Jump to content

Храбри Краљевски авијатичар који није хтео да се преда фашистичком окупатору!

Оцени ову тему


Препоручена порука

Јуче смо се подсетили на Божидара Бошка Петровића, нашег јединог ваздушног аса. Пре 80 година је погинуо у Шпанији. Пре тога је оборио неколико фашистичких летелица. 

Та породица Петровић је поред Бошка, резервног пилота ЈКВ, дала и Брану, пилота ловца учесника Априлског рата и Владету, пилота хидропланца, који жив није хтео да се преда, те је са неколицином својих људи након Априлског "слома", прелетео у Египат. Ово је прича о њему...

Пре 76 година из Боке је кренула интересантна ратна епопеја једног од најхрабријих југословенских хидроавијатичара

iz-svakodnevnice-Abukirske-eskadrile-3_r

Корпулентан и нервозан човјек у запрљаном летачком комбинезону са ознакама неке стране армије, привукао је својим чудним изгледом 18. априла 1941 године у центру Атине, пажњу грчке војне полиције. Други свјетски рат је био у пуном јеку, а у току напад Сила Осовине на Југославију и Грчку. Колоне њемачких тенкова већ су биле продрле дубоко ка Атини, а авиони су свакодневно су нападали луке по Егеју. Ратно стање одражавало се и правим хаосом на улицама Атине, али су у свом том метежу грчки безбједњаци примијетили сумњивца у летачком комбинезону и одмах га ухапсили мислећи да се ради о њемачком шпијуну. Послије два сата проведена иза решетака, из затвора је уз извињење, пуштен југословенски поморски официр – пилот хидроавијатичар, поручник бојног брода I класе Владета Петровић. Он је у Грчку стигао дан раније у необичним околностима – предводећи групу од седам хидроплана типа „Дорниер До-22“, југословенског Поморског ваздухопловства (ПВ), са којима су Петровић и његови официри и подофицири из Друге хидропланске групе (ХГ) ПВ, одлучили да након губитка домовине, крену из Боке Которске у неизвјесност и на Медитерану наставе борбу против Сила Осовине…

Суморна, облачна зора 16. априла 1941 године осванула је над Боком. У освит капитулације Краљевине Југославије у кратком Априлском рату, у заливу је владала пометња и резигнација. Бројне јединице југословенске војске управо су примиле депешу Владе у Београду да је склопљено примирје са Њемачком, Италијом, Мађарском и Бугарском чије су снаге 6. априла 1941 напале Југославију. Након десетодневних борби са вишеструко надмоћнијим нападачима, земља је доживјела војнички слом, склопљено је примирје, а војсци наређено да прекине непријатељства.

У редовима југословенске војске ипак, била је доста оних који се нису мирили са поразом и којима част им није дозволила да се предају чак ни у тој, чинило се, потпуно безизлазној ситуацији. Попут јапанских самураја који до краја остају вјерни свом бушидоу – кодексу части – ни двојица младих поморских официра, Милан Спасић и Сергеј Машера нису пристали на пораз и предају. У зору 17. априла, док су италијанске трупе са Ловћена и из правца Будве већ улазиле у Боку, њих двојица су, пркосно жртвујући своје животе, у ваздух дигли један од најмодернијих југословенских ратних бродова – разарач „Загреб“ да брод не би пао у руке непријатеља. Ноћ раније из Боке је испловила и подморница „Небојша“ и упутила се ка Грчкој да се придружи Енглезима и настави рат са силама Тројног пакта. Исто су учинили и торпедни чамци „Дурмитор“ и „Кајмакчалан“. Организационо најкомплеснији био је међутим, одлазак цијеле 20. хидропланске ескадриле, којој се придружило још неколико авиона из других ескадрила, а иза којег је стајао један од најхрабријих и најспособнијих југословенских авијатичара, Владета Петровић.

Из свакодневице Абукирске ескадриле

Из свакодневице Абукирске ескадриле

„Шеснаестог априла 1941. године у 5 часова, седам хидроплана у групи, затутњали су у подножњу старца Ловћена, подигли своје главе у суморно праскозорје облачног дана, запаравши по посљедњи пут бијелу бразду на површини „Невјесте Јадрана“ и полетјевши у…. неизвјесност.“– записао је у свом ратном дневнику Петровић. Тако је почела једна од најинтересантнијих епизода када су у питању наши људи у Другом свјетском рату, прича познатија као сторија о Абукирској ескадрили.

Владета Петровић као поручник фрегате

Владета Петровић као поручник фрегате

Владета Л. Петровић рођен је 18. априла 1905 године у Шапцу. Завршио је 1928. Поморску војну академију у Дубровнику и произведен је у чин поручника корвете чиме је постао официр. Потом у Сплиту завршава прво хидроизвиђачку, а онда и школу за хидропилота. Врхунац своје ваздухопловне обуке Петровић је достигао 1938. када је завршио елитну Ловачку школу Ратног ваздухопловства у Земуну и добио звање пилота-ловца. Љубављу према авионима „заразио“ је и своја два млађа брата – Брану који је постао пилот-ловац Ваздухопловства Краљевине Југославије и Бошка који је као велики комуниста, отишао као добровољац у Шпанију где је на страни републиканаца, учествовао у Шпанском грађанском рату. Летећи на ловцима типа „поликарпов И-15“, Бошко Петровић је оборио седам авиона фашистичких снага, чиме је постао први југословенски пилот-ас. Бошко Петровић погинуо је у ваздушном дуелу 18. априла 1937 код Вила Нуева Дел Кањеде у Шпанији.

Каријера Владете Петровића остала је везана за хидроплане у Поморском ваздухопловству КрМЈ, гђе је од 1938 године обављао дужност команданта Друге ХГ са базом у Кумбору. Овде се Владета жени својом великом љубави, лијепом Тивћанком Маријом Фажо са којом ускоро добија и двије кћерке. Јединица којом је командовао била је наоружана са, у то доба, једним од најбољих хидроплана на свијету, чувеним њемачким „Дорниер-ом До-22“.

Владета Петровиц врси смотру припадника Абукирске ексадриле у Египту

Владета Петровић врши смотру припадника Абукирске ексадриле у Египту

Друга ХГ је у освит напада на Југославију 6. априла 1941. из Кумбора дислоцирана на ратне положаје код Ораховца у Боки Которској. Задатак њене 20. ескадриле било је тзв. далеко извиђање јужног дијела јадранског војишта на коме су се и одигравале главне борбене активности с обзиром на близину база италијанске војске у Италији и Албанији. Након што су без тежих посљедица претрпјели неколико њемачко-италијанских ваздушних напада на Боку 6. априла, хидроплани јединице под командом Владете Петровића већ 7. априла кренули су на прве задатке – извиђање вода на правцу Бока- Мљет и Бока –Улцињ, те око јужнодалматинских отока, а касније и главне италијанске базе на јужном Јадрану – луке Бриндизи. Услиједила су бомбардовања италијанских бродова, напади на Драч и извиђања Барија, Бриндизија и Отранта. Један од најризичнијих задатака Априлског рата обавио је Владета Петровић лично који је на захтјев команде да утврди одакле долазе италијански авиони који нападају Боку – из Албанији или Италије, са хидропланом „307“ 14.априла на висини од 5 хиљада метара изнад Будве, примијетио пет италијанских ловаца „фиат Г-50“ и неопажено их пратио 5 минута, утрдивши да они држе југозападни курс и враћају се на аеродроме у Италији.

До добијања наредбе о обустављању непријатељстава, авиони Друге ХГ, обавили су пет борбених мисија бомбардовања бродова и лука непријатеља, те 16 мисија далеког извиђања и фотографисања италијанске и албанске обале и јужног Јадрана.

Хидроплани Абукирске ескадриле

Хидроплани Абукирске ескадриле

Неколико дана прије саме капитулације, Петровић је, забринут због лошег стања на фронту наредио збор свог особља Друге ХГ.

„Изложио сам им отворено ситуацију на ратишту. Ми стојимо пред дилемом: да се повучемо у Грчку, где још ратују енглеске трупе и да се њима прикључимо настављајући бробу из слободе, или да постанемо робови у њемачким концентрационим логорима. Као посаде за повлачење примам само добровољце, док остале, који имају нарочите личне разлоге за останак, разријешавам дате заклетве.“– записао је 10. априла Петровић у свом дневнику. Припреме за одлазак из Југославије су поодмакле, а у ноћи 15. априла Петровић и сарадници посјетили су енглеског аташеа, пуковника Макдоналда који се са особљем затекао у Перасту. Од њега је су добили кључне податке колико су непријатељске јединице удаљене од Боке и обећање да ће преко британске војске, грчким јединицама на Крфу и у Патрасу најавити долазак југословенских хидроплана.

Petrovic-sa-jugoslovensmkim-vazduhoplovcima-u-Egiptu_resize

Петровић са југословенсмким ваздухопловцима у Египту

„Питање колико је непријатељ удаљен од Боке је било од кључне важности зато што сам био пред дилемом: ако се повучем са групом у Грчку сувише рано – оде глава покривена срамом војног бјегунца, ако се пак не повучем на вријеме – заробљеништво!“– пише о тим тренуцима Петровић који је у зору 16. априла из Боке полетио на челу групе од седам исправних хидроплана са 20 чланова посаде. Летећи у врло тешким условима, кроз олују и густе облаке, касније тог дана су стигли на Крф, па у Патрас. У међувремену, придружила су им се још три југословенска хидроплана, па је ескадрила „нарасла“ на 10 авиона и 27 авијатичара. Послије много перипетија, укупно 8 борбено способних југословенских хидроплана типа „До-22“ стигли су 22. априла око подне у залив Абукир у Египту, близу Александрије. Неколико дана касније придружио им се и хидроплан „313“ чиме је 2. ХГ прелетом од преко 2 хиљаде километара, успјешно окончала повлачење из Југославије и поновно била спремна за наставак ратовања, овај пут против још опаснијег и моћнијег противника – чувеног њемачког „Африка корпуса“ и његовог легендарног команданта – „Пустињске лисице“, фелдмаршала Ервина Ромела.

kapetan-korvete-Vladeta-Petrovic-1_resize

Капетан корвете Владета Петровић

У Египту је 20. хидропланска ескадрила, једина југословенска војна јединица која се организовано повукла из окупиране земље и није своју ратну заставу спустила пред Силама Осовине, званично ушла у састав британског РАФ-а под новим службеним називом „No.2 Yugoslav Squadron“. Много познатији био је међутим њен незванични назив – Абукирска ескадрила. На пјешчаној обали залива уређена је привремена база, а већ 7. маја из луке Александрија креће на први ратни задатак – извиђање Средоземног мора на удаљености од 200 миља од обале на линији Порт Саид – Марса Матрух. Упоран у одлуци да његова јединица настави дејства, Петровић је игнорисао два наређења која је током маја примио од избјегличке југословенске Владе. Тражено је да преда хидроплане Енглезима и да се са својим људима упути у Јордан. Својеглави и храбри Петровић је хладно игнориосао обје депеше иако је прву потписао предсједник Владе, генерал Душан Симовић, а другу и сам југословенски краљ Петар Други Карађорђевић.

„Да сам извршио та наређења, читав план о наставку борбе против нацизма би пропао, а особље јединице би са правом било проглашено непокореним, али неком врстом бјегунаца из домовине.“– објаснио је он разлоге зашто је радије наставио да се директно бори на фронту источног Средоземља и сјеверне Африке, где је однос снага тада био 2:1 у корист Њемаца.

„Енглеска је била једина брана и нада Савезника у спашавању еропске цивилизације. За No.2 Yugoslav Squadron је било питање части да Енглеску у томе помогне свим својим снагама, ма како незнатна била та снага и моћ.“– стоји у Петровићевом дневнику. Тиватски зет на челу Абукирске ескадриле у наредних годину дана је са својим авијатичарима редовно вршио извиђања Средоземног мора, садејствовао са британском флотом, испраћао конвоје бродова који су упловљавали у Александрију, водио борбу против непријатељских подморница, тражио и спашавао из мора посаде оборених британских авиона или потопљених бродова. При томе је Абукирска ескадрила извршила укупно 912 ратних задатака провевши у ваздуху 1.760 сати. Наши авијатичари претрпјели су и губитке па је тако у инциденту са британским бродом који је погрешно идентификовао наш хидроплан „307“ као њемачки авион и запуцао на њега, 22. децембра 1941 авион је оштећен, а наредник Јово Кикановић из Кртола код Тивта, тешко је рањен. Другог фебруара 1942. године, на плажу 40 километара западно од Александрије, под њемачким мецима, срушио се југословенски хидроплан „157“ типа „Рогожарски СИМ-14“а у њему су погинули су наредници Шишмун Пишпек и Каменко Петровић, док јепоручник фрегате Болеслав Ивковић једва преживио са тешким повредама.

jedan-od-hidroplana-Abukirske-eskadrile-u-Egiptu_resize

Један од хидроплана Абукирске ескадриле у Египту

Абукирска ескадрила је одлично вршила добијене задатке за што је у неколико наврата и званично похваљивана од британске команде, али и од челништва комплетног РАФ-а на Средњем Истоку. Самог Владету Петровића Британци су одликовали Златним крилима РАФ-а. Један од њених подвига било је и налажење 26. јуна 1941, малог гуменог сплава са 4 преживјела британска авијатичара, око 190 километара од обале. Након што су Њемци оборили њихов бомбардер, њих четворицу безуспјешно су пет дана непрекидно тражили сви расположиви бродови британске Средоземне флоте и бројни енглески авиони, али их је нашао југословенски хидроплан са пилотом Ладиславом Зобунџијом. И то не једном, већ два пута у мање од 24 сата јер им први пут Забунџија није могао помоћи, а сутрадан се вратио по њих и бацио им из ваздуха пакете са храном и водом и остао кружити над њима, док је други југословенски хидроплан у помоћ довео оближње британске ратне бродове. На жалост, за три од четири британска летача у сплаву, било је касно, јер су се током ноћи, у делиријуму због вишедневне жеђи, бацили у море. Једини преживјели спашен и након што је отпуштен из болнице у којој се опорављао, одмах је дошао базу Абукирске ескадриле да се лично захвали својим спасиоцима.

Абукирска ескадрила је 22. априла 1942. извршила своје посљедњи задатак јер је њено особље због сумње у лојалност према избјегличкој Влади у Лондону, интернирано. Касније су Владета и његови летачи добровољно постали британски пјешадинци, а Петровић је у септембру 1942. именован за официра за тренажу југословенског летачког особља у No.2 Aircraft Delivery Unit – јединици за прелетање и испоруку нових борбених авиона на фронт. Од септембра 1943. до краја рата Владета је службовао у ваздухопловним школама у Родезији и Јужној Африци након чега је одбио понуду Енглеза да остане у њиховој војсци и вратио се у Југославију.

У домовини је „крила окачио о клин“ јер за њега као краљевског официра, није било мјеста у Ратном ваздухопловству комунистичке државе. Неколико је година радио као физикалац у Београду, да би на позив једног свог ратног друга из Африке, 1949. дошао на Ловран и запослио се у тамошњој школи где је предајући математику, физику и техничко васпитање, остао до пензије.

kapetan-korvete-Vladeta-Petrovic-2_resize

Немирни животни дух авантуристе, пилота, патриоте и официра од части, Владете Петровића, заувијек се смирио 7. јуна 1984 у Ловрану.

Међу ријеком људи за коју се не памти да је до тада неког од мјештана испратила до гробља, била су и тројица интересантних људи – униформисани генерал ЈНА – комадант Ријечке војне области који се у име социјалистичке војске и државе говором дошао званично опростити од преминулог краљевског официра, као и двојица осамдесетогодишњака у отменим одијелима који су донијели највећи од свих вијенаца. На њему је стајао натпис „Нашем комаданту – последњи поздрав -Абукирска ескадрила“.

Синиша ЛУКОВИЋ

Boka-News-Logo600x200.png

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Какве приче... ово три Холивуда не могу да смисле...

kapetan-korvete-Vladeta-Petrovic-1_resiz

Много личи на мог деду Ратка, који је имао исто невероватну животну причу - и хвала Богу и његовој изузетној мудрости успео да преживи - али су наравно комунисти после рата целу фамилију малтретирали деценијама. Ето подсети ме. Исте црте лица, исти овај благи поглед.

Господ да их утеши у Царству Небеском!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 минута, Grizzly Adams рече

Какве приче... ово три Холивуда не могу да смисле...

kapetan-korvete-Vladeta-Petrovic-1_resiz

Много личи на мог деду Ратка, који је имао исто невероватну животну причу - и хвала Богу и његовој изузетној мудрости успео да преживи - али су наравно комунисти после рата целу фамилију малтретирали деценијама. Ето подсети ме. Исте црте лица, исти овај благи поглед.

Господ да их утеши у Царству Небеском!

Амин!

Прикупљам материјал за текст о Брани, трећем брату. Владета је био хидропланац, а Брана ловац. Оба у Априлском рату. А да је преживео, њима раме уз раме би стао и покојни Бошко. Он је једини наш (признати) ваздушни ас (преко 5 победа). У Шпанском грађанском рату. Пис`о сам пре неку годину, а јуче била 80 облетница смрти... И његова прича је "за филма"...

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 2. маја 2021. године, на Васкрс, свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Врачару.

       
      Патријарху су саслуживали архимандрити Серафим и Прокопије (Тајар), протојереји- ставрофори др Саво Јовић, проф. др Владимир Вукашиновић и проф. др Драган Протић, декан Православног богословског факултета протојереј проф. др Зоран Ранковић, протојереј Ненад Стефановић, јеромонах Сава (Бундало), протођакон Младен Ковачевић, ђакон Радомир Врућинић и ипођакони Владимир Јелић, Његош Стикић и Дејан Накић.
      Пред свето причешће Васкршњу посланицу Српске Православне Цркве верном народу прочитао је јеромонах Сава (Бундало).
      Након свете Литургије, патријарх Порфирије је честитао верницима Васкрс поздравом: „Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе!“ и том приликом указао на егзистенцијално значење које Васкрсење Христово има на живот:
      „Наша вера почива у речима тропара Васкрсења Христовог: „Христос Васкрсе из мртвих и онима у гробовима живот дарова“, и то  је вера која је обликовала нашу прошлост из које је израстао наш народ. То је вера којом живимо данас и то је вера којом ћемо живети до другог Христовог доласка“. Али веровати овим речима не значи само формално их изговарати, већ је неопходно провести их у живот. Да ове речи, које смо чули, буду заиста наш живот.
      Патријарх Порфирије је посебно напоменуо да се данас моли да се у срца наша усели Христова љубав, као и да онда, том љубављу, „ми загрлимо читав свет“.
      „Толико је око нас невоље, толико је око нас страдања, толико је потребно да будемо јединствени, да једни друге разумемо, да једни друге прихватамо“, а за тако нешто довољно је само да завиримо у сопствене породице. Какви су све то изазови и у каквим невољама и унутарњој духовној празнини се налази сваки појединац, а често и многе заједнице“, запитао се патријарх Порфирије указујући да је одсуство Васкрслог Христа у нашим срцима узрок таквом стању.
      Светој архијерејској Литургији присуствовали су надбискуп београдски мон. Станислав Хочевар и апостолски нунције монс. Лучано Суријани, председник Народне скупшитине Србије г. Ивица Дачић, министри у Влади Републике Србије,, заменик градоначелника Београда г. Горан Весић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Владимир Рогановић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Марко Николић и многоброни културни посланици, спортисти и јавне личности.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Иван Ивковић,
      Извор: https://youtu.be/-xjOSdMcdfQ
      Званична презентација: https://otelders.org
      Facebook: https://www.facebook.com/otelders
      Instagram: https://www.instagram.com/otelders
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ бачки др Иринеј: „Да није било јављања Господњега преко арханђела Гаврила светој Дјеви – као најчистијој и најсветијој у људскоме роду – не би било ни Цркве ни хришћанстава, ни присуства Божјега у нашем људском свету као Богочовека, као Бога Који је из љубави постао човек и спасао човека, сву творевину.”

      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у среду, 25. марта/7. априла 2021. године, на празник Благовести, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, архимандрит Леонтије (Француски), свештенство Епархије бачке и новосадски ђакони.
      Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да се у току Великог и Часног поста, у нашој припреми за највећи Празник, налази и данашњи празник Благовести: „Сви потоњи празници, којима Црква проповеда, односно саопштава радосну вест о догађајима спасења, сви су на тај начин нека врста продужених Благовести. Сви они извиру из овога догађаја и овога празника. Да није било јављања Господњега преко арханђела Гаврила светој Дјеви – као најчистијој и најсветијој у људскоме роду, од Адама и Еве па до краја историје, и зато управо изабраној и удостојеној да се преко ње, на чудесни и натприродни начин, роди Богочовек, Спаситељ света – не би било ни Цркве ни хришћанстава, ни присуства Божјега у нашем људском свету као Богочовека, као Бога Који је из љубави постао човек и спасао човека, сву творевину. Да није било њене чистоте и смерности, послушности вољи Божјој, такође се то не би остварило, али управо зато што је била Пресвета и Пречиста – то се десило. Управо та сарадња, та синергија воље Божје која жели да се сви људи спасу, у познање истине дођу и вечним животом живе, и спремности на учешће у том божанском Домостроју спасења од стране људскога рода, што је изражено кроз пристанак и послушност свете Дјеве, то је извор нашега спасења. Данашњи човек обично држи до себе, до своје воље, до својих потреба, и веома тешко може да схвати, чак и када је хришћанин, да је наша воља само тада добра, благословена и спасоносна, када се поклапа са вољом Божјом, а да је у сваком другом случају, када је противна вољи Божјој или када је далеко од воље Божје, она онда извор сваке наше несреће. Зато је веома важно да и ми, као правило свога живота, узмемо то, чак и у оваквом времену када кроз болести и заразе – то није први пут у историји, нажалост ни последњи – људи страдају, многи и умиру. Дакле, у том времену ова блага и радосна вест нам је насушна потреба и можемо је дубље осетити него у такозваним мирним временима.”
      Током свете Литургије, Епископ бачки др Иринеј је у чин презвитера рукоположио ђакона Николу Дувњака.
      Појао је хор Свети Јован Крститељ из Бачке Паланке, под уметничким руководством професора Снежане Жујић.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Драгана Милошевић,
      Свeштeник Жeљкo рaди у кoвид бoлници, a oткриo je штa му гoвoрe oбoлeли кoje сe бoрe зa живoт.
      Teшкo oбoлeли oд кoвидa, бeз свojих нajмилиjих, бeз рeчи утeхe, прeпуштeни сaми сeби и здрaвствeним рaдницимa, нeкaд нeсвeсни вeзaни зa крeвeт, интубирaни сa иглoм у руци, oкружeни aпaрaтимa и другим пaциjeнтимa, умиру сaми.
      Свeсни схвaтajу кoликo je здрaвљe битнo, мoждa и гдe су пoгрeшили, aли oнo штo им je прeкo пoтрeбнo je свaкaкo утeхa. Ниje лaкo. И вeрoвaтнo никoм тaкo нeштo пoжeлeли нe би...
      У тим тeшким трeнуцимa нeкo oд њих пoсeгнe зa вeрoм, aли кoмe дa сe пoвeри. Нa срeћу, вeћ нeкo врeмe у кoвид бoлници у Бaтajници рaди здрaвствeни рaдник Жeљкo Joвaнoвић, зaпoслeн у кaрдиoвaскулaрнoj хирургиjи у Клиничкoм цeнтру Србиje, aли збoг пoтрeбe пoслa прeбaчeн je нa нeкo врeмe нa прву линиjу фрoнтa прoтив кoрoнe.
      Кaжe, ништa чуднo. Чeстo њeгoвe кoлeгe пoпуњaвajу нa тaj нaчин кoвид бoлницe. Oнo штo je чуднo и лeпo je тo дa je Joвaнoвић истoврeмeнo и свeштeник eпaрхиje шумaдиjскe, a служи у Бaрajeву.
      У рaзгoвoру зa Курир oткривa дa je у бoлници здрaвствeни рaдник кojи дaje тeрaпиje и бринe o здрaвљу пaциjeнaтa, aли и свeштeник кojи бринe o њихoвoм духoвнoм здрaвљу.
      - Рaдим нa oдeљeњу интeзивнe нeгe. To je сликa људи пoрaжeних бoлeшћу, нeки и стaрoшћу... Бoрбa зa вaздух, чeстo вeзaни дa нe би нeсвeснo пoчупaли иглe и тубусe кojи их држe у живoту. Oкружeни тeшким бoлeсницимa. To je сусрeт сa тугoм и чeмeрoм. Бoг ми дaje снaгу дa приђeм свaкoм oд њих и дa их пoмилуjeм и кaжeм нeкoликo лeпих рeчи, чaк иaкo тo нe oсeтe и нe чуjу. Пoмoлим сe зa свaкoг oд њих, дaм им тeрaпиjу и тo je oнo штo мoгу - причa oтaц Жeљкo.
      Кaкo кaжe, нa њeгoвoм oдeљeњу имa и свeсних пaциjeнaтa, кojи мoгу дa причajу, тe им je дрaгo дa сa нeким пoрaзгoвaрajу, a буду joш срeћниjи нaкoн сaзнaњa дa je и свeштeник.
      - Кo у испoвeдaoници. Бoлeст примири чoвeкa. Причajу o свeму, aли нajвишe o свojим стрaхoвимa. A нajвeћи стрaх им je oд смрти. Зaштo тaкo, питaтe сe. Зaтo штo сe ти људи плaшe свojих грeхoвa. Плaшe сe судa бoжиjeг. Maлo кo oд њих тугуje зaтo штo oстaвљa кућу и oвoзeмaљскa блaгa, сaмo им je битнo дa сe испoвeдe и дa им дeцa буду дoбрo. Нeкaкo кaд сe суoчe сa смрћу нe мислe вишe o сeби и нe тугуjу тoликo зa oвим живoтoм - кaжe oтaц Жeљкo и дoдaje дa бoлeст oпoмeнe и дa мнoги дoђу дo сaзнaњa дa су трчaли стрaнпутицoм.
      Присeћajући сe jeднoг oд рaзгoвoрa, кaжe дa му чeстo пaциjeнти трaжe дa им oбjaсни штa су пoст, причeст и испoвeст, jeр тo дo сaдa никaдa нису урaдили, a зaпрaвo су у тoj бoлeсничкoj пoстeљи прeпуштeни сeби и Бoгу.
      - Jeднa жeнa ми je рeклa дa joj je жao кaкo je прoвeлa живoт. Mнoгo сe бoрилa и стицaлa мaтeриjaлнa дoбрa и дa je врлo мaлo билa с пoрoдицoм и приjaтeљимa. Кaкo je рeклa: "Живeлa сaм кao дa имaм двa џaкa живoтa. Jeдaн дa трoшим дa стeкнeм нeштo, a други дa уживaм у свojим плoдoвимa". Meђутим, кaкo je рeклa, дoк сe oкрeнулa живoт je прoшao... - присeћa сe oтaц Жeљкo и дoдaje дa су људимa, нaжaлoст, црквa и мaнaстири успутнa мeстa и мeстa нa кojимa oду туристички, a кaд oбoлe схвaтe дa тo ниje трeбaлo тaкo.
      Toгa пoстajу свeсни oни кojи сe бoрe зa вaздух. Oтaц Жeљкo кaжe дa гa мнoги пaциjeнти питajу кaд ћe кући, aли нaжaлoст нeки тo нe дoчeкajу.
      Блaгoслoв влaдикe Joвaнa
      Oтaц Жeљкo Joвaнoвић кaжe дa je зa рaзгoвoрe сa пaциjeнтимa трaжиo блaгoслoв влaдикe шумaдиjскoг Joвaнa и дa сe зajeднo oд пoчeткa пaндeмиje мoлe у свим црквaмa и мaнaстиримa.
      - Moлимo сe свaки дaн зa бoлeснe, aли и зa лeкaрскo oсoбљe, дa и њимa Бoг дa снaгу дa издржe и спaсу штo вишe живoтa - кaжe Joвaнoвић.
      - Teшкo je кaд дoђeм у смeну и сaзнaм дa je нeкo с ким сaм дo jучe причao прeминуo. Mнoгo je битнo дa схвaтимo дa кaд сe чoвeк пoбуни прoтив Бoгa oндa и прирoдa вишe нeћe дa му служи. Oнa сe пoбуни, нaилaзe пoплaвe, зeмљoтрeси, рaзнe бoлeсти... Jeр кaд пoглeдaмo зaтвoри су прeпуни, лудницe су пунe, бoлницe су пунe, a уђитe у црквe. Дa ли тaмo имa гужвe - питa oтaц Жeљкo и нa крajу нaглaшaвa дa нaрoд мoрa дa сe чувa и дa сe присeти кaд je пoслeдњи пут биo у цркви.
      Joвaнoвић кaжe дa нису сaмo пaциjeнти oни кojи трaжe рeчи утeхe oд њeгa вeћ дa тo чeстo трaжe и кoлeгe сa кojимa рaди у бoлници.
      - Чeстo умoрни, нa измaку снaгe, oкружeни чeмeрoм и jaдoм и oни нa нeки нaчин стрaдajу. Дoлaзe дoктoри, прoфeсoри, мeдицинскe сeстрe. Нe причaмo сaмo o бoлeсти нeгo o живoту уoпштe - кaжe нaш сaгoвoрник.
      Преузето: Kurir.rs/Jeлeнa Рaфaилoвић
      ДНЕВНЕ НОВИНЕ КУРИР: НИJE СMРT OНO ШTO ИХ НAJВИШE ПЛAШИ - Епархија Шумадијска
      WWW.EPARHIJA-SUMADIJSKA.ORG.RS Свeштeник Жeљкo рaди у кoвид бoлници, a oткриo je штa му гoвoрe oбoлeли кoje сe бoрe зa живoт. Teшкo oбoлeли oд кoвидa, бeз свojих нajмилиjих, бeз рeч...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пре него што је постао патријарх, владика Порфирије био је познат као духовник и игуман Ковиља. Обновио је опустели манастир, претворио га у духовни центар који је нашој цркви дао чак пет епископа. Ковиљ је чувен по доброј ракији која се одувек ту пекла. Спутњик открива тајну манастирске ракије - коју је пекао и нови патријарх српски.

      Дужности игумана светоархангелске обитељи ковиљског манастира партијарх Порфирије прихватио се 1990. и са њом остао све до 2014. године. Игуман духовне матице младих коју је патријарх подигао готово из пепела, данас је његов достојни наследник, епископ мохачки и викар епископа бачког, владика Исихије.
      Чим смо ушли у манастир, послужени смо кафом, али и чувеном ковиљском ракијом. Екипа Спутњика имала је част да проба посебну, зову је "игуманска шљива". Ракија је одлежала 12 година, а пићем нас је послужио лично владика, јер у Ковиљу нема беспотребних формалности.
       
      Манастирска ракија изоштрава чула
       
      Док пажљиво пробамо ракију која моментално изоштрава сва чула, епсикоп Исихије прича нам како је провео прве дане са патријархом Порфиријем, на његовој новој дужности у Београду, али и како се упознао са својим братом у Христу.
      Рођен у Москви, пратећи очеву каријеру дипломате, владика Исихије живео је у Кини, Мјанмару, Судану и Вашингтону. Студирао је психологију на Универзитету Колумбија и Филозофском факултету у Београду, а онда се 1991. године поново родио - патријарх Порфирије крстио га је у Ковиљу.
      "Долазећи као гост кад је основано братство, свим срцем сам заволео духовни живот, посебно монашки, а игуман, патријарх Порфирије, био је за мене узор, учитељ који ме је руководио у духовном животу, то је врло брзо израсло у жарку жељу да постанем члан овог братства", прича нам владика Исихије.
       
      Пет епископа и патријарх – из Ковиља
       
      Манастир Ковиљ је српској цркви дао чак пет епископа, а сада и патријарха. Није запамћено да је једно место дало толико, пре свега интелектуалаца, нових, младих људи у Цркви који су невероватном љубављу и енергијом подигли манастир из пепела.
      "Поред садашњег патријарха Порфирија, овде су у почетку још била четворица млађих људи који су већ били монаси, пред крај студија, владика Иринеј их је поставио да обнављају монаштво. Сви су они потоњи епископи наше Цркве, то су били владика Фотије, владика Андреј и блаженопочивши владика Јероним, који је био најмлађи", прича наш саговорник, пети ковиљски епископ, док шетамо кроз манастир.
      Он додаје да је реч о промислу Божијем, али да је уз њега, увек потребно и наше садејство, а братија је итекако одговорила на поверену мисију у опустелој светињи о којој је, пре него што су дошли, бринула једна породица из Ковиља.
      "Живели смо у старом конаку, требало је оспособити сваку келију, све је било јако оскудно, није било прихода, све је морало да се обезбеди. Живели смо врло скромно, имали неколико животињица које смо гајили, једну краву коју смо сами музли, башту коју смо узгајали".
      Молитва и рад подигли су све и вратили живот у манастир. Све послове тада, старац Порфирије, како су га као игумана звали, делио је са братијом, открива нам владика Исихије:
      "Музао је и краву и козу коју смо имали, заједно смо купили јаја од кокошки, трагали за њима. Обрађивали смо башту, све смо радили заједно", присећа се уз осмех.
       
      Мисија лечења од болести зависности
       
      Манастир је од 2004, на иницијативу данашњег патријарха Порфирија, у јединственој мисији лечења од болести зависности људи који су спас потражили у вери. Тада је настала прва заједница чувене "Земље живих", а данас их је четири, у Ченеју, Вилову, Сланкаменачким виноградима и Брајковцу.
      До почетка ове године , кроз лечилишта у којима су знања савремене медицине спојена са вековним православним духовним искуством, прошло је готово 4 хиљаде штићеника.
      "Програм траје 30 месеци, након тога углавном сви буду продуктивни чланови друштва. За нас је јако важно да буду и истинити верници, али не инсистирамо да постану православни хришћани, примамо све људе, атеисте и нехришћане. О млађим штићеницима све време брину искуснији, са њима су по цео дан, упућују их у правила рехабилитације. У заједници има доста мануелног рада, духовног рада, молитве, али и спорта", објашњава.
      У "Земљу живих" долазе и жене, када прођу програм рехабилитације, женске и мушке заједнице могу да се друже, па је тако захваљујући лечилишту већ склопљено неколико десетина бракова, "Земља живих" сада има и своју децу, што братију посебно радује.
       
      Производе хлеб, свеће, мед, сир…
       
      Сви учесници овог програма, али и монаси, раде на манастирском имању које се простире на чак хиљаду хектара.
      Ковиљ има своју пекару, израђује иконе, производи свеће, мед, сир и надалеко чувену ракију, која даје и главни приход манастиру.
      И враћамо се на почетак приче. Владика нам открива како је почела производња чувеног жестоког пића, а и у томе је велику улогу имао патријарх Порфирије.
      "Манастир је увек производио ракију, када смо дошли затекли смо и неке залихе, а ми смо кренули са једноставним малим казаном од 60 литара. Патријарх је у свему учестововао, долазио је и његов покојни отац, заједно су са братијом пекли ракију онако на прост, сељачки начин. Служили смо ту ракију, показало се да је добра, па смо је полако усавршавали и набавили већи казан", сећа се владика мохачки.
      У видео прилогу погледајте како је, уз велики рад и труд, ковиљска ракија постала бренд који обезбеђује новац за функционисање манастира, његовог огромног имања, али и лечење у "Земљи живих".
      Сазнајте и зашто се верује да је манастир Ковиљ основао први српски архиепископ, како је Свети Сава донео мир на ове просторе и зашто је важно што је његов наследник на трону управо ковиљски монах Порфирије.
       
      Извор: Спутњик
×
×
  • Креирај ново...