Jump to content
kopitar

Jordan Peterson - profesor na fronti kulturološkog rata

Оцени ову тему

Recommended Posts

Inace je l znate da postoji verovatnoca da je Piterson pravoslavac? 

U intervjuu sa Stivenom Crowderom pokazivao  je sobu i imao je "russian orthodox cross " (njegove reci) na zidu. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 25. 08. 2017. at 23:15, kopitar рече

Tko je Jordan Peterson i zašto je njegova borba s lijevim 'ratnicima društvene pravde' važna i Hrvatima? | Bitno.net https://www.bitno.net/academicus/jordan-peterson-drustvena-pravda/#.WaCPvCPtDcs.whatsapp

Postmodernizam ili Marxovo novo ruho: Intelektualna izvorišta lijevog pokreta 'društvene pravde' | Bitno.net https://www.bitno.net/academicus/filozofija-academicus/postmoderna-marksizam-valentino-findrik/#.Wb6uUkiQu_A.whatsapp

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 9/17/2017 at 19:20, kopitar рече

Postmodernizam ili Marxovo novo ruho: Intelektualna izvorišta lijevog pokreta 'društvene pravde' | Bitno.net https://www.bitno.net/academicus/filozofija-academicus/postmoderna-marksizam-valentino-findrik/#.Wb6uUkiQu_A.whatsapp

autor teksta je pisao i o našem profesoru.

https://www.bitno.net/academicus/jordan-peterson-drustvena-pravda/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

https://digest.bps.org.uk/2018/03/02/male-and-female-bosses-share-the-same-classically-masculine-personality-traits/

You may have seen the recent viral TV interview in which the Canadian psychologist Jordan Peterson claimed that an important part of the reason there are fewer women than men in leadership positions is to do with personality differences between the sexes. Specifically, he said that women on average score lower than men on traits, such as assertiveness, that are known to be associated with reaching senior roles, and higher on others that work against promotion, especially agreeableness and emotional sensitivity.

While these observations are largely backed by evidence, what’s far less clear – because the question simply hasn’t been studied much before – is whether women who reach senior management tend to share the traits of men in these positions, or if instead female bosses have a contrasting personality profile, indicative of an alternative, “feminine” route to the top.

These are pertinent questions for any one who would like more gender diversity in leadership roles because the findings could point to clues for how to ease the promotion path for women. For a new paper in Journal of Vocational Behaviour, a team led by Bart Wille at the University of Antwerp has investigated.

 

The researchers accessed comprehensive personality tests taken by nearly 600 top-level executives (including 143 female bosses) and over 52,000 non-executives (including 17,643 women) from diverse industries in Belgium and other European countries.

Men and women in non-leadership roles differed in their personality traits in ways consistent with the existing literature – for instance, women scored higher than men on characteristics associated with being more agreeable, such as being cooperative and people-oriented, while scoring lower on emotional stability and aspects of extraversion. In contrast, the personalities of male and female bosses were far more similar, with many sex-linked differences absent altogether or greatly attenuated (although the women still scored higher on aspects of agreeableness).

“…[M]en and women in executive positions demonstrate a similar pattern of classically masculine personality traits,” the researchers said.

This picture was reinforced by the within-sex personality comparisons between bosses and non-bosses. Whereas the personality of female managers contrasted sharply with the traits of non-managerial women, male bosses were not so different in their traits from non-managerial men. “Women tend to be lower on traits that lead individuals to pursue and be selected for leadership roles,” the researchers said.

All this would appear to support the Peterson view: because there are more men with the traits associated with striving for and obtaining leadership than there are women, it could be argued this helps explain the paucity of women in management roles. In turn, helping women develop more stereotypically masculine traits of the kind displayed by the male and female managers in this study, could be one way to enable more women to become bosses. Again, this matches the Peterson perspective – in his Channel 4 interview, he talked about how he has coached women to be more assertive to help them gain promotion.

However, one problem with this solution is that existing evidence suggests that women often face a backlash when they display stereotypically masculine traits. Wille and his team mention this issue and they say that “organisations must strive to counter these biases”. Another criticism is that this approach is arguably all about changing women to excel in existing male-dominated hierarchies, rather than changing workplace cultures to make them fairer.

Perhaps, if there were a cultural change, then people with different personality profiles, including more stereotypically feminine traits, might more often reach leadership roles, which would then favour more women. Peterson acknowledged the potential benefits of such a shift in his Channel 4 interview: “It could be the case that if companies modified their behaviour and became more feminine then they would be more successful”, he said, although he added that “there is no evidence for it”.

However you choose to interpret the new findings, they help answer a question that many have long speculated about. They suggest that even after several decades with an increasing female presence in the workplace, it remains the case that the same stereotypically masculine traits predict the attainment of senior roles among men and women.

Many issues remain unanswered and the study had various limitations. For instance, we don’t know if the women with a profile of higher extraversion and lower emotional instability were more likely to become bosses because they harboured more leadership ambitions, or because they had what it takes to overcome the barriers to the top. Also, the study relied on participants rating their own personalities, and it was conducted within a particular culture so the findings may not generalise.

“This study found that male and female C-level executives represent similar populations with a common profile of characteristic agentic, strategic personality traits,” the researchers concluded. “Ongoing research and practice should acknowledge that gender similarity, not difference, characterises leader personality and potential.”

 

https://www.sciencedirect.com/science/article/abs/pii/S0001879118300228

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 3/8/2018 at 11:45, ana čarnojević рече

However, one problem with this solution is that existing evidence suggests that women often face a backlash when they display stereotypically masculine traits.

Backlash from men... or from women? :D

Некако ми се чини да ће прије жене реаговати на друге асертивније жене, него мушкарци којима су такве жене страшне. Но можда ово само говорим кроз визуру личног искуства :smeh1:

пре 1 сат, Џуманџи рече

 

 

Ииии победнички твит:

 

Ништа чудно. Човјек је сам себе дијагнозирао да је превише љут и да то стално ради да контролише. И ту је пукао. Упс.

Додуше, бацио сам био поглед на чланак о којем је ријеч. Изгледа да је погрешно схватио за шта га је овај критиковао ( тј. да није уопште писано о његовом индијанском пријатељу умјетнику, него о његовом романсирању старих архетипова и принципа ). Сад да ли ава Петровић баца неки спин ( читао сам такве коментаре, као "мудро прелази у напад против ових неомарксиста" 7896634) или је просто погрешно схватио реченицу "романсира племенитог дивљака" јер није могао хладне главе читати ( иначе јако иритирајући ) још један чланак који га упорно мисрепрезентује.

Са друге стране, гостовао је у емисији код.... Била О'Рајлија, од свих људи :smeh1:

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 3/23/2018 at 18:55, Иван ♪♫ рече

On Frozen as propaganda, from one of my more influential Twitter followers:"

Увијек вјеруј анонимусу са интернета... 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Бај д веј, ако некога занимају његове Мапе значења, прије пар мејсеци сам успјео наћи слободан пдф књиге, на енглеском наравно. Материјал из његових предавања по овој књизи је свакако користан:

Maps_of_Meaning.pdf

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Ћириличар рече

Ништа чудно.

И ја кажем. Тј. рекла сам још прошле године. :D Сваки "спаситељ" који себе с'вати преозбиљно заврши глорификиван и укиван у звезде. Иииии (потпуно апсурдно) упоређен са Христом. Лол! :D

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Џуманџи рече

И ја кажем. Тј. рекла сам још прошле године. :D Сваки "спаситељ" који себе с'вати преозбиљно заврши глорификиван и укиван у звезде. Иииии (потпуно апсурдно) упоређен са Христом. Лол! :D

Ту гријешиш код њега. Он себе никада није сматрао неким непогријешивим спаситељем. Више пута је говорио како се стално труди да се контролише јер га много љуте овакви кретени и да не мисли да ће на крају све ово изаћи на добро по њега ( ваљда знајући да ће га стално нападати док коначно не пукне и они не смогну да га исмију као неког љутог лудака, као што иначе и раде људи попут овог што је писао овај конкретан текст ). Довољно је погледати заредом његове интервјуе са Кети Њуман, те за Вајс, те неке лиеве "критике" на његов рачун и видјети колико је то умоболно, колико заправо људи размишљају са предрасудама и предубјеђењима да је то језиво.

Е сад, његови дај-хард фанови су... друга прича. Нисам вјеровао док нисам сам видјео пар случајева који га идолизују. Али шта ћеш, свака харизматична јавна фигура има такве пратиоце. А њему то опет сигурно импонује. Коме не би :stadaradim:

Проблем је што је 90% Питерсонових критичара исто толико глупо и скоро увијек га мисрепрезентују ( како ли на српском ово да кажем у једној ријечи? ). И то не само феминисти, урбани лијевичари и слична клапа, него чак и Мигтауовци, Алтрајтовци итд. Зимус сам тако слушао једног Мигтауовца како прича о њему и буквално је омашио главнину онога што Питерсон говори, јер му учитава своју слику коју има о њему. Одем на неке лијеве канале и они лапрдају како "Питерсон "између редова" промовише десницу" и критикују га што... ефективно пропагира своје мисли ( злочин, криминал бре ). Мислим да човјек просто све мање толеранције има за идиоте који су већина његових тренутних критичара. Пао ми је у очима због овога свакако, али опет је и разумљиво с обзиром шта све пишу и говоре о њему.

Ајд, да наставим са Алтрајх теме постављање тејкдауна, само што су ово само покушаји тејкдауна:

Мигтауовац:

 

Jack SMith IV ( не могох наћи оригинални видео. Не знам да ли је избрисан, па ево Саргонов одговор на видео ):

Неки тамо Петар ( критика а ла "он користи ове тактике и прича конфузно"  и зато је лош ):

И за промјену, један добар канал са добрим критикама ( нисам превише се удубио у канал потшо немам времена ни енергије у посљедње вријеме, али ми изгледа као једини канал, за сада, који нуди нешто добро као критику ):

И наравно, чисто да нешто лијепо да поставим - Жиек и Питерсон у једном видеу:

Волио бих видјети дебату између њих двојице, када се оојица вербално разгранају да то дође до комичних размјера :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Blaža Željko,
      Upravo odgledah po N-ti put film "Crimson Tide" sa Denzil Vošingtonom i Džin Hekmanom u glavnim rolama ..te mislim da film po genijalnosti i važnosti teme treba da se nađe i u teološkim školama (premda se Bog ne spominje implicitno .. ali ljudi su Njegove ikone!!). Puno puta sam razmišljao da je ovo delo napravio neko sa dubokim gledištima o pojmu hijerarhije i subordinacije kao prevažnim elemetnima svakog društva; svake zajednice, a tek nedavno doznah da je to ekranizovani i za nešto detalja modifikovani istiniti događaj sa ruske podmornice iz vremena kubanske krize 1962. godine! To se u filmu čak i spominje na jednom mestu. Naime, došlo je u ovoj ekranizaciji do pucanja lanca komande na američkoj nuklearnoj podmornici! Pojavile su se u vrhu između dva keptana (koji jedan bez drugog ne mogu da donesu izvršnu odluku) dva oprečna viđenja situacije na brodu, usled pucanja i prestanka komunikacije sa spoljnjim svetom, a trebalo je u kontekstu radnje filma da izvrše nuklerani udar na Moskvu i dalje širom Rusije. Posledice (prekrasno opisane na kraju filma) su bile te da se sistem urušio; da je u tren oka došlo do podvojenosti između posade broda na granici oružanog sukoba!
      Film je dakle zadro do same srži u pojmove, prevažne u Crkvenom svetu, hijerarhije, poslušnosti i subordinacije i otvorio pitanja na koja je teško naći odgovor .. tako da i film završava sa tom dilemom?! Ali ono što je nedvosmisleno kroz priču (što je vertikala u svakom smislu) je to da bez hijerarhije nema ničega zdravog ni u jednoj zajednici! Samo one zajednice ili kolektiviteti, od najmanjih što su manastiri, četa vojske ili policije do većih što su države, koji imaju jasnu "kičmenu strukturu", tj. hijerarhiju, opstaju i čine zdravu sredinu! Tamo gde je demokratija to razjela pojavile su se struje, stranke, usitnjavanja, apsolutna disharmonija .. jer hijerarhija je temelj harmonije. I u muzičkom svetu je to isto - dok stoje u hijerarhiji tonovi čine harmoniju, akorde i njihova kretanja. Kad svi tonovi krenu po svome ili pokažu težnju da budu "dominanta" dolazi do apsolutne buke besmisla; do, kako rekoh, bolne disharmonije. 
      Šta se to desilo na ruskoj podmornici davne 62. godine? Naime, besneo je hladni rat; Ameri razmeštali svoj raketni štit po Evropi i bliskom istoku! Hruščov pokušao da uzvrati i u nekoliko navrata već dopremio nuklerne rakete kod Kastra! Međutim ubrzo te akcije budu provaljene; Kenedi naredi tzv. karantin Atlantika oko Kube sa ciljem da spreči dalje dopremanje ovog oružja. U pratnji ruskih brodova bila je i spomenuta nuklearna podmornica no Amerikanci je nanjuše i manevarskim podvodnim bombama krenu da je primoraju da izroni. Tu je došlo do koplapsa i svet nikada kasnije kao tada nije bio na ivici nuklearnog armagedona. Naime, Amerikanci obaveste Moskvu da na podmornicu bacaju bombe koje nemaju snagu bojevih i mogu da naprave malu štetu na plovilu ali iz Moskve ta vest nikada nije stigla do mornara!!! Slušajući buku oko sebe i "slepi i gluvi" zbog nedostatka komunikacije, a u kontekstu odnosa koji su bili pred pucanje, osoblje podmornice je bilo ubeđeno da je počeo rat -  nuklearni! Prva naredba je bila da se jedna raketa (jača od hirošimske) pošalje na nosač aviona udaljen nekoliko kilometara; a zatim da se napadnu američki gradovi. 
      "Šta bi bilo kad bi bilo"!? Možemo ovde sada otpevati zahvalni tropar Gospodu i molitveno spomenuti Vasilia Arkipova (to ime dobro pamtiti), čoveka koji je (najdublje verujem uz neku Božiju intervenciju) sprečio najgora moguća stradanja širom planete! On je naime bio jedan od tri kapetana podmornice a protokol je nalagao da pristanak za lansiranje moraju dati sva tri visoka oficira! Dvojica su bila "za" ali on je iz istih razloga nedostatka komunikacije opisanih u filmu rekao "njet" .. i od tog se vojnog udara odustalo! Dalje je sve istorija! 
      Mnogi ljudi iz sveta se sa pijetetom sećaju Vasilia; blagodarni su mu jer je tog trenukta samo u njegovim rukama bilo na stotine miliona života američkih građana i gradova .. i naravno uzvratno kao odmazda stotine miliona što ruskih što evropskih života; u stvari kasnije zbog radijacije i života svega živog na svetu. Ja sam tada imao svega sedam meseci .. i evo molitveno blagodarim ovom čoveku, a mislim da bi ga se i Crkva na neki način morala sećati i posvetiti mu dan bar za neku vrstu pomeni bez obzira na njegovo životno opredeljenje .. jer Duh Božiji diše gde On hoće; npr. dan kada je umro u avgustu 1998. godine. Moramo se sećati ovakvih ljudi. 
      No ostaje dilema koju i spomenuti film postavlja na kraju: kako to da je narušen lanac komande spasao čovečanstvo teške patnje?! Odgovor je teško naći; projavljuje se odjednom u igri slobodno ljudsko uverenje koje se ne može prezreti .. ali u suštini i u filmu i ustvarnosti taj lanac i nije bio poptun. On je bez komunikacije već nepostojeći i Arkipov (kao i Denzil u Crimson Tide) nije hteo da potvrđuje nešto čega nema! Tako mala dilema a u srži je od velike istorijske važnosti. Nije dakle reč o pokidanoj vertikali komande, o neposlušnosti ili pobuni, već o nepostojećoj stvari kojoj kao ljudi nisu dali pristanak premda suva slova zakona i pravila službe, kao čiste formalnosti, govore nešto drugo.
      Dakle najtoplija preporuka da se film "Crimson tide" krajnje ozbiljno pogleda i da se sa spoznajom drame koja se tu odvija (po slici stvarnih dešavanja) oda pošta onima koji pod pritiskom donose prevažne odluke.
       
      Vasilijeva fotografija iz tog perioda

    • Од JESSY,
      David Sinclair, genetičar s Harvarda, tvrdi da starenje ne bismo trebali doživljavati kao prirodnu posljedicu životnog ciklusa
      Izvor: Profimedia / Autor: Auto
      Starenje doživljavamo kao nakupljanje svih ostalih stanja koja postaju sve češća s godinama - raka, demencije, fizičke slabosti... No, sve više znanstvenika dovodi u pitanje osnovnu koncepciju starenja. Što kad bismo mogli zaustaviti smrt, ili je potpuno spriječiti? Što ako su bolesti koje nas pogađaju u starosti simptomi, a ne uzroci? Što bi se promijenilo kad bismo starenje klasificirali kao bolest?
      Od davnina se na starenje gleda kao na neizbježan, nezaustavljiv i prirodan ciklus. 'Prirodni uzroci' glavni su uzrok smrti starijih osoba, čak i kad umiru zbog raznih patoloških stanja. No ne misle svi tako. David Sinclair, genetičar s Harvarda, tvrdi da starenje ne bismo trebali doživljavati kao prirodnu posljedicu životnog ciklusa već kao stanje. Starost je, kaže on, patologija i kao takva može se i liječiti, piše Technology Review.
    • Од Милан Ракић,
      Uoči dana kad je pre 20 godina počeo rat, čije posledice i danas svi osećamo, opisao sam moj početak rata, iako mislim da moja ratna priča i nije nešto interesantna. Važnije je da svako od nas ostavi trag budućim generacijama, da se ne zaboravi.

      Rat 1999.godine nije prvi rat koji me je zadesio. Moj rat počeo je jednog juna daleke 91-ve godine. Kasno uveče, jedan telefonski poziv prekinuo je dotadašnji miran i lep život. Za mene, moju porodicu i hiljade porodice svih naših naroda na ovom prostoru.
      Negde, daleko na zapadu, poziv u kasne sate. Nazvao me je na telefon “lično” komandir odeljenja. Inače, bio sam na prvom godišnjem i kao najmlađi mogao sam samo da dobijem jun mesec za odmor. Jul i avgust rezervisani su za starije.
      Ukratko, saopštio mi je u jednom dahu: "Dođi sutra na posao, prekidamo ti odmor, ima nekog letenja, paaaa nam trebaš. I da! Ponesi peškir i četkicu za zube, možda će se ostajati duže?!"
      Pitam naivno: ”Da li se to sprema neka gužva?” Gledam na televiziji vesti i ništa na dobro ne sluti.
      Kakvo pitanje, takav odgovor:”Ćuti mali i ne pametuj preko telefona, tvoje je da izvršavaš naređenja. Pametniji od tebe komanduju!”
      Sutradan, sa tamnim slutnjama javih se u jedinicu.
      Izašao sam iz tog rata mnogo dana i godina kasnije!? 
      Ostali deo, pričaćemo drugom prilikom...
      Pred rat 99-e, imao sam čast da vidim na delu sve obimne pripreme i vojne gluposti iz prvog reda.
      Na jednom sastanku jedinice, komandant koji sve zna, objašnjava nam sve po redu, samo ne govori najvažnije. Pomislim na trenutak da je zaboravio!? Iz zadnjih redova, gde smo sedeli mi najmlađi, digao sam ruku tražeći odobrenje da kažem neku reč, a sve u iskrenoj želji da dobrim savetom pomognem. Životne greške su me naučile, pa sam želeo da dam iskren savet. Da nam se ne ponove greške sa početka devedesetih. Ipak su ljudski životi u pitanju.
      Dobio sam ekspresni odgovor lično od komandanta eskadrile.
      "Nije tvoje da tu daješ neke savete. Ovo je vojska i zna se ko kosi, a ko vodu nosi. Nije tvoje da razmišljaš i tu deliš savete, ima ko razmišlja i ko naređuje, a ti slušaj. Sedi!"
      U učionici muk. Kolege znaju da sam ovo već video i preživeo, a zna i komandant.
      Još mi je posle sastanka prijateljski dodao u prolazu:
      "Ovaj rat vode profesionalci, a vi ste se ionako pokazali?!"
      Pretpostavljim da je mislio na moje komandire iz 91-ve. “One pametne koji sve znaju i naređuju!?” 
      U prvom momentu bilo mi je krivo, stegla me u srcu nepravda, omalovažavanje okoline i glupost komande u najavi. 
      Ipak se valjda i ja nešto pitam jer i moj život je u pitanju. Ili se ne pitam i treba da me potroše zbog njihovih karijera. Valjda se od nas očekuje da svi izginemo… Zašto niko neće da sasluša podoficira koji je kroz sve ovo prošao. Zašto ne cene oficire koji su već vodili jedinice u ratu. Zašto penzionišemo generale koji su se dokazali na delu. Sujeta ili šta drugo!?
      Odlučih u sebi da se ne nerviram i da pustim da se sve desi kako je planirano. 
      Tako sam ovaj rat 99-te dočekao opušten. Kad navikneš da te tuku po glavi, posle nekog vremena pređe ti u naviku i ne boli. Oko mene gledao sam pripreme i planiranje komande. Zabrinutost starijih kolega. Sumnje većine u planove i bes prema besmislenim promenama uoči samog rata. Smeškao sam se naivnosti pojedinaca. Jedno vreme. Posle mi je bilo muka.
      Na kraju nisam mogao da gledam gluposti.
      Nekako, nedelju dana pred bombardovanje, krenuo zdravstveni problem. Od svih mogućih bolesti, poče nokat na nozi da mi pravi problem. Nateklo stopalo. Odem kod doktorke i dobijem bolovanje. Pošto sam bio momak. Nikog u BGD, spakujem se i pravac Šabac kod mojih.
      Tih nekoliko dana TV ne gledam, novine me ne interesuju, ionako mi sve komšije prepričavaju preko ograde dok pijemo kafu.
      A komšiluk? 
      Miran, svi u ulici raspoloženi. Ne poznaju nikog iz vojske osim mene i kažu “Kad je on ovde, nema rata sigurno?!” Kao da sam nekakav general u najmanju ruku. 
      "Ubio sam se" tih dana od kafe i ručkova po komšiluku. Svi zovu i ljute se ako nećeš da navratiš. I uvek isto pitanje. “Hoće li biti rata?”
      Kad im kažem da sigurno hoće i da će nas razbiti, samo se nasmiju jer misle da se sprdam sa ozbiljnim pitanjem. Znaju oni da smo mi vojna sila i da nam ništa ne mogu. Tako kažu na televiziji!
      I dođe taj dan…
      Uveče lepo vreme. Vedro. Moj stari Zastavnik avijacije u penziji i ja, sedimo u dvorištu i komentarišemo važne svetske teme. Šta to planira NATO sa nama, kako je komšija Mile orezao višnje, današnje cene na šabačkoj pijaci, dugogodišnja kriza naše vojske, da li da farbamo ogradu ili ne...
      Kaže moj stari Zastavnik: ”Ja sam video i preživeo bombardovanje Beograda 41-ve. Kuću mi srušiše pored Zemunskog aerodroma. Ubiše mi oca, tvog dedu. Kako su švabe tada bile silne i besne. I 44-te kad su odlazili nisu se niti izvinuli, niti smo im naplatili. Zato opet, ove švabe bi da ruše. Da smo im prošli put pošteno naplatili, ne bi im više palo na pamet.”
      Odjednom, uleće u dvorište više komšija i viču: "Počelo bombardovanje!!!"
      U Šapcu tišina, nigde ne grmi, iako su velike kasarne u gradu. Pa dobro, počelo je.
      Pogledam mog Zastavnika. Vidim krenuo bi sa mnom. U pogledu podrška, savet, ponos. Samo kaže: ”Čuvaj se.”
      Pogledom smo sve rekli jedan drugom.
      Majka spustila glavu. Ćuti… Znam da bi rekla: ”Dokle više ti sine? Ima li neko drugi?” 
      Ne govori ništa. Zna da bi se naljutio i ja, a i Zastavnik. Sva se zbunila i šeta po kući. Sprema mi nešto za uz put, dok se ne snađem. Zabrinuta je kao i svaka majka na ovom svetu, kad joj sin kreće u rat. Majka je majka. Ne razlikuje se niti po naciji, veri ili boji kože. 
      Polako se spremim i obrijem, spremam ranac polako, pedantno, ionako znam da rat neće pobeći. Noga mi nije ozdravila, pa na desnu nogu obuvam čizmu, a na levu nogu papuču. Pa dokle stignem. Pošto sam uz glavni put u Šapcu, izađem sve sa kafom u ruci da stopiram. Mislim načekaću se. Na ulici sav komšiluk pored mojih. Kratak zagrljaj. Kažem im da idu kući, da ne brinu, vidimo se za par dana.
      Ostadoh sam u mraku. Zamračenje grada u potpunosti. Kakva glupost. Treba neko da slomi vrat u mraku. Ovi na nebu ionako sve vide što ih zaima.
      I gle čuda!!
      Prvi auto što je naišao, počinje da koči i stade čovek. Do tada, kad god sam stopirao u uniformi, čekao sam sat-dva. Vojnik u miru nikom ne treba. Čovek žuri u Beograd, žena mu u porodilištu u Beogradu . Na sve to samo mu kažem, vozi slobodno brzo i policija noćas želi da se vozi brzo. Auto-put prazan do Beograda. Razmišljam gde da idem? Eskadrili je ratni raspored daleko odavde, ali oni sigurno i nisu tamo. Odlučujem da se javim u Komandu u Zemunu, pa ću onda dalje. Preletismo put do Beograda. Stigosmo za pola sata. Izlazim iz kola kod studenjaka, dignem ruku za pozdrav.
      Stade drugi auto!? Ne mogu da poverujem. Kakva ljudska dobrota. Pita čovek gde idem!?
      Možda ova Srbija još ima šansu da postane dobra zemlja, za sve nas obične građane?!
      Javljam se u Komandu. Mislio sam da nikoga nema, kad ono, svi tamo. Gomila vojnika i starešina stoji u hodniku komande u mraku. Šlemovi i zaštite maske na svima. Oružje na ramenu. Cela komanda stoji u mraku hodnika i čeka... Osluškuju!? Tišina u noći. Teška zapara u vazduhu, pomešana sa ljudskim znojem, mirisom uniformi i masti za konzervaciju oružja. Većina sa zebnjom u očima, očekuju udar bombe u hodniku komande. Vidim poneki strašljiv pogled mladih, ali i ovih matorijih, ovih što ne videše ništa osim Beograda onih teških ratnih 90-tih.
      Ovi matoriji, što dođoše sa zapada gde se ratovalo, opušteni. Pozdravljaju se sa mnom. Pitaju me za starog Zastavnika, pitamo za familiju, zajedničke prijatelje, gde su sad podstanari kao izbeglice? Neki smešteni po kasarnama već osmu godinu, neki u Bristolu, neki kod rodbine. Tim poslednjim je najteže. Začas napravismo galamu u tom mraku. Svi malo živnuli. Upališe se cigarete. Popušta grč strepnje od udara bombe. Pitam gde su moji? Prvi udar po aerodromu je prošao, veliki napad je prešao preko Batajnice. Nemaju vesti o gubicima, šta je pogođeno. Ništa.
      Svu živost u hodniku, razbi naredbodavni ton nekog potpukovnika koji se javio iz dubine tamnog hodnika. Tražio je tišinu. ”Vi tamo mir! Mi smo u ratu, a ne na pijaci.”
      Otkrio čovek svo znanje ovoga sveta. Vidim da je neki vojni talenat, sačuvan u kancelariji u onim teškim vremenima 90-tih. Komanda ga čuvala za ovaj veliki rat. Spopade me uvek muka od takvih, naročito kad mi on odgovori za moju jedinicu.
      "Kako gde su, pa na aerodromu, gde bi bili." 
      Ne mogu da verujem šta čujem!? Izgleda, ništa nismo naučili od aprila 41-ve, a tolike vojne škole svi zajedno završismo.
      Slušam ga u čudu i ne verujem. Ulazim u prvu kancelariju, uzimam telefonsku slušalicu i polako vrtim poznati broj dežurnog eskadrile. Telefoniram, iako ne verujem. Zvoni. Nije ni dvaput zazvonio, kad, javlja se dežurni, samo što nisam seo na dupe od besa i tuge u isto vreme. Ukratko mi kaže, da je jedinica malo pred udar napustila aerodrom, ali da je on ostao sa delom posade i helikopterom za STS i da je baš dobro što sam se javio, jer im trebam.
      “Dođi odmah!”
      Ma daaa, evo sve trčim po ovom mraku. Gledam potpukovnika, a on sretan što je imao pravu informaciju u ovom haosu. To što su ljudi ostavljeni na aerodromu koji je pod udarom NATO avijacije, nije mu predstavljalo problem. Ništa mu nisam rekao. Nekad čovek treba da ćuti. To je jedino pametno. Izađem iz “sigurnosti” komande i polako odšetam prekoputa u zemunski park. Sedoh na klupu pored crkve. 
      E, ovde sam siguran! Polako pristigoše i drugi. Svi ćutimo i čekamo jutro
      Dočekam svitanje u Zemunskom parku sa svima iz komande. Čuli smo iz daljine još dva velika napada na Batajnicu. Mahnuh svima, možda i poslednji put, pa krenuh peške - pravac Batajnica. 
      Izađoh na Glavnu zemunsku ulicu. Prazna, kao da je napušten grad. Odjednom, koči autobus na sred ulice. Otvaraju se vrata, stade čovek na sred ulice zbog jednog vojnika. Srećom, ide za Batajnicu. Vozi čovek kao da je normalan radni dan. U autobusu troje ljudi. Niko ne progovara. Svako u svojim mislima.
      Nešto mislim o onoj našoj navici na loše. Da smo u nekoj zapadnoj zemlji, sve bi stalo prvi dan i otišlo u... A naši ljudi, opušteni kao da grmi pred oluju, a ne da je počeo rat.
      Ovde na ovim prostorima je normalno živeti loše i da svakih par godina neko bombarduje po našim glavama.
      Zato ovi naši prostori i imaju toliko heroja.
      Kao mali čovek, učiniš veliko herojsko delo i posle se vratiš kući. Dočekaju te na vratima problemi. Žena kuka da ti je mala plata, deca da ih izvedeš u park i kupiš patike koje su skuplje od tvoje plate, a ovi iz elektrodistribucije prete da će da ti iseku struju, jer nisi platio račune. A nisi platio jer nemaš...
      I sutra opet odeš na posao i učiniš novo veliko junačko delo.
      Da se vratim na priču.
      Stignem do sela Batajnica. Do aerodroma ima peške još koji kilometer. Polako nastavih. Na kapiji, vojni policajci ne dozvoljavaju ulazak. Kažu bombardovanje je i možete da stradate!? Pitam ih, zar je samo krug aerodroma ograničen za bombe?! Stvarno i od vojnih policajaca, pa je previše. Znam da im je tako naređeno i znam da im je neko naredio da budu na tom mestu, iako je velika verovatnoća da će poginuti u nekom sledećem napadu. Znam i da tog naredbodavca nema tu u blizini, već je u nekom sigurnom bunkeru.
      Krene ubeđivanje, mahanje rukama, pozivanje na ljude i naređenja. Na kraju nekako uđem na aerodrom i pravac ka objektu. Uz put - slike opšteg uništenja.
      Komanda aerodroma pogođena, toplana pogođena, veliki rezervoari uništeni, benzinska pumpa gori od noćas. Polomljeno drveće isčupano iz korena. Od hangara ostali samo skeleti, da nas podsećaju da su tu godinama stajali. Po putu kojim idem, noćas su bačene kasetne bombe. Puno ih je eksplodiralo, ali brojne stoje prosute na sve strane i čekaju svoju žrtvu.
      Ulazim u zgradu koja nema krov. U svojoj kancelarijli, pronalazim dva zastavnika iz sasvim desete jedinice.
      Pitaju me : ”Šta radiš ovde?”
      Onako sa visine. Zastavnički! Pitanjem sam im odgovorio.
      "Šta radite vas dvojica u MOJOJ kancelariji?"
      "Mi obilazimo aerodrom i gledamo koja je zgrada pogođena, da spasavamo opremu."
      "Pa ste našli da spasavate moju kožnu jaknu, letački kombinezon i makete koje godinama skupljam. Od čitavog aerodroma vas dvojica spasavate naše letačke jakne!" 
      Pocrveneše od stida, matori ljudi uhvaćeni u krađi. Ratnoj krađi. Zar su počeli zastavnici da kradu?
      Smrklo mi se, ako izvadim magnum, neću na tome stati, a i ove bitange imaju decu. Sramota za uniformu i čin koji nose. Mahnem rukom i isteram ih napolje.
      Imena im neću spominjati, ali oni znaju da znam i pamtim. Sada su u zasluženoj penziji.
      Brzo pogledah šta je ostalo od opreme i krenuh sa pakovanjem. Naravno prvo gaće, pa ostalo... Zaboravih da može da krene novi napad. Računam, valjda se i neprijatelj nekad odmara. Ranac na leđa i pravac komanda eskadrile.
      Dolazim do komande. Ispred zgrade iskopana rupa za bunker koji nije završen. Pored stoji gazela. Čitava, nije ogrebana, a aerodrom srušen. Dočekuju me dvojica majora pilota. Ostavljeni su uz telefon sa helikopterom za STS. Ostavljeni u iskopanoj rupi u nedovršenom bunkeru ispred komande. I ne samo ostavljeni.
      Njih dvojica su noćas poleteli, kada su ih posle prvog udara po aerodromu zvali sa OC-a. Naše 29-ke poletele da dočekaju prvi udar i oboriše jednu u Vojvodini kod Titela. Sa OC-a zovu i naređuju da gazela poleti i pronađe pilota koji je iskočio. Ljudi bez reči poleteli, idu da traže kolegu, možda klasića, a to nije malo.
      Tražili su kolegu u mraku ratne noći za vreme opšteg haosa na terenu i pronašli su ga. Pokupili sa terena i vratili se zajedno na aerodrom!? Tako su im naredili. Isti oni što su sve isplanirali. Isti oni koji su držali situaciju pod kontrolom. Isti oni koji te noći sede u sigurnosti Straževice.
      Gledam to martovsko jutro, te ljude, moje kolege; znamo se više od decenije, ali te noći su nekako pocrneli, ostarili. Ne vidim sjaj života u očima. Oni su, a opet više nisu oni. Potrošili su se noćas, vršeći svoju dužnost. Dužnost prema svom narodu, svojoj zemlji, jedinici, drugu. Ne znam da li da ih zagrlim kao najrođenije ili da im svašta kažem. Gledam dvojicu heroja. Ja im se divim i dan danas posle dvadeset godina i poštujem tu žrtvu.
      Da li je i Srbija!? 
      Poletesmo zajedno sa aerodroma i prepustismo ga teškoj sudbini. Bacali su po njemu, bombe velike i male narednih 70 i nešto dana.
      Moje kolege posle par dana, dobiše medalju za hrabrost. Zasluženo. Pravedno je kad je dobiju medalju časni ljudi. Heroji.
      Posle dobiše medalje razni likovi, tu istu medalju.
      Obezvrediše medalju, poniziše sve časne ljude.
      Generali sebi podeliše Karađorđeve zvezde i još veće činove. Poniziše generalske činove. 
      Političari podeliše sebi nove stanove, vile i privilegije. Opet poniziše sve ljude ove zemlje.
      Tako je počeo moj rat 99-e...
      https://www.facebook.com/sasa.jovanovic.3572846/posts/2123784821049594
    • Од Милан Ракић,
      Radni logor Jasenovac - knjiga Igora Vukića, novinara i istražitelja
      Nemate pravo zaboraviti vašu povijest. Ne zbog osvete, nego zbog mira, jedna je od poruka pape Franje za njegova boravka u susjednoj BiH 2015. godine upućena i hrvatskome narodu. Povijesne prijepore valja razjasniti, činjenice utvrditi. 



      Prošlog je petka u Hrvatskom Novinarskom domu predstavljena nova knjiga novinara i istražitelja Igora Vukića, "Radni logor Jasenovac, u kojoj je na temelju znanstvenog istraživanja, arhivske građe i dokumenata obradio razdoblje od 1941. do 1945. godine.

      Na pitanje zašto se odlučio za istraživanje ove teme Vukić je, među ostalim, spomenuo članove svoje obitelji, pripadnike srpskog naroda, koji su svjedočili događajima u Jasenovcu. 

      Govorio je o mnogim lažima koje se desetljećima govori o Jasenovcu. Najgnjusnija laž, istaknuo je Vukić, je ona o navodno 20 tisuća ubijene djece. U emisiji je iznio nekoliko zanimljivih podataka i rezultata svoga istraživanja, te izrazio želju da se na svim razinama nastavi istraživati istina o Jasenovcu.
      http://vijesti.hrt.hr/446046/radni-logor-jasenovac-knjiga-igora-vukica-novinara-i-istrazitelja
          

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...