима XII – XV, требало би приказати везу у којој теме стоје са историјатом христолошкога догматаIV, V, и VIВасељенског Сабора, односно с теологијом ипостаси Кападокијских Отаца, као и, наравно,  са христологијом монофизитском-миафизитском (н. н.) (севировском). Наставак приступа изискивао бидавање  једне егзегезе кључних појмова теологије православне и монофизитске (миафизитске н. н.). На основу продубљених закључака и, на првоме месту  у светлости добро познатих догађаја и исходишта, што ће рећи на основу теологије светога Максима Исповедника, наш циљ заокупљеношћу дотичном  христологијом правдао би се доприношењем  побољшању актуелнога дијалога између преговарача и посредника двеју христологија – православне и монофизитске (миафизитске н. н.) – и опет све то зарад превазилажења столетне сепарације.
      Постигнути резултати у овом дијалогу ипак нису за потцењивање. Напротив, они су подстицајни за даље ангажовање у њему.
      https://www.eparhijakrusevacka.com

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Експозе

       
      Актуелан ангажовани дијалог с антихалкидонцима  (монофизитима-миафизитима н. н.–севировским и сиријским) представља најважнији залог савремене теологије. Овај дијалог је до краја христолошки.
      У историји Цркве, учитељ који је развио, објаснио и изразио дивинохуманизам Христа у његовој пуноћи и у свим његовим аспектима, неоспорно је  свети Максим Исповедник. Међу његовим христолошким делима и међу његовим Писмима, Писма XII–XV и XIX су она која ће увек посебно привлачити нашу пажњу. Она су у кореспонденцији са изложењем вере прокламоване од стране Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону 451.године, и то у једној епохи борбе против јереси монофизитско (миафизитско н. н.) – севировске, и опет  са изложењем оне вере коју су прокламовали Леонтије Византиjски, Леонтије Јерусалимски и свети цар Јустинијан.На основу оне  интерпретације  коју ће свети Максим у наставку елаборирати, биће изнађени аргументи и средства за превазилажење контраверзе  која је претходила Шестом Васељенском Сабору. Сабору који ће се бавити јересју монотелитском и моноенергетитском, и који ће довести до интеграције христолошке доктрине у целокупно исповедање црквене  вере. Погледајмо дакле улогу оне теологије која је  као златна карика искована у поменутим Писмима.
      Писма светог Максима се налазе у тому 91. Мињове Грчке Патрологије, на страницама 363-658.Пошто су  Писма XVI–XIX конституисана истовремено као oмилије, и као такве оне се садрже у  Писмима XII–XV, то смо ми одлучили да рад на њима  концентришемо  искључиво на Писмима XII–XV, а која су опет  сама по себи мали теолошки трактати. При свему томе само ће нас мали део Писма XIX  интересовати, део камо свети Максим приступа теми енергија. А то је опет нешто што по нашем мишљењу конституише везу са потоњом проблематиком овога учитеља богословља.
      Севировска  Христологија
      Ради бољег разумевања аргументације светога Максима неопходно је укратко подсетити се стајалишта Севировог и његових ученика. Заокупљен мишљу да првенствено заштити јединство Христа, или јединственога Христа, Севир је одбацио Орос Халкидонског Сабора о двема природама, и притом је он сумњичио Сабор за несторијанизам. Зато он и говори о једној јединственој природи (μίαφύσις), интерпретирајући притом формулу св. Кирила Александријског: »једна оваплоћена природа Логоса«(μία φύσις τοΰ λόγου σεσαρκωμέvη). Под овом једном природом Севир подразумева Божанску Реч, и сматра да је ова природа, која је раније била »проста«, оваплоћењем постала »једна сложена природа (μια φύσις σύnθετος)«.
      Севир допушта да Христос буде »од две природе (έκ δύο φύσεις)«, мислећи тиме да каже да се »Реч оваплотила« и да пре оваплоћења није постојала једна преегзистентна људска природа. При свему томе он ипак  не допушта чињеницу да је Христос био од »две природе (δύο φύσεις)«, па ни, како то  тврди Халкидонски Орос, »у двема природама (έn δύο φύσεσι)«. Ако још и можемо замислити »две природе после сједињења«, то ипак није ништа више од једног интелектуалног представљања (έν θεωρία), »путем замисли (τή έπινοία)«, или »путем маште (τή φαντασία)«.
      Севировска концепција дакле значи да у Христу нема човечанства као засебне природе, човечанства  које би  конкретно постојало.
      Христолошка  визија  Светога  Максима
      Свети Максим  оспорава монофизитску (миафизитску н. н.) христологију како  у целини, тако и ону Севирову посебно, притом остајући веран православној христологији прокламованој у Халкидону.
       
      Христолошке теме Писама
      1. Две природе у Христу и њихова очуваност после сједињења–Λόγος  је у своме оваплоћењу узео тело обдарено умом (νοϋς) и разумом. И будући савршени Бог, Он је  постао савршени човек.
      Након сједињења, две природе су сачуване, не квалитативно (ού ποιοτήτων = севировска теорија), него стварно и фактички, то јест квантитативно (ποσότητα = и једна и друга). Разлика сваке од њих - две природе или суштине - наставља да постоји (πράγμα τών ούσιώnή διαφορα), што значи да је есенцијални принцип сваке од њих сачуван. Две природе се не мешају, па је  благодарећи тој околности обожење човека остварљиво (в. Писмо XII, PG91, 469 A – 473 B, 485 D – 488 Cи Писмо  XIV,536 A).
      2. Стварно постоје две природе (δύο φυσείς) а не само једна–Увек треба говорити о двема природама, и притом употребљавати број, с обзиром на њих обе. Број означава квантитет предмета, али  не и њихову поделу; он показује разлику, али не и одвајање онога чему је он број.
      Порицање двојства природа после њиховог  сједињења доводи до елиминације природа. Христос је  после сједињења двојак  у погледу природа (супротно ономе што афирмишу Аполинарије и Севир), и такође  један и јединствен у погледу ипостаси (супротно ономе што афирмише Несторије). С једне стране, Он је после сједињења Бог и човек, а с друге пак стране, његове природе су сачуване, и различите су и стварно и суштински ( в. Писмо XII, 473 B – 476 D, 485 A-C; Писмо XIII, 513 A – 516 D; 524 B – D; Писмо XV, 561 C – 565 C, 573 A, C – D).
      3. Смисао израза Светога Кирила Александријског »μία φύσις τοϋ θεοϋ λόγου sεσαρκωμένη«– Две природе Христове су различите али нeи  раздвојене;   оне су сједињене, али не и помешане или сливене. Против јеретика монофизита-миафизита (Севироваца) који не закључују тачно о јединству две природе, свети Максим тумачи овај израз да би показао како му свети Кирилопридаје једно православно значење, за разлику од Евтихијеваца и Севироваца који му придају неправославно значење.
      Употребљавајући ову формулу, свети Кирило се дакле  спупроставља несторијанцима који не исповедају јединство природа. Када он пише: »ми сједињујемо једнога Христа, једнога Господа, само [као] једну оваплоћену природу Слова«, контекст јасно показује да Он преко израза »само једна природа« истиче једну јединствену ипостас. Наиме, он се никада није уздржавао да говори о двема природама после сједињења, баш као што он исти  никада  није учио да је њихова разлика кроз сједињење била укинута.Онако  како се говори о двема природама да би се указало на разлику две сједињене природе, тако се на исти начин и исповеда »само једна оваплоћена природа Слова«, и то  да би се указало на ипостасно јединство. Притом се на обадва начина ниједанпут не изражава било који вид елиминације једног на рачун другог. Да би се отклонила сумња, свака од формула се употребљава одвојено: једна против Несторија који негира ипостасно јединство, а друга против Аполинарија и Евтихија и Севира који одбацују разлику природа после сједињења. На тај начин  обадве формуле испољавају комплементарност. У формули коју употребљава свети Кирило, ово »оваплоћена« уводи напомену о нашој суштини, и оно  истовремено постаје  израз који указује на  две природе. И док ово »оваплоћеног« означава човечанство, дотле »једна природа Логоса« означава »заједничко суштине са својством  ипостаси«(Писмо XII, 477 A – 481 A; 492 D –497 A; 501 B – C; Писмо XIV, 536 D – 537 A; Писмо XVII, 584 A).
      4. Ипостасно сједињење природа– Ипостасно јединство је сусрет две различите природе у само једној ипостаси. У овом случају, истоветност сваке од двеју природа  vis-à-vis једне другој остаје неповређеном, непроменљивом и недељивом (Писмо XII, 481 A – 484 C; 501 C – D; Писмо XIII, 521 A – C; Писмо XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C).
      5. Христос није једна сложена природа– а) Христос је једна сложена ипостас (ὑπόστασις σύνθετος)но не и  једна сложена природа (μίαν σύνθετον φύσιν). Његове обадве природе нису створене истовремено, зато што је његово нестворено Божанство било претпостојеће у чину оваплоћења.
      б)  Оне нису обухваћене једна другом и не допуњују природно једна другу, зато што она натприродна не поседује са природним никакво заједничко мерило.
      в) Сједињење божанске природе са човечанском природом у Ипостаси Логоса јесте плод не једне физичке нужности, него једног хотимичног избора. Оно не бива путем природнога закона о састављању [или сједињењу], него путем превазилажења начина састављања, када се Реч Божја сједињује са телом неизрециво, а  на што нас Вазнесење подсећа. Оно бива путем  Његове слободне воље, Његовог Савета и Његове љубави према људима, ради чега се Он и очовечио. А Он се оваплотио  по Домостроју, и притом  никако путем природног закона.
      Свети Максим подвлачи чињеницу  да у обадва случаја, то јест  у случају Самога Богочовека Христа постоји јединство ипостаси и разноврсност природа. Дакле, крајњи резултат и истовремено лимит свега тога јесте јединство или сједињење  (Писмо XII, 488 C – 489 B; Писмо XIII, 516 D – 520 C; 529 A – 532 C).
      6. Сложена Христова Ипостас– Ова сложена ипостас (ύπόστασις σύnθετος) није једна нова ипостас  настала као резултат сједињења, него стварна ипостас Сина Божјег, Једног од Свете Тројице. Ипостас пре сједињења  није била недовршена или несавршена. Не, она  је била и довршена и савршена!    А после сједињења  она је не само остала  природа божанска, него је још и постала  природа човечанска. Другим речима, на природе које  припадају ипостаси  уопште не треба гледати као на делове, пошто је она, ипостас темељ њиховог јединстава; дакле  темељ јединства две  природе ( в. Писмо XII, 489 C; 492 D – 493 A; Писмо XIII, 525 D – 529 A; Писмо XV, 556 D).
      7. Природе од којих (έκ τούτων), у којима (έν τουτοϊς) и са којима је (ταϋτά) Христос –Свети Максим у сјојој борби против монофизитизма (миафизитизма н. н.) (затим против моноенергитизма и монотелитизма)  користи формулу: »природе од којих, у којима и са којима [или којих] је Христос«, формулу која се среће у форми : »не само да је Он од њих, него је штавише у њима, или још боље, са којима (којих) је Он«. То да  је Христос »од две природе« значи да је Он компонован од Божанства и од човечанства као једини и сам од својих делова. То да је Он »у двема природама« потврђује чињеницу да Он постоји у Божанству и у човечанству, да је Он увек у једној и у другој од својих природа као сам Он у својим деловима или преко својих делова, и да га ми препознајемо као недељивог после сједињења природа. А то  да је Он »са природама«, потврђује чињеницу да је сам [Он] стварно и потпуно Бог и човек, и да је Он сам у исти мах Бог и човек ( в. Писмо XII, 468 B; 500 B – 501 B; Писмо XIII, 524 D – 525 A; XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C – 573 A; Писмо XIX, 593 A – B).
      8. Прожимање својстава–Чињеница да Христос јесте у својим природама и са својим природама чини могућим прожимање или преношење својстава. У његовим чудима и у његовим страдањима појављује се Он лично, један Христос који дејствује и на божански и  на човечански начин (в. Писмо XV, 573 B; Писмо XIX, 592 D – 593 A).
      9. Човечанска природа Христова је уипостазирана – Јединствена Ипостас Христова је Ипостас самог божанског Логоса. Она је Ипостас човечанске природе Логосове као и Логосовебожанске природе. Човечанска природа нема своју ипостас ван ове Ипостаси, иникада је није имала. То је Ипостас Логоса од које човечанска природа Христова прима своје постојање и снабдева се опстанком. Човечанска природа Христова је уипостазирана (ένυπόστατον). Док појам ипостас означава у исти мах »оно што је из себе самога, на начин засебан и саставни«, и опет »једно суштаство са својим посебним одликама, било то  по броју, било то  као бића исте врсте« (Писмо XV, 557 D), дотле појам енипостатон (ένυπόστατον) означава »оно што није засновано на себи, него оно што можемо запазити у другима као један тип у њима као јединкама«, или пак као  »оно што је у саставу са нечим другим, различитим по суштини, ради постанка нечега« (Писмо XV, 557 D – 560 A). Човечанску природу је примио Логос лично. У Христу човечанска природа може доћи у постојање и постојати без своје човечанске ипостаси кроз и у Ипостаси Логоса. Као таква, она може имати Ипостас Логоса за  своју ипостас, слично  природи божанској, и може пребивати у Ипостаси Логоса као тесно сједињена с њом, а притом се  уопште не сукобљавајући с њом. Ипостас Логоса, раније проста, сада  постаје Ипостас компонована од природе божанске и природе човечанске ( в. Писмо XV, 557 D – 560 C).
      Писмо  XIX
      Међу писмима христолошким, Писмо XIX игра посебну улогу. Оно дефинише дејство (ένέργεια) и врсте дејстава: оно на чему се ради, и оно на шта се делује (ένέργημα). Која је зато разлика између њих две, с обзиром да се овде  ради о делу (έργον)  о и пракси (πράξις).
      У одбрани православне вере против моноенергитизма, свети Максим ће узети овај принцип за полазишни: енергија је једна сопственост природе која је неодвојива као таква. Пошто у Исусу Христу постоје две природе, онда је неминовно да у Њему постоје и две енергије. Заиста, постоји само један субјект: Христова дела божанска и човечанска проистичу »једино од саме Божје оваплоћене Речи«, при чему је  ово јединство по категорији ипостасно, и оно  не може препустити место само једној енергији, будући да је она по карактеру – природна енергија. Оно што је кадро да се сједини, то су уствари две активности, божанска и човечанска оваплоћеног Логоса. »Једини и сами Христос и Син чини оно што је божанско и оно што је човечанско путем само једне теандричке активности« (Споразум о јединству, Mansi XI, 565). »Он врши божанско на човечански начин (...), и Он чини човечанско на божански начин« (593А). Наиме, »Божанске доброте ради према људима [Његова] тајна беше кеносис по самонастројењу; то јест, [Његово] добровољно силажење до плоти не беше отпадање од божанства. Он остаде оно што је био (иако) постаде оно што није (био), јер је [Он] непроменљив. И оно што [Он]  постаде то и испољаваше, остајући оно што беше, јер је [Он] човекољубив. Са свим оним што чињаше као Бог, [Он] показиваше одлучно оно што је постао, и помоћу онога чиме страдаше као човек, [Oн] потврђиваше оно што беше као непроменљив. Јер Он чињаше божанске ствари на телесан начин, остварујући их помоћу тела које не беше лишено физичке енергије, док човечанске ствари [Он] чињаше на божански начин, остварујући их помоћу самовласне воље. Но Он у сваком случају не прихвати да буде искушан [једино] на начин човечанских страдања.Другачије речено, Он божанско не чињаше на божански начин јер не беше само Бог, нити човечанско чињаше на телесан начин јер не беше само човек. Због тога [Његова] чудеса не беху без страдања и страдања не беху лишенa чуда, него, да се изразим смело, чудеса не беху нестрадална, и страдања очигледно беху чудесна; и једна и друга пак беху парадоксална јер беху и божанска и човечанска, пошто потицаху од једног и истог Божанског Логоса који се оваплоти, и који помоћу и једних и других стварно потврђиваше истинитост тих ствари, ствари [чудеса] од којих [оне] произилажаху и јестаствоваху се (ΜΑXΙΜΟΥ ΟΜΟΛΟΓΗΤΟΥ Ιθ’. ΠΡΟΣ ΠΥΡΡΟΝ ΤΟΝ ΟΣΙΩΤΑΤΟΝ ΠΡΕΣΒΥΤΕΡΟΝ ΚΑΙ ΗΓΟΥΜΕΝΟΝ, ΦΙΛΟΚΑΛΙΑ 15 B, 354-356).
      Актуелност теме ипостаси
      Кључна идеја Христологије светог Максима у Писмима XII – XV јесте појам ипостаси с његовом конкретном применом, то јест појам ипостаси Христове (ύπόστασις σύνθετον). Максимова теологија ипостаси с крајњом прецизношћу сeрепрезентује као један прилог хришћанској теологији уопште; и опет, као прилог дијалогу између христологије Халкидонске (православне) и антихалкидонске (монофизитске-миафизитске н. н.), посебно. А све то опет збива сеу перспективи уклањања  линије која раздваја једну христологију од друге.
      Наравно да то неће бити могуће постићи другачије до путем стриктнога поштовања појма ипостаси на који су данас уперене очи свих теолога. Управо је он фундаментална онтолошка категорија, а не рецимо категорија природе или суштине или воље или енергије. Фактички, појмови овде побројани возглављени  су појмом ипостаси; то јест, сама ипостас снабдевена јесвим  овим појмовима, с обзиром да  природа, суштина, воља и енергија не постоје огољено, нити  ван оквира  саме ипостаси, Христове Ипостаси.
      Севировски монофизитизам (миафизитизам н. н.) све до овога момента није успео да пронађе излаз из замке или мреже у коју се једанпут уплео. Он и данас не одустаје од својих премиса: а) да је природа фундаментална категорија, и б) да је »антрополошки минимализам« довољан да учини прихватљивом једну такву христологију. У међувремену свети Максим, као и теологија на којој се онсам темељи – теологија Кападокијских и Халкидонских Отаца – сведочи да природа огољена или суштина огољена не могу постојати другачије до возглављене конкретном ипостасју која их обухвата и поседује.
      На основу којих то резона монофизити (миафизити н. н.) не прихватају појам ипостаси? Прво, на основу тога  што се »о њој не говори у Библији«.Друго, зато што је то једна философска а не теолошка идеја.
      По нашем мишљењу, и један и други разлог су неодрживи:
                а)   Појам ипостаси налази се у Библији, у Посланици Јеврејима 1, 3 (в. HATC / RED PATH, Concordance to the Septuagint, II – III, GRAZ, 1975, p.1417).
                б) Идеја и теорија ипостаси је промишљена и саграђена на темељу аристотелијанске идеје о суштини првој и суштини другој. У наставку, она као један револуционарни појам (благодарећи Кападокијским Оцима!) може бити од највеће помоћи самој философији. У прилог томе треба рећи да овај појам дели исту судбину са појмом  όμοόυσιος, »философским« појмом Никејске и Новоникејске теологије, појмом  који је продро у Никео–Цариградски Символ Вере и тамо заувекостао. И то у Символ Вере који сами монофизити (миафизити-н.н.) примају и исповедају.
      Аналитичко  – егзегетски метод
      Што се тиче одговарајућег метода у обради теме Христологије светог Максима Исповедника, ту од користи може бити само један методолошки приступ, приступ аналитичко–егзегетски. Наиме, пре сваког аналитичког изложења христолошких тема у Писмима XII – XV, требало би приказати везу у којој теме стоје са историјатом христолошкога догматаIV, V, и VIВасељенског Сабора, односно с теологијом ипостаси Кападокијских Отаца, као и, наравно,  са христологијом монофизитском-миафизитском (н. н.) (севировском). Наставак приступа изискивао бидавање  једне егзегезе кључних појмова теологије православне и монофизитске (миафизитске н. н.). На основу продубљених закључака и, на првоме месту  у светлости добро познатих догађаја и исходишта, што ће рећи на основу теологије светога Максима Исповедника, наш циљ заокупљеношћу дотичном  христологијом правдао би се доприношењем  побољшању актуелнога дијалога између преговарача и посредника двеју христологија – православне и монофизитске (миафизитске н. н.) – и опет све то зарад превазилажења столетне сепарације.
      Постигнути резултати у овом дијалогу ипак нису за потцењивање. Напротив, они су подстицајни за даље ангажовање у њему.
      https://www.eparhijakrusevacka.com

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...