Jump to content
Снежана

Агресија, бес, јарост или незгодан темперамент?

Recommended Posts

 

Nego, hajdete malo o tome kako raditi na sebi. Da li ste ikada bili agresivni, imali problema sa besom, kako ste sa tim izasli na kraj?

Ne pitam zbog poradi znatizelje, ali znam nekolicinu muskih osoba koji imaju problem sa besom, a sramota ih je o tome da pricaju, pogotovo sa drugim muskarcima. Sramota ih je osude, epiteta nasilnika. Da se razumemo nemam nista protiv toga da se nasilnik tako nazove al znam i verujem da to nije trajno stanje i epitet i da se sa tim cudovistem moze izaci na kraj. Pricala sam vec o onom decaku nasilniku iz parka koji je maltretirao nekad ostale jer je bio zanemareno dete ali kada smo ga mi roditelji zaustavili i prihvatili iako smo jasno postavili granice neprihvatljivog ponasanja to je sad drugo dete potpuno. Mogli smo (s pravom) reci ma mali je nasilnik, da, to je epitet al sta s tim kako to pomaze njemu?

Volela bih da cujem sta biste vi rekli kako kontrolisete bes, sta vas provocira, sta zadrzava da ne puknete i kad puknete kako se smirujete. Da od citave ove klime zadnjih dana i stalne price o nekom nasilju proistekne neka konstruktivna prica bez osude nego sa konkretnim savetima, idejama. Bez opstih mesta tipa ma to je neprihvatljivo itd nego bas konkretno kano vi to cinite. Iako nisu u pitanju drasticni primeri.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Понукана темом о убиству у Грчкој, Јеца је замолила за отварање теме о агресији, бесу и њиховој контроли, уз та питања мене занима бес као теолошка категорија, бес као један од смртних грехова.

Изволи Јецо изволите момци.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Снежана рече

Понукана темом о убиству у Грчкој, Јеца је замолила за отварање теме о агресији

То у Грчкој није нормална агресија, инстинкт за борбу који имају сви мушкарци.

То је психопатско понашање, тотално одсуство емпатије и основне човечности. Не треба уопште "поводом" онога постављати то питање. Мушкарци нису звери.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Grizli opet u pravu....

Evo ja se smerno prijavljujem da patim od slicne boljke. Kada mi proradi "zuta minuta" - zaista se ponasam kao psihopata, premda nemam zvanicno tu dijagnozu.

Supruga nisam nikada napala fizicki, ali decu ponekad jesam. :0222_shocked: 

Sta reci osim da se uzasno toga stidim I da mi je ta osobina napravila haos u dusi, kao I drugima oko mene... Svaki put se nadam I molim Bogu da se nece ponoviti, ali mogu reci da tek sada u ovim godinama pocinje da jenjava, tj. da se redje manifestuje. No, ipak kada se desi, a desilo se pre dva dana u odnosu sa srednjom cerkom koja ima 18godina, bolje da ne pricam kako se zavrsilo... :-(

Pomaze mi molitva Sv. Kseniji Petrogradskoj, kao I citanje Akatista Bogorodici - vaspitanje.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Grizzly Adams рече

То у Грчкој није нормална агресија, инстинкт за борбу који имају сви мушкарци.

То је психопатско понашање, тотално одсуство емпатије и основне човечности. Не треба уопште "поводом" онога постављати то питање. Мушкарци нису звери.

Nije Jeca mislila niti misli da su muskarci zveri :) Daleko od toga!!!

Potpuno se slazem sa tobom, Huanom i ostalima koji kazu da normalan covek ma kako "isprovociran", pijan ovakav onakav bio nece da zgazi nekoga na mrtvo u rulji. Tu se potpuno slazemo :)

Ali, Jeca je vako videla da vi na preko dvadeset strana cedite komarca, sta bi bilo kad bi bilo, fokus vam je potpuno na analizi necega sto apsolutno nema nikakvu logiku (zlo i bezumlje nije logicno) da je ti analiziras. I jeca je htela da promenite fokus. Iskreno toliko isforsiranom pricom o tome, pustamo svi da bes raste u nama i da se kaci za svasta nesto.

Ima sasvim dovoljno, i previse ljudi koji se bore sa besom, "nezgodnim karakterom", "teskim" covekom u sebi, to se od mesta do mesta umanjeno zove na razne nacine.

A to je kada vas zena, deca, kolega, posao, vesti o Vucicu ili bilo sta drugo toliko "izbace iz koloseka" da reagujete preterano agresivno spram datih okolnosti.

Jedno je biti iznerviran, ljut, drugo je u toj ljutnji napadati sagovornika vredjanjem, ponizavanjem, nipodastavanjem, psovkama, da ne pricam o fizickoj sili, lomljenju stvari i svime tako redom, od "bezazlene" uvrede, do ovakvih zverskih stvari.

Ono sto znam je da muskarci nazalost imaju problema sa tim, ali da cute o tome da ne bi dobili epitet nasilnika da ih ne bi odbacili, osudili, a ne znaju kako da se sa tim izbore.

Negde negde postoje radionice za kontrolu besa, ali ovo su tabu teme gde je najlakse lupiti etiketu koja ama bas nikome nece pomoci da resi svoj problem.

Postoje i zene koje imaju taj problem, retko se prica o tome tek, ali itekako sam videla da majke male dece imaju te epizode "jaoj iznervirala me je ubila sam je od batina.."

Ali ja zaista verujem da se nacin na koji covek reaguje itekako moze nauciti, utrenirati i da se covek moze promeniti.

To je obrazac ponasanja koga smo pokupili u detinjstvu i mislimo da je deo naseg karaktera, ali to je samo nauceno ponasanje.

Kao i uvek postoji stimulus, postoji tzv sedam sekundi vremena od stimulusa do reakcije u kojem mozak obradjuje sve te informacije i nezgodno je sto on ide po sablonu i po tome sta je naucio i onda ide utrenirana reakcija. Ali upravo tu lezi i potencijalno resenje, da ljudi, ne kad su nervozni nego posle toga, krenu da vezbaju, treniraju drugacije ponasanje, prvo na sitnicama pa sve krupnijim stvarima i znam da je promena moguca. Bila svedok :)

Najlakse je reci ma histericna zena, nasilnik. Ali dobro pa sta i da je tako? Ok nasilnik, nasilnk, jer Bog ne voli nasilnika? On voli coveka, a njegovo ponasanje moze biti svakako. Osudom i nametanjem osecaja krivice samo teramo ljude da cute o tome i da nastavljaju da se ponasaju tako. Urade nesto zbog cega se osecaju posle lose, "kaju", onda posto su toliko ubijeni u pojam da su oni losi, zli, da ako neko sazna kako oni reaguju da ce ih osuditi i eto pri sledecoj situaciji iste reakcije. Pa bilo bi cudno da ona izostane zaista.

Eto moj predlog je dakle bio da vidimo kako se vi borite sa tim preteranim agresivnim ispadima, da li ste ih imali, kada, kako, sta vam je pomoglo da se promenite, sta biste preporucili drugima. Malo podrske i razumevanja drugima. Onda ce se ljudi osnaziti i da nesto preduzmu, da nesto promene, kad vide da nisu sami i odbaceni i samo sa etiketom.

To je bila moja ideja ;)

Nikako Grizli da kazem da su svi muskarci zli i varvari. Izvini ako si stekao takav utisak.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, "Tamo daleko" рече

.

Svaka cast na hrabrosti i iskrenosti sto ste to ovde izneli. Mislim da nikada ne treba da prestanemo da se izvinjavamo i trazimo oprostaj zrtvi ako se to desi i da guramo dalje preuzimajuci puno odgovornost za svoje postupke, ta odgovornost, to vlasnistvo nad sobom je po meni najlekovitije i pre ili kasnije ce uciniti da se promenimo. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 минута, Grizzly Adams рече

То у Грчкој није нормална агресија, инстинкт за борбу који имају сви мушкарци.

То је психопатско понашање, тотално одсуство емпатије и основне човечности. Не треба уопште "поводом" онога постављати то питање. Мушкарци нису звери.

Тотално се слажем да мушкарци нису "природно" звери.

Сви имамо нагон за самоодржањем.

И сви имамо искушење да прекорачимо нужну самоодбрану - и ово је кључно - често кад су у питању слабији и мање моћни од нас. За жене деца, за мушкарце жене и деца, па они који се не бране, или су оборени, или су у несвести...

Ретко ко одалами полицајца, шефа, професора. Није то толико неконтролисано као елементарна непогода. Него се фрустрације истресају где смеју. Осим ако нисмо од рођења у породици и окружењу и друштву и примером експлицитно научени да било које друго биће није прихватљива мета, чак и ако нервира, провоцира, безобразно је, итд.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Јелена011 рече

To je obrazac ponasanja koga smo pokupili u detinjstvu i mislimo da je deo naseg karaktera, ali to je samo nauceno ponasanje

100% tacno po mom misljenju! Bravo za ovu identifikaciju problema!

пре 2 минута, Јелена011 рече

Kao i uvek postoji stimulus, postoji tzv sedam sekundi vremena od stimulusa do reakcije u kojem mozak obradjuje sve te informacije i nezgodno je sto on ide po sablonu i po tome sta je naucio i onda ide utrenirana reakcija. Ali upravo tu lezi i potencijalno resenje, da ljudi, ne kad su nervozni nego posle toga, krenu da vezbaju, treniraju drugacije ponasanje, prvo na sitnicama pa sve krupnijim stvarima i znam da je promena moguca. Bila svedok :)

Meni licno pre dva dana pomenuto vezbanje drugacijeg ponasanja nije uspelo, a ispoljilo se u delicu sekunde! Nisam cak mogla ni da predvidim jasno da li ce do toga uopste doci! Uzas! Dakle posle verbalnog sukoba, cekala sam 3 minuta sama sa sobom I molitveno, misleno, da bi na koncu tih 3 minuta- prasla kao eksplodirana bomba. Izazvana - da - ali me ubi mali nivo samokontrole! Onaj s leve strane zaista zna gde da I kako da me navuce na tanak led I ja kao idiot prihvatim! Sada bih da puknem od muke, ali steta je napravljena... Sasvim sam sigurna da me Gospod uci, pored drugih stvari - da prigrlim strpljenje I mir u dusi po svaku cenu..

Share this post


Link to post
Share on other sites

Tamo daleko hvala na ispovesti :)

Ti mora da si izuzetno i fizicki jaka ipak ti je cerka velika :) mene sin od sest vala stize uveliko :D

Volela bih da ne moras da se stidis jer racionalno gledano ama bas nikakve koristi od toga nemas :) 

Stid te i drzi u tom zacaranom krugu jer pretpostavicu smelo mislis da si zbog povremenih naleta agresije "manje vredna", "losa majka", "los covek" i sta sve obicno ljudi ne pomisle. A onda upravo odatle i reakcija koja je preterana. Stid nije kajanje.

Da budem prosta jbg niko od nas nije savrsen roditelj, ni nasi roditelji nisu savrseni pa pretekosmo.

Da li je lepo sto to  radis? Pa nije. Al ajd sad da te lincujemo?!

Da je srece i da to nije neki bauk, postojao bi nacin da se ljudi nauce kako da reaguju i da izadju na kraj sa tim i da u svakoj sredini imaju dostupno resenje ako zele.

Resenje postoji, psihoterapija u ovakvim slucajevima je dokazano delotvorna, pogotovo one metode koje se baziraju na kognitivno bihejvioralnim teorijama, al nazalost kod nas je to moguce samo u sopstvenoj rezi tj iz naseg dzepa i to u velikim gradovima. Pomaze prica o tome i kako se to kaze, grupe samopomoci, jer smanjuju osecaj stida, stigme koji je jak u ovim slucajevima, grupna terapija takodje radi posao.

Samo treba imati volje za tim, pristupa i naci dobrog terapeuta. Nazalost to je ravno cudu u Srbiji.

Iskreno mislim da tu vera malo pomaze jer mi se cini da se tu stvara dodatni pritisak. Eto kao moli se, procice te, moli se, vidi ove svetitelje kako su se promenili a kako ne mozes ti i da to stvara dodatnu krivicu kod coveka. Ali dobro, u svakom slucaju nekom mozda i to pomogne.

Mozda je dobro pomeriti fokus, sa kazne, sa greha, sa "buha al sam zla", i premestiti ga na ljubav Boziju, na prastanje, na redovno pricescivanje...I kada "se zarazimo ljubavlju" drugacije cemo pristupati i sebi. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, "Tamo daleko" рече

100% tacno po mom misljenju! Bravo za ovu identifikaciju problema!

Meni licno pre dva dana pomenuto vezbanje drugacijeg ponasanja nije uspelo, a ispoljilo se u delicu sekunde! Nisam cak mogla ni da predvidim jasno da li ce do toga uopste doci! Uzas! Dakle posle verbalnog sukoba, cekala sam 3 minuta sama sa sobom I molitveno, misleno, da bi na koncu tih 3 minuta- prasla kao eksplodirana bomba. Izazvana - da - ali me ubi mali nivo samokontrole! Onaj s leve strane zaista zna gde da I kako da me navuce na tanak led I ja kao idiot prihvatim! Sada bih da puknem od muke, ali steta je napravljena... Sasvim sam sigurna da me Gospod uci, pored drugih stvari - da prigrlim strpljenje I mir u dusi po svaku cenu..

Познато ми је твоје искуство и мени се дешавало. Мислим да је најбоље не враћати се мислима на тај догађај, тј. бити у садашњем тренутку. Кад не мислимо о томе смањимо нервозу. Кад се мало примиримо не мислећи ништа можемо почети лагано молитву.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja sam se sklonio recimo sa ulice onog momenta kada sam počeo da uviđam da ne umem da stanem više kad treba.

Tako mislim da se desilo recimo i u slučaju koji se dogodio u grčkoj.

Ja sam sebe srećom okvalifikovao kao nasilnika i morao sam nešto da uradim po tom pitanju.

Slažem se recimo i sa onim da u mislima ranije zamišljaš razne situacije, tako sam dok sam bio nemirnog duha razmišljao razne neprijatelje i razne situacije, što sam više goreg neprijatelja zamislio tako su moji postupci u nekoj kvazi samoodbrani bili isuviše drastični da bi ih opšte mogao nazvati samoodbrana.

Tako mi se nekoliko puta i u stvarnosti desilo da sam se baš malo preterano branio, nekako i u odbrani odeš predaleko... ( nema opravdanja)

Pa sam kasnije (pošto sam nosio i vatreno oružje) zamišljao kako se više ne moram mučiti, šta ima sad da se mučim ako mi neko lupi šamar ima da mu ispucam metak u nogu i gotovo....

Srečom tu sam stao.

Zaista sam stao, jer sam shvatio da jednom ako preteraš i sam počinješ da izmišljaš kazne za nekoga ko je možda čak i zaslužuje može da ode predaleko jer ti u realnoj situaciji nemaš vremena da vidiš baš sve najbolje. šta ako pogrešiš u proceni i učini ti se da ispred tebe stoji zver koju si ranije zamišljao samo, recimo ima fizički izgled odaje znake nekog bahatog ponašanja lupa itd... Ja bi ga ubio bez problema u to sam siguran sada. Da, tada bi ga ubio bez problema.

Danas nemam nijednu sliku agresije u glavi, slike agresije koje su i ranije bile se postepeno stvaraju u čoveku nije to patološki urodjeno, kako su došle tako su i otišle.

Zato vam kažem o ovom problemu nije tako jednostavno govoriti, pogotovo ne tako što ćeš iskoristiti svaku situaciju na način da optužiš drugoga bez da čuješ šsta on zapravo ima o odredjenoj stvari ili incidentu da kaže.

Najlakše je reći ti ljudi su zveri nisu normalni oduvek su bili takvi. Ja znam zasigurno ako nije patološki poremećaj da to nije istina, da su u pitanju i razne okolnosti a jedna od najvećih zabluda jeste, nisam ja takav to ne može meni da se desi ja se kontrolišem.

Share this post


Link to post
Share on other sites

dugo sam se borio sa gnevom u sebi a jedan događaj mi je promenio život, mogu slobodno  tako reći, život u smislu da sam dobio novo usmerenje, blagodatni vetar u jedra života. posle toga se dosta stvari umirilo što se tiče gneva i mogu samo reći da ništa ja tu sad ne kontrolišem ili posebno radim već sve to doživljavam kao dar Božiji od Boga mira.

jednom prilikom sam bio pod navalom vređanja i ponižavanja bez razloga i u jednom momentu se desio klik. čovek je bljuvao vatru a ja sam uspeo iskreno da blagodarim u sebi na svemu, kao da mi je Bog dao znak da evo baš sad imam tu priliku da odradimo i to, da se izvrši blagodatna intervencija na mojoj bolesnoj duši. nekad bi odreagovao i nastao bi problem a i ako ne bi, mučio bi se i nosio i prerađivao to dugo vremena. znači čovek me rastura  od vređanja, psovki i ponižavanja a ja ko da me je Bog pogledao. posle toga su mi se javljale misli, neka logika da sam trebao drugačije odreagirati.uvideo sam da  to preispitivanje ne vodi smirenju već da produbljuje nemir tako da sam se vratio metodu iskrene blagodarnosti Bogu za to što mi se desilo i mir se opet vratio.

od tad takva vrsta unutrašnjeg nemira, besa i konflikta više ne posećuje moju dušu. ne mogu reći da sam ja za to zaslužan. mogu reći da sam se uspeo odazvati na Božji predlog o zahvalnosti na svemu. podnošenje težine života, uvreda, nasilja i besa drugih mi je lakše ako se smirenjem uzdignem iznad situacije dajući Bogu svoje breme.

evo ukratko :)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 37 минута, Жика рече

Познато ми је твоје искуство и мени се дешавало. Мислим да је најбоље не враћати се мислима на тај догађај, тј. бити у садашњем тренутку. Кад не мислимо о томе смањимо нервозу. Кад се мало примиримо не мислећи ништа можемо почети лагано молитву.

Iskrena da budem, nisam se misleno vracala na nemili dogadjaj, barem ne u detalje koji su najbolniji, medjutim ono sto me brine je da sam odgovorna za ponasanje svog deteta, jer je od mene naucila ovakvim ispadima! Moj pokojni otac je bio najdivniji covek na svetu (to ne mislim samo ja vec puno ljudi), ali je imao I tu "zutu minutu" od koje perje bukvalno leti... brz, snazan, temperamentan I sl. Zivot ga nije mazio u detinjstvu nimalo, no imao je ljubavi u sebi za citavu vasionu! Dakle, da ne duzim, skoro sve mi je teorijski jasno po pitanju ovog problema, ali na delu sam tanka. Ipak ta gordost zauzme puno mesta u meni jer mora da je zbog toga tesko ukljuciti samokontrolu I stisavati stari, a ne suprotno...

пре 44 минута, Жика рече

Кад не мислимо о томе смањимо нервозу. Кад се мало примиримо не мислећи ништа можемо почети лагано молитву.

Ziko, moj problem je I bio u tome, sto sam bila ubedjena da sam se primirila posle verbalnog sukoba, medjutim to je bila zabluda--ocigledno da nisam, cim je erupcija nastupila posle novog izazova koji se desio neposredno posle toga. Trebalo mi je oko 2 sata da se saberem I opustim jer nikada ovako nije iskusenje bilo tj ne ove zestine.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Нека космичка завера постоји против наше планете, јер се нигде у васиони не умире осим на земљи. Острво смрти, једино острво на коме се умире, ето то је суморна звезда наша. А изнад ње, око ње, и испод ње круже милијарде звезда, на којима нема смрти, на којима се не умире. Са свих страна бездан смрти опкољава планету нашу. Који је то пут који полази са земље а не сурвава се у бездан смрти? Које је то биће које може избећи смрт на земљи? Сви умиру, све умире на овом језовитом острву смрти. Нема тужније судбе од земљине, нема очајније трагедије од човекове. Зашто се даје живот човеку, када је одасвуд опкољен смрћу?      Реците, зар смрт није последња стварност и моја и ваша? Сви смо ми заражени смрћу сви без изузетка; бакцили смрти пројели су сва ткива бића нашег; сваки од нас носи у себи хиљаде смрти. Нашу планету стално пустоши хронична епидемија смрти; нема медицине која нас може спасти ове епидемије; нема карантина где би се људи могли очистити од микроба смрти. Шта је људски живот на земљи ако не: стално грчевито отимање од смрти, борба са смрћу, и најзад – пораз од смрти? Јер ми у медицини, у науци, у философији побеђујемо не саму смрт већ њене претече: болести и слабости. И то их побеђујемо делимично и привремено. Шта су триумфи науке, философије, технике пред страшилним фактом свеопште смртности свега људског? Ништа друго до граја збуњене и преплашене деце. Ако има трагике у световима, онда је централа њена човек. Трагично је бити човек, о! несравњено трагичније него бити тигар или овца, змија или птица, пуж или комарац.    Господо, треба бити искрен: ако је смрт неопходност, онда је овај живот – најподругљивији дар, најодвратнији потсмех, и главно: ужас, неиздржљиви ужас… Неопходност смрти је за науку неуклонљива и непобедива; то значи: наука не може ни пронаћи ни дати смисао животу. Пред проблемом смрти издише и сама наука. Многи говоре: наука је сила, наука је моћ. Ho реците: зар је сила, која је безсилна пред смрћу, у самој ствари сила? зар је моћ, која је немоћна пред смрћу, у самој ствари моћ? Нема силе мимо ону која побеђује смрт. Веле: наука је човекољубива. Но какво ми је то човекољубље, кад она оставља човека у смрти? када је немоћна да га одбрани од смрти? Човекољубље је: победити смрт. И нема другог.   Несрећном и исмејаном бићу што се човек зове немогуће је, апсолутно немогуће, победити смрт. Шта онда? Има ли излаза? – Да, има. Оно што је немогуће човеку, показало се могуће само једном бићу у свим световима. Коме? – Богочовеку Христу.   Богочовек Христос је победио смрт. Чиме? – Својим васкрсењем. И том победом решио проклети проблем смрти; решио га не теориски, не апстрактно, не априористички, већ догађајем, доживљајем, фактом, историским фактом васкрсења свог из мртвих.   Но, без васкрсења Христовог се не би могло објаснити не само апостолство Апостола већ ни мучеништво Мученика, ни исповедништво Исповедника, ни светитељство Светитеља, ни чудотворство Чудотвораца, ни вера верујућих, ни љубав љубећих, ни нада надајућих се, нити икоји хришћански подвиг. Да вера хришћанска није вера васкрслог, и стога вечно живог и животворног Богочовека Христа, ко би кроз толике векове милионе и милионе људи одушевљавао на веру у Христа, на љубав према Њему, на живот у Њему, и водио их кроз свете еванђелске врлине и подвиге? Једном речју: да није васкрсења Христовог, хришћанства не би било; Христос би био први и последњи хришћанин који је издахнуо и умро на крсту, a са Њим и Његово учење и Његово дело. Тада би била истинита реч несрећног Ничеа: Први и последњи хришћанин распет је на Голготи.   Господо, васкрсење Богочовека Христа је преврат, први радикални преврат и прва истинска револуција у историји човечанства. Оно је поделило историју на два дела; у првом делу владала је девиза: смрт је неопходност; у другом почиње да влада девиза: бесмртност је неопходност. Васкрсење Христово је вододелница људске историје: до њега – истински прогрес је био немогућ, од њега – он постаје могућ. Из факта васкрсења Христовог родила се философија васкрсења, која непобитно показује и доказује да је неопходност: не – смрт, већ бесмртност; не – победа смрти, већ победа над смрћу. У том, једино у том факту, и животу изграђеном на том факту васкрсења Христовог, могућ је прави, истински прогрес.   Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића. Без тога, нашта нам прогрес и усавршавање, нашта философија и култура, нашта нам добро и зло, нашта здравље и мир, нашта Бог и свет? Осетити се бесмртним још за живота у телу, јесте блаженство које се само Богочовеком Христом може пронаћи и осигурати. Развијање осећања бесмртности и његово претварање у сазнање бесмртности, посао је Христовог човека у овом животу.    Преподобни Јустин Ћелијски   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Логос
      За црквену свест апостолског и постапостолског доба уопште се чак није ни постављало питање  могу ли чланови неке Цркве да узимају учешћа у евхаристијском сабрању. Бити члан Цркве значило је учествовати у евхаристијском сабрању. Ступање у Цркву било је крунисано учешћем у евхаристијском сабрању, и зато се пријем у Цркву обављао пре Литургије у којој би „новопросвећени“ први пут узели учешћа. Таквима су биле упућене свечане речи: „Јелици во Христа… (Сви који се у Христа крстисте…).“ Тада су ове речи чувале свој потпуни смисао. Неофити су се крстили у Христа, обукли у Христа, и зато су достојни да узму учешћа у евхаристијском сабрању. Они који нису могли да учествују у евхаристијском сабрању нису сматрани члановима Цркве или су макар привремено губили тај статус.     Апостол Павле није говорио о достојности или недостојности чланова Цркве као услову за учествовање у евхаристијском сабрању, већ само о недостојном примању евхаристијских Дарова: „Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Тијелу и Крви Господњој“ (1. Кор. 11, 27). Како показују речи Апостола Павла у 29. стиху исте посланице  „не разликујући Тијела Господњега“  реч је о онима који на трпезама нису разликовали обичан хлеб од евхаристијских Дарова. Апостол Павле у првом реду има у виду недостојно кушање на трпезама и недостојан однос према евхаристијском хлебу, што је, природно, повлачило за собом личну недостојност и осуду.   За древну хришћанску свест није могло да буде ни говора о обавези или хришћанској дужности причешћивања, о чему се говори данас. Ово није била ни дужност, ни обавеза, већ жива потреба као израз стремљења према животу вечном и истинитом, без кога наступа смрт.   Верни су улазили у Цркву и крштавали се „у једно Тело“, како би били заједничари Тела Христова и како би, најављујући Други долазак Господњи у слави, учествовали у Његовој Трпези. Ускраћивање овога представљало је највећу трагедију за верне. Довољно је сетити се „палих“ у време прогона, оних који због малодушности људске природе нису имали снаге и храбрости да посведоче своју веру у Господа Исуса. Такви су све чинили, само да се опет приближе евхаристијском општењу (заједничењу) које им је било ускраћено. Нама данас није сасвим јасно зашто су „пали“ у доба Светог Кипријана Картагинског изазвали црквени конфликт, не желећи да чекају неколико месеци док се саборно не реши њихова судбина. Данас се, пак, многи добровољно одричу евхаристијског општења у далеко дужем трајању.       Свештеник Николај Афанасјев,  Трпеза Господња     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Логос
      Недостојно се причешћује пре свега онај који немарно и неискрено прима Тело и Крв Господњу . Говорећи, пак, о достојности и недостојности веома често можемо да западнемо у морализам, а живот у Христу је пре свега питање онтологије тј. саме суштине нашег бића.    Као хришћани ми смо позвани да своје постојање у потпуности саберемо у Христу и тежимо речима Апостола који каже „Ја више не живим, него живи у мени Христос“. Онај који своје биће заснива на биологији, на страстима и злоупотреби слободе недостојан је Тела и Крви Христове осим ако одлучи да промени свој начин живота.   Грехови који су препрека за редовни евхаристијски живот тј. причешћивање јесу пре свега непокајани грехови који нас одвајају од Цркве и заједнице са ближњима. Човек је биће које своју личност остварује само у заједници са другима и када погрешним избором и злоупотребом своје слободе нарушава ту заједницу није достојан да се причешћује Св. Тајнама. Како може да учествује у заједници Тела и Крви Господње ако истовремено руши ту заједницу са својим ближњим и повређује их. Грех је увек у односу на другога и суштински онеспособљава човека за заједницу и вуче га у индивидуализам и вечну самоћу.   Неки деле грехове по тежини, али мора да знамо да сваки грех води у смрт уколико се претвори у страст и постане друга природа човекова. Мржња према другоме је тежак грех јер она она неизбежно води у друге грехове и к већем посрнућу човекове личности. Онај који није у стању да опрости другима, како може да очекује опроштај од Бога? Телесни односи, на пример, нису сами по себи грех јер су део биологије човека. Телесни односи у браку су благословени јер је брак икона љубави Христа и Цркве. Међутим прељуба и блуд удаљују човека од Бога јер прељуба разбија заједницу коју је Бог запечатио и наноси бол и патњу другом супружнику и деци. Блуд деградира достојанство људске личности и скрнави тело које је храм Духа Светога и трује своју душу. Слично је са свим гресима који разбијају заједницу, угрожавају људски живот, наносе бол или патњу. Приступати причешћу а да нисмо променили свој начин живота покајањем (преумљењем) представља лицемерје и зато је такво причешћивање недостојно.   Покајање је процес свеобухватне промене у човековој души када почињемо да схватамо да морамо да променимо наш живот и однос према другима јер у противном идемо у вечну смрт. Зато нас покајање чини поново способним да у потпуности учествујемо у црквеној заједници и самим тим то потврдимо причешћем Светим Тајнама.   Сви смо ми грешни, али не само ако конкретно чинимо овај или онај грех, већ због тога што носимо огреховљену природу. У духовном животу постепено узрастамо у познању пале човекове природе коју носе сви људи и духовно познајемо да сви саучествујемо у њој без обзира да ли ћемо одређене греховне прохтеве конкретно удовољавати или не. Зато су светитељи увек говорили да су грешни, али то није из неког обичаја или зато што су живели у греху, већ зато што су грех сваког човека и пад људске природе дубоко проживљавали у својој сопственој личности. Човек је чудно биће, иако смо појединачне личности једно смо у Адаму и заједничарећи у Христу постајемо једно у Христу, у Адаму сви сагрешисмо, а у Христу сви бивамо оправдани. Својим умом и срцем стално су проживљавали пад људске природе, а истовремено удостојили су се дарова које су видели као незаслужену благодат коју Бог даје човеку. Нису се гордили јер су знали да и када чуда чине то нису њихова чуда већ пројава бескрајне Божије љубави.   Зато је важно да стално созерцавамо ту палу људску природу коју сви носимо и у којој сви учествујемо. Све што човек више духовно напредује у том созерцању све мање ће да осуђује друге, све ће више бити блажи према другима, а строжији према себи. Код гордих и лицемерних све је обрнуто. Они су строги према другима, а угађају својим тајним страстима и сл.   Уколико живимо редовним хришћанским животом, у труду покајања, клонимо се грехова који нарушавају нашу заједницу са Богом и другима, држимо заповести и црквене постове, треба да редовно приступамо Светим Тајнама и није нам потребна посебна припрема у виду додатног поста, и сл. Није добро да одемо на једну Литургију и причестимо се, а онда за пар дана одемо опет на службу и кажемо нећу се причестити јер сам се скоро причестио. Што то треба да значи? Причешће није питање квантитета или личног избора на основу нашег расположења, већ је свака Литургија сусрет са живим Господом па зашто онда у једном случају седамо за трпезу Господњу, а у другом то сопственим избором нећемо да учинимо. Треба имати страха Божијег, али страх Божији није питање емоција и колико се год треба плашити да не увредимо љубав Божију својим грехом, толико се треба плашити да не окренемо леђа његовој доброти и не примимо Господа који нам се сам дарује у Светим Тајнама.   Нека норма редовног евхаристијског живота јесте да учествујемо у недељним и празничним Литургијама и да се на њима причешћујемо, а у Великом посту ако редовно постимо и трудимо се треба да се причешћујемо када смо год у могућности и на Пређеосвећеним Литургијама, јер оне су зато и уведене у црквену праксу како би се интензивирао литургијски живот у време Четрдесетнице.   Архимандрит Сава Јањић Игуман Манастира Високи Дечани     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Ćiriličar
      Имао сам ту несрећу да сам у неколико наврата на западу радио за неке српске, назови, послодавце - то су најгора искуства у мом животу по питању рада. Срећа што су то били само кратки периоди, у неким екстремним ситуацијама. Углавном колико сам ту видио нељудскости, да се према људима односи горе него што је српски домаћин имао однос ка своме волу негда.
      Знам од родбине и рођака у Србији и РСрској како се понашају према радницима нове газде. Људи раде по 200 и више сати, раде празницима и ноћу без додатних надокнада, део плате им се даје "на руке" а део преко рачуна. Мојој сестри и зету свакога месеца краду бар по 100 евра због тога што се плата не исплаћује преко рачуна и не измирују обавезе, а то значи да ће им пензија бити дупло мања када се пензионишу.
      Па СНС-овци и други извол'те. Србија је претворена у моердно робовласничко друшптво, ако ниси на буџетским средствима и евентуално код неког нормалног послодавца којих је можда један о 1000. Ствара се медијска илузија како смо просперитетни а цена рада је од 1,5 евра по сату уз најгоре законе о раду који су постојали задњих 75 година. Избори ће...
    • By Цвеле1993
      Мислиш да српски буде у парохијама, а црквенословенски у манастирима?
      Снимио је ђакон Огњен појања на српском, ја сам се одушевио како је то одрадио, све сам поскидао.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...