Jump to content

Rate this topic

Recommended Posts

Честа је дилема међу млађим људима, да ли је боље да напусте недовољно плаћени посао и посвете се пољопривредној производњи? Првенствено мислим на људе који раде код приватника за двадесетак хиљада, што је за мања места и солидна плата.

Ако су преци живели од те земље, можемо ли и ми омладинци?

Исплатив посао или не? И унапред да кажем, слика није ни црна ни бела, често је слична вашем погледу на живот, реалним или нереалним очекивањима.

Силом прилика, пратим ситуацију која прати српско воћарство. О осталим гранам пољопривреде нешто касније.

Сваке године, пред почетак бербе неког воћа, врши се опипавање пулса произвођачима о цени која је прихватљива за њихово воће.

И како кажу произвођачи, опипавање пулса почиње 50-ак дана од почетка бербе. Понуда, потражња, прекривање стања у хладњачама, извозна цена, добра воља или самовоља, устајање на леву ногу или пак десну, све су то фактори који ће се заломити српском сељаку.

И тако, српски сељак поред свих мука од којих стрепи до оног тренутка док гајбе са воћем не преда на откупно место, стрепи од воље других људи који би његов производ да купе за што мање пара. Дакле, ни мраз, ни град, суша, поплаве, болести воћака, најезде ваши, инсеката и грабљиваца(пу, пу, лопова) нису главна претња за џеп сељака.

Ове године су актуелне малине, чија се цена у односу на прошлу годину и више него преполовила, са неких 250-270 динара, на скромних 100-120 динара по килограму. Не гајим ту воћку, тако да нисам баш упознат са технологијом производње, али виламет и микер као сорте посебног квалитета на нашем подручју су годинама уназад странцима биле изузетно интересантне. И плаћало се. Треба напоменути да те две сорте не успевају свуда, траже планинска подручја, тако да надморска висина игра велику улогу. Са друге стране, полана и полка успевају на мањим висинама, тако да су шансу за њихов узгој видела и равничарска подручја, тако да је и Војводина добила своју малину. Цена полане и полке била је слична(мало нижа) цени виламета и микера претходних година, али квалитет је доста лошији, јер се ради о сортама које нису погодне за замрзавање.

И онда је дошла година 2016. када је род подбацио, па извозне квоте виламета и микера нису испуњене, али је неко рачунао(или се прерачунао), да недостатак допуни полком и поланом, замрзне и тако попуни квоте. Шта је добио купац? Добио је лош квалитет за огромну цену, па је извоз успорен. Последица тог прерачунавања је лоша цена ове године, са најавом још лошије за следећу.

Странца не варате двапут. Исправна логика. Превари ме једном, срам те било, превари ме још једном, срам ме било.

Наставиће се...

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, florenntina рече

A ko otkupljuje i izvozi poljoprivredne proizvode. Je li to radi drzava i kako se odredjuje cena?

Картел извозника, који имају хладњаче. Ове године, ако је тачно оно што се прича, састали се и потписали обавезујући споразум да нико неће да понуди више од Х динара по килограму малине, уз заложену имовину ако се прекрши споразум.

Држава се појављује споредно, углавном кад сељаци почну да прете да ће због тих монопола камионима за Београд пред Владу, и тад покушавају да буду медијатори у решавању питања.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, RYLAH рече

Картел извозника, који имају хладњаче. Ове године, ако је тачно оно што се прича, састали се и потписали обавезујући споразум да нико неће да понуди више од Х динара по килограму малине, уз заложену имовину ако се прекрши споразум.

Држава се појављује споредно, углавном кад сељаци почну да прете да ће због тих монопола камионима за Београд пред Владу, и тад покушавају да буду медијатори у решавању питања.

Upozoravam da ova kapa tajanstveno prenosi misli Miroljuba Petrovica i podriva nas forum! :)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

После малинара, чини се да ће на ред доћи несрећни купинари. Тренутне цене које се помињу су смешне. Док су малинари прошле године задовољно трљали рукама, није их било превише брига за њихову браћу "по јагодичастом воћу" који су имали среће ако су успели да продају купину за 30-40 динара по килограму. Цена је била и 20 динара, откуп је заустављан више пута, а не тако давно, само пар година уназад, бивала је и цена од 140 дин/кг. Чујем да је сада изговор откупљивача да произвођачи треба да буду задовољни, јер је 40 динара дупло више од цене која је била најчешћа током прошле године, а то је 20 динара. За разлику од малине, са овом воћком сам више био у контакту, и морам рећи да ми се смучила још 2002. године у дедином купињаку. Цена је тада била 8 дин/кг. Руку на срце, и квалитет је био заиста лош те године. Купина без воде не може, мора се заливати бар на два дана, а када буду сушна и изразито топла лета, питање је колико и наводњавање помаже. Те године многи купињаци су покрчени, да би наредне године цена ишла до 80 динара по килограму, ако се добро сећам. Замислите положај сељака који су покрчили своје засаде.

 

Није овај народ џабе измислио пословицу: "Кад сви ваде, ти сади." Па, то само код нас може. Дакле, лутрија, како вам се заломи. Инстант решења овде не постоје. Мислим да је пре свега потребна љубав према ономе што радите, али и упорност(живци као конопци, стрпљење, јака воља и вера, а од нечега треба и да се живи). Искрено, стидим се, кад погледам генерације наших дедова, прадедова, који су радили земљу, а неупоредиво мање су мислили на исплативост. Брига тадашњег сељака је била да му њиве буду сређене, да се не чуди народ, што је честа изрека овде. И стварно, некако боли кад често пролазиш поред своје њиве коју си запустио и запарложио. Чим је парлог, то домаћинство се рачуна као пропало. У реду, за хлеба је било, и даће Бог, биће, али није ли овде и друга ствар у питању. Да ли се и тада оволико скидао кајмак? Е, то је питање.

Наставиће се...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Неко би рекао да је све до сада написано црно без белога, али ипак није баш све тако.

Последњих година цена јагода је више него стабилна, ове године је ишла до неких 180 динара, зависно од сорте. Посебно су са ценом добро прошли они произвођачи чија је јагода отишла на тржиште Русије. Ради се о јагоди роксани, која је изразито крупна, али и не неког нарочитог укуса по мени. Зенга зенгана која је ситнија, али неупоредиво слађа, скромније је плаћена, неких 120 динара. Рад са јагодама доноси набржи повраћај уложеног, али у њу се мора и највише уложити. Да не говоримо колико рада је потребно да би се се остварио максимални принос по хектару. Довољно је било да са терасе гледам комшије који су свакодневно у свом засаду. Овогодишњи род јагода је прилично смањен, јер је пролећни мраз узео велики данак. Они који су имали, куповали су фолије којима су штитили своје засаде, али говоримо о стотинама евра, чак и хиљадама.

Род вишања је преполовљен ове године, можда и више, али оне су биле изузетног квалитета. Моје најдраже воће, без обзира на цену. То је воће које ће увек родити бар нешто, без обзира на све услове, јер говоримо о дивљој биљци, која се не калеми. Мислим на облачинску вишњу, која се не калеми. Цена је ове године у неким местима ишла до 95 динара(углавном је отишла за 70-80 динара), што није лоше. И њена цена много варира, 2009. плаћала се 12 динара, цена је расла до 110 динара 2012.(више од 9 пута за 3 године!!!), онда је наредне две падала, да би 2014. била 40 динара, а од тада наизменично расте и пада. Када добро роди цена је око 50 динара, кад не роди добро, око 80 динара. Како год било, ово је воће које се чека до пуног рода бар 5,6 година, али за оне који не мисле да плаћају радну снагу за његово одржавање, доноси сваке године неки додатни приход за крпљење рупа у буџету.

Шљиве ове године готово да нема, бар не у топличком крају. Ако је некоме засад сачуван од мраза, може се надати лепој заради. И то је воћка чија цена варира у зависности од рода. 2002. њена цена је била 10 динара, што је тада била солидна цена, а 2013. исто толико. Е, сад упоредите динар 2002. и 2013. Нека просечна цена за стенлеј је 20-ак динара претходних година. Кад је лоша цена, раде казани, поготово за оне који су ракијски.

Када све ове податке човек види, може само да закључи да је у питању обична клацкалица. Народ крене да сади нешто што има добру цену, чим је лоша цена, вади се, и тако то иде у круг. Некад ми се чини као да хладњачари играју игру навлачења народа да засади, а после их ценом тотално деморалишу. Ко има могућност да добије финални производ, и има где да га пласира, тај је свој газда. И само упорни опстају. Што кажу за једног Лалу, сади човек арпаџик, кад је лоша цена, он губи, али догодине сади опет, опет изгуби, он опет сади, па поврати уложено. Ова земља има невероватне могућности да будемо познати по готовим пољопривредним производима, а не да од нас странци купују сировину, а онда нам продају да не кажем оно познато поређење. Само упорно!!! И но сикирики!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Проблем је што је пољопривреда неконтролисана, можеш да се шириш до бесвијести, мислим да је то велика грешка, нна такав начин се стварају велики произвођачи због којих неко ко жели да се бави пољоприврдом тешко може да започне посао, једино ако има велику лову да уложи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Evo ja sam bas danas cuo jos jednu pricu o ljudima koji su dosli iz grada u selo i pokrenuli poljoprivredu i biznis im cveta.

Inz. elektrotehnike i dipl. pravnik batalili grad, poveli zene i decu (bebe),  prodali u gradu sto imaju i kupili zemlju negde u selu kod Valjeva i pokrenuli proizvodnju.

Imaju pcele, proizvode med, mlec, maslinovo ulje (malo mi cudno kako to u Valjevu), imaju koze, proizvode mlecne proizvode i tako.

Preserecni su kaze moj dobro obavesteni izvor.

S druge strane ostali iz sela beze vristeci.

Ne znam sta da mislim :(

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Sasa Vojvoda Велике рибе гутају мале, али нека буде борба непрестана. Свако мора да се бори за своје место под сунцем. Најлакше је предати се. Наравно, лакше је онима са повећим капиталом, али нема предаје.

@Tumaralo. Све зависи од онога што се очекује, а зависи и од онога колико може да се уложи. Убеђен сам да може да се живи у селу, али има да се ради, и то много. Ми видимо мед и млеко, а колико је зноја проливено до тога, само ти људи знају. Углавном, ти људи су своје газде. Браво за њих! Само, хајде да причамо мало и о другој страни. Та деца треба да се школују, удаљен си од болнице, продавнице, свега онога без чега не можеш нормално да функционишеш. Треба комбиновати и једно и друго, наравно ако се може.

@florenntina Помиње се задругарство, али то захтева потпуну промену начина размишљења и контролисање свог ега. О капиталу који је потребан да би произвођачи правили неке веће хладњаче, не смем ни да мислим. Треба доћи до тржишта, а то значи да треба да будеш доста крупна риба у систему. Све је то тешко, а ту неслогу и немаштину лако користе буџе и кајмак се увелико скида.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Једно од решења је не производити само сировину и као такву ју продавати, него је прерађивати. Ракије, џемови, слатко,...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, БанеЛ рече

Погледајте причу овог упорног човека, а знамо га сви. :) Надам се да ће успети!

 

Vau super je lik, nisam znao :) Fala na linku

p.s. Jedino se ne slacem sa "drzava pomaze ali nedovoljno" (premda sam kaze da sve sam finansira od svog kesa). Treba vise da se okanu dole nasi seljaci drzave, mnogo vise novca ce na kraju moci da naprave bez ikakve veze sa tim krvopijama.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Доносимо видео запис предавања презвитера др Оливера Суботића не тему: Православље и / или јога. Отац Оливер је ово предавање одржао у Митрополији аустралијско-новозеландској, а на позив тамошњег епископа и свештенства.   
    • By Логос
      Нека космичка завера постоји против наше планете, јер се нигде у васиони не умире осим на земљи. Острво смрти, једино острво на коме се умире, ето то је суморна звезда наша. А изнад ње, око ње, и испод ње круже милијарде звезда, на којима нема смрти, на којима се не умире. Са свих страна бездан смрти опкољава планету нашу. Који је то пут који полази са земље а не сурвава се у бездан смрти? Које је то биће које може избећи смрт на земљи? Сви умиру, све умире на овом језовитом острву смрти. Нема тужније судбе од земљине, нема очајније трагедије од човекове. Зашто се даје живот човеку, када је одасвуд опкољен смрћу?      Реците, зар смрт није последња стварност и моја и ваша? Сви смо ми заражени смрћу сви без изузетка; бакцили смрти пројели су сва ткива бића нашег; сваки од нас носи у себи хиљаде смрти. Нашу планету стално пустоши хронична епидемија смрти; нема медицине која нас може спасти ове епидемије; нема карантина где би се људи могли очистити од микроба смрти. Шта је људски живот на земљи ако не: стално грчевито отимање од смрти, борба са смрћу, и најзад – пораз од смрти? Јер ми у медицини, у науци, у философији побеђујемо не саму смрт већ њене претече: болести и слабости. И то их побеђујемо делимично и привремено. Шта су триумфи науке, философије, технике пред страшилним фактом свеопште смртности свега људског? Ништа друго до граја збуњене и преплашене деце. Ако има трагике у световима, онда је централа њена човек. Трагично је бити човек, о! несравњено трагичније него бити тигар или овца, змија или птица, пуж или комарац.    Господо, треба бити искрен: ако је смрт неопходност, онда је овај живот – најподругљивији дар, најодвратнији потсмех, и главно: ужас, неиздржљиви ужас… Неопходност смрти је за науку неуклонљива и непобедива; то значи: наука не може ни пронаћи ни дати смисао животу. Пред проблемом смрти издише и сама наука. Многи говоре: наука је сила, наука је моћ. Ho реците: зар је сила, која је безсилна пред смрћу, у самој ствари сила? зар је моћ, која је немоћна пред смрћу, у самој ствари моћ? Нема силе мимо ону која побеђује смрт. Веле: наука је човекољубива. Но какво ми је то човекољубље, кад она оставља човека у смрти? када је немоћна да га одбрани од смрти? Човекољубље је: победити смрт. И нема другог.   Несрећном и исмејаном бићу што се човек зове немогуће је, апсолутно немогуће, победити смрт. Шта онда? Има ли излаза? – Да, има. Оно што је немогуће човеку, показало се могуће само једном бићу у свим световима. Коме? – Богочовеку Христу.   Богочовек Христос је победио смрт. Чиме? – Својим васкрсењем. И том победом решио проклети проблем смрти; решио га не теориски, не апстрактно, не априористички, већ догађајем, доживљајем, фактом, историским фактом васкрсења свог из мртвих.   Но, без васкрсења Христовог се не би могло објаснити не само апостолство Апостола већ ни мучеништво Мученика, ни исповедништво Исповедника, ни светитељство Светитеља, ни чудотворство Чудотвораца, ни вера верујућих, ни љубав љубећих, ни нада надајућих се, нити икоји хришћански подвиг. Да вера хришћанска није вера васкрслог, и стога вечно живог и животворног Богочовека Христа, ко би кроз толике векове милионе и милионе људи одушевљавао на веру у Христа, на љубав према Њему, на живот у Њему, и водио их кроз свете еванђелске врлине и подвиге? Једном речју: да није васкрсења Христовог, хришћанства не би било; Христос би био први и последњи хришћанин који је издахнуо и умро на крсту, a са Њим и Његово учење и Његово дело. Тада би била истинита реч несрећног Ничеа: Први и последњи хришћанин распет је на Голготи.   Господо, васкрсење Богочовека Христа је преврат, први радикални преврат и прва истинска револуција у историји човечанства. Оно је поделило историју на два дела; у првом делу владала је девиза: смрт је неопходност; у другом почиње да влада девиза: бесмртност је неопходност. Васкрсење Христово је вододелница људске историје: до њега – истински прогрес је био немогућ, од њега – он постаје могућ. Из факта васкрсења Христовог родила се философија васкрсења, која непобитно показује и доказује да је неопходност: не – смрт, већ бесмртност; не – победа смрти, већ победа над смрћу. У том, једино у том факту, и животу изграђеном на том факту васкрсења Христовог, могућ је прави, истински прогрес.   Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића. Без тога, нашта нам прогрес и усавршавање, нашта философија и култура, нашта нам добро и зло, нашта здравље и мир, нашта Бог и свет? Осетити се бесмртним још за живота у телу, јесте блаженство које се само Богочовеком Христом може пронаћи и осигурати. Развијање осећања бесмртности и његово претварање у сазнање бесмртности, посао је Христовог човека у овом животу.    Преподобни Јустин Ћелијски   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Логос
      За црквену свест апостолског и постапостолског доба уопште се чак није ни постављало питање  могу ли чланови неке Цркве да узимају учешћа у евхаристијском сабрању. Бити члан Цркве значило је учествовати у евхаристијском сабрању. Ступање у Цркву било је крунисано учешћем у евхаристијском сабрању, и зато се пријем у Цркву обављао пре Литургије у којој би „новопросвећени“ први пут узели учешћа. Таквима су биле упућене свечане речи: „Јелици во Христа… (Сви који се у Христа крстисте…).“ Тада су ове речи чувале свој потпуни смисао. Неофити су се крстили у Христа, обукли у Христа, и зато су достојни да узму учешћа у евхаристијском сабрању. Они који нису могли да учествују у евхаристијском сабрању нису сматрани члановима Цркве или су макар привремено губили тај статус.     Апостол Павле није говорио о достојности или недостојности чланова Цркве као услову за учествовање у евхаристијском сабрању, већ само о недостојном примању евхаристијских Дарова: „Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Тијелу и Крви Господњој“ (1. Кор. 11, 27). Како показују речи Апостола Павла у 29. стиху исте посланице  „не разликујући Тијела Господњега“  реч је о онима који на трпезама нису разликовали обичан хлеб од евхаристијских Дарова. Апостол Павле у првом реду има у виду недостојно кушање на трпезама и недостојан однос према евхаристијском хлебу, што је, природно, повлачило за собом личну недостојност и осуду.   За древну хришћанску свест није могло да буде ни говора о обавези или хришћанској дужности причешћивања, о чему се говори данас. Ово није била ни дужност, ни обавеза, већ жива потреба као израз стремљења према животу вечном и истинитом, без кога наступа смрт.   Верни су улазили у Цркву и крштавали се „у једно Тело“, како би били заједничари Тела Христова и како би, најављујући Други долазак Господњи у слави, учествовали у Његовој Трпези. Ускраћивање овога представљало је највећу трагедију за верне. Довољно је сетити се „палих“ у време прогона, оних који због малодушности људске природе нису имали снаге и храбрости да посведоче своју веру у Господа Исуса. Такви су све чинили, само да се опет приближе евхаристијском општењу (заједничењу) које им је било ускраћено. Нама данас није сасвим јасно зашто су „пали“ у доба Светог Кипријана Картагинског изазвали црквени конфликт, не желећи да чекају неколико месеци док се саборно не реши њихова судбина. Данас се, пак, многи добровољно одричу евхаристијског општења у далеко дужем трајању.       Свештеник Николај Афанасјев,  Трпеза Господња     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Логос
      Недостојно се причешћује пре свега онај који немарно и неискрено прима Тело и Крв Господњу . Говорећи, пак, о достојности и недостојности веома често можемо да западнемо у морализам, а живот у Христу је пре свега питање онтологије тј. саме суштине нашег бића.    Као хришћани ми смо позвани да своје постојање у потпуности саберемо у Христу и тежимо речима Апостола који каже „Ја више не живим, него живи у мени Христос“. Онај који своје биће заснива на биологији, на страстима и злоупотреби слободе недостојан је Тела и Крви Христове осим ако одлучи да промени свој начин живота.   Грехови који су препрека за редовни евхаристијски живот тј. причешћивање јесу пре свега непокајани грехови који нас одвајају од Цркве и заједнице са ближњима. Човек је биће које своју личност остварује само у заједници са другима и када погрешним избором и злоупотребом своје слободе нарушава ту заједницу није достојан да се причешћује Св. Тајнама. Како може да учествује у заједници Тела и Крви Господње ако истовремено руши ту заједницу са својим ближњим и повређује их. Грех је увек у односу на другога и суштински онеспособљава човека за заједницу и вуче га у индивидуализам и вечну самоћу.   Неки деле грехове по тежини, али мора да знамо да сваки грех води у смрт уколико се претвори у страст и постане друга природа човекова. Мржња према другоме је тежак грех јер она она неизбежно води у друге грехове и к већем посрнућу човекове личности. Онај који није у стању да опрости другима, како може да очекује опроштај од Бога? Телесни односи, на пример, нису сами по себи грех јер су део биологије човека. Телесни односи у браку су благословени јер је брак икона љубави Христа и Цркве. Међутим прељуба и блуд удаљују човека од Бога јер прељуба разбија заједницу коју је Бог запечатио и наноси бол и патњу другом супружнику и деци. Блуд деградира достојанство људске личности и скрнави тело које је храм Духа Светога и трује своју душу. Слично је са свим гресима који разбијају заједницу, угрожавају људски живот, наносе бол или патњу. Приступати причешћу а да нисмо променили свој начин живота покајањем (преумљењем) представља лицемерје и зато је такво причешћивање недостојно.   Покајање је процес свеобухватне промене у човековој души када почињемо да схватамо да морамо да променимо наш живот и однос према другима јер у противном идемо у вечну смрт. Зато нас покајање чини поново способним да у потпуности учествујемо у црквеној заједници и самим тим то потврдимо причешћем Светим Тајнама.   Сви смо ми грешни, али не само ако конкретно чинимо овај или онај грех, већ због тога што носимо огреховљену природу. У духовном животу постепено узрастамо у познању пале човекове природе коју носе сви људи и духовно познајемо да сви саучествујемо у њој без обзира да ли ћемо одређене греховне прохтеве конкретно удовољавати или не. Зато су светитељи увек говорили да су грешни, али то није из неког обичаја или зато што су живели у греху, већ зато што су грех сваког човека и пад људске природе дубоко проживљавали у својој сопственој личности. Човек је чудно биће, иако смо појединачне личности једно смо у Адаму и заједничарећи у Христу постајемо једно у Христу, у Адаму сви сагрешисмо, а у Христу сви бивамо оправдани. Својим умом и срцем стално су проживљавали пад људске природе, а истовремено удостојили су се дарова које су видели као незаслужену благодат коју Бог даје човеку. Нису се гордили јер су знали да и када чуда чине то нису њихова чуда већ пројава бескрајне Божије љубави.   Зато је важно да стално созерцавамо ту палу људску природу коју сви носимо и у којој сви учествујемо. Све што човек више духовно напредује у том созерцању све мање ће да осуђује друге, све ће више бити блажи према другима, а строжији према себи. Код гордих и лицемерних све је обрнуто. Они су строги према другима, а угађају својим тајним страстима и сл.   Уколико живимо редовним хришћанским животом, у труду покајања, клонимо се грехова који нарушавају нашу заједницу са Богом и другима, држимо заповести и црквене постове, треба да редовно приступамо Светим Тајнама и није нам потребна посебна припрема у виду додатног поста, и сл. Није добро да одемо на једну Литургију и причестимо се, а онда за пар дана одемо опет на службу и кажемо нећу се причестити јер сам се скоро причестио. Што то треба да значи? Причешће није питање квантитета или личног избора на основу нашег расположења, већ је свака Литургија сусрет са живим Господом па зашто онда у једном случају седамо за трпезу Господњу, а у другом то сопственим избором нећемо да учинимо. Треба имати страха Божијег, али страх Божији није питање емоција и колико се год треба плашити да не увредимо љубав Божију својим грехом, толико се треба плашити да не окренемо леђа његовој доброти и не примимо Господа који нам се сам дарује у Светим Тајнама.   Нека норма редовног евхаристијског живота јесте да учествујемо у недељним и празничним Литургијама и да се на њима причешћујемо, а у Великом посту ако редовно постимо и трудимо се треба да се причешћујемо када смо год у могућности и на Пређеосвећеним Литургијама, јер оне су зато и уведене у црквену праксу како би се интензивирао литургијски живот у време Четрдесетнице.   Архимандрит Сава Јањић Игуман Манастира Високи Дечани     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Ćiriličar
      Имао сам ту несрећу да сам у неколико наврата на западу радио за неке српске, назови, послодавце - то су најгора искуства у мом животу по питању рада. Срећа што су то били само кратки периоди, у неким екстремним ситуацијама. Углавном колико сам ту видио нељудскости, да се према људима односи горе него што је српски домаћин имао однос ка своме волу негда.
      Знам од родбине и рођака у Србији и РСрској како се понашају према радницима нове газде. Људи раде по 200 и више сати, раде празницима и ноћу без додатних надокнада, део плате им се даје "на руке" а део преко рачуна. Мојој сестри и зету свакога месеца краду бар по 100 евра због тога што се плата не исплаћује преко рачуна и не измирују обавезе, а то значи да ће им пензија бити дупло мања када се пензионишу.
      Па СНС-овци и други извол'те. Србија је претворена у моердно робовласничко друшптво, ако ниси на буџетским средствима и евентуално код неког нормалног послодавца којих је можда један о 1000. Ствара се медијска илузија како смо просперитетни а цена рада је од 1,5 евра по сату уз најгоре законе о раду који су постојали задњих 75 година. Избори ће...

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...