Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

kopitar

Jordan Peterson - profesor na fronti kulturološkog rata

Оцени ову тему

Recommended Posts

Јутјуб и Гугл ( у суштини Гугл ) су били укинули Питерсону приступ његовим профилима. Након што је овај чланак изашао, контрола му је враћена али није објашњено зашто су му одузели приступ и која је правила прекршио ( јер су признали да су му одузели приступ и рекли да је прекршио правила, али не и која конкретно ).

http://dailycaller.com/2017/08/01/google-and-youtube-ban-prof-who-refused-to-use-gender-neutral-pronouns/?utm_source=site-share

Значи, ае, да ги видимо сг.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 7/29/2017 at 13:35, Avocado рече

heklanje?

Нажалост, у митологији се појављују и СУђаје, Норне, Рожанице које плету људима судбину...

Мислим да је и за хеклање онда стручан.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 38 минута, Ћириличар рече

Јутјуб и Гугл ( у суштини Гугл ) су били укинули Питерсону приступ његовим профилима. Након што је овај чланак изашао, контрола му је враћена али није објашњено зашто су му одузели приступ и која је правила прекршио ( јер су признали да су му одузели приступ и рекли да је прекршио правила, али не и која конкретно ).

http://dailycaller.com/2017/08/01/google-and-youtube-ban-prof-who-refused-to-use-gender-neutral-pronouns/?utm_source=site-share

Значи, ае, да ги видимо сг.

Zato što se ne slaže sa njihovom ideologijom i razotkriva ih do srži.

To dakle znači da je nacista i da ima da se cenzuriše...

Share this post


Link to post
Share on other sites
On ‎7‎/‎28‎/‎2017 at 17:54, Ћириличар рече

Нужна литература за вјерника - и то кажем као агностик.

Понудиће ти сасвим нови начин погледа на свијет а потпуно нови начин размишљања о религији генерално. Претпостављам да си вјерник, па да знаш да не очекујеш од њега доказе за постојање Бога или слично, већ аргументе за практичну корист и вриједност религије, вјере и идеала које религије пропагирају. И вјеруј ми, његова анализа са те тачке гледишта ће само обогатити поглед на религију. Он се као психолог и клинички психијатар највише фокусира на психолошки значај митологије и религије и кроз своја предавања "Мапе значења" ће више пута показати како се исти архетипови појављују од најранијих времена па све до данас и савремених дјела и идеологија. И то је, како он аже, људски род све створио несвјесно себи предочавајући истине свијета у којем живе. Угледајући се на богове, ка охришћани на Христа нпр., људи су усвајали апстрактне идеале добра и на њима градили себе као личнсоти и своја друштва. Рецимо, то заиста појачава тврдњу да је европска цивилизација, чак и савремена секуларна, настала на хришћанским основама. А то је још више јасно када секуларна лијевица данас, нпр., највише труби о моралу, саосјећању за другог, окретању другог образа, милсотињи итд., а са друге стране одбацују хришћанску религију.

Његов основни, полазни параметар је да људи не живе у свијету објективних чињеница, него у свијету њима релевантних чињеница. А разлика је јако битна, јер он на томе заснива свој појам "истине" ( што би се можда могло поистовјетити са оним када хришћанин говори о Истини ). Истинито је оно што ради и производи резултате које очекујеш - и то у контексту ограничене људске свијести о свијету. Тј., ми можда никада не можемо знати апсолутну истину, али можемо знати оно што нам се чини истинитим јер ради онако како очекујемо. Око тога је имао јако запетљану дебату са Самом Харисом, који је чист "научењак". За Хариса је истина оно што се може експериментално утврдити и то је једино истинито - када знамо сигурно шта јесте. И он није могао схватити како Питерсон заговара другачији појам истине, да је истинито он ошто је битно нама у овом тренутку и оно што ради како очекујемо да ради - независно од тога да ли ми знамо како оно ради. Дакле приступа му са психолошке, феноменолошке стране, а не "рационалистичке" на коју смо навикли. ( Ја бих то представио тако да Харис каже да постоји само једна истина, а д Питерсон каже да постоји истина која може да значи различите ствар иу различитим тренуцима, зависно од тога шта је битно ). Питерсон на први поглед звучи лудо, јеретички здравом разуму чак на прву лопту. Али велики број људи осјећа и види да је ипак погодио нешто што има смисла и са чим се он сам дуго година рвао. И зашто је сад ово битно? Јер је савршена паралела православном мишљењу које сам рецимо ја чуо код оца Вукашина на дебати са момком из АС-а. чак штавише, Питерсон је интервјусиао једног канадског православца, иконописца, и имали су јако занимљиву расправу о симболици у религијским представама.

Мени је рецимо доста отворио очи гледе политике, јер је одлично објаснио како идеологија дјелује кроз паралелу са религијом и митологијом. Идеологија је заправо једна митологија која прича једну причу и кроз ту причу појединцу објашњава како свијет функционише. И то значи да све што није у тој причи није релевантно, није битно за тврдог идеолога. Он ће онда свијет сагледавати само кроз тај идеолошки шаблон, кроз тај велики мит ( о експлоатацији пролетеријата од стране буржоазије, или Њемачке од стране Јевреја, или Срба од стране Запада, Хрвата од стране Срба, муслимана од стране свих на свијету... ) јер му је тај мит све остало учинио небитним. И сад, замислимо сљедећу ситуацију - нека буде да је комунизам преовладао свијетом. Читав свијет је комунистички, сви вјерују у комунизам. Ми сада знамо да је комунизам пропала и нефункционална идеја јер смо доживјели распад СССР-а и накнадно сагледали све штетне посљедице тог система. И имамо наспрам њега капиталистички систем који се показао бољим емпиријски. И то је истинито. Али у свијету у којем је комунизам завладао - то није истина јер више нема капиталиста. Сви вјерују у комунизам и сви живе комунизам и сви очекују да ће комунизам да пружи сигурност и једнакост. И сви се понашају у складу са тим и наравно, такви резултати ће бити произведени неко вријеме. И комунизам ће бити истинит докле то ради. И људима је добро и не желе да се мијењају, јер зашто би? Ако није покварено, не поправљај га. Али чим комунизам престане производити посљедице које људи очекују и које су људима битне, он више није истинит. Истинито је оно што производи посљедицу која је теби битна и релевантна. Зато рецимо наши националисти виде Америку као злу империјалну силу која поробљава друге и ратује са малима, јер је њихова идеологија прича која каже да је Америка таква. И све док Америка то ради, небитно је шта Русија ради, или Кина или ЊЕмачка. Што се њих тиче, то није исто и стога није истина у оном смислу у којем је истина за Америку. Али ако би Русија нпр. повриједила нешто што је битно националистима, њихов национализам престаје бити истинит и почеће тражити нови логички шаблон да се прилагоде промијењеној ситуацији.

И то Питерсон сагледава као наш еволутивни модус операнди. Идеологије, религије и митологије људи користе као алате да сами себе укалупе у шаблоне који су им корисни да преживе и да се побољшају у свијету - били ми тога свјесни или не. И дошли смо друштвеном еволуцијом до данас, сакупљајући све оне вриједности и логичке шаблоне који су опстали до данас јер су нам били корисни, а одбацујући оне дијелове који су застарјели, и имамо одређене друштвене вриједности које рецимо конзервативци више цијене и желе да одрже, док их либерали желе да тестирају и мијењају. А зашто то радимо? Јер нам има смисла. Но смисао Питерсон мисли да није чак метафизички појам ,него биолошко-психолошки. Смисао је реалан као емоција, у смислу хемијске и/или неуролошке реакције у тијелу. Смисао добијамо кроз ове "структуре вјеровања" које нас укалупљују да гледамо на једне ствари као битне и да гледамо да њих испунимо и побољшамо, док игноришемо друге. Опет, натраг на политику, зато рецимо социјалисти игноришу аргументе економске ефикасности а капиталисти аргументе људске солидарности - јер су кроз своја вјеровања укалупљени да те ствари, иак осматрају противаргументе тачним, сматрају небитним. И сад, нису само религије, митологије и идеологије дио његове приче, него и наше свакодневне ситуације, јер заправо сваки од нас има неку своју животну филозофију ( или што би Хрвати то много боље рекли - свјетоназор ) који су такође логички и вриједносни шаблони и системи које сами индивидуално стварамо. На колективном нивоу већ имамо приче веће размјере и тиме компликованије.

И сад, он каже мад асе ја не слажем нужно са овим, да за прихватање одређених начела потребно је вјеровати у неко веће начело, у неки почетни аксиом из којег извиру. И он ту каже да је Бог тај почетни аксиом и да је за прихватање одређених вриједности неопходна вјера у Бога. А рецимо, он сам за себе не каже да је прави вјерник, не каже да вјерује у Бога већ да живи "као да Бог постоји". Питање да ли је објективна истина да ли Бог постоји је небитна. Битно је шта производи вјера у Бога и то је оно што је истинито ( и то је управо исти аргумент који сам чуо од оца Вукашина ).

Обавезна литература свакако :)

Hvala Vam veliko za odgovor! Tek sada sam videla da ste mi odgovorili na molbu.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 17 часа, "Tamo daleko" рече

 

On ‎7‎/‎28‎/‎2017 at 17:54, Ћириличар рече

Нужна литература за вјерника - и то кажем као агностик.

Понудиће ти сасвим нови начин погледа на свијет а потпуно нови начин размишљања о религији генерално. Претпостављам да си вјерник, па да знаш да не очекујеш од њега доказе за постојање Бога или слично, већ аргументе за практичну корист и вриједност религије, вјере и идеала које религије пропагирају. И вјеруј ми, његова анализа са те тачке гледишта ће само обогатити поглед на религију. Он се као психолог и клинички психијатар највише фокусира на психолошки значај митологије и религије и кроз своја предавања "Мапе значења" ће више пута показати како се исти архетипови појављују од најранијих времена па све до данас и савремених дјела и идеологија. И то је, како он аже, људски род све створио несвјесно себи предочавајући истине свијета у којем живе. Угледајући се на богове, ка охришћани на Христа нпр., људи су усвајали апстрактне идеале добра и на њима градили себе као личнсоти и своја друштва. Рецимо, то заиста појачава тврдњу да је европска цивилизација, чак и савремена секуларна, настала на хришћанским основама. А то је још више јасно када секуларна лијевица данас, нпр., највише труби о моралу, саосјећању за другог, окретању другог образа, милсотињи итд., а са друге стране одбацују хришћанску религију.

Његов основни, полазни параметар је да људи не живе у свијету објективних чињеница, него у свијету њима релевантних чињеница. А разлика је јако битна, јер он на томе заснива свој појам "истине" ( што би се можда могло поистовјетити са оним када хришћанин говори о Истини ). Истинито је оно што ради и производи резултате које очекујеш - и то у контексту ограничене људске свијести о свијету. Тј., ми можда никада не можемо знати апсолутну истину, али можемо знати оно што нам се чини истинитим јер ради онако како очекујемо. Око тога је имао јако запетљану дебату са Самом Харисом, који је чист "научењак". За Хариса је истина оно што се може експериментално утврдити и то је једино истинито - када знамо сигурно шта јесте. И он није могао схватити како Питерсон заговара другачији појам истине, да је истинито он ошто је битно нама у овом тренутку и оно што ради како очекујемо да ради - независно од тога да ли ми знамо како оно ради. Дакле приступа му са психолошке, феноменолошке стране, а не "рационалистичке" на коју смо навикли. ( Ја бих то представио тако да Харис каже да постоји само једна истина, а д Питерсон каже да постоји истина која може да значи различите ствар иу различитим тренуцима, зависно од тога шта је битно ). Питерсон на први поглед звучи лудо, јеретички здравом разуму чак на прву лопту. Али велики број људи осјећа и види да је ипак погодио нешто што има смисла и са чим се он сам дуго година рвао. И зашто је сад ово битно? Јер је савршена паралела православном мишљењу које сам рецимо ја чуо код оца Вукашина на дебати са момком из АС-а. чак штавише, Питерсон је интервјусиао једног канадског православца, иконописца, и имали су јако занимљиву расправу о симболици у религијским представама.

Мени је рецимо доста отворио очи гледе политике, јер је одлично објаснио како идеологија дјелује кроз паралелу са религијом и митологијом. Идеологија је заправо једна митологија која прича једну причу и кроз ту причу појединцу објашњава како свијет функционише. И то значи да све што није у тој причи није релевантно, није битно за тврдог идеолога. Он ће онда свијет сагледавати само кроз тај идеолошки шаблон, кроз тај велики мит ( о експлоатацији пролетеријата од стране буржоазије, или Њемачке од стране Јевреја, или Срба од стране Запада, Хрвата од стране Срба, муслимана од стране свих на свијету... ) јер му је тај мит све остало учинио небитним. И сад, замислимо сљедећу ситуацију - нека буде да је комунизам преовладао свијетом. Читав свијет је комунистички, сви вјерују у комунизам. Ми сада знамо да је комунизам пропала и нефункционална идеја јер смо доживјели распад СССР-а и накнадно сагледали све штетне посљедице тог система. И имамо наспрам њега капиталистички систем који се показао бољим емпиријски. И то је истинито. Али у свијету у којем је комунизам завладао - то није истина јер више нема капиталиста. Сви вјерују у комунизам и сви живе комунизам и сви очекују да ће комунизам да пружи сигурност и једнакост. И сви се понашају у складу са тим и наравно, такви резултати ће бити произведени неко вријеме. И комунизам ће бити истинит докле то ради. И људима је добро и не желе да се мијењају, јер зашто би? Ако није покварено, не поправљај га. Али чим комунизам престане производити посљедице које људи очекују и које су људима битне, он више није истинит. Истинито је оно што производи посљедицу која је теби битна и релевантна. Зато рецимо наши националисти виде Америку као злу империјалну силу која поробљава друге и ратује са малима, јер је њихова идеологија прича која каже да је Америка таква. И све док Америка то ради, небитно је шта Русија ради, или Кина или ЊЕмачка. Што се њих тиче, то није исто и стога није истина у оном смислу у којем је истина за Америку. Али ако би Русија нпр. повриједила нешто што је битно националистима, њихов национализам престаје бити истинит и почеће тражити нови логички шаблон да се прилагоде промијењеној ситуацији.

И то Питерсон сагледава као наш еволутивни модус операнди. Идеологије, религије и митологије људи користе као алате да сами себе укалупе у шаблоне који су им корисни да преживе и да се побољшају у свијету - били ми тога свјесни или не. И дошли смо друштвеном еволуцијом до данас, сакупљајући све оне вриједности и логичке шаблоне који су опстали до данас јер су нам били корисни, а одбацујући оне дијелове који су застарјели, и имамо одређене друштвене вриједности које рецимо конзервативци више цијене и желе да одрже, док их либерали желе да тестирају и мијењају. А зашто то радимо? Јер нам има смисла. Но смисао Питерсон мисли да није чак метафизички појам ,него биолошко-психолошки. Смисао је реалан као емоција, у смислу хемијске и/или неуролошке реакције у тијелу. Смисао добијамо кроз ове "структуре вјеровања" које нас укалупљују да гледамо на једне ствари као битне и да гледамо да њих испунимо и побољшамо, док игноришемо друге. Опет, натраг на политику, зато рецимо социјалисти игноришу аргументе економске ефикасности а капиталисти аргументе људске солидарности - јер су кроз своја вјеровања укалупљени да те ствари, иак осматрају противаргументе тачним, сматрају небитним. И сад, нису само религије, митологије и идеологије дио његове приче, него и наше свакодневне ситуације, јер заправо сваки од нас има неку своју животну филозофију ( или што би Хрвати то много боље рекли - свјетоназор ) који су такође логички и вриједносни шаблони и системи које сами индивидуално стварамо. На колективном нивоу већ имамо приче веће размјере и тиме компликованије.

И сад, он каже мад асе ја не слажем нужно са овим, да за прихватање одређених начела потребно је вјеровати у неко веће начело, у неки почетни аксиом из којег извиру. И он ту каже да је Бог тај почетни аксиом и да је за прихватање одређених вриједности неопходна вјера у Бога. А рецимо, он сам за себе не каже да је прави вјерник, не каже да вјерује у Бога већ да живи "као да Бог постоји". Питање да ли је објективна истина да ли Бог постоји је небитна. Битно је шта производи вјера у Бога и то је оно што је истинито ( и то је управо исти аргумент који сам чуо од оца Вукашина ).

Обавезна литература свакако :)

Read more  

Hvala Vam veliko za odgovor! Tek sada sam videla da ste mi odgovorili na molbu.

 

@Cirilicar, veoma sam impresionirana Tvojim uvidima I razumevanju dr Petersonove misli/opusa. S obzirom da sam pravoslavna vernica I da me u isto vreme zanima psihologija kao nauka, izdvojila sam ove redove da bih sa Tobom jos malo pojasnila sebi. Naime, razlog sto sam pitala da li je Peterson verujuci covek I kojoj religiji pripada (ako pripada?), je najvise u tome da bih pravilno sagledala koji su njegovi motivi , ubedjenja, bilo da su filosofska, religijska, antropoloska I sl., kako bih mogla objektivnije pratiti njegovu misao, ukoliko I meni postane bitna. Zasto? Zivimo u svetu u kojem dominiraju racionalistiki stavovi I pogledi na svet I zivot oko nas; deca nam rastu pod takvim (svakodnevnim) uticajima u kojima ima jako malo mesta za onostrano, te nesvesno, a ponekad I voljno dozvoljavaju zatupljivanje (brain washing) of strane okoline koja ih okruzuje.

Posto I deca/mladi uopste, neizbezno tragaju za smislom I vrednostima koje izgradjuju u tom odrastanju, nije nevazno da se pored porodicnih (nadamo se prihvacenih) zivotnih vrednosti, barem upute na tu okolinu koja trazi smisao u Tvorcu, Svedrzitelju, a do Koga se dolazi licnom verom, kao darom Svise. Zasto mislis da Piterson ne smatra da je smisao metafizicki pojam, vec (samo) biolosko-psiholoski? Slazem se da je smisao realan kao emocija, ali ne I samo to! Ne mozemo izdvajati emociju kao glavnog nosioca nase svesti, misli I verovanja, jer se radi o ontoloskim kvalifikacijama, a poznato nam je da je covek psiho-fizicko bice u kojem je ugradjena klica ceznje za smislom , za odnosom sa Bogom I koja ne mora da ima mitoloske dimenzije pa su sad one evoluirale u monoteisticku religiju - Hriscanstvo. Ne, ne svidja mi se relativizovanje vere, za koje mi vernici kazemo da je sesto culo u nas ljudi, jer ce nas to odvesti dalje na pucinu besmisla I ko zna da li ce takvi naci put do Istine. Zato mi je vazno da li je on Hriscanin ili ne. To sto se on ponasa kao da Bog postoji - nije mi dovoljno "bitno", jer imamo puuuno dobronamernih ljudi koji se ponasaju kao pravi Hriscani iako se ne deklarisu kao Hriscani, a mozda nisu ni krsteni.

Vazno je znati, da nase Pravoslavlje nije jedna od religija, vec autenticni nacin hriscanskog zivota koja nudi coveku spasenje I zajednicu sa Bogom. Vecnu zajednicu, dakle ontologija par ekselans. Svi znamo da su emocije varljive I nepostojane, te ne mogu pruziti potpuni smisao zivota I postojanja, ali zato Bog u Trojici Koji je vecan I nestvoren zeli/moze/hoce da ponudi vecni zivot svom stvorenju; Dakle, samo kroz Njega mi propadljivi mozemo zadobiti vecni zivot u Hristu.

Oprosti ako se izrazavam konfuzno I jos jednom veliko hvala na iscrpnom odgovoru, koji se nadam se moze jos razviti.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, "Tamo daleko" рече

asto mislis da Piterson ne smatra da je smisao metafizicki pojam, vec (samo) biolosko-psiholoski?

Сам је то рекао на свом предавању "Мапе значења" ( мислим да је то 7. или 8. час ). Каже да је осјећај смисла исти као било који други осјећаји, као љутња, радост, љубав... Сви знамо нпр. да је љубав само сет хемијских и неуролошких реакција у мозгу - али то нимало нам не уклања ништа од моћи и чаролије љубави, јер није битно шта је љубав него шта она ради и какав значај за нас има ( управо како Питерсон каже, људи живе у свијету њима релевантних чињеница. То што је љубав хемијска реакција у својој суштини је апсолутно небитно за нас, иако јесте јако занимљиво за знати, већ је битно шта ми радимо због љубави, какве будале испадамо, да ли патимо или цвјетамо... Све то не можемо објаснити нити предвидјети на основу просте биологије или хемије, већ нечим другим. Нама је битно да ли ће нас ико вољети? Имамо друштвено знање о томе шта је пожељно а шта није, шта се воли а шта не. Нама је битно да не будемо повријеђени у љубави. Имамо масу друштвених система, вриједности и свјетоназора гледе тога. Нама је битно да "нађемо љубав свог живота". Имамо брдо погледа која је заправо та особа... И ништа од тога није утемељено у науци, него у људском колективном искуству које се протеже од најранијих дана до данас ).  И сад, љубав тако за нас има одређени биолошки и психолошки значај - јер може утицати позитивно и негативно на нас, а људи генерално имају потребу да буду вољени. И ако та потреба није испуњена, посљедице се виде како у психи тако понекад и на тијелу ( нпр. када љекари кажу да је добро за рад срца када се спава поред особе коју волиш.. што из личног искуства потврђујем. Двије године се више нисам наспавао као човјек како треба, ниједном :smeh1: И то озбиљно, не могу се наспавати ни за 8-10 сати некад, а ако одспавам 5-6 не знам за себе. А док сам био са дјевојком коју сам волио к'о Бога, 5 сати ми је било довољно да ујутру устанем спреман планину да дигнем. Сваки пут. ). И исте посљедице се дешавају када човјек не може да нађе смисао живота - то јако тешко утиче на психу човјека. А проналажење смисла и остваривање циљева које сматраш битним производи итекако позитивне психолошке и здравствене промјене. Успјешни људи су задовољни, весели јер су испунили све што им треба ( не треба мијешати са намргођеним смарачима, мада и за њих ипак има мјеста у причи ), а ако људи нису успјешни, тј. ако нису нашли смисао, они су у лошијем расположењу, имају мање енергије итд. Људи имају биолошку потребу за смислом, очигледно. А када нађу свој смисао, они сами су бољи него прије што су били без смисла.

Мени је било довољно да само каже да је смисао биолошка категорија, као друге емоције, и све ми се уклопило. Одмах сам прихватио ту квалификацију :D

пре 1 сат, "Tamo daleko" рече

S obzirom da sam pravoslavna vernica I da me u isto vreme zanima psihologija kao nauka, izdvojila sam ove redove da bih sa Tobom jos malo pojasnila sebi. Naime, razlog sto sam pitala da li je Peterson verujuci covek I kojoj religiji pripada (ako pripada?), je najvise u tome da bih pravilno sagledala koji su njegovi motivi , ubedjenja, bilo da su filosofska, religijska, antropoloska I sl., kako bih mogla objektivnije pratiti njegovu misao, ukoliko I meni postane bitna.

За њега ти могу гарантовати да се не мораш бринути око тога. Иако је Канађанин, па тиме и одрастао у протестантској култури, има јаку православну нит у свом приступу. Наравно, ако желиш да се пазиш да не усвојиш шта неправославно опрез је препоручљив, мада по мом мишљењу углавном непотребан код њега, јер се Питерсон фокусира на психолошки значај, на посљедице идеја, религије, вјере, идеологија итд. И, као што већ рекох, има додира са православцима, па је свакако једна занимљива фигура.

Но, ако бих га морао окарактерисати филозофски којој религији припада, то би било само "генерално хришћанство". Дакле, не би било основано од њега очекивати да буде 100% у складу са једном деноминацијом, али са друге стране као таква личност може понудити нов поглед на све њих. Укратко, био - не био православан, јако је користан и за православне.

А ево и зашто - када сам дошао на ЖРУ прије 5 година, био сам под утиском да је православна мисао иста или слична као протестантска у Америци - буквалистичка. Не да нисам био у праву, него сам видјео да су православци више метафизички и вриједносно оријентисани и да на свијет не гледају кроз призму научне истине ( истинито је оно што је утврђено да је истинито и што се може провјерити да је истинито ), него кроз призму Истине ( Истина је Христос ). И тек сам са Питерсоном схватио шта то значи, у практичном смислу, јер је сво ово благоглагољање превео на лаички језик и објаснио. Ако ишта, приближио ме је вјери више него било који свештеник - но друга је сад прича што нисам преобраћен, невезана за њега :D

пре 1 сат, "Tamo daleko" рече

Zato mi je vazno da li je on Hriscanin ili ne. To sto se on ponasa kao da Bog postoji - nije mi dovoljno "bitno", jer imamo puuuno dobronamernih ljudi koji se ponasaju kao pravi Hriscani iako se ne deklarisu kao Hriscani, a mozda nisu ni krsteni.

Ох, он је хришћанин апсолутно, као што рекох. Само није вјерник у пуном смислу ријечи, али се придржава начела хришћанства као да јесте, и још к томе одлично разумије теолошку мисао. И то је став који дијелим са њим, још прије него што сам сазнао за њега.

пре 1 сат, "Tamo daleko" рече

Vazno je znati, da nase Pravoslavlje nije jedna od religija, vec autenticni nacin hriscanskog zivota koja nudi coveku spasenje I zajednicu sa Bogom. Vecnu zajednicu, dakle ontologija par ekselans. Svi znamo da su emocije varljive I nepostojane, te ne mogu pruziti potpuni smisao zivota I postojanja, ali zato Bog u Trojici Koji je vecan I nestvoren zeli/moze/hoce da ponudi vecni zivot svom stvorenju; Dakle, samo kroz Njega mi propadljivi mozemo zadobiti vecni zivot u Hristu.

Oprosti ako se izrazavam konfuzno I jos jednom veliko hvala na iscrpnom odgovoru, koji se nadam se moze jos razviti.

Након Питерсона и 5 година на ЖРУ, ништа ми не може бити конфузно :smeh1:

И управо си сада ово све рекла "питерсоновски", осим наравно апсолутне сигурности која је права вјера. Емоције јесу варљиве и непостојане, те је потребно да их зауздамо и усмјеримо ондје гдје треба. Ти кажеш "зато имамо Бога", а Питерсон каже "Зато имамо Бога, али не одмах нужно као биће које је све створило, јер то је већ неко друго питање, него као извор вриједности којима тежимо и којима требамо тежити јер су на крају крајева корисне за нас и које су као такве настале дугом друштвеном еволуцијом и друштвеним искуством људске расе како бисмо знали гдје и за шта да се трудимо и гдје да нађемо смисао". Видиш да недостају код њега ти моменти праве вјере ( живјећемо вјечно у Христу, Бог ће нас спасити итд. ), али фактички нема никакве разлике између онога што говорите. Људима треба Бог, требају вриједности како би себе усмјерили ка бољитку и напретку и преживљавању и наравно духовном испуњењу.

И ја сам одушевљен таквим приступом, јер замисли да сједиш са пријатељицом атеистом. И причате и она тебе пита "Зашто бих вјеровала  Бога?". Ако бисте кренули у расправу око тога да ли Бог постоји, не да би изгубила него би је учврстила у атеизму. Али, ако бисте причали о томе шта вјера у Бога чини за човјека, зашто, које вриједности усвајаш због тога - укратко представиш све предности, и онда поентираш са "На крају крајева, зар је и битно да ли има Бога када опет производи овакве ефекте?". И то је тренутак када се ефективно пробија један дио атеистичке мисли ( као што је отац Вукашин то урадио, на чему сам му енормно захвалан што сам присуствовао том тренутку. Момче из АС-а је само занијемило :ani_biggrin: ). Знам, јер мени јесте.

пре 1 сат, "Tamo daleko" рече

Posto I deca/mladi uopste, neizbezno tragaju za smislom I vrednostima koje izgradjuju u tom odrastanju, nije nevazno da se pored porodicnih (nadamo se prihvacenih) zivotnih vrednosti, barem upute na tu okolinu koja trazi smisao u Tvorcu, Svedrzitelju,

Е ту Питерсон свакако може помоћи у конструисању аргумената. Он ће објаснити симболичке и митолошке репрезентације, хришћанске и нехришћанске, са психолошког становишта. Типа како је прича о Христу прича о смрти и повратку из смрти, која је иста као паганске приче када јунак оде у подземље да спаси неког па се послије врати ( попут Перзеја, или богиње Иштар, или попут Хоруса ) другачији и бољи него раније. Најбоља је паралела са Хорусом који прогони Сета ( симбол зла ) у пустињу ( само га прогони јер зло се не може убити. Оно увијек чучи и чека да поново завлада ), одлази у подземље и свом оцу, Озирису, мртвом богу, поново удахњује живот и узима своје око и ставља Озирису у главу како би могао видјети. И ту Питерсон види како младост ( Хорус ) оживљава поново своју културу ( Озириса ) која је била мртва јер је била превише слијепа за промјене, те јој даје свој вид, своје око, да види како ствари стоје, након што је младост побиједила зло које је превладало када је култура превише ослабила.

Христос је Син Божји, на земљи се борио са злом, побиједио га је и на крају је отишао Оцу бољи него икад, након Васкрсења када је показао сву своју славу и моћ. И шта се десило од тада? Родило се нешто ново - хришћанство, које је удахнуло живот у стару јеврејску вјеру, превладало свијетом и постало "отац-култура" данас. И вриједности које хришћанство нуди су се показале ефективним, добротворним и веома важним - љубав, саосјећање, кроткост, понизност ( или како се већ назива супротност од гордости ) итд.

И често те вриједности долазе под критику и удар када застаре. А када застаре, нешто ново мора доћи да то надогради, не мијењајући суштину већ само приступ новом времену. И онда се овдје савршено фино уклапа прича о православној саборности, гдје читава заједница која прихвата Христа води дијалог унутар себе и стално се преиспитује и пази да систем вриједности не застари и да зло не превлада.

Препоручујем за почетак овај видео ( прочитај и коментаре - занимљиво је како су копи-пејст моје приче ):

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 минута, Ћириличар рече

Сви знамо нпр. да је љубав само сет хемијских и неуролошких реакција у мозгу - али то нимало нам не уклања ништа од моћи и чаролије љубави, јер није битно шта је љубав него шта она ради и какав значај за нас има ( управо како Питерсон каже, људи живе у свијету њима релевантних чињеница. То што је љубав хемијска реакција у својој суштини је апсолутно небитно за нас, иако јесте јако занимљиво за знати, већ је битно шта ми радимо због љубави, какве будале испадамо, да ли патимо или цвјетамо... Све то не можемо објаснити нити предвидјети на основу просте биологије или хемије, већ нечим другим. Нама је битно да ли ће нас ико вољети? Имамо друштвено знање о томе шта је пожељно а шта није, шта се воли а шта не. Нама је битно да не будемо повријеђени у љубави. Имамо масу друштвених система, вриједности и свјетоназора гледе тога. Нама је битно да "нађемо љубав свог живота". Имамо брдо погледа која је заправо та особа... И ништа од тога није утемељено у науци, него у људском колективном искуству које се протеже од најранијих дана до данас ).  

Ииии ту се разилазимо. :D

P.S. Делује напето.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Џуманџи рече

Ииии ту се разилазимо. :D

P.S. Делује напето.

Не волим те ионако.

Увијек је напет. Некад изгледа као да му мало фали да заплаче.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Џуманџи рече

Нема везе, битно је да је тачно што рекох. :D

Bitno je da mislis da je tacno* :P

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Blaža Željko,
      Upravo odgledah po N-ti put film "Crimson Tide" sa Denzil Vošingtonom i Džin Hekmanom u glavnim rolama ..te mislim da film po genijalnosti i važnosti teme treba da se nađe i u teološkim školama (premda se Bog ne spominje implicitno .. ali ljudi su Njegove ikone!!). Puno puta sam razmišljao da je ovo delo napravio neko sa dubokim gledištima o pojmu hijerarhije i subordinacije kao prevažnim elemetnima svakog društva; svake zajednice, a tek nedavno doznah da je to ekranizovani i za nešto detalja modifikovani istiniti događaj sa ruske podmornice iz vremena kubanske krize 1962. godine! To se u filmu čak i spominje na jednom mestu. Naime, došlo je u ovoj ekranizaciji do pucanja lanca komande na američkoj nuklearnoj podmornici! Pojavile su se u vrhu između dva keptana (koji jedan bez drugog ne mogu da donesu izvršnu odluku) dva oprečna viđenja situacije na brodu, usled pucanja i prestanka komunikacije sa spoljnjim svetom, a trebalo je u kontekstu radnje filma da izvrše nuklerani udar na Moskvu i dalje širom Rusije. Posledice (prekrasno opisane na kraju filma) su bile te da se sistem urušio; da je u tren oka došlo do podvojenosti između posade broda na granici oružanog sukoba!
      Film je dakle zadro do same srži u pojmove, prevažne u Crkvenom svetu, hijerarhije, poslušnosti i subordinacije i otvorio pitanja na koja je teško naći odgovor .. tako da i film završava sa tom dilemom?! Ali ono što je nedvosmisleno kroz priču (što je vertikala u svakom smislu) je to da bez hijerarhije nema ničega zdravog ni u jednoj zajednici! Samo one zajednice ili kolektiviteti, od najmanjih što su manastiri, četa vojske ili policije do većih što su države, koji imaju jasnu "kičmenu strukturu", tj. hijerarhiju, opstaju i čine zdravu sredinu! Tamo gde je demokratija to razjela pojavile su se struje, stranke, usitnjavanja, apsolutna disharmonija .. jer hijerarhija je temelj harmonije. I u muzičkom svetu je to isto - dok stoje u hijerarhiji tonovi čine harmoniju, akorde i njihova kretanja. Kad svi tonovi krenu po svome ili pokažu težnju da budu "dominanta" dolazi do apsolutne buke besmisla; do, kako rekoh, bolne disharmonije. 
      Šta se to desilo na ruskoj podmornici davne 62. godine? Naime, besneo je hladni rat; Ameri razmeštali svoj raketni štit po Evropi i bliskom istoku! Hruščov pokušao da uzvrati i u nekoliko navrata već dopremio nuklerne rakete kod Kastra! Međutim ubrzo te akcije budu provaljene; Kenedi naredi tzv. karantin Atlantika oko Kube sa ciljem da spreči dalje dopremanje ovog oružja. U pratnji ruskih brodova bila je i spomenuta nuklearna podmornica no Amerikanci je nanjuše i manevarskim podvodnim bombama krenu da je primoraju da izroni. Tu je došlo do koplapsa i svet nikada kasnije kao tada nije bio na ivici nuklearnog armagedona. Naime, Amerikanci obaveste Moskvu da na podmornicu bacaju bombe koje nemaju snagu bojevih i mogu da naprave malu štetu na plovilu ali iz Moskve ta vest nikada nije stigla do mornara!!! Slušajući buku oko sebe i "slepi i gluvi" zbog nedostatka komunikacije, a u kontekstu odnosa koji su bili pred pucanje, osoblje podmornice je bilo ubeđeno da je počeo rat -  nuklearni! Prva naredba je bila da se jedna raketa (jača od hirošimske) pošalje na nosač aviona udaljen nekoliko kilometara; a zatim da se napadnu američki gradovi. 
      "Šta bi bilo kad bi bilo"!? Možemo ovde sada otpevati zahvalni tropar Gospodu i molitveno spomenuti Vasilia Arkipova (to ime dobro pamtiti), čoveka koji je (najdublje verujem uz neku Božiju intervenciju) sprečio najgora moguća stradanja širom planete! On je naime bio jedan od tri kapetana podmornice a protokol je nalagao da pristanak za lansiranje moraju dati sva tri visoka oficira! Dvojica su bila "za" ali on je iz istih razloga nedostatka komunikacije opisanih u filmu rekao "njet" .. i od tog se vojnog udara odustalo! Dalje je sve istorija! 
      Mnogi ljudi iz sveta se sa pijetetom sećaju Vasilia; blagodarni su mu jer je tog trenukta samo u njegovim rukama bilo na stotine miliona života američkih građana i gradova .. i naravno uzvratno kao odmazda stotine miliona što ruskih što evropskih života; u stvari kasnije zbog radijacije i života svega živog na svetu. Ja sam tada imao svega sedam meseci .. i evo molitveno blagodarim ovom čoveku, a mislim da bi ga se i Crkva na neki način morala sećati i posvetiti mu dan bar za neku vrstu pomeni bez obzira na njegovo životno opredeljenje .. jer Duh Božiji diše gde On hoće; npr. dan kada je umro u avgustu 1998. godine. Moramo se sećati ovakvih ljudi. 
      No ostaje dilema koju i spomenuti film postavlja na kraju: kako to da je narušen lanac komande spasao čovečanstvo teške patnje?! Odgovor je teško naći; projavljuje se odjednom u igri slobodno ljudsko uverenje koje se ne može prezreti .. ali u suštini i u filmu i ustvarnosti taj lanac i nije bio poptun. On je bez komunikacije već nepostojeći i Arkipov (kao i Denzil u Crimson Tide) nije hteo da potvrđuje nešto čega nema! Tako mala dilema a u srži je od velike istorijske važnosti. Nije dakle reč o pokidanoj vertikali komande, o neposlušnosti ili pobuni, već o nepostojećoj stvari kojoj kao ljudi nisu dali pristanak premda suva slova zakona i pravila službe, kao čiste formalnosti, govore nešto drugo.
      Dakle najtoplija preporuka da se film "Crimson tide" krajnje ozbiljno pogleda i da se sa spoznajom drame koja se tu odvija (po slici stvarnih dešavanja) oda pošta onima koji pod pritiskom donose prevažne odluke.
       
      Vasilijeva fotografija iz tog perioda

    • Од JESSY,
      David Sinclair, genetičar s Harvarda, tvrdi da starenje ne bismo trebali doživljavati kao prirodnu posljedicu životnog ciklusa
      Izvor: Profimedia / Autor: Auto
      Starenje doživljavamo kao nakupljanje svih ostalih stanja koja postaju sve češća s godinama - raka, demencije, fizičke slabosti... No, sve više znanstvenika dovodi u pitanje osnovnu koncepciju starenja. Što kad bismo mogli zaustaviti smrt, ili je potpuno spriječiti? Što ako su bolesti koje nas pogađaju u starosti simptomi, a ne uzroci? Što bi se promijenilo kad bismo starenje klasificirali kao bolest?
      Od davnina se na starenje gleda kao na neizbježan, nezaustavljiv i prirodan ciklus. 'Prirodni uzroci' glavni su uzrok smrti starijih osoba, čak i kad umiru zbog raznih patoloških stanja. No ne misle svi tako. David Sinclair, genetičar s Harvarda, tvrdi da starenje ne bismo trebali doživljavati kao prirodnu posljedicu životnog ciklusa već kao stanje. Starost je, kaže on, patologija i kao takva može se i liječiti, piše Technology Review.
    • Од Милан Ракић,
      Uoči dana kad je pre 20 godina počeo rat, čije posledice i danas svi osećamo, opisao sam moj početak rata, iako mislim da moja ratna priča i nije nešto interesantna. Važnije je da svako od nas ostavi trag budućim generacijama, da se ne zaboravi.

      Rat 1999.godine nije prvi rat koji me je zadesio. Moj rat počeo je jednog juna daleke 91-ve godine. Kasno uveče, jedan telefonski poziv prekinuo je dotadašnji miran i lep život. Za mene, moju porodicu i hiljade porodice svih naših naroda na ovom prostoru.
      Negde, daleko na zapadu, poziv u kasne sate. Nazvao me je na telefon “lično” komandir odeljenja. Inače, bio sam na prvom godišnjem i kao najmlađi mogao sam samo da dobijem jun mesec za odmor. Jul i avgust rezervisani su za starije.
      Ukratko, saopštio mi je u jednom dahu: "Dođi sutra na posao, prekidamo ti odmor, ima nekog letenja, paaaa nam trebaš. I da! Ponesi peškir i četkicu za zube, možda će se ostajati duže?!"
      Pitam naivno: ”Da li se to sprema neka gužva?” Gledam na televiziji vesti i ništa na dobro ne sluti.
      Kakvo pitanje, takav odgovor:”Ćuti mali i ne pametuj preko telefona, tvoje je da izvršavaš naređenja. Pametniji od tebe komanduju!”
      Sutradan, sa tamnim slutnjama javih se u jedinicu.
      Izašao sam iz tog rata mnogo dana i godina kasnije!? 
      Ostali deo, pričaćemo drugom prilikom...
      Pred rat 99-e, imao sam čast da vidim na delu sve obimne pripreme i vojne gluposti iz prvog reda.
      Na jednom sastanku jedinice, komandant koji sve zna, objašnjava nam sve po redu, samo ne govori najvažnije. Pomislim na trenutak da je zaboravio!? Iz zadnjih redova, gde smo sedeli mi najmlađi, digao sam ruku tražeći odobrenje da kažem neku reč, a sve u iskrenoj želji da dobrim savetom pomognem. Životne greške su me naučile, pa sam želeo da dam iskren savet. Da nam se ne ponove greške sa početka devedesetih. Ipak su ljudski životi u pitanju.
      Dobio sam ekspresni odgovor lično od komandanta eskadrile.
      "Nije tvoje da tu daješ neke savete. Ovo je vojska i zna se ko kosi, a ko vodu nosi. Nije tvoje da razmišljaš i tu deliš savete, ima ko razmišlja i ko naređuje, a ti slušaj. Sedi!"
      U učionici muk. Kolege znaju da sam ovo već video i preživeo, a zna i komandant.
      Još mi je posle sastanka prijateljski dodao u prolazu:
      "Ovaj rat vode profesionalci, a vi ste se ionako pokazali?!"
      Pretpostavljim da je mislio na moje komandire iz 91-ve. “One pametne koji sve znaju i naređuju!?” 
      U prvom momentu bilo mi je krivo, stegla me u srcu nepravda, omalovažavanje okoline i glupost komande u najavi. 
      Ipak se valjda i ja nešto pitam jer i moj život je u pitanju. Ili se ne pitam i treba da me potroše zbog njihovih karijera. Valjda se od nas očekuje da svi izginemo… Zašto niko neće da sasluša podoficira koji je kroz sve ovo prošao. Zašto ne cene oficire koji su već vodili jedinice u ratu. Zašto penzionišemo generale koji su se dokazali na delu. Sujeta ili šta drugo!?
      Odlučih u sebi da se ne nerviram i da pustim da se sve desi kako je planirano. 
      Tako sam ovaj rat 99-te dočekao opušten. Kad navikneš da te tuku po glavi, posle nekog vremena pređe ti u naviku i ne boli. Oko mene gledao sam pripreme i planiranje komande. Zabrinutost starijih kolega. Sumnje većine u planove i bes prema besmislenim promenama uoči samog rata. Smeškao sam se naivnosti pojedinaca. Jedno vreme. Posle mi je bilo muka.
      Na kraju nisam mogao da gledam gluposti.
      Nekako, nedelju dana pred bombardovanje, krenuo zdravstveni problem. Od svih mogućih bolesti, poče nokat na nozi da mi pravi problem. Nateklo stopalo. Odem kod doktorke i dobijem bolovanje. Pošto sam bio momak. Nikog u BGD, spakujem se i pravac Šabac kod mojih.
      Tih nekoliko dana TV ne gledam, novine me ne interesuju, ionako mi sve komšije prepričavaju preko ograde dok pijemo kafu.
      A komšiluk? 
      Miran, svi u ulici raspoloženi. Ne poznaju nikog iz vojske osim mene i kažu “Kad je on ovde, nema rata sigurno?!” Kao da sam nekakav general u najmanju ruku. 
      "Ubio sam se" tih dana od kafe i ručkova po komšiluku. Svi zovu i ljute se ako nećeš da navratiš. I uvek isto pitanje. “Hoće li biti rata?”
      Kad im kažem da sigurno hoće i da će nas razbiti, samo se nasmiju jer misle da se sprdam sa ozbiljnim pitanjem. Znaju oni da smo mi vojna sila i da nam ništa ne mogu. Tako kažu na televiziji!
      I dođe taj dan…
      Uveče lepo vreme. Vedro. Moj stari Zastavnik avijacije u penziji i ja, sedimo u dvorištu i komentarišemo važne svetske teme. Šta to planira NATO sa nama, kako je komšija Mile orezao višnje, današnje cene na šabačkoj pijaci, dugogodišnja kriza naše vojske, da li da farbamo ogradu ili ne...
      Kaže moj stari Zastavnik: ”Ja sam video i preživeo bombardovanje Beograda 41-ve. Kuću mi srušiše pored Zemunskog aerodroma. Ubiše mi oca, tvog dedu. Kako su švabe tada bile silne i besne. I 44-te kad su odlazili nisu se niti izvinuli, niti smo im naplatili. Zato opet, ove švabe bi da ruše. Da smo im prošli put pošteno naplatili, ne bi im više palo na pamet.”
      Odjednom, uleće u dvorište više komšija i viču: "Počelo bombardovanje!!!"
      U Šapcu tišina, nigde ne grmi, iako su velike kasarne u gradu. Pa dobro, počelo je.
      Pogledam mog Zastavnika. Vidim krenuo bi sa mnom. U pogledu podrška, savet, ponos. Samo kaže: ”Čuvaj se.”
      Pogledom smo sve rekli jedan drugom.
      Majka spustila glavu. Ćuti… Znam da bi rekla: ”Dokle više ti sine? Ima li neko drugi?” 
      Ne govori ništa. Zna da bi se naljutio i ja, a i Zastavnik. Sva se zbunila i šeta po kući. Sprema mi nešto za uz put, dok se ne snađem. Zabrinuta je kao i svaka majka na ovom svetu, kad joj sin kreće u rat. Majka je majka. Ne razlikuje se niti po naciji, veri ili boji kože. 
      Polako se spremim i obrijem, spremam ranac polako, pedantno, ionako znam da rat neće pobeći. Noga mi nije ozdravila, pa na desnu nogu obuvam čizmu, a na levu nogu papuču. Pa dokle stignem. Pošto sam uz glavni put u Šapcu, izađem sve sa kafom u ruci da stopiram. Mislim načekaću se. Na ulici sav komšiluk pored mojih. Kratak zagrljaj. Kažem im da idu kući, da ne brinu, vidimo se za par dana.
      Ostadoh sam u mraku. Zamračenje grada u potpunosti. Kakva glupost. Treba neko da slomi vrat u mraku. Ovi na nebu ionako sve vide što ih zaima.
      I gle čuda!!
      Prvi auto što je naišao, počinje da koči i stade čovek. Do tada, kad god sam stopirao u uniformi, čekao sam sat-dva. Vojnik u miru nikom ne treba. Čovek žuri u Beograd, žena mu u porodilištu u Beogradu . Na sve to samo mu kažem, vozi slobodno brzo i policija noćas želi da se vozi brzo. Auto-put prazan do Beograda. Razmišljam gde da idem? Eskadrili je ratni raspored daleko odavde, ali oni sigurno i nisu tamo. Odlučujem da se javim u Komandu u Zemunu, pa ću onda dalje. Preletismo put do Beograda. Stigosmo za pola sata. Izlazim iz kola kod studenjaka, dignem ruku za pozdrav.
      Stade drugi auto!? Ne mogu da poverujem. Kakva ljudska dobrota. Pita čovek gde idem!?
      Možda ova Srbija još ima šansu da postane dobra zemlja, za sve nas obične građane?!
      Javljam se u Komandu. Mislio sam da nikoga nema, kad ono, svi tamo. Gomila vojnika i starešina stoji u hodniku komande u mraku. Šlemovi i zaštite maske na svima. Oružje na ramenu. Cela komanda stoji u mraku hodnika i čeka... Osluškuju!? Tišina u noći. Teška zapara u vazduhu, pomešana sa ljudskim znojem, mirisom uniformi i masti za konzervaciju oružja. Većina sa zebnjom u očima, očekuju udar bombe u hodniku komande. Vidim poneki strašljiv pogled mladih, ali i ovih matorijih, ovih što ne videše ništa osim Beograda onih teških ratnih 90-tih.
      Ovi matoriji, što dođoše sa zapada gde se ratovalo, opušteni. Pozdravljaju se sa mnom. Pitaju me za starog Zastavnika, pitamo za familiju, zajedničke prijatelje, gde su sad podstanari kao izbeglice? Neki smešteni po kasarnama već osmu godinu, neki u Bristolu, neki kod rodbine. Tim poslednjim je najteže. Začas napravismo galamu u tom mraku. Svi malo živnuli. Upališe se cigarete. Popušta grč strepnje od udara bombe. Pitam gde su moji? Prvi udar po aerodromu je prošao, veliki napad je prešao preko Batajnice. Nemaju vesti o gubicima, šta je pogođeno. Ništa.
      Svu živost u hodniku, razbi naredbodavni ton nekog potpukovnika koji se javio iz dubine tamnog hodnika. Tražio je tišinu. ”Vi tamo mir! Mi smo u ratu, a ne na pijaci.”
      Otkrio čovek svo znanje ovoga sveta. Vidim da je neki vojni talenat, sačuvan u kancelariji u onim teškim vremenima 90-tih. Komanda ga čuvala za ovaj veliki rat. Spopade me uvek muka od takvih, naročito kad mi on odgovori za moju jedinicu.
      "Kako gde su, pa na aerodromu, gde bi bili." 
      Ne mogu da verujem šta čujem!? Izgleda, ništa nismo naučili od aprila 41-ve, a tolike vojne škole svi zajedno završismo.
      Slušam ga u čudu i ne verujem. Ulazim u prvu kancelariju, uzimam telefonsku slušalicu i polako vrtim poznati broj dežurnog eskadrile. Telefoniram, iako ne verujem. Zvoni. Nije ni dvaput zazvonio, kad, javlja se dežurni, samo što nisam seo na dupe od besa i tuge u isto vreme. Ukratko mi kaže, da je jedinica malo pred udar napustila aerodrom, ali da je on ostao sa delom posade i helikopterom za STS i da je baš dobro što sam se javio, jer im trebam.
      “Dođi odmah!”
      Ma daaa, evo sve trčim po ovom mraku. Gledam potpukovnika, a on sretan što je imao pravu informaciju u ovom haosu. To što su ljudi ostavljeni na aerodromu koji je pod udarom NATO avijacije, nije mu predstavljalo problem. Ništa mu nisam rekao. Nekad čovek treba da ćuti. To je jedino pametno. Izađem iz “sigurnosti” komande i polako odšetam prekoputa u zemunski park. Sedoh na klupu pored crkve. 
      E, ovde sam siguran! Polako pristigoše i drugi. Svi ćutimo i čekamo jutro
      Dočekam svitanje u Zemunskom parku sa svima iz komande. Čuli smo iz daljine još dva velika napada na Batajnicu. Mahnuh svima, možda i poslednji put, pa krenuh peške - pravac Batajnica. 
      Izađoh na Glavnu zemunsku ulicu. Prazna, kao da je napušten grad. Odjednom, koči autobus na sred ulice. Otvaraju se vrata, stade čovek na sred ulice zbog jednog vojnika. Srećom, ide za Batajnicu. Vozi čovek kao da je normalan radni dan. U autobusu troje ljudi. Niko ne progovara. Svako u svojim mislima.
      Nešto mislim o onoj našoj navici na loše. Da smo u nekoj zapadnoj zemlji, sve bi stalo prvi dan i otišlo u... A naši ljudi, opušteni kao da grmi pred oluju, a ne da je počeo rat.
      Ovde na ovim prostorima je normalno živeti loše i da svakih par godina neko bombarduje po našim glavama.
      Zato ovi naši prostori i imaju toliko heroja.
      Kao mali čovek, učiniš veliko herojsko delo i posle se vratiš kući. Dočekaju te na vratima problemi. Žena kuka da ti je mala plata, deca da ih izvedeš u park i kupiš patike koje su skuplje od tvoje plate, a ovi iz elektrodistribucije prete da će da ti iseku struju, jer nisi platio račune. A nisi platio jer nemaš...
      I sutra opet odeš na posao i učiniš novo veliko junačko delo.
      Da se vratim na priču.
      Stignem do sela Batajnica. Do aerodroma ima peške još koji kilometer. Polako nastavih. Na kapiji, vojni policajci ne dozvoljavaju ulazak. Kažu bombardovanje je i možete da stradate!? Pitam ih, zar je samo krug aerodroma ograničen za bombe?! Stvarno i od vojnih policajaca, pa je previše. Znam da im je tako naređeno i znam da im je neko naredio da budu na tom mestu, iako je velika verovatnoća da će poginuti u nekom sledećem napadu. Znam i da tog naredbodavca nema tu u blizini, već je u nekom sigurnom bunkeru.
      Krene ubeđivanje, mahanje rukama, pozivanje na ljude i naređenja. Na kraju nekako uđem na aerodrom i pravac ka objektu. Uz put - slike opšteg uništenja.
      Komanda aerodroma pogođena, toplana pogođena, veliki rezervoari uništeni, benzinska pumpa gori od noćas. Polomljeno drveće isčupano iz korena. Od hangara ostali samo skeleti, da nas podsećaju da su tu godinama stajali. Po putu kojim idem, noćas su bačene kasetne bombe. Puno ih je eksplodiralo, ali brojne stoje prosute na sve strane i čekaju svoju žrtvu.
      Ulazim u zgradu koja nema krov. U svojoj kancelarijli, pronalazim dva zastavnika iz sasvim desete jedinice.
      Pitaju me : ”Šta radiš ovde?”
      Onako sa visine. Zastavnički! Pitanjem sam im odgovorio.
      "Šta radite vas dvojica u MOJOJ kancelariji?"
      "Mi obilazimo aerodrom i gledamo koja je zgrada pogođena, da spasavamo opremu."
      "Pa ste našli da spasavate moju kožnu jaknu, letački kombinezon i makete koje godinama skupljam. Od čitavog aerodroma vas dvojica spasavate naše letačke jakne!" 
      Pocrveneše od stida, matori ljudi uhvaćeni u krađi. Ratnoj krađi. Zar su počeli zastavnici da kradu?
      Smrklo mi se, ako izvadim magnum, neću na tome stati, a i ove bitange imaju decu. Sramota za uniformu i čin koji nose. Mahnem rukom i isteram ih napolje.
      Imena im neću spominjati, ali oni znaju da znam i pamtim. Sada su u zasluženoj penziji.
      Brzo pogledah šta je ostalo od opreme i krenuh sa pakovanjem. Naravno prvo gaće, pa ostalo... Zaboravih da može da krene novi napad. Računam, valjda se i neprijatelj nekad odmara. Ranac na leđa i pravac komanda eskadrile.
      Dolazim do komande. Ispred zgrade iskopana rupa za bunker koji nije završen. Pored stoji gazela. Čitava, nije ogrebana, a aerodrom srušen. Dočekuju me dvojica majora pilota. Ostavljeni su uz telefon sa helikopterom za STS. Ostavljeni u iskopanoj rupi u nedovršenom bunkeru ispred komande. I ne samo ostavljeni.
      Njih dvojica su noćas poleteli, kada su ih posle prvog udara po aerodromu zvali sa OC-a. Naše 29-ke poletele da dočekaju prvi udar i oboriše jednu u Vojvodini kod Titela. Sa OC-a zovu i naređuju da gazela poleti i pronađe pilota koji je iskočio. Ljudi bez reči poleteli, idu da traže kolegu, možda klasića, a to nije malo.
      Tražili su kolegu u mraku ratne noći za vreme opšteg haosa na terenu i pronašli su ga. Pokupili sa terena i vratili se zajedno na aerodrom!? Tako su im naredili. Isti oni što su sve isplanirali. Isti oni koji su držali situaciju pod kontrolom. Isti oni koji te noći sede u sigurnosti Straževice.
      Gledam to martovsko jutro, te ljude, moje kolege; znamo se više od decenije, ali te noći su nekako pocrneli, ostarili. Ne vidim sjaj života u očima. Oni su, a opet više nisu oni. Potrošili su se noćas, vršeći svoju dužnost. Dužnost prema svom narodu, svojoj zemlji, jedinici, drugu. Ne znam da li da ih zagrlim kao najrođenije ili da im svašta kažem. Gledam dvojicu heroja. Ja im se divim i dan danas posle dvadeset godina i poštujem tu žrtvu.
      Da li je i Srbija!? 
      Poletesmo zajedno sa aerodroma i prepustismo ga teškoj sudbini. Bacali su po njemu, bombe velike i male narednih 70 i nešto dana.
      Moje kolege posle par dana, dobiše medalju za hrabrost. Zasluženo. Pravedno je kad je dobiju medalju časni ljudi. Heroji.
      Posle dobiše medalje razni likovi, tu istu medalju.
      Obezvrediše medalju, poniziše sve časne ljude.
      Generali sebi podeliše Karađorđeve zvezde i još veće činove. Poniziše generalske činove. 
      Političari podeliše sebi nove stanove, vile i privilegije. Opet poniziše sve ljude ove zemlje.
      Tako je počeo moj rat 99-e...
      https://www.facebook.com/sasa.jovanovic.3572846/posts/2123784821049594
    • Од Милан Ракић,
      Radni logor Jasenovac - knjiga Igora Vukića, novinara i istražitelja
      Nemate pravo zaboraviti vašu povijest. Ne zbog osvete, nego zbog mira, jedna je od poruka pape Franje za njegova boravka u susjednoj BiH 2015. godine upućena i hrvatskome narodu. Povijesne prijepore valja razjasniti, činjenice utvrditi. 



      Prošlog je petka u Hrvatskom Novinarskom domu predstavljena nova knjiga novinara i istražitelja Igora Vukića, "Radni logor Jasenovac, u kojoj je na temelju znanstvenog istraživanja, arhivske građe i dokumenata obradio razdoblje od 1941. do 1945. godine.

      Na pitanje zašto se odlučio za istraživanje ove teme Vukić je, među ostalim, spomenuo članove svoje obitelji, pripadnike srpskog naroda, koji su svjedočili događajima u Jasenovcu. 

      Govorio je o mnogim lažima koje se desetljećima govori o Jasenovcu. Najgnjusnija laž, istaknuo je Vukić, je ona o navodno 20 tisuća ubijene djece. U emisiji je iznio nekoliko zanimljivih podataka i rezultata svoga istraživanja, te izrazio želju da se na svim razinama nastavi istraživati istina o Jasenovcu.
      http://vijesti.hrt.hr/446046/radni-logor-jasenovac-knjiga-igora-vukica-novinara-i-istrazitelja
          

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...