Jump to content

Милан Вукобратовић: МОРЕ И НЕБО

Оцени ову тему


Препоручена порука

Умро је сам, његовим стварима и успоменама из подморничарског и летачког живота изгубио се траг јер нико није био заинтересован да их сачува.

2-1.jpg

Ово је прича о Милану Вукобратовићу, који је умро сам, његовим стварима и успоменама из подморничарског и летачког живота изгубио се траг јер нико није био заинтересован да их сачува. Он није историјски позната личност, већ човек који је живео свој живот у одређеном историјском периоду дајући му свој допринос кроз догађаје у којима је учествовао, заједно са људима које је познавао и са којима је радио.

Милан Вукобратовић рођен је у Плочи-Грачац у Лици 19. октобра 1903. године од оца Спасоја и мајке Јеке, девојачко Тркуља. Према предању његови претци су се доселили у седамнаестом веку преко Хeрцеговине и Далмације, склањајући се од најезде Турака у Црној Гори. По Храбаку један његов предак, Иванко Вукобратовић био је барјактар Стојана Јанковића 1690. године и војевао је са њим против Турака по Равним Котарима.

Са сигурношћу се може утврдити да је ово насеље постојало пре доласка Турака у Лику 1527. године, али под именом Новаковићи и Новаци. Простор данашње Плоче насељен је првим становницима српске националности у време Ферхад паше Соколовића (1575—1577) у оквиру интензивнијег насељавања села у Личком пољу, која је извршена у периоду 1690—1692. године. Према списку српско – православних парохија у Карловачком Ђенералату од 1700. године се каже да у српско – православној епархији Радуч, којој је припојена и Плоча, има 120 кућа, са два пароха. Исте године објављен је податак према ком село Плоча и Кик заједно имају 40 домова. Плочани су дали и свој допринос у Првом светском рату, као српски добровољци. Многи се и не вратише, а они који су се вратили, дођоше са Карађорђевим знамењем и ордењем. Уочи самог Другог свјетског рата Плоча је имала: школу, цркву, жандармеријску станицу, два парна млина, три дућана, гостиону, три шустерске радње, двије ковачке радње, пекарску радњу и попову кућу. По подацима Митрополије Карловачке од 1905. године, село Плоча, са селима Мала Плоча и Кик, имала је политичку (управну) општину у Ловинцу. Српских домова је било 390, а Срба православне вере било је 3.019. Уочи Другог светског рата Плоча је била велико српско-православно село, са око 285 домаћинстава и око 1.700 становника.

3-1.jpg

Вукобратовићу су имали надимак Чочићи и славили су Ђурђевдан. Отац Спасоје 1905. године не успева да се исели у Америку јер је враћен по обављеном лекарском прегледу на коме је утврђено да има очну ману. По повратку одао се печалбарству по Европи. Миланов брат Лазо родио се 1909. године, у Другом светском рату бива заробљен и из заробљеништва се враћа 1945. године.Као капетан, пилот-ловац Ратног ваздухопловства и пробни пилот „Утве“ 1960. године гине у удесу приликом приказивања прототипа авиона за време Скопског сајма. Миланов отац решава се 1912. године на сеобу у Нову Градишку где проналази запослење као физички радник у електричној централи. Исте године Милан завршава своје осмогодишње школовање започето у Плочи. У Првом светском рату отац му није мобилисан, али се укључује у хуманитарни рад на збрињавању сиромашне српске деце у коме му и Милан помаже. Нова радост у кући, 1916. године рађа се сестра Анђа коју је животни пут много касније одвео до Чешке. Шпански грип 1917. године односи им мајку Јеку.

4-2.jpg

Распад Аустро-Угарске монархије доноси учестале нападе, паљевине, пљачке и убијања у граду од стране „зеленог кадра“ што је натерало становништво на самоодбрану. По смиривању ратних прилика настала је велика беспослица и млађи свет у групама почео је да одлази за Србију, трбухом за крухом.Са једном таквом групом пошао је и Милан Вукобратовић, стигао у Београд где се запослио као физички радник на истовару шлепова на десној обали Саве, срећан да је пронашао посао. На Земунском кеју среће се са ратним лађама.

5.png

… 1919. година – Једне недеље на Земунском кеју по први пут угледах ратне лађе-мониторе нанизане и везане уз обалу реке. Зачуђен и задивљен нисам приметио да ми је пришао морнарички официр Марко Гргић, поручник фрегате из Врањица код Сплита…“

У разговору се информисао о Милану и предложио му да се добровољно пријави за морнара и службу у морнарици тадашње војске. Пун одушевљења прихватио је понуду и сутрадан су се нашли на уговореном састанку.

…Следећег јутра опростих се са друговима на шлепу и нађох се са поручником који ме одведе пред команданта брода „Соча“. Потписах приступницу, обукоше ме у униформу америчког пешака са оним овијачама око ногу, дадоше ми морнарску капу са репићима са натписом „Ратна морнарица“ и ето мене слатководног морнара на Дунаву. Убрзо ми отац посла потребна лична и школска документа, примих моју прву плату по уговору и отпоче моје изучавање морнарског живота.

6-1.png

Речна флотила састојала се од пет монитора : „Саве“, „Драве“, „Мораве“, „Соче“ и „Вардара“ и малог патролног бродића. Неколико месеци био је уз нас и један савезнички брод „Lady Birth“ који нас је касније напустио и отпловио низ Дунав. „Соча“ на коју сам укрцан био је брод наоружан са два топа калибра 150 мм и шест митраљеза у покретним куполама, у оно време челична грдосија која је богами уливала респект посматрачу. Морнари већином добровољци од 16-18 година. Стари морнари Аустријанци и Чеси су се разишли…“

7.png

Милан 1920. године бива прекомандован у Команду морнарице где је примио дужност курира између Команде и Министарства војске и морнарице у Београду до 1921. године. За разлику од тадашњих модерних армија које су имале организоване оружане снаге у три вида, Југословенска војска делила се на Војску и Ратну морнарицу. Војску је чинила пешадија, артиљерија, коњица, инжињерија и ваздухопловство, и друге помоћне јединице. Имали су генералштабну, економску, техничку, санитетску, судску, свештеничку, ветеринарску и музичку струку, и специјалне јединице граничара и жандармерије.Те исте 1921. године изашао је конкурс за бродарску школу у Шибенику. Милан конкурише и опредељује се за радио-телеграфску струку. Примљен је на двогодишње школовање. Упоредо се уписао и похађао дописну школу Миљенка Видовића из Сарајева која је имала инзванредан тим професора.

…напорно сам радио по 8-10 сати дневно. Ретко сам користио оне изласке средом, суботом и недељом. Време је било драгоцено, али исплатило се ! 1923. године успешно заврших двогодишње моје стручно школовање, изађох са сведоџбом радиоте-леграфисте II класе и поднаредничким чином…“

8..png

Тек након Првог светског рата започело се са организовањем обавезног школовања подофицирског кадра у Подофицирским школама у новоствореној првој Југославији, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1918.-1929. године, односно Краљевини Југославији 1929.-1941.године. Школовање подофицира рода пешадије организовано је у Скопљу 1919. године, Београду и Сарајеву 1919. године и у Загребу 1920. године где су деловале „Пешадијске подофицирске школе“. Постојале су две „Подофицирске артиљеријске школе“ 1919. године у Крагујевцу и Љубљани које су 1924. године обједињене и премештене у Ћуприју. Школовање стручних подофицира у ратној морна-рици започело је у „Подофицирској школи морнарице“ која је основана 1922. године при „Морнарској команди у Шибенику“. Трајало је две године, након чега су подофицири упућивани на специјализације у одговарајуће стручне школе и матична заповедништва. Школа се од 1924. године звала „Бродарска подофицирска школа“, а од 1932. године „Стручна подофицирска школа“. Од 1928. године школовање је продужено на три године, а полазници су након две године упућивани на специјализацију, артиљеријску, бродарску, дисциплинско-административну, интендантску, минерску, радио-телеграфску, санитетску, сигналну и торпедну. Школовање питомаца за морнаричко-техничке по-дофицире изводило се од 1921. године у „Стројарској школи морнарице“, од 1922. године „Стројарска и електротехничка школа морнарице“, од 1928. године „Машинска школа морнарице“ и до 1928. године трајало је две, а од тада три године.

9..jpg

У тадашњој држави деловала је и „Поморско- ваздухопловна школа“ од 1924. до 1941. године, а школовање стручног летачког подофицирског кадра одвијало се у „Другој пилотској школи“ основаној 1921. године у Мостару која је 1937. године премештена у Краљево. У саставу „Команде ваздухопловних стручних школа“ у Петроварадину је 1926. године основана „Ваздухопловна подофицирска школа“ и пред Дуги светски рат премештена је у Сјетлину код Сарајева. Стручни подофицири за механичаре у летачким јединицама и ваздухопловним установама школовани су у „Ваздухопловној механичарској школи“, а од 1939. механичари су школовани у „Поморско-ваздухопловној школи.

10-2.jpg

По завршеном двогодишњем школовању за Милана наступа период праксе, самосталног рада на свим бродовима Ратне морнарице, миноловцима и торпиљеркама.Копненим и острвским извидничким станицама на острвима Шипану и Угљану, на морнаричким, поштанским и транзитним станицама у Дубровнику и Крку, великим радиостаницама у Боки Которској, у Клинцима и Новом Саду. Радио-телеграфисте Вукобратовића, Станковића, Главина и Барина 1925. године шаљу у Берлин у „Телефункен“ и „Сименс“ на обуку за рад на најновијим типовима радиостаница које смо добили од Немачке на рачун репарације. Вративши се у земљу распоређује се у „ИЗКУ“, Извидничку команду Ратне морнарице у Шибенику на рад у тамошњој радиостаници и телеграфским линијама са извидничким станицама.

…Исте године одржано је прво такмичење у брзини примања „на слух“. Добио сам као први, 125 слова у минути прелазну значку „Златно сидро са сребрном стрелом“. Касније се нисам такмичио због заузетости. Завршио сам 1927.-1928. године вишу стручну школу и изашао са чином вође радио-телеграфске гране и дипломом радио-телеграфисте I класе и дозволом рада на свим бродовима у земљи и иностранству, дате уз сагласност Министарства војске и морнарице, Главног генералштаба, Мини-старства саобраћаја и Министарства пошта и телеграфа…“

11-3.jpg

Наведену дозволу добио је касније од Дирекције поморског саобраћаја у Сплиту 25. маја 1931. годи- не, Д.п.с. Број 11171, Ред.Број 101, а исту је верификовала Лучка Капетанија I. Реда из Дубровника у којој је положио заклетву.

… 1929. године прекомандован сам у Тиват на матични брод за подморнице „Хвар“. Ту сам похађао курс за подморничаре…“

12-2.jpg

Милан Вукобратовић ( 1903 – 2002 )

Од Дубровачке пловидбе 1927. године откупљен је један трговачки брод који је одмах упућен у Арсенал у Тивту где је преграђен у брод матицу за подморнице под новим именом „Хвар“. Био је изграђен 1896. године у Великој Британији, бродоградилишту „Sir Jas. Laing Sons, Ltd“, Sounderland, као теретни брод под именом „Umtali“. Касније је добио име „Солун“ и за матичну луку имао је Дубровник. Имао је депласман од 3600 тона и брзину од 12 чворова. Није био наоружан.

13-2.jpg

…преуређен за боравак и коначиште подморничара. Имао је просторије и кабине за становање, дневни боравак, кухиње, трпезарије, читаоницу, библиотеку и амбуланту. Могао је да прими око триста људи. Официри као командно особље становали су на копну. Посаде су имале своје ногометне клубове, оркестар, драмску секцију. Сећам се да смо пред херцегновском публиком давали две једночинке од Пеције Петровића „У навиљцима“ и „Ми смо род“, богами успешно. Имали смо трчање у рану зору кроз лепи тиватски парк и то по три пута седмично. „Хвар“ нам је био прави дом коме смо се радо након напорних вежби и пловидби враћали…“

14.png

Велики прогрес у конструкцији и производњи подморница остварен је неколико година пре избијања Првог светског рата 1914. године када је у употреби широм света било око 400 подморница које су пловиле у 16 земаља. Готово половина ових подморница биле су француске и британске, али су то биле махом мале обалске подморнице испод 300 тона. Са друге стране Немци су градили веће подморнице способне да оперишу далеко од својих база, потиска 550-850 тона. То ће им омогућити да први пут у историји овакав тип брода употребе у блокади про-тивникове обале. На почетку рата Велика Британија имала је 71 подморницу у употреби и још 31 у фази градње, а Немачка 33 у употреби и још 28 у изградњи. Почетком 20. века Аустро-Угарска је сама радила на конструкцији својих подморница. Тако је у Пули 2. јула 1907. године започела изградњу прве подморнице SM U-1 која је у флотну листу уписана четири године касније, 15. априла 1911. године.

15.png

У рат Аустро-Угарска је ушла са 7 подморница. Марта 1915. године железничким композицијама у Пулу стижу делови малих обалских немачких подморница типа UB-1 и UC-2 која је служила за полагање мина. У пулском бродоградилишту су склапане и касније су кориштене за операције у Јадранском и Егејском мору, Дарданелима.У Јадранско море упловљавају и веће немачке подморнице које ће из Боке Которске деловати током читавог Првог светског рата у рејону Онтранта и даље према Средоземљу. Током рата Бока Которска постаће главна подморничка база на Јадрану. За време Првог светског рата подморница се показала први пут као изузетно ефикасно, како офанзивно, тако и дефанзивно оружје за вођење рата на мору и то ће утицати на многе државе да прошире постојећу или оснивају први пут нову флотилу подморница у својим ратим морнарицама. Међу тим земљама биће и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

16.png

У новоформираној Краљевини СХС није се поклањала велика пажња развоју Ратне Морнарице. Усвојени концепт развоја оружаних снага није поклањао превелику пажњу значају морнарице из разлога што су људи из државног и војног врха заступали конзервативно становиште да војска треба да води рат претежно на копну, а не на мору. Није се журило са успостављањем школског система у коме би се школовао будући кадар неопходан за морнарицу. У служби Краљевске Ратне Морнарице између 1919. и 1920. године примљено је укупно 156 поморских официра, 70 подофицира и 111 подофицира осталих специјалистичких служби који су пре тога служили у морнаричким јединицама Аустро-Угарске.

17-2.jpg

Средином двадесетих година стварају се предуслови за формирање озбиљних поморских снага са новоизграђеним модерним бродовима чија је улога према разматраним ратним плановима одбрана југословенске обале, али и средство за садејство са француским и британским снагама на Медитерану. Значајну улогу у односу државе према питању даљег развоја овог вида оружаних снага одиграла је организација „Јадранска стража“ која је окупљала све људе који су на било који начин могли допринети развоју поморске свести и традиције, обезбедити средства за финансирање обуке, школовања и набавке нових пловила и тако утицати на развој Ратне Морнарице.

18.png

Храбри“ и „Небојша“ у Newcastleu

Пројекат за заштиту обале на Јадрану усвојен је 1925. године и то је била основа за планирање и изградњу нове флоте. На основу њега Главни генералштаб и Команда морнарице 1. маја 1925. године износи предлог за изградњу флоте који је пред посланицима Народне Скупштине образложио министар војни, генерал Душан Трифуновић у марту 1926. године. Изгласан је десетогодишњи зајам и одобрена буџетска средства износила су око 700 милиона динара или 2.536.000 фунти стерлинга, од чега је 458.000 фунти стерлинга било намењено за куповину две подморнице.

19-2.jpg

Искусни подморнички официри Јанко Крсњави, Владимир Пфајфер, Мирослав Стурмбергер, Иван Улмански, Славомир Томић добијају задатак да формирају подморничарске јединице и оспособе људство које треба да прими прве бродове. Већ у јесен 1924. године на подморничарску обуку у вишу школу за торпедисте која се налазила у Тулону, Француској, шаљу се поручници Мирко Плајваз и Мартинец. Након завршетка школовања заменила их је друга група, а они су пребачени на курс подводне навигације у истој школи. То су била прва два подморничка официра које је произвела Југословенска Краљевска Морнарица. Крајем 1925. године стручну школу за подморничаре у Тулону завршила су још четири Југословенска официра. Након завршетка школовања сви су наставили практичну обуку пловећи неколико месеци на француским подморницама. Почетком 1926. године враћени су у Југославију.

20-1.png

Од почетка је постојала дилема дали подморнице купити у Француској или Великој Британији. Наши официри који су имали прилику да детаљније проуче француске подморнице имали су замерке на квалитет њихових дизел мотора, али су дали свој глас за набавку француских подморница под условом да се у њих уграде немачки мотори. Пресудна је била одлука тадашњег министра финансија Милана Стојадиновића да се подморнице купе у Великој Британији образлажући то чињеницом да су они дали повољније услове кредитирања. Изабрана је подморница класе „L“.

21.png

1927. – наше подморнице у бродоградилишту „ Messrs Armstrong-Whitvorth“, Newcastle

Поручник бојног брода Богослав Ерни формирао је комисију која је требала у Великој Британији да прати изградњу две подморнице и да редовно шаље извештаје о напретку. Окупљено је људство које је одмах послато са комисијом да се упозна са истим типом подморница у саставу Royal Navy, да се обуче и да преузму новоизграђене подморнице и да их довезу у отаџбину. Обе подморнице су припадале тада последњој генерацији типа „L“ са ознаком „L-52“ и уговор је закључен са бродоградилиштем „Messrs Armstrong-Whitwort“, Newcastle, за цену од 458.000 фунти стерлинга. Већ унапред одређена су имена подморница „Храбри“ и „Небојша“.

22-3.jpg

Хвар“, матични брод за подморнице и уз његов бок подморнице „Храбри“ и „Небојша“ – I. подморничка група , “ Смели” и „Осветник“ – II. подморничка група

„Небојша“ је поринут 16. јула 1927. године, а неколико дана затим и „Храбри“ је поринут у море. Обе подморнице су након неколико пробних вожњи предате нашим посадама половином октобра 1927. године. Посаде су наставиле са пробним во-жњама и обуком до краја године заронивши неколико пута до дубине од 45 м. Почетком 1928. године брод „Хвар“ састао се са обе подморнице у Великој Британији и заједно крећу на историјско путовање, повратак у отаџбину. Приликом пловидбе на једној подморници дошло је до квара на погонској осовини па су се морали задржати на Гибралтару ради поправке. Коначно 8. априла 1928. године пред Боком Которском ушли су у југословенске територијалне воде где су били свечано дочекани.

23.png

Обе подморнице биле су уписане у флотну листу Ратне Морнарице Краљевине Југославије актом Пов.М.Бр. 1192/0 од 15. марта 1928. године. Наручена су и 24 торпеда од 533 мм у Великој Британији која су истовремено испоручена. Подморница „Храбри“ носила је број 1, а „Небојша“ број 2. Њих две са бродом „Хвар“ чиниле су I. подморничку групу, а њен први заповедник био је Јанко Крсњави.Конструкција је била стандардна двотрупна, са унутрашњим трупом под притиском и спољашњим хидродинамичким трупом који је броду давао форму. Депласман је узносио 990/1182 тона, дужина 70.2 метра, ширина 7.1 метар, а газ је износио по стандардном депласману 4 метра. За површинску вожњу користила су се два дизел мотора фирме „Diesel-Vickers“ снаге по 895 киловата-1200 коњских снага, којима је брод развијао максималну брзину по површини од 15.6 чворова. Приликом роњења за погон су служила два електро-мотора укупне снаге 1194 киловата-1600 коњских снага којима је у зарону постизана максимална брзина од 10 чво-рова. Оперативна дубина роњења износила је 50 м, а максимално дозвољена 60 м. Подморница је имала аутономију од 5600 наутичких миља при економској брзини од 8 чворова на површини, односно 70 наутичких миља при брзини од 5 чворова под водом. Брзина зарањања била је око 60 секунди. Наоружање се састојало од 6 торпедних цеви калибра 533 мм са укупно 12 торпеда у борбеном комплету, два топа калибра 102 мм и једног противавионског митраљеза 12.7 мм.

24.png

Унутрашњи део подморнице био је подељен на осам одсека. Почевши од прамца то су били : торпедни одсек, предњи подофицирски одсек, одсек за официре, одсек за радио-станицу и хидрофон, командна централа, машински одсек, електро-моторни одсек, крмени подофицирски одсек. У спољњем трупу налазили су се танкови горива, а посебно заштићени били су танкови са компримованим ваздухом на притиску од 180 бара, за пирење баластних танкова. Висина перископа била је 6 м. Подморница је имала укупно 3 независна перископа, уређај за везу под водом, радио-телеграфску опрему, хидрофон и пратећу опрему за подводну локацију. Посада је бројала 45 чланова.

25.png

…Реч, две о мојој сабљи. Питам ја вас шта ће једном подморничару сабља ? Пешаку да ! Коњанику да! Али подморничару ? Смешно ми је било увек кад сам се спремао за „излаз“ да пашем ту сабљу. Много пута за време крстарења наиђе и нека идила, млад човек жељан познанства, рецимо ја, таман да загрлим девојку сабља се испречи, ђаво да је носи! И док ја петљам око ње „ерос“ одлепрша. А за три године колико сам је опасивао, два пута сам је вадио из канија и то да је подмажем…“

26.jpg

Милан Вукобратовић

Министарство финансија је у оквиру програма за опремање Ратне Морнарице одобрила нови кредит у износу од тадашњих 300 милиона динара, од којих је 100 милиона било намењено за набавку морнаричког наоружања, а преосталих 200 милиона усмерено је на куповину још две подморнице. Појединци из Ратне Морнарице отворено су се залагали за куповину француских подморница класе „Сирена“ са депласманом од 600/700 тона, брзином од 14/9.5 чворова, аутономијом у површинској вожњи 3500 наутичких миља при брзини од 10 чворова, односно при подводној вожњи 90 наутичких миља при брзини од 5 чворова. Била је наоружана са 7 торпедних цеви 550 мм, једним топом 100 мм и три противавионска митраљеза, а посада је бројала 40 људи. За француску ратну морнарицу између 1925.-1927. године изграђено је укупно 11 подморница овог типа.

27-1.png

Наши официри на школовању у Тулону имали су прилике да се ближе упознају са тим типом подморнице. И поред тога расписан је међународни конкурс на коме је учествовало око 20 бродоградилишта из Француске, Велике Британије, Холандије, Шведске, Америке и једног бродоградилишта из Јапана. Након разматрања свих понуда избор је пао на бродоградилиште „Chantiers de la Loire“ , Nantes у Француској и поручене су две подморнице конструктора Simonot-a који је у то време био један од најзначајнијих француских конструктора подморница за потребе Француске, Летоније и Грчке. Обе подморнице плаћене су 160 милиона тадашњих динара. Унапред су им одређена имена „Смели“ и „Осветник“.

28.png

…наше две подморнице су се завршавале у бродоградилишту у Нанту на Лоари. Случајно или намерно подморнице су грађене у граду где је рођен чувени писац „20.000 миља под морем“ Жил Верн ? Верујем намерно ! Јер Французи су познати по по-штивању и вољењу својих умова. Подигнут му је леп споменик у централном градском парку…

…Нас 16 старешина својих струка послани смо да се упознамо и преузмемо подморнице. Када су се сви радови завршили стиже из Југославије у то време помоћни брод „Ситница“ са члановима комисије за пријем подморница и повратак посада. Ја сам са млађим колегом из Словеније Стерлеом распоређен на „Осветника“, а колега Цецић из Латова на „Смелог“…“

29.png

Брод „Ситница

30-2.jpg

Помоћни брод „Ситница“ изграђен је 1891. године у Немачкој у граду Elbingu, под именом „Nayade“. Имао је стандардни депласман од 370 тона, брзину од 9 чворова, наоружан са два топа 47 мм и 2 противавионска митраљеза. Био водоносац и по доласку из Француске преуређен је у матични брод за подморнице иако се још водио и као школски брод.

31.1.jpg

Ове подморнице имале су потисак од 630/809 тона дужина је износила 66.7 м , ширина 5.4 м, а при пуном депласману газиле су до 4.2 м. За погон су имале два дизел мотора фирме M.A.N. Укупна снага дизела била је 2 х 552 киловата по 740 коњских снага. За подводну вожњу користила су се два електро-мотора укупне излазне снаге од 821 киловата-1100 коњских снага. Електро-мотори су се напајали из 90 тона тешког батеријског модула који се састојао од укупно 140 акумулатора фирме A.K.L. „Tjudor“.

31.2.jpg

На површини максимална брзина коју су могле развити износила је 14.3 чворова, а под водом 9.4 чворова. Аутономија на површини је износила 7800 наути-чких миља при брзини од 8 чворова, односно 90 наутичких миља при брзини од 4.5 чворова под водом. Брзина зарањања била је 50 секунди. Наоружање се састојало од 6 торпедних цеви – 4 прамчане и две крмене калибра 550 мм, а борбени комплет био је 8 торпеда – 6 у цевима и 2 резервна у прамачној торпедној секцији. На палуби се налазио топ калибра 100 мм фирме „Шкода“.

32.png

Конструкција је била класична двотрупна. Унутрашњи труп под притиском био је подељен на икупно 6 одсека. На прамцу се налазила прамчана торпедна просторија са 4 торпедне цеви и још 2 резервна торпеда на полицама. Иза њега налазила се прамчана заједничка просторија за смештај 15 људи уз коју су били и резервоари са компримованим ваздухом за пирење баластних танкова. Следећи одсек био је подељен на два по вертикали – у доњем делу били су смештени акумулатори и мунициона комора за палубни топ, а изнад магацина смештена је остава за намирнице, резервоар пијаће воде, подофицирски салон и електрична кухиња. У централној секцији биле су две кабине за официре, кабина команданта и мали салон, бродски оперативни центар са радио-телеграфском кабином и кабином ПЕЛ-исте,управљачки пултови.

33-1.png

Ентеријер просторија за официре био је прилично луксузно уређен, а као материјал су кориштена храстовина и аказу. Изнад БО -а у основи торња налазио се командни мост са два перископа и уређајима за преношење команди. У продужетку према крми налазио се машински одсек са дизел-моторима и резервоари за гориво. У петом одсеку били су електромотори, а у шестом-крменом била је заједничка просторија за боравак 14 људи у коју је уклопљен на самом крају и торпедни део са две крмене торпедне цеви. Ту су били и резервни резервоари са кисеоником запремине 125 литара на 150 бара. На мосту подморнице налазиле су се две радио-антене, резервни чамац, један апарат за рониоца, уређаји за подизање перископа, завршетак издувне гране дизел-мотора.

34.png

Осветник“

…Биле су опремљене са подводним гониометрима за одређивање смера долазећих шумова које су производиле елисе бродова на морској површини. Шест микрофона на предњем делу брода у централној оси регистровале би шумове и помоћу електро-магнетског уређаја у њима претварали их у електричне импулсе који су се одражавали у слушалицама радио-телеграфисте који би помоћу окретног кондезатора установљавао под којим углом долазе у односу на подморницу. За међусобну везу испод водене линије са обе стране брода инсталиране су мембране које су радиле на обрнутом принципу од микрофона. Притиском тастера у радио-кабини мембране су осцилирале и електромагнетске осцилације претварале у звучне које су даље преношене кроз воду. Имале су још једну новину. Антена осим редовне вањске која је била разапета међу јарболима код надморске вожње, била је чврсто изолирана у гуменом овоју и омогућавала је примопредају електромагнетских таласа и испод површине до 10 м дубине, наравно на краћа одстојања. „СФР“ радиостанице, последња реч технике, изванредно су функционисале…“

35-1.png

Смели”

„Смели је поринут на дан 1. децембра 1928. године, а „Осветник“ 14. фебруара 1929. године. Током пролећа и лета обе подморнице провеле су време изводећи пробне вожње најпре површинске по Лоари, а потом су изашле на отворено море и пред Sent Nazerom и Brestom извеле успешно и прва роњења. У пробним роњењима учествовале су мешовите француско-југословенске посаде, а наши подморничари су се постепено упознавали са новим бродовима. Крајем августа 1929. године испловиле су из Nanta и кренули пут Tulona, а потом су се упутиле у Sen Tropez где је требало да преузму нова торпеда где их је дочекао поручник бојног брода Јоспи Ахлин, који је надгледао проузводњу торпеда за наше подморнице-укупно 24 комада 550 мм. Коначно 16. новембра 1929. године на пригодној свечаности у Тулону приликом свечане смотре југословенских посада на обе подморнице дигнута је застава Краљевине Југославије.

36.png

…Дође дан опроштаја од гостољубивих грађана, стависмо моторе у погон, поређасмо се на палубамаи уз громогласно „Ура !!!“ одпловисмо низ Лоару пут мора, узесмо курс ка Брехту-ратној луци на Ламаншу. Ту завршисмо све : радове, пробне вожње, роњење и отпловисмо према Тулону, другој ратној луци где завршисмо радове на електромоторима. У Тулону је извршена и комисијска примопредаја уз лепу свечаност. Ја сам добио као поклон малу отпремну станицу, као неку играчку, а тако и колега Цецић са „Смелога“.

Кренусмо дуж француске ривијере. У јеку туризма посетили смо Сен Тропез, Сен Рафаел и нека мања места ради пропагирања наше заставе и флотиле. Напокон, у рану јесен отпловисмо кроз Бискајски залив, Гибралтар, Средоземље, Отранто у Боку Которску …

37-1.jpg

… од Сицилије до на улаз у Боку пратио нас је огроман морски пас. Многи и многи метак испаљен на њега није му нашкодио. Све што је из бродске кухиње избацивано нашло је места у његовој утроби, верујем чак и лим од конзерви. Проценили смо га на 4 м дужине. Пред улазом у Боку напустио нас је.

Посаду је сачињавало 35 чланова : поред команданта Миодрага Томића-капетана корвете, два навигацијска официра, једног машинског инжењера, једног електроинжењера, четири виша подофицира, 24 наредника и поднаредника и два морнара за опште послове. Однос међу посадом био је одличан, толеранција и хармонија. Било нас је разних националности, али то се није примећивало. За три године моје службе на „Осветнику“ ни један једини спор међу нама није избио…“

39.png

Подморнице „Смели“ и „Осветник“ уписане су у флотну листу Југословенске Краљевске Морнарице актом Пов. М. Бр.5633/7 на дан 28. новенбра 1929. године. У пратњи једне француске ескадре упутиле су се према Југославији и на дан 4. децембра 1929. године први пут су упловиле у домаће воде, а у Боки је приређена велика свечаност поводом њихо-вог упловљавања. Одмах им је придружен матични брод „Ситница“ и тако је формирана II. подморничка група. Први командант подморнице „Смели“ био је капетан корвете Иван Улмански, а убрзо га је заменио Владимир Пфајфер. Командант подморнице „Осветник“ био је капетан корвете Славомир Томић.

38.png

Стратегијским плановима поред одбране југословенске обале подморницама је био предвиђен и задатак садејства са Французима и Британцима на Средоземљу. Све четири подморнице су поред основних задатака извођења борбене обуке редовни задаци били и излети по Медитерану, крстарење и посета бројним лукама у пријатељским земљама. Прво такво крстарење већих размера предузето је 1929. године када је ескадра Југословенске Краљевске Морнарице коју су чиниле крстарица „Далмација“, матични брод „Хвар“, подморнице „Небојша“ и „Храбри“ и шест торпиљерки типа „Т“ под командом вицеадмирала Прице обишле Малту, Крф и Бизерту.

40-1.jpg

Крстарица „Далмација“ је саграђена у АГ Wесеру у Бремену као лака крстарица СМС „Ниобе“ и поринута у воду 18.07.1899 године. Друга од 10 јединица класе Газелле, прве и најбројније класе правих лаких крстарица које је Немачка изградила.

Тада су уз војне почасти положили венце у Плаву гробницу. Редовна активност била је и увежбавање садејства са површинским јединицама. На једној таквој вежби 16. маја 1930. године подморница „Небојша“, возећи се на перископској дубини, сударила са паробродом „Прачат“ негде између Боке и Дубровника. Том приликом предњи топ од 102 мм у торњу је оштећен па је подморница упућена у Тиват на поправке.

41.png

Малта – „Далмација“ „Хвар“ „Небојша“ „Храбри

Исте године „Храбри“, „Небојша“ и „Ситница“ су се опет упутиле у Медитеран и посетиле су Александрију и Бејррут. Том приликом приређен им је свечани дочек, а на челу делегације која је то организовала био је тадашњи амбасадор Краљевине Југославије у Египту, велики песник Јован Дучић. Прича се да је Дучић организовао велики пријем и вечеру за официре и посаду после чега су осванули у најеминентнијем локалу у Александрији. Године 1933. „Небојша“ и „Осветник“ опет су биле у водама јужног Средоземља, а 4. октобра 1934. године још једном. Овога пута „Храбри“ и „Смели“ кренули су на ново крстарење при чему су пристајали на Сицилији, да би касније продужили у Бизерту у коју је „Смели“ упловио док је „Храбри“ остао на пучини. За време док су биле на крстарењу састав је депешом обавештен да је у Марсеју убијен краљ Александар и наложено им је да се одмах врате у земљу.

42-1.jpg

Београд“ – Малта

У Тиват су обе упловиле 13. октобра. Са крстарењима се наставило и у следећим годинама. Августа 1935. године „Храбри“ и „Осветник“ су опет посетили Малту, а следеће године биле су на Крфу. Године 1937. из Велике Британије у Тиват је дошла техничка инспекција која је требала да процени у каквом су стању подморнице и како се одржавају. Констатовано је да су „Храбри“ и „Небојша“ у задовољавајућем стању док француске подморнице захтевајучешће ремонте. Исте године, тада нови и модерни брод матица за хидроавионе „Змај“ у пратњи подморнице „Храбри“ и „Смели“ посетили су Крит, Пиреј и у повратку Крф где су полагали венце у Плаву гробницу што је устаљено 1921. године када је први пут један састав Југословенске Краљевске Морнарице пристајао на Крф. Том приликом је у успомену страдалника подигнут камени крст који и дан данас тамо стоји и на коме пише „ Бесмртним херојима, Краљевска Морнарица“. Ово крстарење из 1937. године је било последње које је предузето у Медитерану. Године 1938. Команда Ратне Морнарице донела је одлуку да посаде интезивно вежбају у домаћим водама и да ће се одржавању подморница и обуци посада и даље поклањати велика пажња.

44-1.jpg

…Најрадоснији дани били су када смо се кретали дуж наше обале и посећивали све веће градове и луке. Колико за нас, толико и за грађане то је била нека врста свечаности и пропагирања наше младе морнарице. Године 1930. „Осветнику“ је Макарска даровала лепо извезену заставу…“

45.png

1930. Макарска – “Осветник” и “Смели”

… Збогом цигарето ! – прича из морнарског живота. Дивно јесење јутро, морнари у гаћицама перу палубу „Осветника“. Запалих цигарету и шеткам по-мало. Одједном ме обузе страшан кашаљ. Груди да ми попуцају ! Једва дођох до даха. Повадих из џе-пова сав прибор, филигранску кутију за цигарете, муштиклу од ћилибара, кутије за шибице и све то бацим у море. Један морнар скочи у море и похвата све предмете у прозирној морској води. – Ево, ово је Ваше господин-вода. – Не !-одговорих. Било је моје,а сад је твоје пријатељу и задржи то и да Бог да никада не запушио ! Да ли је запушио, не знам, али да ја нисам од тада запушио, то знам…“

46-1.jpg

…Иако ми је морнарски живот пружао многе радости као младом човеку који се за њега определио у мени су се временом пошеле ројити неке мисли. То ипак није оно право што би ме требало задовољити. Почео сам да размишљам о неком ширем хоризонту. Некако ми је почео сметати тај скучени простор са много људи. Како сам радио под уговором, а дан продужавања се приближавао, након дугог размишљања реших се да га не продужим. Крајем априла позову ме у штаб флотиле. Упиташе ме за разлог неподношења захтева за нови уговор. Шта да им одговорим ? Ја шутим ! Не подносим зато што сам одлучио да пређем у грађанство, одговорих. Па јесте ли ви свесни да рушите лепу каријеру. Решили смо да вам саопштимо како би се ове јесени спремили за испит стручног потпоручника. Преспавајте то ви па ми се јавите сутра, рече ми командант флотиле капетан бојног брода Јанко Кршњави.

43-1.jpg

Каква ноћ ! Какво спавање ! Ако се одлучим да останем, каква ме чека будућност стручног официра ? Командир неке извидничке станице, наставник у некој школи, шеф неког одељења у неком надлештву или не дај Боже, шеф неког магацина ! Зар да напустим овај красан позив радио-телеграфисте ? Зар да се одрекнем дивног Морзеовог кључа, тастераи слушалица који су ми омогућавали контакт са етером испуњеним симфонијама звукова многобро-јних радио станица ?

Сутрадан изађох пред команданта и понових одлуку да одлазим ! Штета и за вас и за нас-рече командант- јер губимо доброг морнара и стручњака. Но ипак ћу вам помоћи. Идите у Загреб, потражите господина Бањца, директора „Јадранске пловидбе“. Чуо сам да требају једног радиотелеграфисту за „Краљицу Марију“, туристички брод који плови по Медитерану. Пружи ми руку и зажели срећу…“

47-1.jpg

Тако је Милан Вукобратовић решио да за собом остави све бродове и подморнице.

Наставиће се...

Синиша МИЈАТОВИЋ

LOGO-400X400-SA-POTPISOM-300x300.png

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Коме царству да се определим, морском или ваздушном ? Да ли је то оно право ?

МОРЕ И НЕБО

( 2. део )

Дође и тај дан. Скинух униформу, обукох грађанско одело и са доста туге у срцу растадох се са друговима са којима проживех три године складног живота. Збогом „Осветниче !“ Збогом море ! Збогом морнарицо ! Даровах вам своју младост, 12 година свог живота ! А ви мени за уздарје ЧОВЕКА. Хвала вам !!!“

2-2.jpg

Пароброд „Југославија“ у Сушачкој луци 1933.

Почетак прошлог века обележен је деловањем пет конкурентских поморских фирми : Дубровачка паробродска пловидба, Паробродарско друштво „Унион“, Паробродарско друштво „Напријед“, Паробродарско друштво „Балкан“ и Слободна пловидба „Иво Рачић“. Сви бродови Аустро-Угарске били су реквирирани од савезничких земаља Италије, Француске и Велике Британије након примирја које су те земље склопиле са њом. Годину дана након тога закључком Мировне конференције у Паризу 1919. године одлучено је да сви бродови бивше Аустро-Угарске са носивошћу до 2000 тона врате власницима или сувласницима на Јадрану.

3-2.jpg

Принцеза Олга“

Редовне путничко-теретне линије субвенционисала је држава, па су све паробродарске фирме тежиле продужетку уговора о субвенцији који се склапао сваке године. Министарство саобраћаја са паробродарским фирмама 1929. године склапа и Уговор о организацији и вршењу редовног поморског саобраћаја и превоза поште морем. Уговор је склопљен између Јадранске пловидбе д.д. у Сушаку и Дубровачке паробродске пловидбе у Дубровнику, Бродарског друштва Бока у Котору и Обалне паро-пловидбе Хум у Корчули. Постојали су и други уговори о државној субвенцији. Са Југословенским Lloydom за редовну линију до Buenos Airesa у износу од 8.5 милиона динара и са Океанијом у износу од 6 милиона динара за десет линија до Las Palmasa.

4-3.jpg

Краљица Марија“

Највеће дубровачко паробродарско друштво, уједно и највеће у Краљевини СХС-Југословенски Lloyd а.д. настало је 1928. године фузијом Атлантске пловидбе Иво Рачић основане 1910. године и Југословенско америчке пловидбе основане 1924. године, на подстицај Божа Бањца. Две године након оснивања Југословенског Lloyda генерални директор Божо Бањац доноси одлуку о куповини два велика путничка брода. Купљени су путнички бродови „Краљица Марија“, носивости од 17.500 тона и „Принцеза Олга“ од 14.350 тона. Њима су се обављала туристичка кружна путовања по Јадрану и Средоземљу, те путничка линија до Леванта.

5-2.jpg

Карађорђе“ са два димњака пре судара са италијанским путничким бродом Francesco Morosini 6.7.1930.год.

…Растанак са морнарицом – Дође и тај дан. Скинух униформу, обукох грађанско одело и са доста туге у срцу растадох се са друговима са којима проживех три године складног живота. Збогом „Осветниче !“ Збогом море ! Збогом морнарицо ! Даровах вам своју младост, 12 година свог живота ! А ви мени за уздарје ЧОВЕКА. Хвала вам !!! Кренух за Дубровник. У Лучкој капетанији предадох молбу да ми се изда поморска матрикула-књижица. Почех размишљати куда ћу ? Да ли да кренем у Загреб господину Бањцу или да се понудим некој поморској компанији. Посла за нашу струку било је доста. Много лука у бродовима чекало је на нас да би могли да исплове. Услови су били повољни : ранг II официра, униформа, исхрана, добра плата и што је главно, самосталност рада.

Читајући „Политику“ наиђох на анонсу да се отвара конкурс за три радио-телеграфисте за потребе цивилног ваздухопловства на аеродромима у Загребу, Београду и Скопљу. У то стиже и моја „матрикула“. Одох у капатанију, положих заклетву на „чување тајне“, узех поморску књижицу и стадохопет да размишљам куда, на коју страну ? Да ли да останем на нору или да конкуришем. Коме царству да се определим, морском или ваздушном ? Да ли је то оно право ?…“

6-2.jpg

Краљ Александар I“

Решио је да се приклони небеском царству. Конкурисао је за службу у цивилном ваздухопловству. Кренуо је у сусрет својој судбини. Ратна Морнарица Краљевине Југославије имала је своју судбину.

7-1.png

Априла 1941. године нацистичка Немачка напала је Југославију. Ратна Морнарица је имала 32 ратна брода. Поморско ваздухопловство имало је 150 хидроавиона. Поморска обалска команда имала је 14 обалских артиљеријских батерија са 45 топова.Држава се распала за непуне две недеље под теретном ратне машинерије сила осовине. Југословенска војска пружила је херојски отпор на Сипском каналу, одбрани неба над Београдом и у контраофанзиви против италијанских трупа на граници са Албанијом. Краљевска Морнарица суочена са тоталним распадом ланца командовања, недовољно припремљеним и разрађеним ратним плановима и на послетку са издајом како на заповедним, тако и на позицијама тактичних команданата, један по један брод се предавао непријатељу, неки не опаливши ни метак у том кратком рату.

8-2.jpg

Подморничку флотилу Краљевине Југославије рат је затекао у Боки Которској, која је била главна база. Првих дана подморнице су избегавале нападе немачких и италијанских авиона. Трећег дана рата подморнице „Небојша” и „Смели” упућене су на подручје Бари – Бриндизи – Драч – Валона, са задатком да угрозе непријатељске комуникације, али није дошло до дејстава по бродовима. По повратку у базу, подморничари су приметили да су многи припадници морнарице већ показали безвољност за даље ратовање, било је прилично оних који су намеравали да се ставе у службу непријатеља.

9-2.jpg

Али било је и неколицина оних који се нису помирили са таквом судбином. Већ првог дана када је проглашена НДХ Мирко Плајваз, тада на дужности команданта одбране северног Јадрана, са групом морнаре из касарне у Селцу, извршио је напад на тек формирани усташки гарнизон у Црквеници при чему је погинуо на непријатељској страни брат тадашњег Павелићевог доглавника Петар Кватерник. Два дана након тога Плајваз је подигао у ваздух сву инфраструктуру на обали да не би пала у руке непријатељу и почео да се повлачи на југ. На крају је и потопио све бродове које је затекао у близини, укључујући и цивилне, да не би пали у руке непријатељу и прешао на обалу. За то време Боку су надлетали италијански бомбардери. У неколико наврата са бродова који су били на маскирним везовима по увалама у заливу отварана је противавионска ватра, неколико авиона је оборено или оштећено, без властитих губитака.

10.png

Већ 9. априла 1941. године и подморнице се први пут испловиле на пучину. „Смели“ под командом Матеа Палавестрића и „Небојша“ под командом Антона Јаворсека испловили су из Боке и запутиле се ка југу са задатком да пресрећу италијанске конвоје који су пловили између Барија и Албанске обале. Већ 11. априла „Небојша“ се вратио у Котор, а „Смели“ је у Боку упловио четири дана касније.

69.jpg

Морнари са “Небојше”

Са обе подморнице поднет је извештај да нису имали контакта са непријатељем. Сво то време „Храбри“ и „Осветник“ нису напустили Боку Которску. На смотри посада подморница 14. априла 1941. године командант „Небојше“ Јаворсек члановима посаде обзнанио је да има намеру да брод преда Италијанима јер је Бока блокирана и путеви ка југу су минирани. Неки чланови посаде брода нису се хтели помирити са одлуком свог претпостављеног. Два официра, поручници Ђорђе Ђорђевић и Ђорђе Митровић донели су одлуку да покушају подморницу да извуку из Боке и упуте се у Средоземље где би се придружили Британцима.

11-4.jpg

Аустроугарска војнопоморска база у Боки, август 1916. Бока је у свим ратовима била стратешки од велике важности.

По сећању поручника Ивана Мишковића који је био навигациони официр на „Небојши“, када су официри саопштили своју одлуку Јаворсеку, наређена је смотра и посада је упозната са планом. Свако је имао право на избор и речено им је да они који желе да крену са подморницом у сусрет савезницима иступе корак напред. Од 54 члана посаде свега 19 је иступило, од тога свега тројица машиниста. Јаворсек је рекао да је то равно самоубиству и да само са тројицом људи на моторима неће далеко догурати. Јаворсек ипак није опструирао већ је предао команду и напустио брод. Ноћи 16. априла 1941. године у Котору, на палуби „Небојше“ успело се искупити 6 официра, 29 подморничара, 19 чланова резервне посаде, те неколико високих официра и цивила који су се ту затекли, а нису имали намеру да се предају Италијанима. Одлука је већ пала и брод је припремљен за дугачак пут у неизвесност.

12-3.jpg

Аустроугарски брод Kronprinz Erzherzog Rudolf у Боки

Мишковић се сећа да се на молу на коме је „Небојша“ била привезана искупило доста мештана Котора и околине који су дошли да испрате и последњи пут виде брод. По његовом причању, сцена одвајања од обале била је јако дирљива. У једном тренутку сви су немо стајали напалуби и на обали поред брода. Нико није имао снаге да скине конопе са битви. Тада је из масе пришла једна девојка и скинула коноп са једне битве и узвикнула „Живела Небојша !“ Убрзо подморница се одвојила од обале и у мраку замакла за Вериге и даље продужила према излазу из Боке, а потом окренула на југ према Отранту.

13-3.jpg

Ђорђе Митровић

Поручник бојног брода прве класе Ђорђе Митровић је у критичном тренутку преузео команду над подморницом „Небојша”. Било је то у вечерњим сатима 16. априла 1941. године. Подморница је те ноћи пунила батерије, а у зору 17. априла наставила је пут према Савезницима у Грчкој, на дубини од 30 метара. Увече су изронили и наставили пут према Отрантском пролазу, али су морали поново да зароне да не би били примећени у ведрој ноћи. Наша подморница је ронила целу ноћ и дан. Тек 18. априла, с падом мрака, изронила је ради допуне батерија, али је видљивост била таква да се после поноћи морало поново заронити.

14-2.jpg

Посада брода „Хвар“

У зору 20. априла, стигли су до Кефалоније, највећег у групи Јонских острва. Југословенски морнари су пријатељски дочекани, све што им је било неопходно Грци су дали бесплатно. Наставили су пут према Криту и, кроз минска поља, упловили су у залив Суда. Уследио је напад немачких авиона, па је подморница „Небојша” морала да зарони и „легне” на дно, одмах поред грчке подморнице „Папаниколас”. По престанку напада подморнице су се раздвојиле и преместиле, пре него што су баш на то место авиони бацили подводне бомбе. Због жестоких ваздушних напада на грчке и британске снаге на Криту, југословенска подморница морала је да продужи пут према Египту, при чему је конвој у коме се кретала био изложен „пријатељској ватри”, срећом без последица. У Александрију су упловили 27. априла 1941. године.

15-2.jpg

Иван Мишковић и сачувана застава са „Небојше“

Када је оштећена почетком 1942, служила је у луци на Малти за обуку савезничких противподморничких бродова и авиона. Маја 1942. године, капетан Иван Мишковић је званично постављен за заповедника „Небојше“, са задатком да чува подморницу. Ђорђе Митровић је у Александрији завршио британски падобрански курс и једно време је служио на британском бојном броду. Крај Другог светског рата дочекао је као војни изасланик краљевске владе у Риму. Одлази у Канаду, где је 1946. године пловио као капетан брода на језеру Онтарио, после чега је до пензионисања 1970. године радио у фирми за производњу оптичких инструмената. Те године се враћа у Југославију. Умро је само шест недеља по повратку у родни Београд, где је и сахрањен.

16-2.jpg

Лабуд“ и „Јастреб“. „Орао“ и „Галеб“.

После рата, подморница „Небојша“ је отегљена са Малте у Бари, а потом крајем августа 1945. довучена у Сплит. Током 1946. извршен је њен ремонт и подморнице а је заведена у флотну листу Југословенске ратне морнарице под новим именом „Тара“ „801“. Једно време била је у Сплиту, да би напослетку била пребачена у Пулу, где је служила за обуку првих послератних подморничара – пише у морнаричкој биографији подморнице. Када је подморница „Небојша“ 1955. године повучена из употребе, расходована, исечена и бачена у старо гвожђе, њен командант Иван Мишковић био је само анонимни економиста у Београд. Он је једини српски официр који је био капетан краљевске и командант партизанске подморнице.

17-3.jpg

Кобац“ и „Змај“. Миноловци : „Соко“, „Јастреб“ и „Лабуд“.

Наиме, капетан бојног брода Иван Мишковић се оженио Францускињом и добио првог сина, Мишела 1946, али је остао без чина. Комунистичкој власти је био сумњив, па је 1946. године ухапшен и затворен као краљев официр. Био је у затвору три месеца, одузет му је чин капетана бојног брода и деградиран је. Завршио је студије економије и радио као економиста. За разлику од многих, доживео је признање за службу и верност отаџбини добивши 2001. Орден заслуга за СР Југославију трећег реда. Умро је у марту 2011, у 92. години.

18..jpg

Подморница “Небојша” је од 1941-1945. године била стационирана у Средоземљу. До 1942. године чак је излазила на Атлантик. Брод је био стар за офанзивне акције, али је био добар за патроле и пратње трговачких бродова. Базе су му биле у Александрији и Порт Саиду у Египту, као и на Малти и Криту. Када је оштећена 1942. године, служила је у луци Валета на Малти за обуку савезничких противподморничких авиона и бродова. Чланови посаде, школовани подморничари Срби, укрцавани су на енглеске савремене подморнице на којима су ратовали, али увек су се после мисија враћали на “Небојшу”. По завршетку рата, дошло је наређење да посада сама одлучи хоће ли се вратити у Титову Југославију.

19-3.jpg

Иван Мишковић, некада најмлађи официр на “Небојши”, 1942. године је напредовао до њеног команданта. По добијању писма из Штаба савезника о могућностима посаде после рата, командант је на Малти постројио посаду и рекао да изаберу сами своју судбину. Само двојица су хтела да се врате. Иван Мишковић тада је савио борбену заставу са подморнице и ставио је у недра. “Небојша” је отегљен у Југославију. „Крајем 1945. године, капетан Иван Мишковић је од брата, такође краљевог официра, добио писмо да може да се врати у земљу и да му “Титови” неће ништа.“ – прича Александар Коло, историчар и човек заслужан што је ратна застава “Небојше” ипак дошла кући. Он објашњава да су Мишковићевог оца (угледни београдски архитекта и творац Звездарског планетаријума) и једног његовог брата нацисти стрељали на Бањици и да је то за комунистичке власти био доказ да нису били колаборационисти.

20-1.jpg

Када се Мишковић са супругом Францускињом обрео у фебруару 1946. године, на Железничкој станици у Београду, одмах је ухапшен. Неколико дана Мишковић је држан у самици, а онда је приведен мајору ОЗНЕ Душану Карићу.“ Мишковић је после сведочио да га је бркати мајор питао све и свашта. Када му је тражио да каже да ли познаје официра Ивана Карића и када му је он рекао да га познаје још са академије и да мисли да је велики човек и патриота, мајор је устао, салутирао и рекао: “Слободан си!” Касније, док су били у привременом смештају у Панчеву, Мишковићу и жени стигао је шпорет на дрва. Борци који су га истоварили нису смели да кажу одакле је поклон. Тек после је сазнао да је шпорет послао бркати мајор Карић, потоњи генерал Озне и рођени брат краљевског официра Ивана Карића.

21-2.jpg

Александар Коло је као кустос Ваздухопловног музеја радио на повратку ратних реликивија Краљевске војске у земљу. Он је Мишковића у више наврата питао где је ратна застава с подоморнице. Капетан није био вољан да прича о томе, али је, ипак, после више сусрета рекао да ју је пре повратка у земљу дао авио-махнаничару ескадриле хидроавиона који је остао у Лондону и кога је заветовао да је чува. У међувремену, застава је променила “власника”. Авио-механичар Ђорђе Кулић, будући да је био без порода, ратну заставу уступио је др Ђорђу Керцу, професору са Кембриџа. Породица Керац заставу је из кућног сефа износила само за славу. „Сазнавши за ратну заставу, уочи обележавања 70 година од Априлског рата у Војном музеју, предложио сам Керцу да нам заставу уступи. Стари професор је дуго причао са породицом и на крају је пристао. На мени је било да то саопштим команданту “Небојше” Мишковићу и да га позовем на изложбу .“- сећа се Коло. Мишковић је 2011. имао 91 годину. Био је пресрећан када је чуо да је застава сачувана. Позвао је преживеле другове да их почасти због срећне вести. У скромној кафани у Блоку 70 срце му је препукло док је наздрављао. Застава је стигла у Београд два дана касније.

22-4.jpg

Са овом званичном морнаричком биографијом подморнице, не слаже се и у свом писму од 22.06,2013.генералштабни пуковник Живомир Р. Подовац, негира неке наведене податке и износи нове .чињенице : „Поштовани! Истина о Кр.подморници „Небојша“ у рату 1941-1945, је славна, а не како је приказано – мизерна. Према извештају, од 16.8.1944, начелника Штаба Одељка Врховне команде Југословенске војске у Каиру (ВК је тада у Отаџбини), за владу у Лондону, у тачки под В) МОРНАРИЦА, алинеја 3.База „А“ (тада је у Александрији), дословце стоји: „..-Кр.подморница ‘Небојша’ након извршеног поправка врше се покусне вожње,..“. Оно што је истина да је Небојша стално у ескорту англо-америчких конвоја кроз Средозмено море. Излази и на Атлантик у ескорту на рути Британија-Египат. Стално извиђа Јадранско море, где су их слали лукави британци, јер је посада одлично познавала подморничке руте. При једном таквом извиђању осмотрили су у луци Сплит, потпуно необезбеђен италијански ратни брод. Посада се одлучује на велики ризик – да га торпедује. Потопљен је. (Имам докуменат!) Приче о неупотребљивости, персоналном команданту, да је служио за обуку некаквих британаца – су чиста неистина (фино речено)! Такође, да је таква руина, те чак дошлепали у Јадран после рата..

68.jpg

Ово је заиста преко сваке мере! Ако је тако зашто га после рата брозовци воде у списку бојно активних пловила РМ брозовске ЈА? Коме то смета чак и истина о једној подморници Југословенске краљевске морнарице? Имате Британски национални архив-Ленгли (Лондон), Италијански државни архив-Рим…Распитајте се. Ја Вам наводим следеће архивске изворе: МОРС-ВА, ЧА, 9, 46, 3; АЕВ, 11, 19, 1; 198, 51, 1…Иначе, сви пловни састави Морнарице Краљевине Југославије Југословенске војске ван Отаџбине, су били целог рата борбено активни. У почетку 5, касније 11. Поред Небојше, посебно стално су активне торпиљерке Т.1 ‘Кајмакчалан’ и Т.5 ‘Дурмитор’, најчешће у ескорту (пратњи) англо-америчких конвоја, али и у самосталном лову на немачке и италијанске подморнице и друге површинске ратне бродове. Има још тога… (в. генералштабни пуковник Живомир Р. Подовац, „Верни Заклетви, Народу, Отаџбини’-хронологија борби, бојева и операција Југословенске војске 1941-1958“, УПЈВО, Београд-Ниш, 2013 „Небојша“ је носилац и ратних одликовања… “

23-2.jpg

17. априла Боку је потресла страховита експлозија. Поручници бојног брода Спасић и Масера у ували Брдиште поред Тивта у великој експлозији уништили су разарач „Загреб“ да не би пао у руке непријатељу, жртвоваши тим чином и своје животе и сачувавши своју част и част своје морнарице. Остали бродови без отпора предали су се окупатору. У то време „Небојша“ је већ секла пучину негде око Отранта узевши курс према Малти.

Уништени „Загреб“, те подморница „Небојша“, осам хидроплана Поморског ваздухопловства Југославије и торпедни чамци „Дурмитоир“ и „Кајмакчалан“, били су све што није „издало“ земљу, већ су наставили борбу у Другом свјетском рату, прикључивши се савезницима у Грчкој и Египту. Хисторија показује мало примјера оданости својој земљи као што су је показали Машера и Спасић и њихова жртва заслужује да буде свијетао примјер млашим генерацијама. Највећом жртвом коју су Спасић и Машера поднијели, они су изрекли и највишу осуду онима који су заборављајући на своју и част заставе под којом су служили, кукавички флоту предали непријатељу. Кад се сјетим тих двају јунака, дође ми пред очи споменик команданту Наполеонове гарде у бици код Ватерлоа, генералу Камброну – ГАРДА УМИРЕ, ГАРДА СЕ НЕ ПРЕДАЈЕ! Ово је гесло било мотив који је водио наше јунаке Спасића и Машеру, када су одлучили да баце рукавицу у лице кукавичуку и издаји. Слава им!“- записао је у својим мемоарима капетан бојног брода Иван Керн који је 17.априла 1941. из Боке за Египат испловио са „Дурмитором“ и „Кајмакчаланом“ да настави ратовање.

24-1.png

Експлозија „Загреба

Магловито, кишно јутро 17.априла 1941. у Боки прекинула је прво мања, па одмах потом и двије страховито јаке експлозије. У јужном дијелу Тиватског залива, из права увале Свето Тројство код Превлаке, дизао се стуб црног дима, а метални делови летели су и по неколико стотина метара од места детонације и падали у море или на оближње копно. У експлозијама је нестао Краљевски брод „Загреб“ како је било званично пуно име разарача што је тада био један од најмодернијих ратних бродова Краљевске морнарице Југославије. Са својим бродом у вечност су отишла и два млада официра – поручници бојног брода Милан Спасић и Сергеј Машера.

25-2.jpg

Краљевски брод „Загреб“, крстарица-разарач.

У маниру правих помораца који никада не напуштају свој брод, њих двојица умрли су са „Загребом“ из протеста и пркоса- не желећи да брод предају непријатељу – италијанској војсци чије су јединице управо улазиле у Боку Которску, главну поморску базу Краљевине Југославије. Далеко бројније и надмоћније снаге Немачке, Италије, Мађарске и Бугарске напале су Југославију 6.априла и поразиле је за само десет дана трајања тзв. Априлског рата. Прва топредна дивизија Краљевске морнарице коју су чинили велики разарач „Дубровник“ и нешто мања, али модернија три разарача – „Београд“, „Загреб“ и „Љубљана“, иако најјача и најспособнија јединица у целој морнарици, током Априлског рата није извела ниједно офанзивно дејство. „Љубљана“, онеспособљена у тешкој хаварији код Шибеника у лето 1940, била је на поправци у тиватском Арсеналу.

26-1.jpg

Тиватски Арсенал

Преостала три разарача, чекајући да се Врховна команда морнарице у Земуну одреди што им ваља чинити, Априлски рат провела у вожњама унутар залива Боке и скоро свакодневном одбијању напада италијанских авиона што су бомбардовали бродове и војна постројења на обали. Са проласком времена и учесталим добијањем све неповољнијих вести са фронтова, нестајале су и наде да ће бродови напокон испловити на пучину у „праву“ ратну акцију, али се евентуално прикључити савезницима – Британцима и Грцима који су на Медитерану ратовали против Хитлерових и Мусолинијевих снага. Полако али сигурно, зла коб надвијала се над „Загреб“ и његовог торпедног официра Милана Спасића и артиљеријског официра Сергеја Машеру…

27-1.jpg

Загреб“ у Боки

Милан (Саве) Спасић рођен је 1909. године у Београду гдје је завршио основну школу и гиманзију као један од најбољих ученика у историји тих установа. Године 1929. уписао је ВИИ класу Поморске војне академије у Дубровнику. Завршио је школовање као најбољи у класи, при чему је био први „континенталац“ који се могао подичити тим статусом, до тада резервисаним за питомце који су долазили са приморја. Године 1935-36. завршио је специјалистички торпедни курс након чега је као официр службовао на торпиљарки Т-3, а 1937. је био навигацијски официр на школском броду, једрењаку „Јадран“ приликом крстарења из Југославије до САД и назад. Као изузетно перспективан и способан млади официр добио је понуду да пређе у службу Ратне морнарице САД, што је одбио ријечима да жели да служи своју, а не туђу Морнарицу. Године 1940. прекомандоиван је на разарач „Загреб“ где се убрзо истакао вјештином у руковођењу торпедним наоружањем тог модерног ратног брода.

28-2.jpg

Милан (Саве) Спасић и Сергеј (Франа) Машера

Сергеј (Франа) Машера, рођен је 1912 године у Горици коју су убрзо преузели италијански иредентисти па је словеначка породица Машера живот наставила у избјеглиштву, прво у Корушкој а потом у Љубљани гдје је Сергеј матурирао. Уписао је 1929. Поморску војну академију у Дубровнику гдје је постао „класић“ са Спасићем и завршио је 1932. као пети у рангу. Службовао је на торпиљаркама, а потом и на помоћном броду за подморнице „Ситница“, да би након тога у Мељинама завршио Артиљеријски курс. Као један од понајбољих младих официра артиљераца, послан је у Шведску у чувену фабрику „Бофорс“ да преузме наоружање-тада најмодерније противавионске топове калибра 40 мм, којима су наоружана три југословенска разарача класе „Београд“. На један од тих бродова- разарач „Загреб“ Машера је прекомандован крајем 1940. и ту се поновно срео са својим старим пријатељем и „класићем“ Миланом Спасићем.

29-2.jpg

Командни брод „Загреб“

Двојица младих официра били су сушта супротност „старој гарди“ у Морнарици, „наслеђеној“ још из Аустро-Угарске јер Спасић и Машера нису придавали важности тада врло присутној , готово па класној подељености између официра, подофицира и морнара. Због тога, свог врло строгог, али и правичног приступа људима са доста разумијевања и емпатије, потчињени су просто обожавали двојицу младих официра. Касније, након свега што се издешавало са „Загребом“ хроничари су марљиво прикупљали сведочанстава људи који су „делили брод“ са Спасићем и Машером, па су остали забележени бројни симпатични, али и дирљиви детаљи о Машери који даје и посљедњу пару из свог џепа морнару коме је умрла мајка, а он нема новца да јој оде на сахрану, или пак о томе како је Сергеј готово па замерио морнарима исламске вере што су 20-так дана тајили од њега да су гладни јер храна која се спремала на броду није била уподобљена њиховим верским правилима. Чим је за то чуо, Машера је наредио да се одмах за њих издвоје посебне намирнице и да морнари-муслимани сами одреде ко ће и како за њих кувати.

30-3.jpg

ПВО артиљерци са „Загреба“

Спасић је игнорисао наредбе о строгој подијељености између официра, подофицира и морнара и радо се и често дружио са потчињенима, до те мере да је једном у пуној официрској униформи отишао на свадбу у Тивту пријатељу-подофициру, на опште згражавање својих надређених. Једном приликом, непосредно пред рат, док је разарач „Загреб“ боравио у луци Дубровник, стигло је наређење команданта града о забрани изалска морнарима јер они наводно „ремет изглед старог града“. Спасић је, у својству дежурног официра на броду, сазвао збор посаде и прочитао им наређење, након чега је рекао: „Момци, чули сте сајдража телеграма. Ви сутра треба да гинете за ову земљу, а сматрају вас непожељним у овом граду!“ Затим је, супротно наређењу, одобрио излазак посади у град.

32-2.jpg

ПВО артиљерци са „Дубровника“

Избијање Другог светског рата 6.априла 1941 двојицу пријатеља затекло је на „Загребу“ који је тог јутра био везан у Доброти код Котора. Немачки и италијански авиони напали су Поморски арсенал у Тивту и морнаричка постројења у Кумбору и Зеленици, а поподне тог дана обрушили су се и на бродове флоте, разасуте по Которском заливу. Један италијански бомбардер за обрушавање типа „јункер Ју-87 штука“ устремио се за „Загреб“ митраљирајући палубу разарача, а његова бомба пала је и експлодирала у мору на мање од 20 метара од брода. ПВО артиљерци са „бофорса“ којима је командовао Сегеј Машера убрзо су погодили другу „штуку“ која се потом срушила у близини превоја Тројица изнад Котора. Уследио је други вал нападачких авиона који су поново били замало непрецизни, бацајући бомбе на 20 до 70 метара од брода. Хладнокрви Спасић кога је на палуби разарача засула морска вода и муљ што је са дна мора подигла детонација једне од бомби, позвао је морнара и наредио му да му из кабине донесе чисту шапку, а потом је честитао Машери и његовим артиљерцима који су у међувремену погодили и оштетили још један непријатељски авион.

33.1.jpg

Разарачи : „Љубљана“, „Београд“ и „Загреб“ пред Тивтом

Наредни дани пролазили су у одбијањима напада непријатељских авиона, мењању везове по Боки и нади да ће стићи наређење Врховне команде за исповљење на отворени Јадран у праву борбу са Италијанима или прикључење савезницима у Грчкој. Посебно јаки напади непријатељске авијације на разараче били су 13.априла, али су ватра са бродова и вешто маневрисање спријечили поготке бомби. Машера је тада, задовољан што бомбе падају на позицију коју је „Загреб“ управо био напустио, весело коментарисао да „Италијани пишу на погрешну адресу“, док је Спасић, алудирајући на Ускрс, говорио да их непријатељ „части шареним јајима“.

33.2.jpg

На разарачу „Загреб“

Кад је наредног јутра стигло наређење да се разарач привуче што ближе обали у ували Свето Тројство код Превлаке и маскира гранама, обојици је било јасно да се, у условима када је борбени морал на броду све више падао под тада већ нескривеним квислиншким ставовима команданта брода, капетана корвете Николе Кризомалија, „Загреб“ тешко више може поновно покренути. Наредна два дана донела су и коначни слом Југославије, распад војног ланца командовања и одлазак доброг дела разочаране посаде са брода, али Спасић и Машера уз још неколицину енергичних и борбених младих официра, нису престајали да се надају да ће са три брода, „сакупити“ довољно људи да посадом попуне макар разараче „Загреб“ и „Београд“ и са њима исплове из Боке за Егеј где би се прикључили савезницима и наставили борбу на Медитерану.

34-2.jpg

Југословенски разарач Загреб , корисник Застава морнарице Краљевине Југославије, поринут : 30. марта 1938. године, завршена градња новембара 1939. године, потопљен 17. април 1941. Основне катактеристике : дужина 98.00 метара, ширина 9,45 метара, газ 3.18 метара, тежина 1.210 тона , стандардни депласман 1.655 тона, погон 3 котла Јероу, снаге 40.000 КС, посада 145 официра и морнара, наоружање: топови: 4 × 120 mm , 4 × 40 mm, митрљези: 2 × 12,7 mm, торпеда: 6 × 533 mm, максимална брзина 38 чворова.

Ови бродови нису грађени за трговачке операције, нити за скривање. Изградили смо их за рат и са њима морамо ратовати и бранити своју земљу. Народ је за то дао новац!“-говорио је Спасић али узалуд јер је сплет малодушности, неорганизованости и отвореног издајства у редовима Команде морнарице био јачи. Стога су он и Машера одлучили да ако „Загреб“ већ не може испловити, њихов брод сигурно неће издати Југославију и ставити се под непријатељски барјак, како је налагала званична капитулација о којој су обавјештени 16.априла. Своје посљедње јутро 17. априла дочекали су ужурбано. Док је посада „Загреба“ одлазила са брода носећи са собом све што им може затребати, Спасић и Машера из помоћ неколицине подофицира и морнара, припремали су брод за уништење. Од крме где су поставили детонатор, до прамчане муниционе коморе брода развукли су каблове, а међу бојеве главе шест торпеда у апаратима на средини брода, поставили су патроне ТНТ-а са детонаторима.

35-1.jpg

Своје личне ствари и новац разделили су члановима посаде са којима су се посебно добро слагали, и од којих су се веома дирљиво и топло опростили, не дозволивши тим људима да их наговоре да и они напусте брод. Решени да умру са „Загребом“, Спасић и Машера буквално су са брода истјерали команданта Кризомалија и његовог колегу са разарача „Београд“ Михаила Лепетића који је дошао посетити Кризомалија. „Напустите брод, на њему нема места за издајнике! „Загреб“ неће издати“- одбрусио им је Спасић. Морнар Видо Цвјетковић из околине Херцег Новог био је један од посљедњих који су напустили „Загреб“.

36-1.jpg

Владимир Шакшијевић и официри на разарачу „Дубровник“. Овим бродом путовао је Краљ Александар у Марсељ када је извршен атентат.

Спасићу је у тим тренуцимна казао: „Господине поручниче бојног брода, завршите свој посао па дођите код мене кући. Што буде мени, биће и Вама. Планине су близу!“ Иако дирнут, Спасић га је одбио речима да мора остати на броду и „вршити своју дужност до краја“. Посада је упозорена да се што више удаљи од брода, а исто је поручено и мештанима оближњег села Брдишта. Неколицина њих, са удаљености од око пола километра, посматрали су што ће се даље дешавати на „Загребу“ на коме су остали само Спасић и Машера. Према тврдњама очевидаца, двојица официра упутили су се на крму разарача. Заузели су тзв. бродски став гледајући према Ловћену. Један другом су потом стргли ознаке чинова са рамена, загрлили се и пољубили. Размијенили су неколико посљедњих ријечи, окренули се у ставу мирно према Ловћени, а затим се један од двојице сагнуо и активирао детонатор. Уследиле су огромне експлозије и пожар који су лепи ратни брод убрзо претвориле у хрпу деформисаног и усијаног метала што је легао на плитко дно увале Свето Тројство и наредних дана наставила горети уз повремене мање експлозије.

37-2.jpg

Разарач „Дубровник“ који се нашао у Боки заробљен је од стране Италијана

Четвртог дана по потонућу брода, море је на жало на Превлаци избацило тело Милана Спасића. Италијани су га однели у Војну болницу Мељине где је обављена идентификација. Након интервенције православног војног свештеника Николе Мандића, италијански командант је дозволио да се Спасић 5.маја 1941. сахрани на гробљу Савина код Херцег Новог уз највише војне почасти које му је одао један вод италијанске војске. Италијански офирцир који је говорио на сахрани, истакао је херојство Спасића и Машере нагласивши да „само уколико и сама буде имала такве јунаке, Италија може добити рат“.

Неколико дана након експлозије, у водама близу увале Брдишта рибари су нашли обезглављен торзо за који се претпоставља да је припадао Машери, али су га морске струје однеле током ноћи, пре него што су Италијани из Тивта дошли на лице места да га покупе. Глава Сергеја Машере нађена је на копну у близини увале Брдишта и мештани су је у тајности од окупатора, сахранили. Након идентификације која је обављена 1986-1987 у Институту за судску медицину у Љубљани при чему су експертизу обавили и налаз написали проф. др. Јанез Милчински и др. Звоне Жајдела, глава Сергеја Машере сахрањена је 17.априла 1987 године на љубљанском гробљу Жале.

31-2.jpg

Део италијанске флоте – Тешке крстарице класе “Fiume” које су биле боље оклопљене од класе “Trento”, али су каснијим борбама код Матапана среле британске бојне бродове с топовима калибра 381 мм, који су потопили чак три (Zara,Pola i Fiuma) од четири брода на слици, а преживјела је само Gorizia(дјеломице видљива на левом рубу фотографије.

Сергеј Машера и Милан Спасић једини су припадници Краљевске војске Југославије који су због дела учињеног у Краљевској војсци, проглашени народним херојима социјалистичке Југославије. Урадио је то својим указом из 1973 године, лично маршал Јосип Броз Тито, што само по себи, довољно говори о величини и значењу херојског чина двојице официра о коме се и данас предаје на већини војно-поморских академија у свету.

38-1.jpg

Mussolini у посети ратној морнарици. Иза њега други с`лева адмирал Arturo Riccardi.

На дан 17. априла 1941. године италијанске трупе ушле су у Боку Которску где су се преостали бродови мирно предали. Ту су у Боки затекли и три ју гословенске подморнице. Техничка екипа је одмах установила да је „Храбри“ у лошем стању и да се не исплати ремонтовати је.Подморница никада више није кориштена и 1942. године је расходована. За друге две подморнице је процењено да се исплати оспособити их па су обе упућене на ремонт и убрзо уврштене у састав Ратне Морнарице Италије где су добиле имена „Antonio Baiamonti“-„Смели и „ Francesko Rismondo“-„Осветник“.

39-1.png

Обе подморнице учествовале су у рату патролирајући углавном Тиренским морем све до капитулације Италије. Нису успеле потопити ни један савезнички брод за то време. Прву је потопила властита посада 9. септембра у луци La Spezia. Другу су заробили Немци у луци Bonifacco на Корзици и свега три дана касније сами су је потопили да неби пала у руке савезницима. Обе су 1947. године биле дигнуте са дна од стране француских и италијанских ронилаца али су убрзо расходоване.

40.png

Матични брод за подморнице „Ситница“ запленили су Италијани 1941. године и дали му нове име „Curzola“. Наводно је пребегао на Малту са другим бродовима „Bodogliove flote“ али се ипак налази на Јадрану од 1943. године када му је после капитулације Италије враћено старо име. После 1945. године дато ми је име „Вис“, нова ознака ПБ21, ново име „Минер“, суделује у хидрографским мерењима 1957/58 године, отписан 1962. године.

41-1.png

Торпедни чамац „Дурмитор“

Небојша“ која је испловила 16. априла из Боке и посада је имала намеру да плови ка Малти. За време пута 20. априла дошло је до квара на жирокомпасу и суочени са проблемима услед квара на навигационим уређајима мењају одлуку и одлучују да се упуте према Кефалонији. На општу радост посаде за време пута сусрела је два торпедна чамца Југословенске Краљевске Морнарице. Били су то „Кајмакчалан“ и „Дурмитор“, торпедни чамци класе „Орјен“ из састава II торпедне дивизије из Шибеника. На ова два малена брода укрцали су се добровољци који су одбили да се предају Италијанима и такође се упутили у Средоземље у сусрет савезницима. Истог дана када су пристали у Кефалонију луку је надлетао немачки извиђачки авион. Командант подморице самоиницијативно је донео јако важну одлуку. Одлучује се да одмах након прелета немачког извиђачког авиона промени вез и напусти сидриште на које су тек пристали.

42-2.jpg

Противподморничка корвета класе „Flower“ која је добила име „Нада“ – потопила немачку подморницу “U-300”:

Након тога пристаје на друго скривеније место. Истог дана Кефалонију надлеће група немачких бомбардера и бомбардује луку. Највећа разарања била су управо на месту на коме је подморница била везана. Тако је избегла уништење. Након тога састав наставља пловидбу према Криту. Наши бродови нису се могли дуго задржати тамо јер отприлике у то време Немци су спремали десант на острво и бродови су константно били изложени нападима немачких авиона. Свега два дана по доласку на Крит састав се упутиоу Александрију. У египатску луку састав је упловио 27. априла 1941. године.

43.png

У Египту су се прикупљали делови Југословенске Краљевске Војске. Међу њима налазили ли су се „Небојша“, „Кајмакчалан“ и „Дурмитор“. Непосредно по доласку у Александрију на „Небојши“ су извршене нужне поправке и покушало се брод искористити у патролним задацима. Због учесталих кварова и генерално лошег стања у коме се брод налазио одлучено је да подморница више не испловљава у борбене мисије већ да се користи за обуку. Већ октобра 1941. године није могла више ронити и одвучана је на Велико Горско Језеро где је привезана, извађена су торпеда и потпуно је разоружана, а њени агрегати служили су за пуњење акумулатора на другим пловилима. Већи део посаде је распуштен и премештен на друге дужности, а на крају као једини југословенски официр који је остао на броду, што је био предуслов да подморница и даље вије Југословенску заставу, био је Иван Мишковић који је маја 1942. године постављен за њеног заповедника и имао је фактичку улогу да чува подморницу. Торпедни чамци „Кајмакчалан“ и „Дурмитор“ пратили су савезничке конвоје и пружало подршку Англо-Француској инвазији на Сирију. Били су изграђени у Немачкој и услед недостатка резервних делова касније су постали неоперативни.

45-1.jpg

HMS „Bahram“

У то време десила се такозвана „Каирска афера“. Посаде су напустиле своје бродове, а избегличка влада и војни врх у Лондону и Каиру тражили су од Британаца да им уступе своје борбене јединице на којима ће се вијорити југословенска застава и којеће се вијорити југословенска застава и које ће имати југословенске посаде. Све је добило политичку димензију и Британци нису хтели да уступе бродове. Распуштене посаде премештене су на нове дужности, већином у британској војсци и морнарици. Јанко Мајник који је био радио-телеграфиста на „Небојши“ након што је посада била распуштена служио је на HMS „Roroqual“ и HMS „Queen Elisabeth“. Налазио се и у потпалубљу бојног брода HMS „Barham“ када је оштећен приликом напада италијанских диверзаната у луци у Александрији. Неки од чланова посаде „Небојша“ након напуштања брода пријавили су се за падобранску обуку у британској војсци. Међу њима је био и Јован Трбојевић који је касније сведочио о томе како су пребачени за Палестину у камп за специјалну обуку негде на Синају. Тамо су неколико месеци изучавали радио-телеграфију, стране језике, саботаже, руковање експлозивом и падобранске скокове. Трбојевић је постао обавештајни официр британске војске.

46-2.jpg

HMS „Queen Elisabeth

Капитулацијом Италије 1943. године неки од бродова која је она заробила 1941. године пали су у руке савезника и избегличка влада у Лондону тражила је да јој се бродови врате назад. Све што се тада налазило под заставом Краљевине Југославије довучено је на Малту где је 17. децембра 1943. године уврштено у састав Југословенске Морнарице ван Отаџбине. На Малту су доспели : торпиљерке „Т-1“ и „Т-2“, миниполагач „Орао“, моторна топовњача „Бели орао“, минополагачи „Мељине“ и „Мљет“. Минополагач „Малинска“ враћен је дана 16. фебруара 1944. године. Почетком 1944. године Британци су Југословенима уступили и једну противподморничку корвету класе „Flower“ која је добила име „Нада“, а убрзо су уступили и 8 торпедних чамаца класе „Higgins“ – MGB 181-188, који су додатно наоружани. Тако је формирана флотила моторних топовњача која је деловала уз западну обалу Италије.

Како се рат ближио крају Британци напуштају ројалистичку опцију и окрећу се новој комунистичкој власти. За ту власт није било подесно да у нову војску прими некадашње официре краљевске војске. Тако је Иван Мишковић, тада у чину капетана фрегате, навигациони официр, па потом и заповедник „Небојше“, човек који је пловио на једној од моторних топовњача које су пребачене у Јадран, проглашен за неподесног. Бива и ухапшен, а дуго година након рата био је под присмотром. Много већи број чланова посаде „Небојше“ и других бродова који су 1941. године успели да се извуку пред непри јатељем никада се није вратио у домовину.

49.jpg

Велика политичка игра

Неки су наводно примљени у нову морнарицу.За време пребацивања бродова са Малте у Јадран и „Небојша“ је дотегљен у Бари. На дан 23. августа 1945. године на једном јарболу први пут је дигнута застава Југословенске Ратне Морнарице. Подморница која је прва на себи дигла заставу оне претходне Југославије и била зачетник формирања подморничке флотиле, доживела је исту судбину и приликом стварања нове Југославије као прва њена подморница. Крајем августа 1945. године „Небојша“ је дотегљена у Сплит. Током 1946. године извршен је ремонт, дато јој је ново име „Тара“ и нова ознака 801. Пребацују је у Пулу. Због старости није ронила већ је служила за школовање и обуку, а из употребе је повучена 1955. године.

50.jpg

Југословенске поморске снаге у Александрији.

Југословенске поморске снаге формиране у Александрији 1. маја 1941. прва су наша оружана формација која је организовано приступила савезницима у рату против нациста. Прву Краљеву јединицу од 126 људи чинили су морнари који су избегли из Боке 16. и 17. априла на подморници “Небојша”, торпиљаркама “Дурмитор” и “Кајмакчалан”, као и 29 хидроавијатичара са девет авиона. Ова борбена група базирала је при енглеском броду за подморнице “Мидвеј” и у рат против нацизма се укључила практично одмах после формирања. Капетан бојног брода Иван Керн, Словенац, био је први командант Краљеве морнарице у Александрији. Крајем маја команду флотиле на Блиском истоку преузео је капетан корвете Јосип Саксида, који је на Блиски исток дошао енглеским авионом “сандерленд” из Боке. Он је, уз два смењивања, остао на челу флоте Краљеве морнарице све до 15. септембра 1945, када је последњим бродом допловио са Малте и то је био крај Краљеве морнарице. Краљеви бродови су пловили у ратним дејствима под командом енглеске Средоземне флоте, док су пилоти са девет авиона били под командом РАФ.

51.jpg

Седница Владе у Лондону1942.

Почетком 1942, после “Каирске афере”, када је пала влада у Лондону а генерал Душан Симовић смењен, генерал Бора Мирковић је део официрског састава “превео” у друге савезничке јединице, али се ова јединица није угасила. После пада Италије састав је ојачао и прешли су на Малту, где им је враћен и део бродова. У јуну 1944. године, после разговора Тито – Шубашић, кренуло се ка удруживању две морнарице у коначном ослобађању земље. Почетком септембра Југословенска влада у Лондону донела је Указ о садејству Краљевих морнара у ослобађању Јадрана, а 30. септембра уведен је положај заједничког команданта морнарице и на захтев Тита на то место именован је Иван Керн, јунак из априлског рата.

52.jpg

Тито – Шубашић на Вису. Иван Керн у униформи Војске Краљевине Југославије.

Тито је 15. маја 1945. у чин генерал-мајора унапредио Ивана Керна, а 25. маја наредио је повратак целе флоте у земљу. Крајем августа спојене су две флоте и у Шибеник су са Малте и лука у Италији допловиле корвета “Нада”, седам моторних топовњача, торпиљерке “Кајмачкалан” и “Дурмитор”, затим “Т1” и “Т5”, подморница “Небојша”, миноловци “Орао”, “Мељине” и “Мљет”, помоћни бродови “Бели орао”, “Вила”, “Анте Старчевић” и 4 моторна чамца. На бродовима се вратило 179 људи са Малте, 100 из Таранта и само 20 одсто краљевих официра и 30 одсто подофицира који су служили на Блиском истоку. Остали нису хтели под комунистичку власт. Цео састав Краљеве морнарице је током рата иначе нарастао на преко 1.200.

53.jpg

Флотила КЈРМ напушта Боку 1939.

Командант подморнице „Осветник“ био је капетан корвете Славомир Томић. Бокељски подморничар који је једини потопио један британски ратни брод и доживио бројне авантуре на Медитерану. По избијању Другог свјетског рата и капитулацији Краљевине Југославије, Томића су власти Независне државе Хрватске покушале укључити у оружане снаге НДХ, што се међутим, није догодило, и он је цели рат провео као пензионер.

61.jpg

Југословенска подморница „Осветник“ на пробним вожњама у Француској

Док се кроз перископ назирала силуета непријатељског разарача који је хитао у североисточном курсу, поручник бојног брода Јожеф Холуб, командант аустроугарске подморнице U-27, брзо је у својој глави процењивао изгледе за успешан напад. Чешки подморничар у централи аустроугарске подморнице, зароњене у дубинама јужног Јадрана, ослањао се на велико искуство своје мултинационалне посаде – Немаца, Чеха, Аустријанаца, Хрвата, Срба, Мађара и Словака. Док је у то рано јутро 14. маја 1918. расла напетост међу подморничарима који су нетремице гледали у команданта заузетог праћењем противника на површини мора кроз перископ, те брзо извршавали кратке наредбе које би Холуб с времена на време процедио кроз зубе, U-27 се, вешто маневришући, поставила у повољну позицију…

55.jpg

Подморница U – 27

Торпедо један – пали!“ – пригушено је викнуо Холуб, а његову наредбу у прамчани топредни одсјек подморнице пренио је други официр U-27, поручник фрегате Славомир Томић. Уз пригушени писак компримованог ваздуха, „челична риба“ – торпедо, избачена је из торпедне цијеви на прамцу U-27 и великом се брзином упутила према циљу – британском разарачуPhoenix“, који је, ништа не слутећи, обављао редовну патролну дужност у склопу тзв. Отрантске бараже. Тачно у 9 сати и 18 минута, торпедо лансиран са У-27, погодио је британски разарач по сред левог бока, експлодирао и направио огромну рупу у оплати. Док су остали савезнички ратни бродови из патроле похрлили у помоћ Phoenixu“U-27 се неопажено удаљила са попришта. Иако је у почетку изгледало да ће 75 метара дуг и 990 тона тежак британски разарач можда и преживети погодак аустроугарског торпеда, „Phoenix“ се све више нагињао на леву страну, а вода је незаустављиво плавила његову унутрашњост.

56.jpg

Аустроугарске подморнице у Ђеновићима

Аустралијски разарач „Wаррего“ узео га је у тегаљ с` намером да га одвуче до релативно мало удаљене албанске луке Валона, али је на крају Phoenix“ ипак потонуо, повукавши заједно са собом у гроб двојицу чланова посаде. Тиме је ударен печат на ову епизоду поморских сукоба у Првом свјетском рату, али и исписана и једна посебна историјска страница – јер је потапање „Phoenix“, од стране U-27 било и до данас остало, једини случај у којој је једна јединица Царске и Краљевске Ратне морнарице Аустро-Угарске уништила брод британске Краљевске морнарице.

57.jpg

Аустроугарска морнарица

Посада U-27 и један наш Бокељ у њој – поручник фрегате Славомир Томић, овим подухватом ушли су у историју K.u.K. Kriegsmarine. Човек који је био међу директно заслужнима за једино потапање британског ратног брода од Аустро-Угарске у ратовању на мору на, официр на подморници U-27, Славомир Томић, рођен је 9. децембра 1894. у Трсту, у породици познатог бокељског капетана дуге пловидбе Богдана Томића из Доброте.

58.jpg

Подморница U – 27.Потонуће британског разарача „Phoenix“

Славомиров отац заповедао је бродовима тада најјаче поморске компаније на Јадрану, “Аустријског Lloyda”. Славомир је у Трсту завршио основну школу и гимназију. Пошто се одлучио да попут свог оца и бројних предака, и он срећу потражи на мору, али не у трговачкој, већ Ратној морнарици, Славомир је 15. септембра 1909. положио пријемни испит и постао питомац Поморске академије Царске и Краљевске Ратне морнарице Аустро-Угарске у Ријеци, где је на школовању провео наредне четири године. Након дипломирања дана 13. јуна 1913. формално ступа на службу у К.у.К. Криегсмарине као поморски кадет и већ наредног дана укрцава се на бојни брод “Erzherzog Franz Ferdinand где је био на дужности командира батерије брзометних топова калибра 100 мм.

59.jpg

Британски разарач „Phoenix“

У августу исте године бива прекомандован на миноловац “36” где обавља дужност официра палубне страже, а почетак Првог светског рата у lето 1914. затиче га у чину поморског заставника на торпедној крстарици “Kaiser Franz Joseph I која је тада била у саставу II Дивизије крстарица у Томићевој постојбини и најважнијој бази аустроугарске РМ на јужном Јадрану – Боки Которској. На том броду, који је повремено покушавао водити артиљеријске дуеле са батеријом француских топова на Ловћену (из којих су Црногорци гађали Боку), али није имао домета, да науди непријатељу, Томић је остао до краја августа 1915.

60.jpg

Erzherzog Franz Ferdinand

Након службе на једном помоћном ратном броду, у јесен 1916. Томић се поновно враћа на бојни брод “Erzherzog Franz Ferdinand“ у Пулу и истовремено похађа подморнички курс који је успешно завршио 4. марта 1917. Уследила је служба на подморницама U-1, U-2 и U-10, а потом и на великој и модерној U-31 са којом је 10. августа у близини Малте потопио велики италијански теретни пароброд “Lealta” од 4.021 тона. Томић је на U-31 преживио и напад једног противничког брода који је подморницу оштетио ударивши је прамцем. Бокељски официр је 3.новембра у Пули ступио на нову дужност, на подморници U-27 на којој је остао до краја Првог светског рата. На тој подморници која важи за, по потопљеној тонажи непријатељских бродова најуспјешнију јединицу Подморничке флоте Аустро-Угарске, Томић је обављао дужности трећег, другог и првог официра.

61.jpg

U-31 у Боки

Са U-27 Томић је 22. јануара код Малте потопио италијански теретњак “ Andrea Costa” од 3.991 тона, а од од 22. априла до 15. маја, подморница је потопила шест мањих грчких и италијанских трговачких и транспортних бродова и британски разарач “Phoenix”. Јул 1918. је завршен с учинком од чак 11 потопљених мањих италијанских и грчких бродова, а посебно интересантним тај период чине проблеми у које је U-27 упала крајем месеца када је откривено да јој недостаје мазива, због чега је морала искључити један од своја два дизел-мотора.

62.1.jpg

Славомир Томић, први десно.

У тако “осакаћеном” стању, чак делимично пловећи са импровизованим једром, 31. јула је U-27 упловила у Бејрут са посљедњим капима мазива, при чему је у луку стигла возећи само на електромоторима и струји из батерија. Немачки и турски савезници Аустро-Угара за њихову су подморницу сакупљали уље за подмазивање из свих могућих извора у Бејруту и околини, али се U-27 тек 11. августа могла вратити на море. Два дана касније Томићева подморница је потопила британски пароброд “Anhui” од 2.209 тона, да би потом у Триполију укрцала гориво.

62.2.jpg

Anhui”

Проблеме са недостатком квалитетног мазива U-27, која је била далеко од куће, решила је тек првих дана септембра када се на источном Медитерану срела са nемачком подморницом U-65, која јој је уступила тону и по уља. Аустроугарска подморница је 11. септембра близу Бејрута запленила француски једрењак “Antoinette” да би до повратка у Боку, у коју је стигла 26. септембра, потопила још 12 мањих грчких, британских и италијанских бродова. Укупно је ова легендарна патрола U-27 потрајала чак 97 дана, при чему је њена посада показала изузетну издржљивост, сналажљивост и способност да се избори како са непријатељем, тако и са неочекиваним техничким и логистичким тешкоћама.

63.jpg

Томић десно, на торњу подморнице У-27

U-27 је из Боке почетком октобра 1918. упућена у Пулу ради ремонта мотора, а тамо ју је затекао и крај Првог светског рата. Оставши без морнарице и државе за коју је ратовао, и која га је за заслуге три пута одликовала медаљом “ “Signum laudis” и једном “Војним крстом са мачевима”, поручник фрегате Славомир Томић се попут већине аустроугарских морнара и официра словенског порекла 1918. ставио на службу новој држави – Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, која је настала на највећем делу југоисточне територије бившег аустроугарског царства. У Краљевској морнарици Југославије Славомир Томић је прошао многе дужности, службујући као командант речног патролног брода “В-1”, монитора “Вардар”, а потом и целе Речне ратне флотиле на Сави и Дунаву. Вратившши се 1923. на море, постао је командант тендера “Моћни” у тиватском Арсеналу.

64.jpg

Краљ Александар Карађорђевић

Као искусан стари подморничар, Томић је изабран да буде међу онима који ће чинити кадровско језгро будуће југословенске Подморничке флотиле па је 1926. у Француској, у Тулону, завршио тромесечни специјалистички курс у тамошњој подморничкој школи Ecole de navigation sousmarine. Томић је након тога краће био први официр на јахти “Вила” југословенског краља Александра Карађорђевића, а обављао је и дужности у Команди Морнарице. Априла 1927. послат је у Француску као члан посебне Контролне комисије што је надзирала изградњу две нове подморнице, а које су за морнарицу Краљевине Југославије наручене у бродоградилишту у Нанту. Бокељски официр постављен је 27. новембра 1929. за првог команданта новоизграђене југословенске подморнице “Осветник”. Под командом капетана корвете Славомира Томића, “Осветник” је 9. децембра 1929. упловио у Тиват заједно са такође новоизграђеном подморницом “Смели”.

65.jpg

Занимљиво је да је Томић током боравка у Француској био одликован највећим тамошњим одликовањем, медаљом “Легије части” од стране вицеадмирала Duran-Viele, главнокомандујућег Прве средоземне ескадре француске Ратне морнарице. На месту команданта најновије и најмодерније југословенске подморнице, Томић је остао до средине јануара 1931, када се његова каријера наставља новим дужностима у Поморском арсеналу у Тивту, и на месту команданта Машинске школе морнарице у Кумбору. Био је и командант крстарице “Далмација” и школског брода – једрењака “Јадран”, а 1934. је краће време био и командант Северног сектора поморске одбране Јадрана са седиштем у Селцу.