Jump to content

Rate this topic

Recommended Posts

Честа је дилема међу млађим људима, да ли је боље да напусте недовољно плаћени посао и посвете се пољопривредној производњи? Првенствено мислим на људе који раде код приватника за двадесетак хиљада, што је за мања места и солидна плата.

Ако су преци живели од те земље, можемо ли и ми омладинци?

Исплатив посао или не? И унапред да кажем, слика није ни црна ни бела, често је слична вашем погледу на живот, реалним или нереалним очекивањима.

Силом прилика, пратим ситуацију која прати српско воћарство. О осталим гранам пољопривреде нешто касније.

Сваке године, пред почетак бербе неког воћа, врши се опипавање пулса произвођачима о цени која је прихватљива за њихово воће.

И како кажу произвођачи, опипавање пулса почиње 50-ак дана од почетка бербе. Понуда, потражња, прекривање стања у хладњачама, извозна цена, добра воља или самовоља, устајање на леву ногу или пак десну, све су то фактори који ће се заломити српском сељаку.

И тако, српски сељак поред свих мука од којих стрепи до оног тренутка док гајбе са воћем не преда на откупно место, стрепи од воље других људи који би његов производ да купе за што мање пара. Дакле, ни мраз, ни град, суша, поплаве, болести воћака, најезде ваши, инсеката и грабљиваца(пу, пу, лопова) нису главна претња за џеп сељака.

Ове године су актуелне малине, чија се цена у односу на прошлу годину и више него преполовила, са неких 250-270 динара, на скромних 100-120 динара по килограму. Не гајим ту воћку, тако да нисам баш упознат са технологијом производње, али виламет и микер као сорте посебног квалитета на нашем подручју су годинама уназад странцима биле изузетно интересантне. И плаћало се. Треба напоменути да те две сорте не успевају свуда, траже планинска подручја, тако да надморска висина игра велику улогу. Са друге стране, полана и полка успевају на мањим висинама, тако да су шансу за њихов узгој видела и равничарска подручја, тако да је и Војводина добила своју малину. Цена полане и полке била је слична(мало нижа) цени виламета и микера претходних година, али квалитет је доста лошији, јер се ради о сортама које нису погодне за замрзавање.

И онда је дошла година 2016. када је род подбацио, па извозне квоте виламета и микера нису испуњене, али је неко рачунао(или се прерачунао), да недостатак допуни полком и поланом, замрзне и тако попуни квоте. Шта је добио купац? Добио је лош квалитет за огромну цену, па је извоз успорен. Последица тог прерачунавања је лоша цена ове године, са најавом још лошије за следећу.

Странца не варате двапут. Исправна логика. Превари ме једном, срам те било, превари ме још једном, срам ме било.

Наставиће се...

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, florenntina рече

A ko otkupljuje i izvozi poljoprivredne proizvode. Je li to radi drzava i kako se odredjuje cena?

Картел извозника, који имају хладњаче. Ове године, ако је тачно оно што се прича, састали се и потписали обавезујући споразум да нико неће да понуди више од Х динара по килограму малине, уз заложену имовину ако се прекрши споразум.

Држава се појављује споредно, углавном кад сељаци почну да прете да ће због тих монопола камионима за Београд пред Владу, и тад покушавају да буду медијатори у решавању питања.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, RYLAH рече

Картел извозника, који имају хладњаче. Ове године, ако је тачно оно што се прича, састали се и потписали обавезујући споразум да нико неће да понуди више од Х динара по килограму малине, уз заложену имовину ако се прекрши споразум.

Држава се појављује споредно, углавном кад сељаци почну да прете да ће због тих монопола камионима за Београд пред Владу, и тад покушавају да буду медијатори у решавању питања.

Upozoravam da ova kapa tajanstveno prenosi misli Miroljuba Petrovica i podriva nas forum! :)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

После малинара, чини се да ће на ред доћи несрећни купинари. Тренутне цене које се помињу су смешне. Док су малинари прошле године задовољно трљали рукама, није их било превише брига за њихову браћу "по јагодичастом воћу" који су имали среће ако су успели да продају купину за 30-40 динара по килограму. Цена је била и 20 динара, откуп је заустављан више пута, а не тако давно, само пар година уназад, бивала је и цена од 140 дин/кг. Чујем да је сада изговор откупљивача да произвођачи треба да буду задовољни, јер је 40 динара дупло више од цене која је била најчешћа током прошле године, а то је 20 динара. За разлику од малине, са овом воћком сам више био у контакту, и морам рећи да ми се смучила још 2002. године у дедином купињаку. Цена је тада била 8 дин/кг. Руку на срце, и квалитет је био заиста лош те године. Купина без воде не може, мора се заливати бар на два дана, а када буду сушна и изразито топла лета, питање је колико и наводњавање помаже. Те године многи купињаци су покрчени, да би наредне године цена ишла до 80 динара по килограму, ако се добро сећам. Замислите положај сељака који су покрчили своје засаде.

 

Није овај народ џабе измислио пословицу: "Кад сви ваде, ти сади." Па, то само код нас може. Дакле, лутрија, како вам се заломи. Инстант решења овде не постоје. Мислим да је пре свега потребна љубав према ономе што радите, али и упорност(живци као конопци, стрпљење, јака воља и вера, а од нечега треба и да се живи). Искрено, стидим се, кад погледам генерације наших дедова, прадедова, који су радили земљу, а неупоредиво мање су мислили на исплативост. Брига тадашњег сељака је била да му њиве буду сређене, да се не чуди народ, што је честа изрека овде. И стварно, некако боли кад често пролазиш поред своје њиве коју си запустио и запарложио. Чим је парлог, то домаћинство се рачуна као пропало. У реду, за хлеба је било, и даће Бог, биће, али није ли овде и друга ствар у питању. Да ли се и тада оволико скидао кајмак? Е, то је питање.

Наставиће се...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Неко би рекао да је све до сада написано црно без белога, али ипак није баш све тако.

Последњих година цена јагода је више него стабилна, ове године је ишла до неких 180 динара, зависно од сорте. Посебно су са ценом добро прошли они произвођачи чија је јагода отишла на тржиште Русије. Ради се о јагоди роксани, која је изразито крупна, али и не неког нарочитог укуса по мени. Зенга зенгана која је ситнија, али неупоредиво слађа, скромније је плаћена, неких 120 динара. Рад са јагодама доноси набржи повраћај уложеног, али у њу се мора и највише уложити. Да не говоримо колико рада је потребно да би се се остварио максимални принос по хектару. Довољно је било да са терасе гледам комшије који су свакодневно у свом засаду. Овогодишњи род јагода је прилично смањен, јер је пролећни мраз узео велики данак. Они који су имали, куповали су фолије којима су штитили своје засаде, али говоримо о стотинама евра, чак и хиљадама.

Род вишања је преполовљен ове године, можда и више, али оне су биле изузетног квалитета. Моје најдраже воће, без обзира на цену. То је воће које ће увек родити бар нешто, без обзира на све услове, јер говоримо о дивљој биљци, која се не калеми. Мислим на облачинску вишњу, која се не калеми. Цена је ове године у неким местима ишла до 95 динара(углавном је отишла за 70-80 динара), што није лоше. И њена цена много варира, 2009. плаћала се 12 динара, цена је расла до 110 динара 2012.(више од 9 пута за 3 године!!!), онда је наредне две падала, да би 2014. била 40 динара, а од тада наизменично расте и пада. Када добро роди цена је око 50 динара, кад не роди добро, око 80 динара. Како год било, ово је воће које се чека до пуног рода бар 5,6 година, али за оне који не мисле да плаћају радну снагу за његово одржавање, доноси сваке године неки додатни приход за крпљење рупа у буџету.

Шљиве ове године готово да нема, бар не у топличком крају. Ако је некоме засад сачуван од мраза, може се надати лепој заради. И то је воћка чија цена варира у зависности од рода. 2002. њена цена је била 10 динара, што је тада била солидна цена, а 2013. исто толико. Е, сад упоредите динар 2002. и 2013. Нека просечна цена за стенлеј је 20-ак динара претходних година. Кад је лоша цена, раде казани, поготово за оне који су ракијски.

Када све ове податке човек види, може само да закључи да је у питању обична клацкалица. Народ крене да сади нешто што има добру цену, чим је лоша цена, вади се, и тако то иде у круг. Некад ми се чини као да хладњачари играју игру навлачења народа да засади, а после их ценом тотално деморалишу. Ко има могућност да добије финални производ, и има где да га пласира, тај је свој газда. И само упорни опстају. Што кажу за једног Лалу, сади човек арпаџик, кад је лоша цена, он губи, али догодине сади опет, опет изгуби, он опет сади, па поврати уложено. Ова земља има невероватне могућности да будемо познати по готовим пољопривредним производима, а не да од нас странци купују сировину, а онда нам продају да не кажем оно познато поређење. Само упорно!!! И но сикирики!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Проблем је што је пољопривреда неконтролисана, можеш да се шириш до бесвијести, мислим да је то велика грешка, нна такав начин се стварају велики произвођачи због којих неко ко жели да се бави пољоприврдом тешко може да започне посао, једино ако има велику лову да уложи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Evo ja sam bas danas cuo jos jednu pricu o ljudima koji su dosli iz grada u selo i pokrenuli poljoprivredu i biznis im cveta.

Inz. elektrotehnike i dipl. pravnik batalili grad, poveli zene i decu (bebe),  prodali u gradu sto imaju i kupili zemlju negde u selu kod Valjeva i pokrenuli proizvodnju.

Imaju pcele, proizvode med, mlec, maslinovo ulje (malo mi cudno kako to u Valjevu), imaju koze, proizvode mlecne proizvode i tako.

Preserecni su kaze moj dobro obavesteni izvor.

S druge strane ostali iz sela beze vristeci.

Ne znam sta da mislim :(

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Sasa Vojvoda Велике рибе гутају мале, али нека буде борба непрестана. Свако мора да се бори за своје место под сунцем. Најлакше је предати се. Наравно, лакше је онима са повећим капиталом, али нема предаје.

@Tumaralo. Све зависи од онога што се очекује, а зависи и од онога колико може да се уложи. Убеђен сам да може да се живи у селу, али има да се ради, и то много. Ми видимо мед и млеко, а колико је зноја проливено до тога, само ти људи знају. Углавном, ти људи су своје газде. Браво за њих! Само, хајде да причамо мало и о другој страни. Та деца треба да се школују, удаљен си од болнице, продавнице, свега онога без чега не можеш нормално да функционишеш. Треба комбиновати и једно и друго, наравно ако се може.

@florenntina Помиње се задругарство, али то захтева потпуну промену начина размишљења и контролисање свог ега. О капиталу који је потребан да би произвођачи правили неке веће хладњаче, не смем ни да мислим. Треба доћи до тржишта, а то значи да треба да будеш доста крупна риба у систему. Све је то тешко, а ту неслогу и немаштину лако користе буџе и кајмак се увелико скида.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Једно од решења је не производити само сировину и као такву ју продавати, него је прерађивати. Ракије, џемови, слатко,...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, БанеЛ рече

Погледајте причу овог упорног човека, а знамо га сви. :) Надам се да ће успети!

 

Vau super je lik, nisam znao :) Fala na linku

p.s. Jedino se ne slacem sa "drzava pomaze ali nedovoljno" (premda sam kaze da sve sam finansira od svog kesa). Treba vise da se okanu dole nasi seljaci drzave, mnogo vise novca ce na kraju moci da naprave bez ikakve veze sa tim krvopijama.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг инфо
      Ево 15 година заједно са браћом свештеницима учествујем активно у готово свим важним догађајима, сусретима, посјетама, саборима…. Никада ово није била тема, чак ни у шали. Зашто?     – не постоји ни један црквени разлог, ни потреба, ни жеља за овако нечим.   – када би Црква тек тако мијењала своја устројства, називе и учења, повлађујући партијским интересима (било које партије, а камо ли оне на чијем челу су атеисти и антитеисти) она би одавно изгубила смисао.   На територији Црне Горе постоји и постојаће само једна канонска Црква – Српска Православна Црква, препозната, поштована и призната од свих других помјесних православних Цркава, са којима чини Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.   Вјековима остајући вјерна Светом Сави, наша Митрополија је једина светосавска епархија која има 8 вјекова непрекинуту везу са Пећким Патријарсима. Зато титула црногорских митрополита краси и дио егзарх (чувар) трона Пећкога. Трудом и подвигом нашег Митрополита Амфилохија мисија СПЦ у ЦГ је позната у цијелом православљу, зато су наше светиње посјећивали и носили одавде највеличансвеније утиске сви православни поглавари,често нам говорећи како се на нашим саборима и у нашим светињама осјећају као у рају!   Црква у ЦГ је доживјела прави Васкрс, обновљени храмови, манастири, саграђени нови, народ се вратио Богу….. То значи да овдашња Црква има пуноћу благодати и силе Божије. Разбијати то, зарад неких националистичких разлога је лудост. Црква нити ствара нити укуда нације. У Цркви се не постаје ни Србин, ни Црногорац, ни Рис ни Грк. У Цркви се постаје Хришћанин!!!     Српска Православна Црква, као што то није ни једна помјесне православна црква, никада није била црква само једне нације, само једне државе, а још мање само једне партије. Она у својим њедрима прима све, без разлике на нацију, партију, године и сталеж. Није ли то резултат свих истраживања гдје грађани имају убедљиво највише повјерења у СПЦ, и то у времену најжешће пропаганде и напада?   Овакви памфлети се појављују искључиво као вид политичког притиска како би се у бићу цркве створили сумње, смутње и раздори. Како би се под тим притиском Црква, њени свештеници и епископи стално некоме правдали, доказивали и како би се од тих активности константно правили бомбастични наслови и вијести, а све то да се Црква представи за оно што она није. Но, Црква је овдје била и биће – стуб и тврђава истине!! (свиђело се то некоме или не).   Потрудимо се сви заједно да тако и остане. Зато, градимо, а не рушимо, волимо, а не мрзимо, узрастајмо и спасавајмо се а не срљајмо у пропаст зарад ситних интереса. Вјерујмо Цркви, једни другима и Бог ће помоћи. Све ово можемо само у Христу који нам снагу даје!!!       Извор: Ин4с
    • By Поуке.орг инфо
      Ево 15 година заједно са браћом свештеницима учествујем активно у готово свим важним догађајима, сусретима, посјетама, саборима…. Никада ово није била тема, чак ни у шали. Зашто?     – не постоји ни један црквени разлог, ни потреба, ни жеља за овако нечим.   – када би Црква тек тако мијењала своја устројства, називе и учења, повлађујући партијским интересима (било које партије, а камо ли оне на чијем челу су атеисти и антитеисти) она би одавно изгубила смисао.   На територији Црне Горе постоји и постојаће само једна канонска Црква – Српска Православна Црква, препозната, поштована и призната од свих других помјесних православних Цркава, са којима чини Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.   Вјековима остајући вјерна Светом Сави, наша Митрополија је једина светосавска епархија која има 8 вјекова непрекинуту везу са Пећким Патријарсима. Зато титула црногорских митрополита краси и дио егзарх (чувар) трона Пећкога. Трудом и подвигом нашег Митрополита Амфилохија мисија СПЦ у ЦГ је позната у цијелом православљу, зато су наше светиње посјећивали и носили одавде највеличансвеније утиске сви православни поглавари,често нам говорећи како се на нашим саборима и у нашим светињама осјећају као у рају!   Црква у ЦГ је доживјела прави Васкрс, обновљени храмови, манастири, саграђени нови, народ се вратио Богу….. То значи да овдашња Црква има пуноћу благодати и силе Божије. Разбијати то, зарад неких националистичких разлога је лудост. Црква нити ствара нити укуда нације. У Цркви се не постаје ни Србин, ни Црногорац, ни Рис ни Грк. У Цркви се постаје Хришћанин!!!     Српска Православна Црква, као што то није ни једна помјесне православна црква, никада није била црква само једне нације, само једне државе, а још мање само једне партије. Она у својим њедрима прима све, без разлике на нацију, партију, године и сталеж. Није ли то резултат свих истраживања гдје грађани имају убедљиво највише повјерења у СПЦ, и то у времену најжешће пропаганде и напада?   Овакви памфлети се појављују искључиво као вид политичког притиска како би се у бићу цркве створили сумње, смутње и раздори. Како би се под тим притиском Црква, њени свештеници и епископи стално некоме правдали, доказивали и како би се од тих активности константно правили бомбастични наслови и вијести, а све то да се Црква представи за оно што она није. Но, Црква је овдје била и биће – стуб и тврђава истине!! (свиђело се то некоме или не).   Потрудимо се сви заједно да тако и остане. Зато, градимо, а не рушимо, волимо, а не мрзимо, узрастајмо и спасавајмо се а не срљајмо у пропаст зарад ситних интереса. Вјерујмо Цркви, једни другима и Бог ће помоћи. Све ово можемо само у Христу који нам снагу даје!!!       Извор: Ин4с
      View full Странице
    • By Поуке.орг - инфо
      Са званичне интернет странице Информативне службе Епархије бачке доносимо текст Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја: Свето Причешће - извор здравља или извор болести?

          ЕПИСКОП БАЧКИ ДР ИРИНЕЈ: СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ – ИЗВОР ЗДРАВЉА ИЛИ ИЗВОР БОЛЕСТИ? /pdf/
    • By Поуке.орг - инфо
      “Стварање цркве на основу припадности државне или било које друге припадности је безумље и већег није било у овдашњој историји. А чим се неко отуђи од Цркве, чим се обезбожи, онда све мијења, мијења и главу и нацију, и тако то бива свуда у свијету”, оцијенио је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.     Владика је данас на празник Светог Јована Богослова, љубљеног Христовог ученика, поводом храмовне славе служио Свету архијерејску литургију у Цркви Светог апостола и еванђелисте Јована у Побрђу,  Доњи Грбаљ, и помен оцу Мому Кривокапићу.   “И међу вама Бокељима има оних који се сада одричу да нијесу Срби, да нијесу православни, који хоће своју цркву. Коју своју Цркву? Гдје је то било у историји да безбожник ствара цркву! То само може у овој безумној, избезумљеној данашњој Црној Гори. Безбожник да ствара своју цркву! То је ђавоља црква, то није Божија Црква. Овај народ је припадао, без обзира како се звао: Бокељ или Брђанин или Црногорац, једној светој саборној апостолској Цркви Христовој, која се зове и звала се кроз вјекове Српска црква, нарочито од времена Светога Саве.”   Објаснио је да име Цркве није битно већ да је битно да је она једна Божија Христова Црква, као и то да њу не може стварати било ко зато што је њу створио сами Бог и људи који су се крстили у име Оца и Сина и Духа Светога кроз вјекове:   “Нажалост, данас у овој нашој никада несрећнијој Црној Гори, они који су обоготворили Броза и Стаљина, повели братоубилачки рат 1941, па наставили до данас да воде то братоубилаштво, клањали се Титу и партији, сада проглашавају Црну Гору и своју нацију за Бога и хоће Цркву да претворе у своје божанство”, рекао је Митрополит.   Запитао се како могу атесити да знају шта је и ко је Црква јер кад би то знали онда би, како је казао, знали да се ова Српска црква, која се данас зове СПЦ, тако зове и у Француској, гдје има Француза који јој припадају, затим у Шпанији итд.   “Нико њих не тјера да буду Срби, нити су они то тражили, него да буду припадници једне свете саборне и апостолске Цркве. Ја јесам и Србин, и јесам и Црногорац, и моји су преци немањићку Морачу припојили 1820. године Црној Гори. Јесам и Црногорац, али сам, прије свега, оно што су били сви моји преци. Шта треба да радим, да се одрекнем ђеда, предака!? Како то може да буде?!”   С друге стране, како је истакао, он не поистовјећује Цркву са српством, истичући да су истински прави Срби они који су крштени, миропомазани, они који се причешћују Тијелом и Крвљу Христовом. Запитавши се колико је оних Срба који су при Цркви, који су се вратили Цркви, Митрополит је подсјетио да су Срби у 20. вијеку били носиоци безбожништва.   Истичући да је и Инк јер има своју браћу, кумове који су Инки у Перуу, владика је нагласио да је најбитније да припадамо једној светој саборној апостолској Цркви Христовој а национално нек се осјећа ко како хоће по мјесту гдје живи.   Посебно је нагласио да ови кумровачки ђаци, васпитани у безбожништву, који сада хоће да стварају неку Црну Гору, хоће и храмове Краљевине Црне Горе која је била крштена јер су је створили црногорски митрополити који су сви били Срби.   “Они су створили Црну Гору крштену, миропомазану, која се причешћивала, а не Црну Гору Јосипа Броза и онога што су урадили Фрањо Јосиф и тај његов каплар на Ловћену. Монтенегрини хоће Броза и тај каплар сада диригује овдје. Све што раде је у том духу каплара Фрања Јосифа. Прво су срушили Цркву Св. Петра на Ловћену и починили најстрашнији злочин и сада комите лудују по Ловћену а Његош је тамо утамничен.”   Из те срушене ловћенске цркве никло је 19 таквих цркава у свијету и гради се још јер, како је казао валдика, оно што је Божије је неуништиво и ова “Господа би требала да схвате да се тиме не гради будућност Црне Горе већ се разарају њени темељи”.   “Разара се вјера истинска и права кроз њихов покушај да створе своју некаву аутокефалну цркву. Дај Боже да то схвате и ови које је вријеме избацило на површину да буду на власти у Црној Гори, да не воде ову Црну Гору у бестрагију, у пропаст. Разорили су утробу Ловћена, те свете планине, ухапсили Светог Ловћенског Тајновидца и није чудо што мене воде на суд и што су сада ухапсили и нашега владику Јоаникија. Таква им је беспамет, непамет. Они мисле на тим лажима и обманама, духу братоубиства и богоубиства, да стварају будућност Црне Горе а на томе се никада ништа није створило што је истинско и право. Зато је битно да се враћамо Светом Јовану Богослову и свима онима који су наслиједили њега да свједоче Христа Бога.”   Архиепископ цетињски је изразио наду да ће црногорска власт да се отријезни од брозоморе, најопакијег вируса који је харао Боком и Брдима и Црном Гором, вируса безбожништва.   “А чим је безбожништво, онда је одрицање од себе и од свога бића, имена и језика и од свога народа”, закључио је  Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Поуке.орг - инфо
      „У савременој култури се, као и у свим културама кроз историју, поставља проблем човековог идентитета као основни проблем. Али с обзиром на силну човекову технолошку моћ, тај проблем се данас намеће као проблем опстанка света. Веома мали број људи је данас довољан да доведе у питање тај опстанак. А мисија Цркве је, од њене појаве у свету па до данас, била и остаје да човека учини свесним његовог идентитета“. Жарко Видовић.      Крхко је знање, живот је кратак, али не смемо поверовати да живот може, а да не буде чудо“, овим речима је Емир Кустурица отпочео своје обраћање у Андрић Граду говорећи о Петеру Хандкеу. „Истина, да је Петер Хандке добио Нобелову награду најбоље потврђује идеју како никада не треба признати независно Kосово. Ово предавање би могло да почне и да се заврши на овој реченици. Не због тога што нама не преостаје ништа боље него да ишчекујемо чуда, него зато што је разум конформиста и издајник и лакше га је корумпирати. Разум чини све против чуда, а осећања, иако могу да буду заведена, ређе издају и тек преко њих препознајемо дубоко значење непоновљивог догађаја, али и свог постојања. Чуда остају изван алгоритама преко којих упадамо у паукову мрежу коју плету пионири вештачке интелигенције, замку компјутерског загрљаја који нас води у непознати простор који симболише сужавање свести, где су на понуди милиони података, али како време одмиче, постајемо лењи за ту прегршт.“    Своје излагање, Кустурица је завршио следећом реченицом: У чуда пре свега треба веровати и тако отворити простор и време да нам се она дешавају. Колоквијално говорећи, човек је склон да повезује „чуда“ са одређеним догађајем који није лако, (природно) објаснити. Људи мимо контекста Вере, кажу да је чудо исход догађаја изазван од стране више силе, тј. догађај који се не може објаснити науком. За децу, чудо је сретан крај, изненадно решење наизглед нерешиве ситуације. У светлу хришћанске теологије, Бог је чудотворац. Чудо је Божији дар, догађај који је сам по себи добар и делује тако да нам духовно буде боље.   Не заборавимо да је христијанизација започета чудом, а када се Бог, Друго Лице Свете Тројице, Господ Исус Христос, уселио у утробу Свесвете Девојке Марије и родио као човек. О том јединственом догађају у историји људског спасења, црквени песник славослови: „Прашни Адам најпре причесник благодатног надахнућа беше, па лукавством змијиним поданик пропасти поста, но знамо да се ради њега Реч саобрази људима.   Дјево, Ти пређе границе смртних бића родивши превечну Реч Која изволе да прође кроз Тебе, запечаћени Кивот, о несагориви Кивоте и Купино. Ти, Бог мира, посла нам Ангела Великога Савета Твојега да нас мироше, и к светлости богопознања нас упућује. Где се много разбуја грех, Ти пружи неописиву благодат, па сви постасмо наследници Вишње светлости.“   Сва четири јеванђелиста говоре о великом броју чуда која је учинио Христос, а како би помогао прашним Адамима и поданицима пропасти. И нама је данас потребна помоћ како бисмо превазишли закон природе и логику ума, како бисмо се уверили да оболели од разних вируса заиста могу да оздраве, слепи да прогледају, гладни да буду нахрањени, а мртви да васкрсну. Не заборавимо да је сам Христос учинио највеће чудо када је Својим Васкрсењем победио смрт. Заиста, вером у Христа све је могуће.   Највеће чудо које се дешава у нашим животима јесте чудо покајања. Данас нам је чудо покајања најпотребније. Неприлика је (изненада) задесила човечанство. Налазимо се пред загонетком која од човечанства захтева разрешења на многим пољима. Научном, медицинском, друштвеном, духовном… Вирус који нас је опколио, запретио је човечанству и покренуо човека данашњице на несвакидашњу борбу. Невидљиви непријатељ подстиче човека да постави необично, али смело питање, тј. да одгонетне ребус: свет и оно што се налази „изанад“ света.   Свети Јован Лествичник пише да је много веће чудо покајати се него васкрсавати мртве. Свако ко буде исцељен пре или касније, умире. Све које је Христос васкрсао из мртвих поново су умрли. Међутим, душа која је поробљена грехом може патити далеко дуже од тела. Зато што душа без кајања, пати кроз вечност, а покајана душа се у вечности радује. Тело умире, али свака покајана душа љубављу и милошћу Божијом добија дар бесмртног живота. Јер плата греха је смрт, али дар Божији је вечни живот у Христу Исусу, нашем Господу (Рим. 6, 23). За оне који би прихватили Христов позив на спасење кроз покајање, сам Господ нам даје Духа Светога који делује у нама и подсећа шта треба да чинимо (Јн. 16, 7-11), како би надаље у нама испунили своју добру сврху (Фил. 2, 13).   Оно што Господ очекује од нас јесте да живимо васкрснуто одвојени од греха, као људи у љубави, са надом, радошћу и светлошћу у нашим душама. Да живимо пре него што умремо, како не бисмо вечно умрли када склопимо очи. Не заборавимо, доколица уводи човека у предсобље греха, а грех је (не) избежна опасност у животу. Оно што је најважније, јесте како ћемо да одговоримо на своје животне (по)грешке? У ово време пандемије, а када можда имамо највише времена за себе и за своје душе, јесте прави тренутак да смогнемо снаге и опростимо себи и ближњима кроз покајање. Само на овај начин можемо да променимо свет око нас и нашу будућност. Да ли ће Ковид 19 да отвори наш вид, чудесним покајањем или духовном хибернацијом?   ХРИСТОС ВАСКРСЕ!   Протођакон др Дамјан С. Божић   *Уреднички уводник за 1275. Број "Православља" - новина Српске Патријаршије, 1. Мај 2020. Лета Господњег. 

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...