Jump to content
kopitar

Jordan Peterson - profesor na fronti kulturološkog rata

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 22 часа, Ћириличар рече

Након Питерсона и 5 година на ЖРУ, ништа ми не може бити конфузно :smeh1:

И управо си сада ово све рекла "питерсоновски", осим наравно апсолутне сигурности која је права вјера. Емоције јесу варљиве и непостојане, те је потребно да их зауздамо и усмјеримо ондје гдје треба. Ти кажеш "зато имамо Бога", а Питерсон каже "Зато имамо Бога, али не одмах нужно као биће које је све створило, јер то је већ неко друго питање, него као извор вриједности којима тежимо и којима требамо тежити јер су на крају крајева корисне за нас и које су као такве настале дугом друштвеном еволуцијом и друштвеним искуством људске расе како бисмо знали гдје и за шта да се трудимо и гдје да нађемо смисао". Видиш да недостају код њега ти моменти праве вјере ( живјећемо вјечно у Христу, Бог ће нас спасити итд. ), али фактички нема никакве разлике између онога што говорите. Људима треба Бог, требају вриједности како би себе усмјерили ка бољитку и напретку и преживљавању и наравно духовном испуњењу.

И ја сам одушевљен таквим приступом, јер замисли да сједиш са пријатељицом атеистом. И причате и она тебе пита "Зашто бих вјеровала  Бога?". Ако бисте кренули у расправу око тога да ли Бог постоји, не да би изгубила него би је учврстила у атеизму. Али, ако бисте причали о томе шта вјера у Бога чини за човјека, зашто, које вриједности усвајаш због тога - укратко представиш све предности, и онда поентираш са "На крају крајева, зар је и битно да ли има Бога када опет производи овакве ефекте?". И то је тренутак када се ефективно пробија један дио атеистичке мисли ( као што је отац Вукашин то урадио, на чему сам му енормно захвалан што сам присуствовао том тренутку. Момче из АС-а је само занијемило :ani_biggrin: ). Знам, јер мени јесте.

Hvala puno za nastavak diskusije, koja mi veoma znaci u ovom trenutku. Vidi, ja sam u procesu odrastanja u veri polako zadobijala saznanje da je odnos etike I ontologije jako vazan za hvatanje blagodati Duha Svetoga. Ovo sto Peterson izlaze, a po Tvojem razumevanju ipak ne prelazi granice etickog stava o veri/religiji, tj. zivom odnosu sa zivim Bogom. Sticem utisak da se ogranicenje sastoji u tome da on zauzima pragmatican stav koji of prilike podstice da je dovoljno samo emulirati Boga kao neku visu silu, bozanstvo, tj da je sve jedno kako zovemo Boga, dokle god on proizvodi efekte stabilnosti, vrlinske pojave u coveku, koji ce time stvoriti boljitak iliti nirvanu za budiste I sl. Opet kazem, za probijanje dela ateisticke zatvorenosti nije dovoljno samo racionalno ubedjivanje na umnom nivou, vec je istinska vera Dar Svise koji se usadjuje u srce I dusu covekovu ako se iole otvori za Istinu. Mislim da naprosto nije dovoljno samo ubediti agnostike, ili nevernike da nemaju sta izgubiti ako "poveruju" u apstraktnog  I mozda postojeceg, a mozda I nepostojeceg boga I da ce pracenjem rituala u crkvi ili samostalno kod kuce u cetiri zida imati neki, kakav takav odnos sa Bogom. To ne samo sto je mlaka, pseudo-vera vec potpuno beskorisno jer nema ZIVOG ODNOSA SA ZIVIM BOGOM, Licnoscu celovitom na Koju se kalemimo voljno I htednuto, bez da imamo trgovacki odnos: e sad cu ja malo asketiku, malo molitvu, malo pracenje vrlinskog zivota, pa ce On meni dati blagostanje.... to nema blage veze sa verom vec je naprosto pracenje ideologije koja nas eto nekako podstice na dobra dela; it is skimming the surface.... razumes? Ne mogu a da se ne osvrnem na Zitije Svetih, u kojima se moze videti opitni ljubavni odnos svetitelja I Boga! Ja hocu takvu veru da imam, koja ce me opijati od ljubavi I slobode I koja nema granica. Stvorio nas je za mnogo vise od ovoga sto je oko nas! Covek - mali kosmos! Ja necu da prihvatim da samo zivotarim nekih 50-60 godina onako mlako I na jedvite jade, da prihvatim da je Bog ljubavi stvorio mene I tebe da bi se koprcali u ovom kotlu od sveta, vec da nas je stvorio da budemo u vecnoj zajednici, jedni sa drugima I sa Njim koji nam pruza, nudi tu I takvu vecnost - beskrajnu ljubav. Ko hoce da prihvati (opet iz licnosne ljubavi prema Gospodu, a ne iz samoljublja) taj Put, on ce radoscu pronaci sve vrline kojima se Bog raduje za nas. "Efekti" dolaze od sinergicnog odnosa Boga I coveka, a ne nasim samostalnim zaslugama imitirajuci neko bozanstvo! I na kraju, ja ne podrzavam trgovacki odnos sa Ocem, vec ocinsko-deciji! Joy! 88

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 8/3/2017 at 15:14, "Tamo daleko" рече

Sticem utisak da se ogranicenje sastoji u tome da on zauzima pragmatican stav koji of prilike podstice da je dovoljno samo emulirati Boga kao neku visu silu, bozanstvo, tj da je sve jedno kako zovemo Boga, dokle god on proizvodi efekte stabilnosti, vrlinske pojave u coveku, koji ce time stvoriti boljitak iliti nirvanu za budiste I sl.

И да и не. Питерсон се не ограничава, како сам ја макар схватио, на просто емулирање Бога "јер тако ваља", него има приступ који бих фактички описао као "проналажење Бога у другом". Ако си добар према себи и према другима, пун поштовања, љубави итд. итд., добар си и према Богу, јер су људи ем са религијске тачке гледишта бића прављена по наличју Божјем, ем су такође бића која исто емулирају Бога. И онда ти у односу са другим људима показујеш своју љубав према Богу, тако што волиш и њих ( што је фактички кондезовање Христове двије највеће заповијести ). И поврх тога, кроз ту интеракцију са људима, теби и другима се открива Логос и израња нешто ново и корисно и добро.

Значи, фактички исто причате, само што он не полази од сто постотне вјере у Бога на теоријском нивоу. Све остало је мање-више ту исто ( осим наравно ствари које нужно произилазе из сто постотне вјере у Бога, као религијски буквализам и фундаментализам ). Он такође никако не говори да се људи морају ослободити свих емоција и порива ( што је Нирвана ), него да их укроте. Уживање није гријех, гријех је претјерано препуштање својој "животињској страни" која удаљава човјека од Бога. "Гријех је стање удаљености од Бога" је сада, рецимо, изјава коју другачије гледам - јер се питерсоновски може превести да каже да је гријех оно стање које је удаљено од стања наше контроле нагона и порива и моћи над собом. У суштини, макар мени како изгледа, то је резултат "блискости Богу". И "благодат" о којој вјерници знају говорити је можда иста оном осјећају којег осјећају "успјешни и остварени" људи у овом смислу - који су себе довели у ред и због тога осјећају мир и задовољство.

On 8/3/2017 at 15:14, "Tamo daleko" рече

"Efekti" dolaze od sinergicnog odnosa Boga I coveka, a ne nasim samostalnim zaslugama imitirajuci neko bozanstvo!

Обоје у суштини траже исто понашање и исто стање ума и душе и однос према другима... тако да је практично небитно одакле ти ефекти долазе. И када се прихвати тај став, онда се постаје отворенијим за мало религиознија размишљања.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 8/3/2017 at 16:14, "Tamo daleko" рече

ZIVOG ODNOSA SA ZIVIM BOGOM,

Šta ga čini živim,mislim Boga?Po čemu je naš hrišćanski Bog življi od bilo kog drugog Boga?Pitam i sebe kolko i tebe.:)

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Кратос рече

Šta ga čini živim,mislim Boga?Po čemu je naš hrišćanski Bog življi od bilo kog drugog Boga?Pitam i sebe kolko i tebe.:)

Zato što je : sišao s nebesa , utjelovio se po duhu svetome, raspet , umro i pokopan...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, kopitar рече

Zato što je : sišao s nebesa , utjelovio se po duhu svetome, raspet , umro i pokopan...

Nisi razumeo šta pitam.Po čemu ti vidiš da je taj Bog živi Bog,za razliku od mrtvih lažnih bogova paganskog sveta?U SZ se naglašava da je taj Bog živi Bog zato što postoji komunikacija između njega i verujućih,on im se obraća,javlja se u vidu stuba od ognja,od vatre,neki govoraše i licem k licu,dakle ličnosni živi odnos je uspostavljan a ja pitam gde je to danas a plus ako uzmemo u obzir da je On za večnost uzeo ljudsku prirodu na sebe?ili ti kako možemo imati živi ličnosni odnos sa Bogom ako s druge strane imamo tišinu,ne možemo da ga vidimo,ne možemo da ga dodirnemo etc?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 27 минута, Кратос рече

Nisi razumeo šta pitam.Po čemu ti vidiš da je taj Bog živi Bog,za razliku od mrtvih lažnih bogova paganskog sveta?U SZ se naglašava da je taj Bog živi Bog zato što postoji komunikacija između njega i verujućih,on im se obraća,javlja se u vidu stuba od ognja,od vatre,neki govoraše i licem k licu,dakle ličnosni živi odnos je uspostavljan a ja pitam gde je to danas a plus ako uzmemo u obzir da je On za večnost uzeo ljudsku prirodu na sebe?ili ti kako možemo imati živi ličnosni odnos sa Bogom ako s druge strane imamo tišinu,ne možemo da ga vidimo,ne možemo da ga dodirnemo etc?

Zato što proizvodi učinke živog Boga , zajednicu Crkvu , proizvodi ljubav koja mjenja svjet i daje odgovor o smislu života i smrti.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 31 минута, kopitar рече

 

1 hour ago, Кратос рече

Nisi razumeo šta pitam.Po čemu ti vidiš da je taj Bog živi Bog,za razliku od mrtvih lažnih bogova paganskog sveta?U SZ se naglašava da je taj Bog živi Bog zato što postoji komunikacija između njega i verujućih,on im se obraća,javlja se u vidu stuba od ognja,od vatre,neki govoraše i licem k licu,dakle ličnosni živi odnos je uspostavljan a ja pitam gde je to danas a plus ako uzmemo u obzir da je On za večnost uzeo ljudsku prirodu na sebe?ili ti kako možemo imati živi ličnosni odnos sa Bogom ako s druge strane imamo tišinu,ne možemo da ga vidimo,ne možemo da ga dodirnemo etc?

Zato što proizvodi učinke živog Boga , zajednicu Crkvu , proizvodi ljubav koja mjenja svjet i daje odgovor o smislu života i smrti.

 

Kratose, procitaj vise puta Kopitarov odgovor(e)... dodajemo: dace nam se po meri rasta u Hristu.... vera kao sesto culo koje ne moze da se preprica ili ubrizga u krvotok nekom drugom; to je licnosni odnos coveka I Boga. Za mene je On zivi Bog jer me je Dotakao po sred srca! Cini mi se da nema tog coveka koji bi mogao da me razuveri u to da je On  (nije) Zivi Bog I da je nas odnos umisljen. Sveto Pricesce je glavni pokazatelj Njegovog prisustva I dodira--tu nema tisine I mraka, vec Svetlost koja prevazilazi svaki razum. Otvaramo srce dok jos imamo vremena.... da ne budemo medju 10 ludih devojaka... mozda I poslusamo Apostola Pavla I sve Svete... strazite I opet vam kazem strazite... Prepoznaces Njegov Glas kada te ispuni blagodatna radost od koje ne zelis nikada da se odvojis. Kada je izgubis , ceznuces za njom opet I opet...

Tisina tj. nedostatak imanentnosti Zivoga Boga je nas business ;-) On kuca li kuca na vrata nase duse/bica! Ko otvori - On ulazi, smerno, u Ljubavi pazeci na nasu slobodu koju nam je darovao. Procitaj ponovo Dostojevskog koji taj odnos sjajno opisuje! Neka Ti je sa srecom bogotrazenje! Maran Ata!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Blaža Željko,
      Upravo odgledah po N-ti put film "Crimson Tide" sa Denzil Vošingtonom i Džin Hekmanom u glavnim rolama ..te mislim da film po genijalnosti i važnosti teme treba da se nađe i u teološkim školama (premda se Bog ne spominje implicitno .. ali ljudi su Njegove ikone!!). Puno puta sam razmišljao da je ovo delo napravio neko sa dubokim gledištima o pojmu hijerarhije i subordinacije kao prevažnim elemetnima svakog društva; svake zajednice, a tek nedavno doznah da je to ekranizovani i za nešto detalja modifikovani istiniti događaj sa ruske podmornice iz vremena kubanske krize 1962. godine! To se u filmu čak i spominje na jednom mestu. Naime, došlo je u ovoj ekranizaciji do pucanja lanca komande na američkoj nuklearnoj podmornici! Pojavile su se u vrhu između dva keptana (koji jedan bez drugog ne mogu da donesu izvršnu odluku) dva oprečna viđenja situacije na brodu, usled pucanja i prestanka komunikacije sa spoljnjim svetom, a trebalo je u kontekstu radnje filma da izvrše nuklerani udar na Moskvu i dalje širom Rusije. Posledice (prekrasno opisane na kraju filma) su bile te da se sistem urušio; da je u tren oka došlo do podvojenosti između posade broda na granici oružanog sukoba!
      Film je dakle zadro do same srži u pojmove, prevažne u Crkvenom svetu, hijerarhije, poslušnosti i subordinacije i otvorio pitanja na koja je teško naći odgovor .. tako da i film završava sa tom dilemom?! Ali ono što je nedvosmisleno kroz priču (što je vertikala u svakom smislu) je to da bez hijerarhije nema ničega zdravog ni u jednoj zajednici! Samo one zajednice ili kolektiviteti, od najmanjih što su manastiri, četa vojske ili policije do većih što su države, koji imaju jasnu "kičmenu strukturu", tj. hijerarhiju, opstaju i čine zdravu sredinu! Tamo gde je demokratija to razjela pojavile su se struje, stranke, usitnjavanja, apsolutna disharmonija .. jer hijerarhija je temelj harmonije. I u muzičkom svetu je to isto - dok stoje u hijerarhiji tonovi čine harmoniju, akorde i njihova kretanja. Kad svi tonovi krenu po svome ili pokažu težnju da budu "dominanta" dolazi do apsolutne buke besmisla; do, kako rekoh, bolne disharmonije. 
      Šta se to desilo na ruskoj podmornici davne 62. godine? Naime, besneo je hladni rat; Ameri razmeštali svoj raketni štit po Evropi i bliskom istoku! Hruščov pokušao da uzvrati i u nekoliko navrata već dopremio nuklerne rakete kod Kastra! Međutim ubrzo te akcije budu provaljene; Kenedi naredi tzv. karantin Atlantika oko Kube sa ciljem da spreči dalje dopremanje ovog oružja. U pratnji ruskih brodova bila je i spomenuta nuklearna podmornica no Amerikanci je nanjuše i manevarskim podvodnim bombama krenu da je primoraju da izroni. Tu je došlo do koplapsa i svet nikada kasnije kao tada nije bio na ivici nuklearnog armagedona. Naime, Amerikanci obaveste Moskvu da na podmornicu bacaju bombe koje nemaju snagu bojevih i mogu da naprave malu štetu na plovilu ali iz Moskve ta vest nikada nije stigla do mornara!!! Slušajući buku oko sebe i "slepi i gluvi" zbog nedostatka komunikacije, a u kontekstu odnosa koji su bili pred pucanje, osoblje podmornice je bilo ubeđeno da je počeo rat -  nuklearni! Prva naredba je bila da se jedna raketa (jača od hirošimske) pošalje na nosač aviona udaljen nekoliko kilometara; a zatim da se napadnu američki gradovi. 
      "Šta bi bilo kad bi bilo"!? Možemo ovde sada otpevati zahvalni tropar Gospodu i molitveno spomenuti Vasilia Arkipova (to ime dobro pamtiti), čoveka koji je (najdublje verujem uz neku Božiju intervenciju) sprečio najgora moguća stradanja širom planete! On je naime bio jedan od tri kapetana podmornice a protokol je nalagao da pristanak za lansiranje moraju dati sva tri visoka oficira! Dvojica su bila "za" ali on je iz istih razloga nedostatka komunikacije opisanih u filmu rekao "njet" .. i od tog se vojnog udara odustalo! Dalje je sve istorija! 
      Mnogi ljudi iz sveta se sa pijetetom sećaju Vasilia; blagodarni su mu jer je tog trenukta samo u njegovim rukama bilo na stotine miliona života američkih građana i gradova .. i naravno uzvratno kao odmazda stotine miliona što ruskih što evropskih života; u stvari kasnije zbog radijacije i života svega živog na svetu. Ja sam tada imao svega sedam meseci .. i evo molitveno blagodarim ovom čoveku, a mislim da bi ga se i Crkva na neki način morala sećati i posvetiti mu dan bar za neku vrstu pomeni bez obzira na njegovo životno opredeljenje .. jer Duh Božiji diše gde On hoće; npr. dan kada je umro u avgustu 1998. godine. Moramo se sećati ovakvih ljudi. 
      No ostaje dilema koju i spomenuti film postavlja na kraju: kako to da je narušen lanac komande spasao čovečanstvo teške patnje?! Odgovor je teško naći; projavljuje se odjednom u igri slobodno ljudsko uverenje koje se ne može prezreti .. ali u suštini i u filmu i ustvarnosti taj lanac i nije bio poptun. On je bez komunikacije već nepostojeći i Arkipov (kao i Denzil u Crimson Tide) nije hteo da potvrđuje nešto čega nema! Tako mala dilema a u srži je od velike istorijske važnosti. Nije dakle reč o pokidanoj vertikali komande, o neposlušnosti ili pobuni, već o nepostojećoj stvari kojoj kao ljudi nisu dali pristanak premda suva slova zakona i pravila službe, kao čiste formalnosti, govore nešto drugo.
      Dakle najtoplija preporuka da se film "Crimson tide" krajnje ozbiljno pogleda i da se sa spoznajom drame koja se tu odvija (po slici stvarnih dešavanja) oda pošta onima koji pod pritiskom donose prevažne odluke.
       
      Vasilijeva fotografija iz tog perioda

    • Од JESSY,
      David Sinclair, genetičar s Harvarda, tvrdi da starenje ne bismo trebali doživljavati kao prirodnu posljedicu životnog ciklusa
      Izvor: Profimedia / Autor: Auto
      Starenje doživljavamo kao nakupljanje svih ostalih stanja koja postaju sve češća s godinama - raka, demencije, fizičke slabosti... No, sve više znanstvenika dovodi u pitanje osnovnu koncepciju starenja. Što kad bismo mogli zaustaviti smrt, ili je potpuno spriječiti? Što ako su bolesti koje nas pogađaju u starosti simptomi, a ne uzroci? Što bi se promijenilo kad bismo starenje klasificirali kao bolest?
      Od davnina se na starenje gleda kao na neizbježan, nezaustavljiv i prirodan ciklus. 'Prirodni uzroci' glavni su uzrok smrti starijih osoba, čak i kad umiru zbog raznih patoloških stanja. No ne misle svi tako. David Sinclair, genetičar s Harvarda, tvrdi da starenje ne bismo trebali doživljavati kao prirodnu posljedicu životnog ciklusa već kao stanje. Starost je, kaže on, patologija i kao takva može se i liječiti, piše Technology Review.
    • Од Милан Ракић,
      Uoči dana kad je pre 20 godina počeo rat, čije posledice i danas svi osećamo, opisao sam moj početak rata, iako mislim da moja ratna priča i nije nešto interesantna. Važnije je da svako od nas ostavi trag budućim generacijama, da se ne zaboravi.

      Rat 1999.godine nije prvi rat koji me je zadesio. Moj rat počeo je jednog juna daleke 91-ve godine. Kasno uveče, jedan telefonski poziv prekinuo je dotadašnji miran i lep život. Za mene, moju porodicu i hiljade porodice svih naših naroda na ovom prostoru.
      Negde, daleko na zapadu, poziv u kasne sate. Nazvao me je na telefon “lično” komandir odeljenja. Inače, bio sam na prvom godišnjem i kao najmlađi mogao sam samo da dobijem jun mesec za odmor. Jul i avgust rezervisani su za starije.
      Ukratko, saopštio mi je u jednom dahu: "Dođi sutra na posao, prekidamo ti odmor, ima nekog letenja, paaaa nam trebaš. I da! Ponesi peškir i četkicu za zube, možda će se ostajati duže?!"
      Pitam naivno: ”Da li se to sprema neka gužva?” Gledam na televiziji vesti i ništa na dobro ne sluti.
      Kakvo pitanje, takav odgovor:”Ćuti mali i ne pametuj preko telefona, tvoje je da izvršavaš naređenja. Pametniji od tebe komanduju!”
      Sutradan, sa tamnim slutnjama javih se u jedinicu.
      Izašao sam iz tog rata mnogo dana i godina kasnije!? 
      Ostali deo, pričaćemo drugom prilikom...
      Pred rat 99-e, imao sam čast da vidim na delu sve obimne pripreme i vojne gluposti iz prvog reda.
      Na jednom sastanku jedinice, komandant koji sve zna, objašnjava nam sve po redu, samo ne govori najvažnije. Pomislim na trenutak da je zaboravio!? Iz zadnjih redova, gde smo sedeli mi najmlađi, digao sam ruku tražeći odobrenje da kažem neku reč, a sve u iskrenoj želji da dobrim savetom pomognem. Životne greške su me naučile, pa sam želeo da dam iskren savet. Da nam se ne ponove greške sa početka devedesetih. Ipak su ljudski životi u pitanju.
      Dobio sam ekspresni odgovor lično od komandanta eskadrile.
      "Nije tvoje da tu daješ neke savete. Ovo je vojska i zna se ko kosi, a ko vodu nosi. Nije tvoje da razmišljaš i tu deliš savete, ima ko razmišlja i ko naređuje, a ti slušaj. Sedi!"
      U učionici muk. Kolege znaju da sam ovo već video i preživeo, a zna i komandant.
      Još mi je posle sastanka prijateljski dodao u prolazu:
      "Ovaj rat vode profesionalci, a vi ste se ionako pokazali?!"
      Pretpostavljim da je mislio na moje komandire iz 91-ve. “One pametne koji sve znaju i naređuju!?” 
      U prvom momentu bilo mi je krivo, stegla me u srcu nepravda, omalovažavanje okoline i glupost komande u najavi. 
      Ipak se valjda i ja nešto pitam jer i moj život je u pitanju. Ili se ne pitam i treba da me potroše zbog njihovih karijera. Valjda se od nas očekuje da svi izginemo… Zašto niko neće da sasluša podoficira koji je kroz sve ovo prošao. Zašto ne cene oficire koji su već vodili jedinice u ratu. Zašto penzionišemo generale koji su se dokazali na delu. Sujeta ili šta drugo!?
      Odlučih u sebi da se ne nerviram i da pustim da se sve desi kako je planirano. 
      Tako sam ovaj rat 99-te dočekao opušten. Kad navikneš da te tuku po glavi, posle nekog vremena pređe ti u naviku i ne boli. Oko mene gledao sam pripreme i planiranje komande. Zabrinutost starijih kolega. Sumnje većine u planove i bes prema besmislenim promenama uoči samog rata. Smeškao sam se naivnosti pojedinaca. Jedno vreme. Posle mi je bilo muka.
      Na kraju nisam mogao da gledam gluposti.
      Nekako, nedelju dana pred bombardovanje, krenuo zdravstveni problem. Od svih mogućih bolesti, poče nokat na nozi da mi pravi problem. Nateklo stopalo. Odem kod doktorke i dobijem bolovanje. Pošto sam bio momak. Nikog u BGD, spakujem se i pravac Šabac kod mojih.
      Tih nekoliko dana TV ne gledam, novine me ne interesuju, ionako mi sve komšije prepričavaju preko ograde dok pijemo kafu.
      A komšiluk? 
      Miran, svi u ulici raspoloženi. Ne poznaju nikog iz vojske osim mene i kažu “Kad je on ovde, nema rata sigurno?!” Kao da sam nekakav general u najmanju ruku. 
      "Ubio sam se" tih dana od kafe i ručkova po komšiluku. Svi zovu i ljute se ako nećeš da navratiš. I uvek isto pitanje. “Hoće li biti rata?”
      Kad im kažem da sigurno hoće i da će nas razbiti, samo se nasmiju jer misle da se sprdam sa ozbiljnim pitanjem. Znaju oni da smo mi vojna sila i da nam ništa ne mogu. Tako kažu na televiziji!
      I dođe taj dan…
      Uveče lepo vreme. Vedro. Moj stari Zastavnik avijacije u penziji i ja, sedimo u dvorištu i komentarišemo važne svetske teme. Šta to planira NATO sa nama, kako je komšija Mile orezao višnje, današnje cene na šabačkoj pijaci, dugogodišnja kriza naše vojske, da li da farbamo ogradu ili ne...
      Kaže moj stari Zastavnik: ”Ja sam video i preživeo bombardovanje Beograda 41-ve. Kuću mi srušiše pored Zemunskog aerodroma. Ubiše mi oca, tvog dedu. Kako su švabe tada bile silne i besne. I 44-te kad su odlazili nisu se niti izvinuli, niti smo im naplatili. Zato opet, ove švabe bi da ruše. Da smo im prošli put pošteno naplatili, ne bi im više palo na pamet.”
      Odjednom, uleće u dvorište više komšija i viču: "Počelo bombardovanje!!!"
      U Šapcu tišina, nigde ne grmi, iako su velike kasarne u gradu. Pa dobro, počelo je.
      Pogledam mog Zastavnika. Vidim krenuo bi sa mnom. U pogledu podrška, savet, ponos. Samo kaže: ”Čuvaj se.”
      Pogledom smo sve rekli jedan drugom.
      Majka spustila glavu. Ćuti… Znam da bi rekla: ”Dokle više ti sine? Ima li neko drugi?” 
      Ne govori ništa. Zna da bi se naljutio i ja, a i Zastavnik. Sva se zbunila i šeta po kući. Sprema mi nešto za uz put, dok se ne snađem. Zabrinuta je kao i svaka majka na ovom svetu, kad joj sin kreće u rat. Majka je majka. Ne razlikuje se niti po naciji, veri ili boji kože. 
      Polako se spremim i obrijem, spremam ranac polako, pedantno, ionako znam da rat neće pobeći. Noga mi nije ozdravila, pa na desnu nogu obuvam čizmu, a na levu nogu papuču. Pa dokle stignem. Pošto sam uz glavni put u Šapcu, izađem sve sa kafom u ruci da stopiram. Mislim načekaću se. Na ulici sav komšiluk pored mojih. Kratak zagrljaj. Kažem im da idu kući, da ne brinu, vidimo se za par dana.
      Ostadoh sam u mraku. Zamračenje grada u potpunosti. Kakva glupost. Treba neko da slomi vrat u mraku. Ovi na nebu ionako sve vide što ih zaima.
      I gle čuda!!
      Prvi auto što je naišao, počinje da koči i stade čovek. Do tada, kad god sam stopirao u uniformi, čekao sam sat-dva. Vojnik u miru nikom ne treba. Čovek žuri u Beograd, žena mu u porodilištu u Beogradu . Na sve to samo mu kažem, vozi slobodno brzo i policija noćas želi da se vozi brzo. Auto-put prazan do Beograda. Razmišljam gde da idem? Eskadrili je ratni raspored daleko odavde, ali oni sigurno i nisu tamo. Odlučujem da se javim u Komandu u Zemunu, pa ću onda dalje. Preletismo put do Beograda. Stigosmo za pola sata. Izlazim iz kola kod studenjaka, dignem ruku za pozdrav.
      Stade drugi auto!? Ne mogu da poverujem. Kakva ljudska dobrota. Pita čovek gde idem!?
      Možda ova Srbija još ima šansu da postane dobra zemlja, za sve nas obične građane?!
      Javljam se u Komandu. Mislio sam da nikoga nema, kad ono, svi tamo. Gomila vojnika i starešina stoji u hodniku komande u mraku. Šlemovi i zaštite maske na svima. Oružje na ramenu. Cela komanda stoji u mraku hodnika i čeka... Osluškuju!? Tišina u noći. Teška zapara u vazduhu, pomešana sa ljudskim znojem, mirisom uniformi i masti za konzervaciju oružja. Većina sa zebnjom u očima, očekuju udar bombe u hodniku komande. Vidim poneki strašljiv pogled mladih, ali i ovih matorijih, ovih što ne videše ništa osim Beograda onih teških ratnih 90-tih.
      Ovi matoriji, što dođoše sa zapada gde se ratovalo, opušteni. Pozdravljaju se sa mnom. Pitaju me za starog Zastavnika, pitamo za familiju, zajedničke prijatelje, gde su sad podstanari kao izbeglice? Neki smešteni po kasarnama već osmu godinu, neki u Bristolu, neki kod rodbine. Tim poslednjim je najteže. Začas napravismo galamu u tom mraku. Svi malo živnuli. Upališe se cigarete. Popušta grč strepnje od udara bombe. Pitam gde su moji? Prvi udar po aerodromu je prošao, veliki napad je prešao preko Batajnice. Nemaju vesti o gubicima, šta je pogođeno. Ništa.
      Svu živost u hodniku, razbi naredbodavni ton nekog potpukovnika koji se javio iz dubine tamnog hodnika. Tražio je tišinu. ”Vi tamo mir! Mi smo u ratu, a ne na pijaci.”
      Otkrio čovek svo znanje ovoga sveta. Vidim da je neki vojni talenat, sačuvan u kancelariji u onim teškim vremenima 90-tih. Komanda ga čuvala za ovaj veliki rat. Spopade me uvek muka od takvih, naročito kad mi on odgovori za moju jedinicu.
      "Kako gde su, pa na aerodromu, gde bi bili." 
      Ne mogu da verujem šta čujem!? Izgleda, ništa nismo naučili od aprila 41-ve, a tolike vojne škole svi zajedno završismo.
      Slušam ga u čudu i ne verujem. Ulazim u prvu kancelariju, uzimam telefonsku slušalicu i polako vrtim poznati broj dežurnog eskadrile. Telefoniram, iako ne verujem. Zvoni. Nije ni dvaput zazvonio, kad, javlja se dežurni, samo što nisam seo na dupe od besa i tuge u isto vreme. Ukratko mi kaže, da je jedinica malo pred udar napustila aerodrom, ali da je on ostao sa delom posade i helikopterom za STS i da je baš dobro što sam se javio, jer im trebam.
      “Dođi odmah!”
      Ma daaa, evo sve trčim po ovom mraku. Gledam potpukovnika, a on sretan što je imao pravu informaciju u ovom haosu. To što su ljudi ostavljeni na aerodromu koji je pod udarom NATO avijacije, nije mu predstavljalo problem. Ništa mu nisam rekao. Nekad čovek treba da ćuti. To je jedino pametno. Izađem iz “sigurnosti” komande i polako odšetam prekoputa u zemunski park. Sedoh na klupu pored crkve. 
      E, ovde sam siguran! Polako pristigoše i drugi. Svi ćutimo i čekamo jutro
      Dočekam svitanje u Zemunskom parku sa svima iz komande. Čuli smo iz daljine još dva velika napada na Batajnicu. Mahnuh svima, možda i poslednji put, pa krenuh peške - pravac Batajnica. 
      Izađoh na Glavnu zemunsku ulicu. Prazna, kao da je napušten grad. Odjednom, koči autobus na sred ulice. Otvaraju se vrata, stade čovek na sred ulice zbog jednog vojnika. Srećom, ide za Batajnicu. Vozi čovek kao da je normalan radni dan. U autobusu troje ljudi. Niko ne progovara. Svako u svojim mislima.
      Nešto mislim o onoj našoj navici na loše. Da smo u nekoj zapadnoj zemlji, sve bi stalo prvi dan i otišlo u... A naši ljudi, opušteni kao da grmi pred oluju, a ne da je počeo rat.
      Ovde na ovim prostorima je normalno živeti loše i da svakih par godina neko bombarduje po našim glavama.
      Zato ovi naši prostori i imaju toliko heroja.
      Kao mali čovek, učiniš veliko herojsko delo i posle se vratiš kući. Dočekaju te na vratima problemi. Žena kuka da ti je mala plata, deca da ih izvedeš u park i kupiš patike koje su skuplje od tvoje plate, a ovi iz elektrodistribucije prete da će da ti iseku struju, jer nisi platio račune. A nisi platio jer nemaš...
      I sutra opet odeš na posao i učiniš novo veliko junačko delo.
      Da se vratim na priču.
      Stignem do sela Batajnica. Do aerodroma ima peške još koji kilometer. Polako nastavih. Na kapiji, vojni policajci ne dozvoljavaju ulazak. Kažu bombardovanje je i možete da stradate!? Pitam ih, zar je samo krug aerodroma ograničen za bombe?! Stvarno i od vojnih policajaca, pa je previše. Znam da im je tako naređeno i znam da im je neko naredio da budu na tom mestu, iako je velika verovatnoća da će poginuti u nekom sledećem napadu. Znam i da tog naredbodavca nema tu u blizini, već je u nekom sigurnom bunkeru.
      Krene ubeđivanje, mahanje rukama, pozivanje na ljude i naređenja. Na kraju nekako uđem na aerodrom i pravac ka objektu. Uz put - slike opšteg uništenja.
      Komanda aerodroma pogođena, toplana pogođena, veliki rezervoari uništeni, benzinska pumpa gori od noćas. Polomljeno drveće isčupano iz korena. Od hangara ostali samo skeleti, da nas podsećaju da su tu godinama stajali. Po putu kojim idem, noćas su bačene kasetne bombe. Puno ih je eksplodiralo, ali brojne stoje prosute na sve strane i čekaju svoju žrtvu.
      Ulazim u zgradu koja nema krov. U svojoj kancelarijli, pronalazim dva zastavnika iz sasvim desete jedinice.
      Pitaju me : ”Šta radiš ovde?”
      Onako sa visine. Zastavnički! Pitanjem sam im odgovorio.
      "Šta radite vas dvojica u MOJOJ kancelariji?"
      "Mi obilazimo aerodrom i gledamo koja je zgrada pogođena, da spasavamo opremu."
      "Pa ste našli da spasavate moju kožnu jaknu, letački kombinezon i makete koje godinama skupljam. Od čitavog aerodroma vas dvojica spasavate naše letačke jakne!" 
      Pocrveneše od stida, matori ljudi uhvaćeni u krađi. Ratnoj krađi. Zar su počeli zastavnici da kradu?
      Smrklo mi se, ako izvadim magnum, neću na tome stati, a i ove bitange imaju decu. Sramota za uniformu i čin koji nose. Mahnem rukom i isteram ih napolje.
      Imena im neću spominjati, ali oni znaju da znam i pamtim. Sada su u zasluženoj penziji.
      Brzo pogledah šta je ostalo od opreme i krenuh sa pakovanjem. Naravno prvo gaće, pa ostalo... Zaboravih da može da krene novi napad. Računam, valjda se i neprijatelj nekad odmara. Ranac na leđa i pravac komanda eskadrile.
      Dolazim do komande. Ispred zgrade iskopana rupa za bunker koji nije završen. Pored stoji gazela. Čitava, nije ogrebana, a aerodrom srušen. Dočekuju me dvojica majora pilota. Ostavljeni su uz telefon sa helikopterom za STS. Ostavljeni u iskopanoj rupi u nedovršenom bunkeru ispred komande. I ne samo ostavljeni.
      Njih dvojica su noćas poleteli, kada su ih posle prvog udara po aerodromu zvali sa OC-a. Naše 29-ke poletele da dočekaju prvi udar i oboriše jednu u Vojvodini kod Titela. Sa OC-a zovu i naređuju da gazela poleti i pronađe pilota koji je iskočio. Ljudi bez reči poleteli, idu da traže kolegu, možda klasića, a to nije malo.
      Tražili su kolegu u mraku ratne noći za vreme opšteg haosa na terenu i pronašli su ga. Pokupili sa terena i vratili se zajedno na aerodrom!? Tako su im naredili. Isti oni što su sve isplanirali. Isti oni koji su držali situaciju pod kontrolom. Isti oni koji te noći sede u sigurnosti Straževice.
      Gledam to martovsko jutro, te ljude, moje kolege; znamo se više od decenije, ali te noći su nekako pocrneli, ostarili. Ne vidim sjaj života u očima. Oni su, a opet više nisu oni. Potrošili su se noćas, vršeći svoju dužnost. Dužnost prema svom narodu, svojoj zemlji, jedinici, drugu. Ne znam da li da ih zagrlim kao najrođenije ili da im svašta kažem. Gledam dvojicu heroja. Ja im se divim i dan danas posle dvadeset godina i poštujem tu žrtvu.
      Da li je i Srbija!? 
      Poletesmo zajedno sa aerodroma i prepustismo ga teškoj sudbini. Bacali su po njemu, bombe velike i male narednih 70 i nešto dana.
      Moje kolege posle par dana, dobiše medalju za hrabrost. Zasluženo. Pravedno je kad je dobiju medalju časni ljudi. Heroji.
      Posle dobiše medalje razni likovi, tu istu medalju.
      Obezvrediše medalju, poniziše sve časne ljude.
      Generali sebi podeliše Karađorđeve zvezde i još veće činove. Poniziše generalske činove. 
      Političari podeliše sebi nove stanove, vile i privilegije. Opet poniziše sve ljude ove zemlje.
      Tako je počeo moj rat 99-e...
      https://www.facebook.com/sasa.jovanovic.3572846/posts/2123784821049594
    • Од Милан Ракић,
      Radni logor Jasenovac - knjiga Igora Vukića, novinara i istražitelja
      Nemate pravo zaboraviti vašu povijest. Ne zbog osvete, nego zbog mira, jedna je od poruka pape Franje za njegova boravka u susjednoj BiH 2015. godine upućena i hrvatskome narodu. Povijesne prijepore valja razjasniti, činjenice utvrditi. 



      Prošlog je petka u Hrvatskom Novinarskom domu predstavljena nova knjiga novinara i istražitelja Igora Vukića, "Radni logor Jasenovac, u kojoj je na temelju znanstvenog istraživanja, arhivske građe i dokumenata obradio razdoblje od 1941. do 1945. godine.

      Na pitanje zašto se odlučio za istraživanje ove teme Vukić je, među ostalim, spomenuo članove svoje obitelji, pripadnike srpskog naroda, koji su svjedočili događajima u Jasenovcu. 

      Govorio je o mnogim lažima koje se desetljećima govori o Jasenovcu. Najgnjusnija laž, istaknuo je Vukić, je ona o navodno 20 tisuća ubijene djece. U emisiji je iznio nekoliko zanimljivih podataka i rezultata svoga istraživanja, te izrazio želju da se na svim razinama nastavi istraživati istina o Jasenovcu.
      http://vijesti.hrt.hr/446046/radni-logor-jasenovac-knjiga-igora-vukica-novinara-i-istrazitelja
          

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...