Jump to content
Милан Ракић

Храбри Краљевски авијатичар који није хтео да се преда фашистичком окупатору!

Оцени ову тему

Recommended Posts

Јуче смо се подсетили на Божидара Бошка Петровића, нашег јединог ваздушног аса. Пре 80 година је погинуо у Шпанији. Пре тога је оборио неколико фашистичких летелица. 

Та породица Петровић је поред Бошка, резервног пилота ЈКВ, дала и Брану, пилота ловца учесника Априлског рата и Владету, пилота хидропланца, који жив није хтео да се преда, те је са неколицином својих људи након Априлског "слома", прелетео у Египат. Ово је прича о њему...

Пре 76 година из Боке је кренула интересантна ратна епопеја једног од најхрабријих југословенских хидроавијатичара

iz-svakodnevnice-Abukirske-eskadrile-3_r

Корпулентан и нервозан човјек у запрљаном летачком комбинезону са ознакама неке стране армије, привукао је својим чудним изгледом 18. априла 1941 године у центру Атине, пажњу грчке војне полиције. Други свјетски рат је био у пуном јеку, а у току напад Сила Осовине на Југославију и Грчку. Колоне њемачких тенкова већ су биле продрле дубоко ка Атини, а авиони су свакодневно су нападали луке по Егеју. Ратно стање одражавало се и правим хаосом на улицама Атине, али су у свом том метежу грчки безбједњаци примијетили сумњивца у летачком комбинезону и одмах га ухапсили мислећи да се ради о њемачком шпијуну. Послије два сата проведена иза решетака, из затвора је уз извињење, пуштен југословенски поморски официр – пилот хидроавијатичар, поручник бојног брода I класе Владета Петровић. Он је у Грчку стигао дан раније у необичним околностима – предводећи групу од седам хидроплана типа „Дорниер До-22“, југословенског Поморског ваздухопловства (ПВ), са којима су Петровић и његови официри и подофицири из Друге хидропланске групе (ХГ) ПВ, одлучили да након губитка домовине, крену из Боке Которске у неизвјесност и на Медитерану наставе борбу против Сила Осовине…

Суморна, облачна зора 16. априла 1941 године осванула је над Боком. У освит капитулације Краљевине Југославије у кратком Априлском рату, у заливу је владала пометња и резигнација. Бројне јединице југословенске војске управо су примиле депешу Владе у Београду да је склопљено примирје са Њемачком, Италијом, Мађарском и Бугарском чије су снаге 6. априла 1941 напале Југославију. Након десетодневних борби са вишеструко надмоћнијим нападачима, земља је доживјела војнички слом, склопљено је примирје, а војсци наређено да прекине непријатељства.

У редовима југословенске војске ипак, била је доста оних који се нису мирили са поразом и којима част им није дозволила да се предају чак ни у тој, чинило се, потпуно безизлазној ситуацији. Попут јапанских самураја који до краја остају вјерни свом бушидоу – кодексу части – ни двојица младих поморских официра, Милан Спасић и Сергеј Машера нису пристали на пораз и предају. У зору 17. априла, док су италијанске трупе са Ловћена и из правца Будве већ улазиле у Боку, њих двојица су, пркосно жртвујући своје животе, у ваздух дигли један од најмодернијих југословенских ратних бродова – разарач „Загреб“ да брод не би пао у руке непријатеља. Ноћ раније из Боке је испловила и подморница „Небојша“ и упутила се ка Грчкој да се придружи Енглезима и настави рат са силама Тројног пакта. Исто су учинили и торпедни чамци „Дурмитор“ и „Кајмакчалан“. Организационо најкомплеснији био је међутим, одлазак цијеле 20. хидропланске ескадриле, којој се придружило још неколико авиона из других ескадрила, а иза којег је стајао један од најхрабријих и најспособнијих југословенских авијатичара, Владета Петровић.

Из свакодневице Абукирске ескадриле

Из свакодневице Абукирске ескадриле

„Шеснаестог априла 1941. године у 5 часова, седам хидроплана у групи, затутњали су у подножњу старца Ловћена, подигли своје главе у суморно праскозорје облачног дана, запаравши по посљедњи пут бијелу бразду на површини „Невјесте Јадрана“ и полетјевши у…. неизвјесност.“– записао је у свом ратном дневнику Петровић. Тако је почела једна од најинтересантнијих епизода када су у питању наши људи у Другом свјетском рату, прича познатија као сторија о Абукирској ескадрили.

Владета Петровић као поручник фрегате

Владета Петровић као поручник фрегате

Владета Л. Петровић рођен је 18. априла 1905 године у Шапцу. Завршио је 1928. Поморску војну академију у Дубровнику и произведен је у чин поручника корвете чиме је постао официр. Потом у Сплиту завршава прво хидроизвиђачку, а онда и школу за хидропилота. Врхунац своје ваздухопловне обуке Петровић је достигао 1938. када је завршио елитну Ловачку школу Ратног ваздухопловства у Земуну и добио звање пилота-ловца. Љубављу према авионима „заразио“ је и своја два млађа брата – Брану који је постао пилот-ловац Ваздухопловства Краљевине Југославије и Бошка који је као велики комуниста, отишао као добровољац у Шпанију где је на страни републиканаца, учествовао у Шпанском грађанском рату. Летећи на ловцима типа „поликарпов И-15“, Бошко Петровић је оборио седам авиона фашистичких снага, чиме је постао први југословенски пилот-ас. Бошко Петровић погинуо је у ваздушном дуелу 18. априла 1937 код Вила Нуева Дел Кањеде у Шпанији.

Каријера Владете Петровића остала је везана за хидроплане у Поморском ваздухопловству КрМЈ, гђе је од 1938 године обављао дужност команданта Друге ХГ са базом у Кумбору. Овде се Владета жени својом великом љубави, лијепом Тивћанком Маријом Фажо са којом ускоро добија и двије кћерке. Јединица којом је командовао била је наоружана са, у то доба, једним од најбољих хидроплана на свијету, чувеним њемачким „Дорниер-ом До-22“.

Владета Петровиц врси смотру припадника Абукирске ексадриле у Египту

Владета Петровић врши смотру припадника Абукирске ексадриле у Египту

Друга ХГ је у освит напада на Југославију 6. априла 1941. из Кумбора дислоцирана на ратне положаје код Ораховца у Боки Которској. Задатак њене 20. ескадриле било је тзв. далеко извиђање јужног дијела јадранског војишта на коме су се и одигравале главне борбене активности с обзиром на близину база италијанске војске у Италији и Албанији. Након што су без тежих посљедица претрпјели неколико њемачко-италијанских ваздушних напада на Боку 6. априла, хидроплани јединице под командом Владете Петровића већ 7. априла кренули су на прве задатке – извиђање вода на правцу Бока- Мљет и Бока –Улцињ, те око јужнодалматинских отока, а касније и главне италијанске базе на јужном Јадрану – луке Бриндизи. Услиједила су бомбардовања италијанских бродова, напади на Драч и извиђања Барија, Бриндизија и Отранта. Један од најризичнијих задатака Априлског рата обавио је Владета Петровић лично који је на захтјев команде да утврди одакле долазе италијански авиони који нападају Боку – из Албанији или Италије, са хидропланом „307“ 14.априла на висини од 5 хиљада метара изнад Будве, примијетио пет италијанских ловаца „фиат Г-50“ и неопажено их пратио 5 минута, утрдивши да они држе југозападни курс и враћају се на аеродроме у Италији.

До добијања наредбе о обустављању непријатељстава, авиони Друге ХГ, обавили су пет борбених мисија бомбардовања бродова и лука непријатеља, те 16 мисија далеког извиђања и фотографисања италијанске и албанске обале и јужног Јадрана.

Хидроплани Абукирске ескадриле

Хидроплани Абукирске ескадриле

Неколико дана прије саме капитулације, Петровић је, забринут због лошег стања на фронту наредио збор свог особља Друге ХГ.

„Изложио сам им отворено ситуацију на ратишту. Ми стојимо пред дилемом: да се повучемо у Грчку, где још ратују енглеске трупе и да се њима прикључимо настављајући бробу из слободе, или да постанемо робови у њемачким концентрационим логорима. Као посаде за повлачење примам само добровољце, док остале, који имају нарочите личне разлоге за останак, разријешавам дате заклетве.“– записао је 10. априла Петровић у свом дневнику. Припреме за одлазак из Југославије су поодмакле, а у ноћи 15. априла Петровић и сарадници посјетили су енглеског аташеа, пуковника Макдоналда који се са особљем затекао у Перасту. Од њега је су добили кључне податке колико су непријатељске јединице удаљене од Боке и обећање да ће преко британске војске, грчким јединицама на Крфу и у Патрасу најавити долазак југословенских хидроплана.

Petrovic-sa-jugoslovensmkim-vazduhoplovcima-u-Egiptu_resize

Петровић са југословенсмким ваздухопловцима у Египту

„Питање колико је непријатељ удаљен од Боке је било од кључне важности зато што сам био пред дилемом: ако се повучем са групом у Грчку сувише рано – оде глава покривена срамом војног бјегунца, ако се пак не повучем на вријеме – заробљеништво!“– пише о тим тренуцима Петровић који је у зору 16. априла из Боке полетио на челу групе од седам исправних хидроплана са 20 чланова посаде. Летећи у врло тешким условима, кроз олују и густе облаке, касније тог дана су стигли на Крф, па у Патрас. У међувремену, придружила су им се још три југословенска хидроплана, па је ескадрила „нарасла“ на 10 авиона и 27 авијатичара. Послије много перипетија, укупно 8 борбено способних југословенских хидроплана типа „До-22“ стигли су 22. априла око подне у залив Абукир у Египту, близу Александрије. Неколико дана касније придружио им се и хидроплан „313“ чиме је 2. ХГ прелетом од преко 2 хиљаде километара, успјешно окончала повлачење из Југославије и поновно била спремна за наставак ратовања, овај пут против још опаснијег и моћнијег противника – чувеног њемачког „Африка корпуса“ и његовог легендарног команданта – „Пустињске лисице“, фелдмаршала Ервина Ромела.

kapetan-korvete-Vladeta-Petrovic-1_resize

Капетан корвете Владета Петровић

У Египту је 20. хидропланска ескадрила, једина југословенска војна јединица која се организовано повукла из окупиране земље и није своју ратну заставу спустила пред Силама Осовине, званично ушла у састав британског РАФ-а под новим службеним називом „No.2 Yugoslav Squadron“. Много познатији био је међутим њен незванични назив – Абукирска ескадрила. На пјешчаној обали залива уређена је привремена база, а већ 7. маја из луке Александрија креће на први ратни задатак – извиђање Средоземног мора на удаљености од 200 миља од обале на линији Порт Саид – Марса Матрух. Упоран у одлуци да његова јединица настави дејства, Петровић је игнорисао два наређења која је током маја примио од избјегличке југословенске Владе. Тражено је да преда хидроплане Енглезима и да се са својим људима упути у Јордан. Својеглави и храбри Петровић је хладно игнориосао обје депеше иако је прву потписао предсједник Владе, генерал Душан Симовић, а другу и сам југословенски краљ Петар Други Карађорђевић.

„Да сам извршио та наређења, читав план о наставку борбе против нацизма би пропао, а особље јединице би са правом било проглашено непокореним, али неком врстом бјегунаца из домовине.“– објаснио је он разлоге зашто је радије наставио да се директно бори на фронту источног Средоземља и сјеверне Африке, где је однос снага тада био 2:1 у корист Њемаца.

„Енглеска је била једина брана и нада Савезника у спашавању еропске цивилизације. За No.2 Yugoslav Squadron је било питање части да Енглеску у томе помогне свим својим снагама, ма како незнатна била та снага и моћ.“– стоји у Петровићевом дневнику. Тиватски зет на челу Абукирске ескадриле у наредних годину дана је са својим авијатичарима редовно вршио извиђања Средоземног мора, садејствовао са британском флотом, испраћао конвоје бродова који су упловљавали у Александрију, водио борбу против непријатељских подморница, тражио и спашавао из мора посаде оборених британских авиона или потопљених бродова. При томе је Абукирска ескадрила извршила укупно 912 ратних задатака провевши у ваздуху 1.760 сати. Наши авијатичари претрпјели су и губитке па је тако у инциденту са британским бродом који је погрешно идентификовао наш хидроплан „307“ као њемачки авион и запуцао на њега, 22. децембра 1941 авион је оштећен, а наредник Јово Кикановић из Кртола код Тивта, тешко је рањен. Другог фебруара 1942. године, на плажу 40 километара западно од Александрије, под њемачким мецима, срушио се југословенски хидроплан „157“ типа „Рогожарски СИМ-14“а у њему су погинули су наредници Шишмун Пишпек и Каменко Петровић, док јепоручник фрегате Болеслав Ивковић једва преживио са тешким повредама.

jedan-od-hidroplana-Abukirske-eskadrile-u-Egiptu_resize

Један од хидроплана Абукирске ескадриле у Египту

Абукирска ескадрила је одлично вршила добијене задатке за што је у неколико наврата и званично похваљивана од британске команде, али и од челништва комплетног РАФ-а на Средњем Истоку. Самог Владету Петровића Британци су одликовали Златним крилима РАФ-а. Један од њених подвига било је и налажење 26. јуна 1941, малог гуменог сплава са 4 преживјела британска авијатичара, око 190 километара од обале. Након што су Њемци оборили њихов бомбардер, њих четворицу безуспјешно су пет дана непрекидно тражили сви расположиви бродови британске Средоземне флоте и бројни енглески авиони, али их је нашао југословенски хидроплан са пилотом Ладиславом Зобунџијом. И то не једном, већ два пута у мање од 24 сата јер им први пут Забунџија није могао помоћи, а сутрадан се вратио по њих и бацио им из ваздуха пакете са храном и водом и остао кружити над њима, док је други југословенски хидроплан у помоћ довео оближње британске ратне бродове. На жалост, за три од четири британска летача у сплаву, било је касно, јер су се током ноћи, у делиријуму због вишедневне жеђи, бацили у море. Једини преживјели спашен и након што је отпуштен из болнице у којој се опорављао, одмах је дошао базу Абукирске ескадриле да се лично захвали својим спасиоцима.

Абукирска ескадрила је 22. априла 1942. извршила своје посљедњи задатак јер је њено особље због сумње у лојалност према избјегличкој Влади у Лондону, интернирано. Касније су Владета и његови летачи добровољно постали британски пјешадинци, а Петровић је у септембру 1942. именован за официра за тренажу југословенског летачког особља у No.2 Aircraft Delivery Unit – јединици за прелетање и испоруку нових борбених авиона на фронт. Од септембра 1943. до краја рата Владета је службовао у ваздухопловним школама у Родезији и Јужној Африци након чега је одбио понуду Енглеза да остане у њиховој војсци и вратио се у Југославију.

У домовини је „крила окачио о клин“ јер за њега као краљевског официра, није било мјеста у Ратном ваздухопловству комунистичке државе. Неколико је година радио као физикалац у Београду, да би на позив једног свог ратног друга из Африке, 1949. дошао на Ловран и запослио се у тамошњој школи где је предајући математику, физику и техничко васпитање, остао до пензије.

kapetan-korvete-Vladeta-Petrovic-2_resize

Немирни животни дух авантуристе, пилота, патриоте и официра од части, Владете Петровића, заувијек се смирио 7. јуна 1984 у Ловрану.

Међу ријеком људи за коју се не памти да је до тада неког од мјештана испратила до гробља, била су и тројица интересантних људи – униформисани генерал ЈНА – комадант Ријечке војне области који се у име социјалистичке војске и државе говором дошао званично опростити од преминулог краљевског официра, као и двојица осамдесетогодишњака у отменим одијелима који су донијели највећи од свих вијенаца. На њему је стајао натпис „Нашем комаданту – последњи поздрав -Абукирска ескадрила“.

Синиша ЛУКОВИЋ

Boka-News-Logo600x200.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

Какве приче... ово три Холивуда не могу да смисле...

kapetan-korvete-Vladeta-Petrovic-1_resiz

Много личи на мог деду Ратка, који је имао исто невероватну животну причу - и хвала Богу и његовој изузетној мудрости успео да преживи - али су наравно комунисти после рата целу фамилију малтретирали деценијама. Ето подсети ме. Исте црте лица, исти овај благи поглед.

Господ да их утеши у Царству Небеском!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Grizzly Adams рече

Какве приче... ово три Холивуда не могу да смисле...

kapetan-korvete-Vladeta-Petrovic-1_resiz

Много личи на мог деду Ратка, који је имао исто невероватну животну причу - и хвала Богу и његовој изузетној мудрости успео да преживи - али су наравно комунисти после рата целу фамилију малтретирали деценијама. Ето подсети ме. Исте црте лица, исти овај благи поглед.

Господ да их утеши у Царству Небеском!

Амин!

Прикупљам материјал за текст о Брани, трећем брату. Владета је био хидропланац, а Брана ловац. Оба у Априлском рату. А да је преживео, њима раме уз раме би стао и покојни Бошко. Он је једини наш (признати) ваздушни ас (преко 5 победа). У Шпанском грађанском рату. Пис`о сам пре неку годину, а јуче била 80 облетница смрти... И његова прича је "за филма"...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је данас, 13. децембра 2019. године, Свету Архијерејску Литургију у Дворској капели Св. Андрeja Првозваног, поводом крсне славе Краљевског дома Карађорђевића. Свјатјејшем су саслуживали протојереји – ставрофори Бранко Митровић и Божо Бакајлић, протођакон Дамјан Божић и ђакон Владимир Руменић.   Светој Архијерејској Литургији молитвено су присуствовали Преосвећени Епископ шабачки Г. Лаврентије, Преосвећени Епископ шумадијски Г. Јован, Преосвећени Епископ милешевски Г. Атанасије, Преосвећени Епископ будимљанско – никшићки Г. Јоаникије и Викарни Епископ мохачки Г. Исихије и више свештеника АЕМ, директор Канцеларије Владе Републике Србије за односе са црквама и верским заједницама Милета Радојевић, професори Факултета и културни послeници. Светој Литургији је присуствао и представник Београдске Надбискупије.   По причешћу Свјатјејши је у својој беседи честитао славу Краљевском дому, рекавши том приликом да „ми верујемо и следимо Господу нашем. Јер као што није оставио оце наше, ако будемо верни Господу неће оставити ни нас.“   Након Свете Архијерејске Литургије Његова Светост Патријарх Г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ шабачки Г. Лаврентије пресекли су славски колач са Њиховим Краљевским Височанствима принцом Александром и принцезом Катарином.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог Андреја Првозваног у Кутима – Зеленика поводом славе овога храма.   Звучни запис беседе   У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је Свети апостол Андреј, као и апостол Павле, проповиједао Господа и по Азији и по Палестини.   „А послије тога стизао је и до данашњега Кијева. По предању, он је први свједочио Христа Господа у Кијеву, а послије њега Свети равноапостолни Владимир, кијевски рууски владар. Он је примио вјеру хришћанску и он је крстио сав народ свој у Дњепру. Тамо су Руси древни постали хришћани. То се десило, дакле, благодарећи Светом апостолу Андреју“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.   Додао је да је и апостол Андреј пострадао, као што су пострадали и остали ученици Христови, као и сам Господ.   „И Андреј је разапет. Није сматрао себе достојним да буде разапет као Христос, него је тражио да га наопако разапну. Тај његов крст се и данас чува, као и његове мошти и његова лобања у Патрасу. Свети апостол Андреј Првозвани – велики учитељ Цркве Христове и апостол Христов“, рекао је он.   Казао је да се, као и са првим ученицима, тако са Црквом Христовом догађа кроз вјекове, до наших времена.   „Ево видите и данас, овдје код нас они безбожници који су дошли послије Другога свјетског рата, настављају своје дјело и данас, гоне Цркву Христову. Хтјели би да јој пресуде, па доносе неке своје лажне законе, безбожне законе, чак и горе законе од оних које су донијели стаљинисти и титоисти, који су убијали и Бога као небеског Оца, а и своје родитеље. Богоубице су постајали братоубице – то увијек бива правило“, казао је он.   Владика Амфилохије је рекао да једино што још није опљачкано у Црној Гори јесте Црква Христова.   „Она је васкрсла, иако су рачунали да је уништена 1945. године. Једнога од тих бивших комуниста су питали: Што ви нијесте четрдесет и пете стварали своју цркву, ову што сад хоћете да стварате? А он им је одговорио: Ми смо рачунали да Цркве више никада неће бити“, рекао је Владика Амфилохије.   Подсјетио је да је тада, на крају Другог свјетског рата на правди Бога убијен Митрополит црногорски Јоаникије са преко 120 најбољих свештеника.   „Да не говоримо колико је народа тада побијено и прогнано и колико је народа одбијено од Цркве Божје и остало некрштено“, подсјетио је Владика.   Нагласио је да данашњи безбожнице мисле да је власт нешто вјечно.   „Заборављају да ничија није до зоре горела, као што је то народ добро рекао. Свака власт је привремена, а само је Божја власт свевремена“, поручио је Митрополит Амфилохије.   Након причешћа вјерних, око храма је прошла славска литија са читањем Јеванђеља, а онда је благосиљан славски колач и одслужен помен проти Саву Накићеновићу и још дванаесторици свештеника Накићеновића.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг инфо,
      У емисији "Међу нама" на ТВ НОВА С, Владо Георгијев говори да планета Земља није округла
      Погледајте
      https://youtu.be/y3R0ugoKUV0?t=341 
    • Од Логос,
      Прва препорука Влади Црне горе од стране Венецијанске комисије у вези са Предлогом Закона о слободи вјероисповијести јесте да је Влада дужна да успостави инклузивни, јавни, транспарентни и институционални дијалог са, прије свега субјектима вјерске слободе, а онда и са представницима цивилног сектора и правним експертима, представницима струке и науке и другим заинтересованим субјектима, казао је Телевизији Будва координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић.     У емисији „Дијалог“ ове телевизије он је рекао да онога што се у цивилизованим европским државама подразумијева под јавним, транспарентним и институционалним дијалогом државе са црквама и вјерским заједницама код нас није било. „Не можемо да један разговор или сусрет, који ја иначе поздрављам, између митрополита и премијера, који се догодио 24. септембра на митрополитов захтјев, окарактеришемо као дијалог о Предлогу Закона, нити, пак, сусрет који смо са потпредсједником Владе Зораном Пажином, министром Зенком и са још неколико њихових сарадника имали 26. новембра у Митрополији на њихов предлог“, казао је он.   Додао је да га је изјава потпредсједника Владе Зорана Пажина након утврђивања текста Предлога овога закона од стране Владе како Митрополија није жељела дијалог о препорукама Венецијанске комисије подсјетила на ријечи блаженопочившег Патријарха Павла да је од лажи гора само полуистина.   „То је једна брутална манипулација, јер није изречена истина до краја. Тог 26. новембра потпредсједник Владе и министар правде Пажин, са министром Зенком и другим сарадницима дошао је у Митрополију и, наравно, ми смо се одазвали. Митрополит Амфилохије је још у јулу мјесецу званично обавијестио премијера да је Митрополија спремна за дијалог, да Митрополија подржава дијалог, да захтијева дијалог и одређен је састав представника Митрополије и Епархије будимљанско-никшићке за тај дијалог. Пажин је тога дана тражио да све буде затворено за јавност. Мој је утисак је да се на тај начин бјежи од аргументације Митрополије и Епархије будимљанско-никшићке“, казао је отац Џомић.   По његовим ријечима, Пажин је на том састанку условљавао разговор искључиво на препоруке Венецијанске комисије. „А препоруке Венецијанске комисије су упућене Влади, а не нама. Дакле, те препоруке је тражила Влада, добила их је од Венецијанске комисије и она је надлежна да их инплементира. Ми смо рекли да можемо да причамо и о томе како мислимо да то треба да се инплементира, али да, међутим, то није једино питање које је важно у овом случају, јер свако ко иоле зна право, зна да се Венецијанска комисија изјашњава о неусаглашености или усаглашености одредби Предлога Закона са међународно-правним актима. Шта ћемо са неусаглашеношћу Предлога Закона са Уставом Црне Горе, шта ћемо са бројним другим питањима. И, наравно, поменули смо питање, не као услов него као један став, да ми, кад већ третирају питање црквене имовине у Црној Гори, желимо да се отвори дијалог и о реституцији и обештећењу за ону црквену имовину која је одузета од стране комунистичког режима после Другог свјетског рата“, објаснио је он.   Прота Џомић је нагласио да је Пажин суштинска питања важна за ову тему, попут питања статуса црквене имовине, питања вјеронауке у школама, правног убијања правних субјеката цркава и вјерских заједница које имају стечени правни субјективитет, прогласио за политичка питања. „Врло му је јасно речено да то нису политичка питања, да су то правна питања и да ми не можемо да прихватимо да су она политичка. Јер, то значи да она зависе од воље или једне партије, или двије партије, или пет партија, или једне власти. То је питање људских права“, прецизирао је отац Велибор.   На новинарско питање да ли је у иновираном Предлогу Закона избрисана ставка о ретроативној примјену права, отац Велибор је одговорио да није. „То је суштинска одредба овог текста. Ово је, заправо, једна таква вјешта игра иза које, без сумње, стоји господин Пажин, а њен циљ је да се међународној јавности замажу очи тиме што ће, рецимо, грађанину дати право да он сам вјерује у шта год хоће. То, наравно, нико и не доводи у питање. Онда су омогућили да тзв. нове вјерске заједнице са три члана добијају правни субјективитет у Црној Гори. А с друге стране, све оно што је било историјско биће Црне Горе, што јесте њена вјерска и историјска слика, што јесте социолошка чињеница данашње структуре становништва да имамо апсолутну већину православних хришћана, да имамо као вјерске мањине, али опет са значајном традиционалношћу, припаднике Исламске заједнице и Римокатоличке цркве – ту су једноставно уперили Закон само против Митрополије црногорско-приморске и осталих еапархија Српске православне цркве“, рекао је он.   Казао је да су Владини законописци људи који су научили Марксову дефиницију права да је право израз воље владајуће класе. „А данас је класа промијењена партијом или лидером или не знам каквим другим субјектом“, мишљења је он.   Отац Џомић је објаснио да је интенција била да ненадлежни орган прави попис вјерских објеката, да ту листу доставе Управи за катастар и да они то линеарно препишу на државу, без икаквих поступака. „Венецијанска комисија им је стриктно наложила да то не могу да буду ад хок поступци, при чему имате закон против једне Цркве, имате одредбе које су усмјерене само на Митрополију, имате јавне изјаве највиших функционера који су то бјелодано потврдили. Сада су, директно кршећи уставно начело да се не може два пута одлучивати по правоснажно окончаној ствари, прекршили уставну забрану ретроактивне примјене права и они сад намјеравају да поново воде већ правоснажно окончане управне поступке“, казао је координатор Правног савјета Митрополије.   Казао је да је најбруталнија лаж мантра која се понавља у црногорским медијима да су објекти Митрополије „уписани на Београдску патријаршију“. „Такође су спиновали како је то чињено фамозних деведесетих, као да ова Влада није била деведесетих. Суштина је у томе што Црна Гора, нажалост, није Швајцарска. И она није имала уређен катастар непокретности као што га данас има и у том једном законитом поступку, када је та Влада примјењивала тај закон који је донијела и који сада важи, сви субјекти, па и Митрополија и Римокатоличка црква и Исламска заједница су на исти начин и у истом поступку, јавном и врло познатом поступку, уписивали са решењима која су доносили ти државни органи. Може данас неко да у то сумња, свако има право да сумња у свашта. Али, једини пут и начин јесте суд. Ако су толико сигурни да је црквена имовима, коју и даље зову црквеном, а кажу да је била државна, била државна – изволите, господо, имате судове ове државе, спремите ту тако моћну аргументацију и документацију којом располажете, па на суд своје државе“, поручио је отац Велибор Џомић.   Упозорио је да, уколико буде усвојен у облику који је Влада предложила, овакав закон о слободи вјероисповијести може да остави озбиљне последице на друштво и на унутарправославном и на међуконфесионалном нивоу.   „Право да вам кажем, јако сам забринут за све ово што се ради, због начина на који се ради знајући менталитет овдашњих људи, колико мала искра може да заискри. Ми ћемо са своје стране све учинити да на један цивилизован начин, као што ћемо то урадити и 21. децембра у Никшићу на црквено-народном сабору, уз благослов моштију Светога Василија Острошког, искажемо свој протест. Да виде Влада и да виде чланови законодавног дома да је глас народа глас Божји“, закључио је протојереј-ставрофор Велибор Џомић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Благодарећи Радију Светигора, доносимо звучни запис обраћања Његовог Преосвештенства Епископа Митрополије аустралијско-новозеландске Г. Силуана, поводом катастрофалних пожара који букте у НЈВ.   Звучни запис обраћања   Извор: Радио Светигора

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...