Jump to content
  1. Ivan Marković

    Ivan Marković

  2. Ignjatije

    Ignjatije

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Старац Теоклит, Између неба и земље
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу 01. новембра 2020. године, на празник Светог пророка Јоила и Преподобног Прохора Пчињског, свету Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла на Подворју СПЦ у Москви, служио је Преосвећени Епископ моравички г. Антоније. Након Литургије, Владика је одслужио помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију.

       
      Преосвећеном владици су саслуживали: архимандрит Александар (Котов), архимандрит Модест (Володкин), протојереј Дмитриј Калашников, јереј Олег Вишински и ђакон Владислав Соколов.
      На богослужењу је одговарао хор Петропавловског храма под руководством диригентице Људмиле Черкасове.
      Након свете Литургије владика је одржао и пригодну беседу, у којој је говорио о лику и делу блажене успомене Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, осведоченог пријатеља руског народа.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ако бисмо учећи историју нешто са сигурношћу требало да знамо, онда би то било да препознамо неку друштвену прекретницу, било на локалном, националном, регионалном или глобалном плану. Јер ипак, historia magistra vitae est, а велике друштвене прекретнице јесу саставни дио живота којем нас историја учи.      Данас смо, несумњиво, свједоци једне од тих великих друштвених прекретница, како у погледу географске распрострањености промјена, тако и по броју обухваћених друштвених категорија на које утиче тренутни изазов пред којим се човјечанство налази. Тај изазов огледа се данас у појави и, како медицинска струка каже, пандемијском ширењу новог облика „корона вируса“. У било какву анализу у вези са самом појавом, њеним ширењем и медицинском фактографијом, овде нећемо улазити. Своје интересовање усмјерићемо ка прављену својеврсне анализе историјског момента у којем се човјечанство налази и улоге Цркве као заједнице у којој се остварује јединство Бога и човјека у истом том историјском моменту.   Како би нека анализа била успјешна, односно тачна, важно је препознати и нагласити суштину проблема у односу на који ће бити постављени сви остали важни елементи самог проблема. Према томе, питање које постављамо на прво мјесто у овој нашој анализи гласи: шта је Црква, чему и коме служи све оно што Црква представља, што чини и свједочи? Познато је и сазнато да је Црква просторно и временски неограничена заједница Бога и људи у којој се људски род који је ограничен временом и простором уводи у реалност вјечног, односно неограниченог постојања. Такође, вријеме и простор су, захваљујући чињеници постојања Цркве, постали облагодаћена средства спасења у оквиру којих је успостављен богослужбени живот Цркве, који је у потпуном складу са просторно-временским категоријама кроз богослужбени простор и дневни, односно годишњи круг богослужења.   Стога, потпуно јасно видимо да људски род нема способност управљања временом и простором, будући ограничен њима. Напротив, људски род једино кроз учешће у богослужбеном животу Цркве добија могућност да кроз вријеме и простор постане исправни корисник ових Божијих дарова. Отуда, посебну пажњу привлаче ставови који се у име наше помјесне, Српске Православне Цркве, износе у протеклих мјесец дана у различитим саопштењима великог броја њених великодостојника, а који се односе на новонастало стање услијед појаве новог вируса. Сва та саопштења, иако се у одређеној мјери разликују по погледима на проблематику, имају једну заједничку тачку. На основу чињеница које су видљиве у самим текстовима тих разноликих ставова јасно видимо да је покретачка идеја свих искључиво у бризи за здравље свих наших грађана. Као производ те бриге настали су различити савјети упућени православним Србима да, у складу са препорукама надлежних државних органа, они имају прибјећи одређеним мјерама које се односе на „смањење интензитета“ учешћа у богослужбеном животу Цркве, и то у временском периоду који ће одредити државни органи власти. Те назови „рестрикције“ богослужбеног живота Цркве у саопштењима крећу се у дијапазону од оних екстремнијих, у којима су храмови потпуно затворени ( ...Ја сам затворио храмове, не зато што сам морао, већ зато што сматрам да тако треба...), преко препорука вјернима да се у вријеме служења Свете Литургије остане у кући, затим кроз „ослобођење од обавезе доласка“ у храмове (шта год то значило), до одлагања Свете Тајне Крштења и Миропомазања, преко препоруке за изостанак од учешћа у молитвама за упокојене, па све до „отказивања“ и „одлагања“ освећења воде у домовима у вријеме Васкршњег поста.   Осим тога, вјерницима се савјетује да, уколико и долазе у храмове, не цјеливају Часни Крст, Свете иконе, свештеничку руку... Укратко, савјетује им се да не чине готово све оно што православни хришћани чине живећи животом Цркве, жртвујући притом идеје хришћанског човјекољубља (бриге за духовно и тјелесно добро ближњег) зарад бриге за тјелесно здравље.   Поред осталог, оно што посебно привлачи пажњу приликом разматрања саопштења насталих на основу „препорука“ представника државне власти јесте упадљиво непознавање основних принципа по којима живи Православна Црква. Све те „препоруке“ и предлози“ покушавају се ставити пред вјерне на основу ауторитета или Првојераха Српске Православне Цркве или појединачно, епархијских архијереја. На тај начин, „предлагачи“ показују да они у Првојерарху Српске Православне Цркве и епархијским архијерејима виде „председника и чланове управног одбора неке компаније“ (Христо Јанарас, Епископско очинство), а не оне који по јеванђељском принципу као први служе свима (Мт. 20, 27) и на тај начин показују истинско човјекољубље.   Како не бисмо дошли у опасност да паднемо у замку хуманизмом заогрнуте бриге за човјечанство и притом нарушимо основне принципе хришћанског човјекољубља и богољубља, морамо јасно указати у чему је погубност таквог приступа искушењу у којем смо се нашли. Прије свега, познато је и сазнато да нико од живих људи никада није, нити ће бити, господар времена и простора и да нико, осим Бога, не зна ни вријеме ни мјесто нашег одласка из времена и простора. Поред тога, знамо да вријеме и простор за хришћане, осим чињенице да се у њему и кроз њега спасавају учествујући у богослужбеном кругу, нема апсолутно никакво друго значење. Откуда онда неко може сматрати да се нешто што се одвија у времену и простору као средство спасења, па макар и једног јединог човјека, може „одгодити“ или „смањити интензитетом“ или тог истог појединца „ослободити учешћа“ у томе, по било чијој „одлуци“ или „препоруци“. Постављају се једноставна питања која се односе на суштину проблема и чији одговор директно и потпуно јасно открива суштину. Да ли је хришћанско богослужење за човјека спасоносно или није? Да ли је светотајински живот пут у вјечност или није? Да ли је било шта што се у Цркви чини и чиме се живи сувишно и има ли своју улогу у спасењу свијета и човјека или нема? И да ли у одлуци о томе да ли ће учествовати у животу Цркве данас или било кога дана, учествује и онај ради кога се све то одвија у времену и простору, односно сваки појединац, или стварамо од вјерних безличну масу послушника без права на остваривање Богом дане слободе?   Одговори на сва ова питања су и у нашем народу, као и широм Васељене, познати и сазнати, захваљујући нашој вјери и вишевјековној проповједи наше Светосавске Цркве. Ако вјерујемо и проповједамо тако како је познато и сазнато, зашто онда умјесто што правимо труле компромисе, не учинимо све да се све оно што је у Цркви од суштинског значаја, оствари сада или било када, без обзира на све, па макар и на страх од болести и губитка живота, који је у сваком случају увијек присутан као последица гријеха. Или смо једноставно у међувремену заборавили да нико од нас ни по чему није и никада неће бити господар времена и простора.   протојереј др Борис Милинковић     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Ćiriličar,
      Срамни гаф Политике
      Слободан Самарџић   Шта је Политици требало да у наслов интервјуа стави овај фалсификат? Њој то ништа није требало, али јесте Александру Вучићу, коме је Политика само послужила, или му се наместила на услугу. Данашња Политика (9. мај 2020) појавила се са насловним текстом „Резолуција 1244 треба да буде замењена новом“ (стр. 1 и 6). Под тим насловом објављен је интервју са амбасадором Руске Федерације Александром Боцан-Харшченком поводом Дана победе над фашизмом. Највећи део интерјуа тиче се самог повода, да би у његовом последњем, мањем делу амбасадору била постављена и три питања поводом Косова и Метохије. Наслов под којим је интервју објављен нема везе са главном темом разговора, али нема везе ни са садржајем амбасадоровог одговора на питања о ситуацији поводом Косова и Метохије. Наиме, насловом се читаоцу сугерише да званична Русија мисли да „Резолуција 1244 треба да буде замењена новом“, што је у суштој супротности са одговорима на постављена питања.
          Најпре, на питање о будућим преговорима и могућим учешћем руског предствника, амбасадор јасно каже да је за тако нешто „потребан пре свега позив Београда“ и наставља: „При томе, сам преговарачки процес треба да се води у разумљивом, за нас прихватљивом међународном оквиру, на основу Резолуције СБ УН 1244 и треба да има прихватљиву форму и садржај“. На питање о „подели Косова“ амбасадор даје прави дипломатски одговор, који води рачуна и о претходном темељном ставу и о данашњем шеврдању српске званичне политике: „Одржив расплет косовског питања остварив је само као резултат узимања у обзир избалансираних узајамних интереса, компромиса – на основу међународног права, без наметања спољних шема и временских оквира.“ Најзад, ко стигне до последњег питања и последњег одговора запрепастиће се степеном кривотворења који је садржан у наслову интервјуа. На питање о улози Савета безбедности УН у остваривању „правног решења“, амбасадор је, поред подвлачења значаја овог форума УН, рекао: „Дефинитивно решење косовског питања треба да буде утврђено у СБ УН доношењем нове резолуције која би заменила важећу Резолуцију 1244“. Значи, за разлику од наговора Политикиног наслова „Резолуција 1244 треба да буде замењена новом“, амбасадор јасно говори о „дефинитивном решењу“ утврђеном у СБ, које би се по природи ствари формално заокружило „новом резолуцијом“ као заменом за важећу Резолуцију 1244.

      Шта је Политици требало да у наслов интервјуа стави овај фалсификат? Њој то ништа није требало, али јесте Александру Вучићу, коме је Политика само послужила, или му се наместила на услугу. У својим разним званичним својствима од 2013. године, од Првог бриселског споразума, Вучић не помиње Резолуцију СБ УН 1244, јер је безочно крши, као и Устав Србије. Тим „споразумом“ он се одрекао ефективних функција Србије на Косову и Метохији и све их превео у правни поредак лажне државе „Косово“. Уз то, прихватио је и обавезу да на крају некаквог преговарачког процеса прихвати de jure признање тог “Косова“. Њему никада нису сметала упозорења и критике таквих чинова унутар земље, јер је завео личну страховладу. Али, сметњу му представља често понављани званични став Русије – од Путина преко Лаврова до данас Боцан-Харшченка – да ова утицајна чланица СБ УН инсистира на Резолуцији 1244 као једином легалном оквиру „политичког решења“ како дословце у њој и пише. Стога званични Београд избегава да у завршној фази преговора, која је на прагу, позове Русију да именује свог „специјалног представника“ како су то учиниле САД и ЕУ. Шта би тај неко радио на преговорима о предмету који Вучић третира као приватну ствар. Од њиховог исхода, наиме, директно зависи подршка САД и ЕУ његовој доживотној владавини.
      Уосталом, управо је Александар Боцан-Харшченко био члан међународне тројке (САД-Русија-ЕУ) у једној фази преговора (јесен 2007) када је делегација Србије водила државну а не приватну политику поводом Косова и Метохије.
      Ако је амбасадор Боцан-Харшченко у свом интервјуу навео две непријатне ствари за Вучића – подсећање на изостанак позива Русији за учешће на преговорима и Резолуцију 1244, и ако Политика није могла да цензурише његове јасне одговоре, онда јој је једино преостало да насловом фалсификује прави одговор. Послужила се триком nomen est omen (у имену је знак) сугеришући пожељно (а не дословно)) значење амбасадорових речи.
      Како време пролази, и како се ближи час голе истине Вучићевог брижно припреманог недела, може се очекивати још сијасет оваквих медијских финти чији је циљ стављање повеза преко очију српске јавности. Једини одговор који креатор сценарија и медијски извођачи заслужују јесте – иш бре, не лажи! Ако се овај сценарио не може спречити, бар ће за њега остати да важи изрека: није мени што ме лажеш, него што мислиш да ти верујем. Из таквог става може да се изроди и прави одговор на ову политику лажи и преваре.
       
      Извор: блог "Србија и свет"
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом упокојења протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића, Архијерејског намјесника бококоторског, секретар Кузбаске митрополије РПЦ, протојереј Димитрије Мошкин служио је помен у Кемерову. По одслуженом помену отац Димитрије се обратио породици, клиру и парохијанима упокојеног следећим ријечима:     Христос Васкресе! Драга браћо и сестре, драги оче Немања, сва наша црногорска православна браћо. Ми смо са тугом примили вијест да се данас упокојио у Господу велики старац Српске Цркве, велики пријатељ руског православног народа, протојереј Момчило Кривокапић. Мислим, да сама чињеница што је отац Момчило отишао у ове Пасхалне дане говори нам о томе да се он већ налази у Царству небеском и да нас све види и да се моли за све нас. Сви православни житељи Кузбаса, који су га  лично знали, почев од нашег Владике Митрополита шаљу изразе саучешћа, шаљу подршку. Ми ћемо у нашим храмовима свакодневно молитвено помињати оца Момчила. А вјерујемо да ће и он све нас ових дана помињати пред престолом Божијим.    Христос Васкрсе!   Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...